Hipohondrija (strah od bolesti)


Hipohondrija se može definisati kao preokupiranost strahom ili mislima da je osoba obolela od neke teže bolesti, što je posledica pogrešnog tumačenja telesnih simptoma. Preokupiranost bolešću stalno postoji uprkos razuveravanja da bolest nije prisutna i odgovarajućim pregledima i ispitivanjima koja isključuju postojanje te bolesti. Reč hipohondrija potiče od grčke reči hipohondrijum i označava područje abdomena (stomaka) koje se nalazi u oblasti jetre, ispod desnog rebarnog luka. Većina hipohondara, odnosno ljudi koji su se žalili na bolest koje nema, a uz koju je išao strah od bolesti i smrti, su pokazivali da upravo iz tog područja idu bolovi i šire se.

Uzrok nastanka

Pravi uzroci hipohondrije nisu do sada ustanovljeni. Ima više teorija koje pokušavaju razjasniti uzroke nastanka hipohondrije. Jedna od njih govori da su to osobe koje ne mogu rešiti svoje životne probleme ili su to osobe koje su doživele veće stresne životne događaje, pa tako odlaze u "bolesna stanja", jer time se na neki način oslobađaju svojih obaveza i dobijaju podršku okoline. Druga teorija govori da su to osobe koje imaju poteškoće u komunikaciji pa tako pokušavaju to rešiti kroz "bolest".

Redovno se radi o narcistički struktuisanim ličnostima, koje pokazuju brigu i veliki strah za sebe, nesvesno tražeći zadovoljenje svojih potreba.  Iza hipohondrične svesne zabrinutosti za fizičko zdravlje može se zapravo skrivati nesvesna autodestrukcija i osećanje krivice.

Česti su hipohondrijski projekti u neurozama, i to najviše u histeričnoj neurozi, tzv. konverzivnoj neurozi koja konvertira psihičke simtpome u telesne tako da ponekad dolazi do preklapanja simptoma hipohondrije i simptoma konverzivne neuroze. Oni se javljaju i kod depresije.Hipohondrija se često javlja na početku shizofrenije kao i kod paranoje i prisilne neuroze.

U blažim, prolaznim, oblicima hipohondrije, preokupiranost bolešću se često pojavljuje kao reakcija na smrt ili tešku bolest bliske osobe i prolazi spontano kad se osoba prilagodi na posledice traumatskog događaja ili razuveravanjem od strane lekara. Ozbiljna bolest ili smrt u okruženju osobe mehanizmom identifikacije dovodi do straha ili sumnje da je i ona obolela od iste bolesti, što može da bude izraz osećanja krivice ili deo procesa tugovanja.

Klinička slika

Simptomi hipohondrije su u prvome redu zaokupljenost strahom od bolesti uprkos medicinskom mišljenju da je osoba zdrava, zatim pogrešno tumačenje simptoma, neopravdano nezadovoljstvo tretmanom od strane lekara. Obično hipohondrične osobe dolaze s "brdom" nalaza i najčešće s mešavinom ponosa i panike govore o broju lekara koje su posetili u međuvremenu, sposobni su da navedu neverovatne detalje što je svaki od lekara koje su obišli rekao.

Međutim, pravi problem nastane u trenutku kada iscrpne dijagnostičke metode ne upute na bilo kakav telesni poremećaj, što automatski ukazuje na njihovu nerealnu interpretaciju. Sekundarna hipohondrija sreće se u sklopu nekih stanja straha ili afektivnog poremećaja. Najčešće je reč o paničnom poremećaju i depresiji.

Sekundarna hipohondrija je češća, ima blaži oblik, traje kraće i tretiranjem osnovnog poremećaja iščezavaju i manifestacije hipohondrije. Snažan strah da je osoba već obolela od neke bolesti sreće se kod osoba sa primarnom hipohondrijom. Sumnja osobe da je obolela ukazuje na prisustvo neizvesnosti kao i potrage za dokazima jer je nesigurna, dok pogrešna ubeđenost da je obolela, pri čemu joj dokazi nisu potrebni ukazuje na hipohondričnu sumanutost.

Osobe s hipohondrijom imaju snižen prag za opažanje normalnih telesnih doživljaja, lakše osete bol i pridaju selektivnu pažnju svemu što se slaže s njihovom predstavom bolesti i zdravlja, a zanemaruju informacije koje ukazuju da nema razloga za strah ili sumnju da postoji bolest. Strah je potenciran pogrešnim tumačenjem telesnih simptoma. Što su telesne senzacije manje određene dovode do veće brige kod ovih osoba, jer ostavljaju mogućnost za razna tumačenja.

