Bipolarni poremećaj

Prosle godine sam u Drajzerovoj saznala sam da bolujem od depresije I Bipolarnog poremecaja.Depresija je pocela par meseci kasnije da se ispoljava u smislu,da ne mogu ustati iz kreveta da spavam I po 18h,da nmg da jedem.najobicnije stvari su pocele da mi padaju tesko poput toga da ustanem umijem se,skuvam kafu,dane provodila u krevetu ne progovarajuci sa ukucanima a kada bi Mr nesto pitalli odgovaral bi sa DA ILI NE.Mislila sam da je to najgore, prepisan mi je Flunirin antidepressant kog sam I,zbacila posle godine jer minije pomogao cak mi je bilo bolje bez njega. Mislila sam to je najgore sto moze da mi se desi a onda mi krenuli simptomi bipolarnosti,kod mene ide iz tolike krajnosti u krajnost.Npr. pre neki dan sam sa drugom bila u diskontu ja sam imala slusalice, krenula mi je draga pesma I pocela sam da igram pevam skacem u velikoj euforiji a dala sam mu mob da me snimi da bih imala snimak tog stanja I ponasanja.Nije me bilo briga za ljude sto me gledaju ni sta misle o meni.Nakon pola sata euforiji je kraj I nastupilo je nekakvo depresivno, nezainteresovano ponasanje. Primetila sam da mrsavim slab apetit, mrzovoljnost.... !!!ŠTA DA RADIM KAKO BI POPRAVILA SVOJE PONASANJE!!!???Kada sam u drugoj krajnosti mi je jezik ostriji od maca I to osete.moji najblizi. Najgore je sto mi se javljaju razne sumnje, narocito kada odem kod druga kog nisam videla10g.a on se ponasa kao da sam mu ja devojka a mi cak nemamo nista(sex).Pitala bih da li je normalno da neko posle 11g.nije imao sex, nema zelju ni erekciju,npr.kratka prica kako.me je pokusao napraviti ludom jer je moj mob bio u sobi gde je boravio njegov drug a ja sa njim u drugoj sobi gde sam i, zaspala ali se cesto I na kratko budila, posebno oko4da idem u wc,Primetila sam da nema druga u sobi, bila sam u vesu trazila sam pidzamu, pri tom je odjednom usao u sobu, potpuno obucen sto mi je bilo jako cudno jer je bilo 4 ujutru. Kada sam ga Pitala da li mu je drug jos tu ,on mi kaze "cekaj da proverim"to mi je bilo jako cudno sve. Posle 5min je usao I rekao da je jos tu I usao kod mene u sobu I seo.S obzirom da sam rodjena na Sv.Savu,imam jako izrazenu intuiciju, osetila sam da nesto ne valja, nisam mogla naci donji deo pidzame,mnogo mi se islo u wc,vezala oko struka majicu I otrcala u wc . Kada sam usla u drugoj sobi nije bilo nikog. Pitala sam ga kako drug nije tu u sobi a malo pre mi je rekao da je u sobi. Na to je rekao da se cudi,zasto je otisao I ako je bilo 5ujutru.Dosta pitanja sam precutala ali osetila da je neka fora u pitanju ali se sigurno ne radi o meni pa sam legla da spavam kao I on. Oko 9 sam se probudila I pogledala telefon koji je njegov drug koristio zbog interneta,celu noc dok nije otisao kuci. Videla sam da imam 2mejla,otvorila I umalo me nije udario slog jer je pisalo od upozorenje da mi je sinoc oko 03:05,promenjena lozinka na fejsu. Momentalno sam se razdrala na sta je odmah ustao. Pokazala sam mu da mi je promenjena sifra na fejsu I insta a videla sam da su na insta okacena tri skrinovane poruke na Kojima pise svadjalacki sadrzaj mene I doticnog dok su dve poruke bile normalne, to je objavljeno na insta od nekog od njih. Tada mi je proradila bipolar.na agresiju, svadju i pitala sam ga, zasto i ko mi je to uradio na sta se on smejao i govorio da sam ja luda, on je sam rekao da je narcisoid I to je i izlazilo Iz, njega,pokusavajuci da me napravi ludom I uporan je bio u ponavljanju toga da izmisljam da sam luda I da nije niko menjao sifru ali me je telefon obavestio da mi je menjana sifra,u03:30 sa njegove adrese. Uzela stvari napustila kucu zvala sina da vidi da sredi to jer zna,popravio sin za5min, pobrisala sto su oni objavili i javila da mu posao nije uspeo da imam nove sifre. Posle nekoliko dana sam svratia kod njega pri tom popila par casa vina,tada je u meni proradio jak bes koji tesko kontrolisem ,posvadjala se sa njim I posto nije hteo da mi prizna ponovo pao mi je mrak i u tom ludilu bila mrvu prisebna da ne naudim njemu, sebi sam zabola spicasti noz u nadlanicu a on me je sprecio da nastavim dalje posle drugog uboda. Ne secam se dalje sta je bilo,,.Ovom pricom hocu da vam ukazem na moj strah od poremecaja znam da ce napredovati ali se nadam da cu uspeti da se nosim sa tim predvidim kriticne situacije za okidac. Znam da se svi borimo sami u glavi sa ovim demonima, niko nas ne razume.a mi se samo smeskamo a lobanje name vriste ali nadam se da cemo uspeti da ih jednom za uvek utihnemo.NEMA PREDAJE I AKO ZNAM KOLIKO SMO SVI ISCRPLJENI I UMORNI JER OVO TRAJE GODINAMA ALI SVE IMA SVOJ KRAJ.,BORICEMO SE.PUNO POZDRAVA OD JEDNE VESNE IZ BEOGRADA.

