Odgovoreno: 09. 08. 2009.

Imam 22 godine i agorofobiju. Pre godinu dana sam primetila kod sebe simptome straha, strah je nastajao ničim izazvan, na ulici, u prevozu, na kraju i kod kuće. Simptomi su mi se javili u Beogradu, gde sam studirala. Inače nisam iz Beograda i jako mi je teško palo odvajanje od kuće i porodice. Iako su u Beogradu bili svi moji prijatelji, ja sam bila usamljena. Sve više sam se zatvarala u sebe i jedina svetla tačka bio mi je fakultet. Nikome nisam govorila o svom problemu tj. o napadu straha. Taj panični napad obično je trajao nepuni minit, a meni se činio kao večnost. Manifestovao se lupanjem srca, znojenjem dlanova, osećajem bespomoćnosti, ko da ću pasti u nesvest. Problem je uočila moja drugarica i tako je krug onih koji znaju šta mi se dešava počeo da se širi. Moji roditelji su dosli u Beograd po mene i vratili me kući gde sam uz njihovu podrsku započela lečenje. Psihijatar je dijagnostikovao da imam panične atake udružene sa agorofobijom. Pored medikamentozne terapije redovno sam odlazila kod psihologa. Moje lečenje traje već deset meseci. Sada sam mnogo bolje, ponovo funkcionišem sama i prošla me je kriza, ali muči me to što mi je lekar preporučio da ostavim lekove, a ja se plašim da će bez njih moje tegobe ponovo početi. Saznala sam i to da je taj moj poremećaj recidivirajući i da se nikada ne zna da li ću i kada ponovo imati probleme. Da li postoji neko trajno rešenje za moj problem i da li je tačno da je hipnoza idealan oblik terapije za fobična stanja?

Odgovoreno: 12. 06. 2007.

Odgovoreno: 18. 05. 2010.

Imam 31 godinu i već godinu dana se borim sa anksioznošću koja polako prelazi u hipohondriju i panični poremecaj, mada mi ta dijagnoza nije zvanicno potvrdjena jer sem jedne seanse psihoterapije kod drugih lekara nisam išao. Naime, sve je počelo odjednom pre godinu dana kada mi se javio napad panike u vidu lupanja srca, nesvestice posle čega sam umislio da sigurno imam kardiovaskularnih problema. Kada sam otišao na pregled i ustanovljeno da sam ok, taj strah me je popustio i neko vreme sam bio miran nakon čega je počela da mi se pojavljuje fobija od raznih tumorskih oboljenja. Tumor mozga, melanom, rak pankreasa, jetre, debelog creva... Sve sam to preležao i nakon odredjenih pregleda neko vreme budem miran pa se opet vrati neka nova bolest. Najnovija je leukemija jer su mi na poslednjem vadjenju krvi leukociti bili 14 iako doktor tome nije pridao značaj. Naravno odmah krece googl, traženje simptoma koji se uvek podudaraju sa mojima i koliko god sebe ubedjivao da umisljam ipak je jače od mene. Problem je i što, za razliku od klasičnih hipohondara koji lutaju od lekara do lekara, ja više ni ne smem da se pregledam jer ubedim sebe da sam sto posto bolestan, da mi nema leka pa se plašim dijagnoze. Mada i dosadašnji odlasci kod lekara koji su potvrdjivali da sam zdrav samo su me na neko vreme smirivali dok ne bih osetio neke simptome koji odgovaraju drugoj bolesti i onda opet sve ponovo, tako da nisam siguran ni da je rešenje da konstantno visim kod doktora i radim raznorazne analize, ali sa druge strane ja nikad nisam načisto da li je upitanju samo hipohondrija ili sa mnom stvarno nesto nije u redu. Da napomenem da sam od skora postao otac i dok gledam svoju devojčicu umesto da se radujem meni se ponekad javljaju crne misli kako ce rasti bez oca, kako cu još malo biti tu sa njom. Počeo sam da merim kilazu po 5 puta dnevno, temperaturu koja ponekad bude 37 i odmah se uplašim, pipam vrat tražeći žlezde, zagledam se u ogledalo, pitisak ne smem da izmerim jer se plasim šta će aparat da pokaže i što je najgore vidim da to sve više uzima maha, ali jednostavno nemam snage da se tome oduprem. Od lekova, na svoju ruku sam prvo povremeno pio bromazepam, sada rivotril 1/4 ali ne svakodnevno. Rivotril pomaže, ali se plašim da se ne navučem jer radim u MUP-u pa mi je i zbog posla nezgodno. Moje pitanje za Vas bi bilo da li da idem kod psihologa ili psihijatra?

Odgovoreno: 23. 09. 2019.