Dijagnoza

Kod ovakvih bolesnika lekari pokušavaju pre svega da isključe svaku mogućnost organskog poremećaja i kada to nije dovoljno za umirenje pacijenta onda ga treba psihoterapijski lečiti.

Lečenje

Lečenje je dugotrajno, a svodi se na kombinovanje antidepresiva, anksiolitika i psihoterapije. Tretman je isti kao kod fobija, jer prema psihodinamskoj teoriji hipohondrija je osećaj krivice i bezvrednosti odnosno izraz niskog samopoštovanja. 

Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 6

  1. vladimir 10.01.2013

    Isti slucaj je i samnom. Kada sam 2009 godine prestao da pijem doziveo sam da tako kazem panicni napad, zavrsioo sam u urgentnom i naravno sve je bilo u redu. Posle toga obilazak desetine doktora, ultrazvukovi. . . Od tad pa do danas imam strah od bolesti, od smrti, tezinu u nogama i hiljade i hiljade kojekakvih misli koje me ne napustaju. Promenio sam tri psihijatra 2-3 antidepresiva i nista ne pomaze!!! Kad neko pomene neku bolest i simptome meni se ti isti javljaju ili ih sam trazim odma, jedan dan me boli grlo, drugi dan stomak sa jedne strane, drugi dan sa druge, treci dan se nakasljem 5 puta i odma tripujem da imam rak pluca, pocrveni mi grlo, rak grla, izgubim apetit 2-3 dana rak zeludca i tako u krug. Najvise me nervira i izludjuje ta slabost u nogama a mogu bez problema da uradim 20 cucnjeva u seriji ili da stojim ili hoda 2-3 sata. Jos me nervira i izludjuje i slab apetit mada ima m idealne proporcije visok 2 metra tezak 100 kila. I ovako bi ja do sutra pisao ali da nesmaram vise. Trenutno pijem po 1/4 rivotrila tri puta dnevno ali mi nesto slabo pomaze!!! Pozdrav svima i pomozite. Ajde jos da napisem i da sam roditelj dva sina od 7 i 5 godina. Nepijem vec dve ipo godine. , radim kao mesar u jednom maxiju imam savrsenu porodicu, solidno stojimo i finansiski i nema bas nikakvih razloga da budem ovakav kakav sam!!!


  2. Ana 01.12.2012

    Ja imam hipohondriju, ali nije ovakva. Ne pravim se da sam bolesna ili bilo sta slicno. Jednostavno, samo nekada umislim kako sam bolesna i postanem jako panicna. Mada, nekada mi taj ''period'' prodje, a nekada bas traje, i nije ni malo naivan.


  3. nevena savic 04.05.2012

    Moj brat vec 20 godina se zali na sve i svasta. Jedan dan ima reumu, drugi dan mu srce preskace kad kuca, treci dan nema ukusa, ne moze da jede. . . . Itd. To traje i svaki dan manje vise objasni kako ga nesto drugo boli, probada, muci, grceve ima, svaki dan sam dijagnosticira neku drugu bolest. Ne postoji ljekar kod kojeg nije bio, cak se desavalo da nije npr. Zadovoljan nalazom jednog recimo kardiologa pa je odlazio jos jednom ili jos dvojici. Svojom voljom kontrolise sve sto se moze kontrolisati pocevsi od nalaza krvi, preko snimanja ultrazvukom i skenerom svega i svacega i to obavezno u par gradova. Roditelji se strasno sjekiraju i posljednji dinar daju da mu pomognu, ali su nemocni. Totalno su ubijedjeni da je smrtno bolestan i pocinju govoriti njegovim rijecnikom kao npr, raspadaju mu se misici. S jedne strane bojim se da nije stvarno bolestan, s druge strane ne znam sto da mislim o svemu. Aktivno se bavi lovom i ribolovom, pjesaci do 10km bez problema, intenzivno pusi, izlazi u grad. Ako ima neko da me pametno posavjetuje sta da cinim i kako da se postavim prema njemu, jer ja vise nisam pametna. Hvala


  4. NEDJO 10.03.2012

    Mora čovek imati okidač za hipohondriju zapravo preživi neki šok i to je dovoljan okidač. Tu naj više može pomoći dobar psiholog od lijekova se spava i goji i sve izpočetka to je vrzino kolo


  5. svetlana 08.06.2011

    Kao zdravstveni radnik sigurno ću ovaj tekst kopirati i omogućiti većini svijih pacijenata da ga pročitaju.


  6. Azra 13.01.2010

    Ceo text sam procitala i ceo lici na mene zaista, znaci vi otvoreno i lepo ste to objasnili, mada meni ponovo i ponovo dolaze iste one misli, da cu da padnem, izgubiti svest i tako dalje. . . . Pomozite: ( ( ( (pozdrav


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde