Da zakažete pregled pozovite 063/687-460

Zakažete pregled 063/687-460

Najnoviji odgovori (78927)

  1. Uzrok prejedanja
    Pitanje broj: #164346

    Imam 22 godine, 181 cm sam visok i 75 kg imam. Naime imam jedan čudan problem. Imam preveliku želju za hranom, tj preveliki apetit. Previše vremena razmišljam o hrani i veoma često mi se desi da pojedem veliku količinu hrane. Prošto ponekad ne mogu da odolim nečemu, ne mogu da se iskontrolišem.

    Šta mislite šta je rešenje? Inače se ja bavim sportom i vodim taj zdrav život, ali nekad ne mogu da se kontrolišem nad hranom i pojedem mnogo toga. Ponekad je to i zdrava a i nezdrava hrana. Hvala.

    Odgovoreno: 16. 10. 2019.
    • Uzroci prejedanja mogu biti različiti. Ako traje neki duži vremenski period, uglavnom se radi o nekoj nezadovoljenoj bazičnoj potrebi koja se na taj način 'zatrpava' (hranom ili na neki drugi način) i trenutno postižeš osećaj zadovoljstva, koji kasnije može biti praćen osećajem krivice ili stidom. Kakav odnos ste imali sa roditeljima? Jedna od oblasti koje treba analizirati.

      Trebalo bi da se posavetujete sa nutricionistom i psihoterapeutom o daljem postupanju. 

       

  1. postovani uskoro moram odrzati jednu za mene vrlo znacajnu prezentaciju na poslu, medjutim kako imam tremu koja je sve samo ne stimulativna i koja me potpuno koci, te ne uspem nikad dati svjoj maksimum, interesuje me da li bih smela uzeti jednu tabletu propranola, jer sam i ranije pila ali ne iz tih razloga, i koja bi bila najoptimalnija doza kod ovakvih ekstremnih slucajeva, kao sto je moj? Da naglasim da pred tu prezentaciju vec nocima ne spavam, imam mucnine, ubrzan rad srca vec sada, a da ne govorimo o momentu kada moram nastupiti. Znacio bi mi Vas odgovor. Hvala

    Odgovoreno: 14. 10. 2019.
    • Postovana, upotreba lekova ne resava problem vec samo olaksava da prevazidjemo neku situaciju ili da ublazi simptome. Ali na duze staze nije najbolje resenje.

      Bilo bi znacajno da se strahom od izlaganja/javnog nastupa pozabavite na drugi nacin. 

  1. Imam 31 godinu i već godinu dana se borim sa anksioznošću koja polako prelazi u hipohondriju i panični poremecaj, mada mi ta dijagnoza nije zvanicno potvrdjena jer sem jedne seanse psihoterapije kod drugih lekara nisam išao. Naime, sve je počelo odjednom pre godinu dana kada mi se javio napad panike u vidu lupanja srca, nesvestice posle čega sam umislio da sigurno imam kardiovaskularnih problema. Kada sam otišao na pregled i ustanovljeno da sam ok, taj strah me je popustio i neko vreme sam bio miran nakon čega je počela da mi se pojavljuje fobija od raznih tumorskih oboljenja. Tumor mozga, melanom, rak pankreasa, jetre, debelog creva... Sve sam to preležao i nakon odredjenih pregleda neko vreme budem miran pa se opet vrati neka nova bolest. Najnovija je leukemija jer su mi na poslednjem vadjenju krvi leukociti bili 14 iako doktor tome nije pridao značaj. Naravno odmah krece googl, traženje simptoma koji se uvek podudaraju sa mojima i koliko god sebe ubedjivao da umisljam ipak je jače od mene. Problem je i što, za razliku od klasičnih hipohondara koji lutaju od lekara do lekara, ja više ni ne smem da se pregledam jer ubedim sebe da sam sto posto bolestan, da mi nema leka pa se plašim dijagnoze. Mada i dosadašnji odlasci kod lekara koji su potvrdjivali da sam zdrav samo su me na neko vreme smirivali dok ne bih osetio neke simptome koji odgovaraju drugoj bolesti i onda opet sve ponovo, tako da nisam siguran ni da je rešenje da konstantno visim kod doktora i radim raznorazne analize, ali sa druge strane ja nikad nisam načisto da li je upitanju samo hipohondrija ili sa mnom stvarno nesto nije u redu. Da napomenem da sam od skora postao otac i dok gledam svoju devojčicu umesto da se radujem meni se ponekad javljaju crne misli kako ce rasti bez oca, kako cu još malo biti tu sa njom. Počeo sam da merim kilazu po 5 puta dnevno, temperaturu koja ponekad bude 37 i odmah se uplašim, pipam vrat tražeći žlezde, zagledam se u ogledalo, pitisak ne smem da izmerim jer se plasim šta će aparat da pokaže i što je najgore vidim da to sve više uzima maha, ali jednostavno nemam snage da se tome oduprem. Od lekova, na svoju ruku sam prvo povremeno pio bromazepam, sada rivotril 1/4 ali ne svakodnevno. Rivotril pomaže, ali se plašim da se ne navučem jer radim u MUP-u pa mi je i zbog posla nezgodno. Moje pitanje za Vas bi bilo da li da idem kod psihologa ili psihijatra?