Bolujem od bipolarnog poremećaja, i imam utisak da uopšte ne poznajem sebe. Mišljenja menjam u odnosu na raspoloženje, a tako doživljavam i sebe i druge. Niti znam ko sam ja, niti ko je osoba preko puta mene. Sada pokušavam da upoznam sebe i da se prepustim svojim potrebama, prvo. A da sebe zbog toga ne krivim. Ako sam depresivna, da odem u krevet, i da ne žalim. Imam problem sa lošom koncentracijom, i to me ometa na poslu. Nekada bi me neki razgovor sa nekim možda podstakao i probudio, ali često to ne mogu da dobijem. Mnogo sam zbunjena i ne znam šta je u mojoj moći, a sta nije. Odavno već nemam kontrolu sama nad sobom u smislu prisutnosti u sadašnjem trenutku, a o budućnosti ni ne razmišljam. Prošlost i iskustva mi postepeno nestaju iz memorije, kao i lekcije. Pali mi se alarm za uzbunu, jer sam sebi, a i porodici nanela više štete nego dobra. Nisam znala šta radim, a sada još manje. Polako gubim svest a i kontrolu nad svojim stanjem, samo se trudim da to ne utiče na moj zivot, ali sam često toliko slaba da utiče. Ništa nisam naučila iz prethodnih iskustava, samo sam šokirana svojim načinom života, u izvesnim trenucima svesti, i veliki NAPOR i umni i fizički ulazem u to da se samo UZEMLJIM, jer skoro stalno imam utisak da sam kao cardak ni na nebu ni na zemlji. Prosto nekad nemam za šta da se zakacim jer mi sve izgubi smisao, i tad mi ništa ne vredi. I depresivna sam. A u stanju manije imam mnogo energije i previše sam uzbuđena, i mogu puno da uradim, ali osećaj da sam uzemljena ni tada nije prisutan. U oba slučaja nisam dobro, iako se u manijim osećam produktivnije, što i jesam, često mi izaziva neku grozničavost, i ujutru osećam nelagodnost, stid i žaljenje jer sam u tim momentima ishitrena i to je VOZNJA. I opet nema mene. Samo faze... Grozna bolest. Imam skoro trideset godina i ne znam kako sebi da pomognem. Sve mi je teže. Dijagnozu sam dobila nedavno, ali je prisutna odavno. Tek sada počinjem da vidim da je bolest mene kontrolisala, a ne ja nju. Volela bih da osećam život kao što ga zdravi osećaju, i da tako dozovljavam stvari. Majka mi je nedavno rekla, a ima istine u tome, da sebe doživljavam kao objekat, a tako tretiram i druge. Iskreno, teško je sa mnom, i ne bih volela da imam dete kao što sam ja, a ne bih ni da budem majka koja ne može ni sebi da pomogne, a da dete upropasti. Kontakt sa sestrom više nemam. Do mene je, nije do nje. Teska sam i Bogu, a sebi najteža. Imam autodestruktivne navike, koje kad počnem da menjam, samu sebe u tome sabotiram. Podsvesno imam želju za samouništenjem, ali totalnim. Cigarete pušim u ogromnim količinama i to na nervnoj bazi.

