Agorafobija (Strah od ljudi)


Agorafobija je prvobitno označavala strah od otvorenog prostora, dok se danas pod tim pojmom podrazumeva skup strahova u vezi sa javnim mestima, otvorenim prostorom i velikim brojem ljudi, sa strahom da na takvom mestu nakon iznenadnog onesposobljenja ne bi bili u stanju pobeći ili potražiti pomoć. Agorafobija čini 60% svih fobija otkrivenih kliničkim pregledima. Češća je kod žena, a započinje u adolescenciji ili ranoj odrasloj dobi.

Uzrok nastanka

Prema psihoanalizi iza ovog nerazumljivog, besmislenog straha krije se zapravo neurotski strah od sopstvenih nesvesnih infatilnih seksualnih impulsa pre svega od egzibicionizma. Osoba koja pati od agorofobije vraća se u infatilno stanje kada je imala zaštitu svemoćnih roditelja. Primarna korist od ove neuroze dolazi od prikrivenog zadovoljenja egzibicionističkih i promiskuitetnih želja, a sekundarna korist predstavlja izbegavanje nepodnošljive usamljenosti i zadobijanja pažnje, sažaljenja i brige drugih ljudi.

Strah od otvorenog prostora, od javnih mesta, do gužvi iz kojih se može veoma teško ili nemoguće izvući je strah od okolnosti kojima ličnost ne uspeva da ovlada. Napadi panike posledica su činjenice da nije „gospodar situacije“.

Klinička slika

Agorofobičar se panično plaši da sam izađe na ulicu ili da pređe preko širokog, otvorenog prostora, a ako se to desi kod njega se javlja intezivan, izluđujuci strah u vidu napada i snažno osećanje da će se izgubiti svest. Zato on nigde ne ide bez pratioca uz koga se oseća zaštićenim i sigurnim. Zato se zatvara u svoj dom kao prostor kojim veruje da gospodari. Kada krene u spoljašnji svet, stara se da bude u pratnji ljudi kojima je u stanju da na ovaj ili onaj način upravlja. U takvim prilikama se često i dodatno obezbeđuje noseći neki predmet u kome vidi simbol vlastite moći i sredstvo odbrane.

Tipične fobične situacije mogu da uključe: vožnju, kupovinu, mesta sa gužvom, stajanje u redovima, susrete i socijalna događanja, kao i ostajanje samim u nekim prostorijama.
Agorafobija ima tendenciju razvoja od unutrašnje anksioznosti, do straha od odlaska bilo gde, ili bilo kakvog rada na mestima gde su se neprijatni događaji dešavali ranije. Ova dešavanja uvećavaju broj neugodnih iskustava, mesta na kojima su se dogodila, tako da osobe koje pate od agorafobije, nakon nekog vremena, uopšte ne izlaze iz kuće.

Neke osobe trude se da funkcionišu normalno, sakrivajući neugodni osećaj od okoline, što ipak otežava njihov normalni život. Osobe koje imaju agorafobiju prilikom boravka na mestima koja provociraju napade panike osećaju nelagodu, nemir, slabost, osećaj kao da su bolesni od neke organske bolesti pri čemu imaju manifestacije poput lupanja srca, vrtoglavice, slabosti, preznojavanja, osećaj dolazećeg infarkta, moždanog udara i slično.
 
Čovek koga muči agorafobija doživljava spoljni svet kao preteći i neprijateljski. Oseća da tim svetom mora da zagospodari iz odbrambenih razloga, kako ne bi bio napadnut, povređen ili uništen. I istovremeno oseća da nije u stanju da to učini. Svet mu se čini nadmoćnim, nesavladivim.

Kada mu na javnim mestima pozli, to je fizički izraz i premeštanje straha da bi mogao biti izložen nasrtajima i teško ozleđen. Povrede od kojih strepi nisu samo fizičke već i duševne prirode. Agorafobična ličnost se potajno boji da bi mogla biti izložena uvredama, omalovažavanju, izrugivanju ili zanemarena i zapostavljena. Istovremeno strahuje da bi mogla biti predmet prevelike, a zlonamerne pažnje ili krajnje i, samim tim, uvredljive nepažnje. I u jednom i u drugom slučaju uskraćuje joj se poštovanje koje od drugih zahteva. I to uskraćivanje poštovanja je užasava.