    Odgovoreno: 23. 09. 2019.
    • U pitanju je panika nije hipohondrija. i izgleda da se plašite duge teške smrti što je nešto što je prožeto neizdrživim osecajem GUBLJENJA KONTROLE. Što bi značilo da morate malo da se ohrabrite i da prestanete sa čitanjem i guglanjem. Savetujem psihoterapiju. Takodje prestanite sa proveravanjem, jer svaki put kad proverite onda dodajte bodove vasoj panici. Definitivno je za psihoterpaiju lično ili online.

  1. Osećaj gušenja u nekim situacijama
    Pitanje broj: #163403

    Kako i šta raditi kada sam u nekoj situaciji (vožnja kolima) i ne mogu doći do vazduha? Sve pretrage su u redu. Ja se plasim da krenem na put.

    Odgovoreno: 23. 09. 2019.
  1. Problem sa majčinim ponašanjem
    Pitanje broj: #163385

    U pitanju je ponašanje moje majke koje ceo svoj život pokušavam da razumem i pokrijem. Sve je gore. Ono se više ne može ni sakriti i pravi mi problem sa ljudima. Naime, nama niko sem jedne komsinice ne ulazi u stan. Ni moji prijatelji, partner, a sutra suprug. Niko. I tako ceo moj život. 35 godina. Njen izgovor je da nam stvari u stanu nisu dovoljno atraktivne. A recu cu Vam da nam je stan i više nego pristojan. Kao i kada bismo želeli da izadje ili ode kod nekoga ili negde, ceo život priča da nema šta da obuče. I ne ode. Uz to je opsednuta stalnim čišćenjem. Pre 4 dana sam operisana i niko ne može da mi dodje, cak ni partner!? ni najbliži prijatelji koji su mi pomogli i izveli iz bolnice. Strašno mi je što ljude ostavljam ispred ulaza i kao zbunili smo se i zaboravili da ih pozovemo. Onda se izvinjavam i obećavam u njeno ime jer to joj je važno da ćemo ispraviti, i naravno do toga nikada ne dodje. Samo smišlja izgovore. Kaže reci da je još rano za posete. Ja joj kazem na bolovanju sam mesec dana, ne mogu tako. Kaže, samo reci, dan za danom, proćice vreme i već ćeš početi da radiš, pa ćete se videti. Ja sam do jednog momenta mogla da amortizujem, onda sam rekla svim dragim ljudima. Oni me razumeju, ali ja osećam sramotu. Da mi najbliži, kazem partner prvi, koji su tu za mene uvek i u svakom mementu, ne mogu da udju!? 

    Odgovoreno: 23. 09. 2019.
    • Razumem Vasu patnju i problem, moraćete da zauzemte malo drugačiji stav, pod pretpostavkom da mama ne može da se promeni Vi ćete morati da prihvaite tu činjenicu. Lepo objasnite zašto se ne dolazi u vaš stan ,da se vi ne slažete. Zašto se vi stidite toga? To je majčin porblme sa kojim se ona nosi ceo život, vi ne morate. 

      Naravno ako ste u situaciji bilo bi dobro i da se odselite sa partnerom, pa ćete imati vaša pravila i gosti će dolaziti. Problem ne može da se reši bez majke, a ako ona ne želi da učestvuje mora oko nje.

Prikazano 1-5 od ukupno 2120 pitanja