Imam dijagnozu aksiozni depresivni poremećaj. Uzimam redovnu terapiju Ksalol 0,5 ujutro i 0,,25+ 0,25 u podne i uveče, plus Remirtu 0,15 mg uveče pred spavanje. Sve je nastupilo u periodu Korone kada sam izgubio sestru, inače bio sam na svim ratištima. Imao sam manične ispade ali vremenom se sve primirilo. Potpuno sam svestan svog stanja, u komunikaciji sam sa porodicom, prijateljima. Međutim, već duže vreme pri popodnevnom odmoru na tren zaspim, ali sebe čujem da hrčem. Nakon sat popodnevnog odmora ustanem, slušam muziku, rešavamo ukrštene reči. Od samog početka vodim samostalno brigu o ličnoj higijeni kao urednosti stana. Uveče, teže se uspavljujem iako u kontinentu odspavam sedam pa i više sati, ustanem odradim fizičke vežbe, obavim kućne poslove i obavezno izlazim u šetnju. Međutim, dešava se da ne mogu da kontrolišem misli koje su uglavnom negativnog sadržaja i toliko me opsednu kao na filmskoj traci. Imam 78 godina, imam niz hroničnih oboljenja, a najteže mi je teško kad me stigmatizuju pojedini lekari. I na kraju, imam snage, volje da se mic po mic borim protiv stanja koje mi ugrožava kvalitet življenja. Verujem u sebe da ću prevazići to stanje i osetiti punim plućima i srcem život.

Posle jako teških godina i upadanja u alkoholizam, mom mužu je pre 8 godina dijagnostikovan bipolarni poremecaj. Pije lekove Valproat i povremeno jedan neuroleptika kad ne može da spava. Njemu je dobro. Prestao je i da pije. Koncentracija je problem, ali otkad je u penziji, sve je bolje.

Bolujem, mislim bolujem? Dijagnozu sam dobio 2003. godine i od tada sa svojih 16 godina počeli su da me upucavaju lekovima, tako da od 2003. godine uz svakodnevno korišćenje svih mogućih lekova i dalje ne mogu da pronađem odgovarajuću terapiju. Popio sam za ovih 20 godina 10 kamiona lekova ali, ALIIII? Pozdrav.

Shvatam da je sve do pojedinca i pomoći okoline, najbližih, moja dijagnoza za moj bipolarni poremećaj je sledeći: Skoro svi moji prijatelji i neki rođaci su mi rekli da su našli zaposlenje preko veze, ja završim poljoprivredni fakultet, odsek voćarstvo, specijaliziram zaštitu bilja i evo 20 godina ne mogu da nađem posao u struci, trenutno nigde ne radim i vi ćete meni da objašnjavate uzroke mog bipolarnog poremećaja. A o pokvarenosti našeg društva, birokratiji, manipulacijama pri traženju posla nemojte molim vas. Nije ovo digresija od teme, već neodgovornost, licemerje, bezobrazluk i prostakluk u svim porama našeg društva.

