Šizofrenija (Shizofrenija)

Doktor, lekovi, a i produhovljenost, nasa divna pravoslavna vera puno pomaze. Molitva, post, liturgija.

Moj sin ima 20.g.od 14.g.je krenuo sa marihuanom i dobio maniju gonjenja,citanje misli,cak su ga i iz Tv a culi.Ucinio je mnoge lose stvari.Na jedvite nacine sam ga lecila.Mladji sin je to posmatrao i uvek me osudjivao sto ga ne isteram iz kuce.Do kraja 4.god srednje bilo je lecenje na jedvite jade.Kada je zavrsio srednju skolu,totalno je odbio lecenje i opet se vratio marihuani.U nijednu bolnicu nece da ga prime jer on mora sam da pozeli da se leci.Posle godinu dana od zavrsetka skolovanja jedno vece se i napio pored trave i naneo mi telesne povrede.Zavrsio je u CZ u.mesec dana.Nisam zelela da kazem za drogu niti za njegovo stanje od pre.Bas sam htela da vidim sta ce oni da kazu na njihove zatvorske preglede.Pregledala su ga dva sudska vestaka psiholog i psihijatar.Oba su se slozila da je moj sin zdrav i da nema nikakve poremecaje.A da je taj napad na mene uslovila situacija u kojoj je odrastao (dete razvedenih roditelja) pridodato alkoholom.Moj sin sada zivi vise asocijalno na uslovu je od dve godine.Preko socijalnih mreza dopisuje se sa Francuskom vladom,Arapskom, hoce da promeni svet,da ide u legiju,probao je i u nasu vojsku.Kada god moze uzme travu .Nadje posao radi 5 dana i cao.U medjuvremenu mladji si odrasta ima 16 god.Mrzi me i on jer smatra da se starijem dopusta mnogo.Prema meni je retko kad dobar.Mogu bolesna da lezim niko me ne primecuje.Napominjem da sam svih ovih godina zivela samo sa njima.Bila tu samo za njih.Radila kada su oni u skoli.Ziveli smo skromno ali nismo oskudevali.Za mladjeg sina ne postoji moja rec bilo koja da pocinje sa ne,cak je i on spreman da me udari ako nesto ja insistiram da nije uredu.Ne znam da li da se ubijem.Sve cesce mi to pada na pamet.Smatram da nisam ispunila ni svoja ocekivanja a ni njihova.Mnogo mi je tesko.Kada odem kod mog psihijatra on mi prepise Ksalol i Seroxsat i cao zdravo.Ne znam sta vise da uradim a da to vec nisam .

Ja bolujem od ove bolesti 27 godina tj. od 17-te godine. Lijekovi se moraju piti cijeli život. Kada nisam pio lijekove pravio sam ozbiljne probleme. Mislim da dobri socijalni uslovi i posao mogu umanjiti jačinu bolesti. Ali lijek se mora stalno uzimati i to do kraja života

Gospodin kaze ne dajte ih u dom, da ali se onda kompletna porodica unistava, nemoguce je da ostatak porodice nema posledice, bracni drug deca....suprug je bolestan 14 godina, na vreme vodjen u sve moguce ustanove u Beogradu, sve twrapije isprobane, i postao je premet, a ne ljudsko bice, ocuvan je samo instinkt mislim zivotinjski, jede, spava, toalet, i to je to. Nema kod nas psihoterapije, posalju pacijenta kuci, pa se snalazite. A pacijent ode u banku normalno, uzme kredit, kupi auto a jedva funkcionise. Pokusavate da ga urazumite, da doprete do tog mozga, ali tesko. Za sve sto ga pitate zasto je uradio, kaze da ne zna. A opet morate da mu obezbedite hranu, higijenu i ostalo. Pretesko je u zemlji Srbiji ziveti sa ovakvim pacijentom. A to vas niko ne pita.

Čitajuci osobine ove bolesti imam 50% njenih elemenata. Medjutim čitajuci osobine i za druge mentalne bolesti vidim da imam sličnosti u opisu istih. Definitivno sam malo nalud ali nisam ustanovio tačnu dijagnozu. A ko je danas normalan u potpunosti?

Znam samo jedno i molim vas nemojte vase najbliže dati u dom i na taj nacin zazmuriti. Ja sam negovatelj trenutno bez posla ali to pacijenti a najteze pada jer su odbaceni od bliznjih. Ako su ti starci mogli vase guzice da peru i da vas vaspitaju i izvedu na put. Moli u vas lepo nemojte padati na sitnim gresima. Nego prihvatite vas krst i ponosno ga nosite. 

Више је него јасно да се пре прављења деце морају међусобно прочитати здравствени картони партнера. Некада су се у затвореним срединама људи познавали и знали ко је какав и из које је куће. Данас се људи коцкају животима своје деце. Дакле:прво систематски преглед па прављење деце!

Imam sestru boluje od 20 godine od shizofrenije. Majka mi ima šizofrene epizode, takodje. Toliko sam brige i vremena uložila da im pomognem da je i moje psihičko zdravlje je narušeno.

To je progresivna bolest kojoj nema lijeka. Lijek je da osoba bude zbrinuta u ustanovu da ima strukturu u svakodnevnici. da se školovani ljudi bave i pomažu toj osobi.

Na žalost moram reći da bliski članovi porodice ne treba da ulažu svoje živce i trud jer će oni postati psihički bolesnici na neki način. Zdrav ukućanin se mora izolovati od bolesnog i to je jedini način da kao član obitelji koja ima nekog bliskog u porodici ko boluje od te vrlo opake bolesti preživi.

Moje dugogodišnje iskustvo mi je to pokazalo, jer šta god sam uradila za majku i sestru one to ne vide, čak me verbalno napadnu.