Pozdrav! Moja sestra ima bipolarni poremećaj. Tek sada joj je dobila tu dijagnozu.Mislim da je dobila BP jako mlada, sa nekih 14-15 godina. Roditelji su nam bili slepi pored očiju. Stabilna porodica, ali niko nije primetio bilo kakav nedostatak. Uporno odbija terapiju. Pre neki dan je imala halucinacije. Ima našu punu podršku. Borimo se sa njom svi zajedno i znam da ćemo pronaći reśenje za ovo stanje. Pomozi Bože svima koji čitaju tekstove na ovu temu!

Sin 16 g, ima sve simptome ovog poremećaja, u obe faze. Suprug dg depresivnog poremećaja, ali je faza maničnog izostala ( samo lagana forma), dok je kod sina veoma izražena. Suprug prima terapiju AD, stabilizatora i antipsihotika. Nema velikih problema, osim faze depresije koja se javlja svake 2 godine i traje par meseci. Interesuje me da li se ta bolest da iskoreniti kod sina, ako je tako rano otkrivena, da li će se držati pod kontrolom da može normalno funkcionisati. Šta raditi?

Nije mi konstatovan ovaj poremećaj ali čitajući ovaj članak i sve komentare,shvatila sam da sve što prolazim i šta mi se dešava,da posedujem isti. Upoznajem sebe,posmatram,pustim... Nisam priznavala pojam depresije nikada. Mogla sam nekad mnogo toga,moći Cu opet. Takmičenje sa samom sobom... Samo priznati sebi da preobraženja postoje ,ne bitan je uzrok,

Kako da se odviknem od galepsina i rivotrila a da budem normalan?

Ja sam med.sestra radim na teskom odjelu nepokretnih i paralizovanih bolesnika jedino sredstvo za zivot je taj moj posao takodje vec deset godina patim od bipolarnog poremecaja pijem antidepresive i nekako uspjevam da se kontrolisem na poslu ali kod kuce imam stalno faze mrzovolje i depresije nekad su jake da ne mogu po cio dan ustati iz kreveta zanima me sta bi mogla kupiti jos nesto na prirodnoj bazi neki caj ili neki lijek da mi bude bolje

Imam 60 godina. Prvi put sa 23 godine ležala na psihijatriji, utvrdili su postpartalnu psihozu. Posle toga sam svake druge godine završavala u bolnici uglavnom zbog nesanice, nervoze. Pomoću lekova sam uspela da se smirim i rodila sam još dvoje dece. E sad. Sledećih dvadeset godina ništa mi nije bilo. Kada je klimax nadtupio moj nervni sistem je opet reagovao u fazama tipa neuroza depresija. Tek je pre 5 godina konačno utbtđena bipolarna depresija. Sad pijem Litijum i još neke lekove, koji mi uspešno pomažu. Hvala vam na mogućnosti što ste nam pružili da ispričamo sboje priče i podelimo iskustva.

Poštovanje svim ljudima koji se bore sa ovom bolešću, i ja sam jedna od njih. Posle razvoda braka i oduzimanja dece, ja sam dotakla duboku depresiju. Dva puta sam ležala na klinici Dr Laza Lazarević, godinama pogrešno lečena, ali pila terapiju koja mi je i prijala. Uz pomoć porodice, promene sredine, pronalaska emotivnog partnera, posle milion knjiga pročitanih na ovu temu, bez dana psihoterapije, ja sam sad srećno zaljubljena žena, imam svoju decu kako god, sačuvala sam posao vaspitačice, plaćam advokatu (bivšem mužu) alimentaciju i otplaćujem kredit. Sve se može kada shvatite koliko smo svi posebni, drugačiji, osetljivi... Puno humora i smeha, dobrih vibracija i obavezna promena sredine jesu ključ pobede. Svaku sledeću fazu dočekujem spremna jer znam da ću je pobediti. Želim vam svima sve najbolje!

Medicinska sam sestra imam dosta iskustva sa osobama oboljelih od bipolarnog poremecaja-cak imam i jednu paznanicu i zanima me koliko takve osobe mogu biti opasne ne samo za sebe nego i za ukucane unapred hvala