Agorafobija je, zapravo, prikriveni strah od nepoštovanja. Zahtev ovakve osobe za poštovanjem je ne samo prevelik jer počiva na manjku samopoštovanja. Poštovanje, koje traži da joj se ukazuje, trebalo bi da nadomesti nedostatak samopoštovanja, što je nemoguće. Ono što smo sami sebi oduzeli, niko nam drugi ne može dati. Kada joj zahtev za poštovanjem biva onemogućen, osoba se povlači iz sveta i zatvara u svoja četiri zida. Kloneći se javnih mesta i otvorenih prostora, čovek bi da izbegne muke koje mu stanje teško narušenog ili čak uništenog samopoštovanja nanosi. Tako sve više sebe slabi, sve više skučava i siromaši svoj život.

Lečenje

Uz odgovarajući tretman, kod velike većine dolazi do značajnog poboljšanja stanja i do potpunog nestanka simptoma. Agorafobija sa ili bez paničnih poremećaja se najbolje leči bihevioralnom terapijom. Preporučuje se suočavanje sa problemom po principu - klin se klinom izbija. Postepenom desenzibilizacijom dolazi se do konačnog cilja, oslobađanja od određenog straha. Od medikamenata dobra kombinacija su: beta adrenergični blokatori (namenjeni su blokiranju stimulativnog efekta adrenalina), antidepresivi (smanjuju nivo anksioznosti) i sedativi/anksiolitici (benzodiazepini, koji takođe utiču na nivo anksioznosti, a koriste se jako oprezno, jer izazivaju pri dužem korištenju zavisnost). Šetnja i konstantna angažovanost mnogo pomažu.


Podeli tekst:

Povezani tekstovi:

Broj komentara: 23

  1. Tanja 18.11.2016

    Ja ovo tek sada čitam, ne znam posoji li neko ko će ovo pročitati, jer vidim da je poslednji komentar napisan 2009. Pre svega ovo pišem u nadi da će neko pročitati i dati mi bar neki savet što se tiče dobrog psihijatra. Kad kazem dobrog, mislim na posvećenog pre svega. Počela sam da patim od anksioznosti - agrofobije pre 2,5 godine. Kao i svi koji su pisali, u početku nisam znala šta mi se dešava. Napadi su počeli odlaskom kod mame u bolnicu zbog predstojeće operacije. Onesvestila sam se kad sam je videla (moram da napomenem da sam ja ceo zivot anemična i da sam se često onesvešćivala, bar jednom godišnje), ali tako da ja nisam pridavala nešto značaju i tu nesvesticu izazvanom posetom u bolnicu. Medjutim, to je bio prvi put da sam se posle nesvestice osećala loše. U kom smislu? Kao već navedeno: nisam mogla da odem do prodavnice, do drugarice i nije mi bilo jasno zbog čega se osećam ovako malksalo i što se plašim odjednom normalnih stvari. Prošlo je 10-ak dana dok nisam to ispričala drugarici koja me je uputila na psihijatra misleći da je to anksioznost. Bila sam u čudu jer ja do tada nikada nisam čula za to a ne još i da je to poremećaj od koga ja počinjem da patim. Ja imam 28 godina, neko sam ko jako voli život, temperamentna sam, volim ljude i volim da živim. Sa dolaskom ovog poremećaja potpuno je izgubljena svaka mogućnost da radim što rade svi normalni ljudi a da ne pominjem još i stvari u kojima posebno uživam. Nisam dve i po godine izašla nikuda sa drugaricom, nisam bila ni na jednom dešavanju, čak ni posao više nemam jer ne mogu nikuda da idem a da pored mene nije moj dečko pored kog jedino osećam sigurnost koliko toliko da mogu da prošetam. Bila sam kod psihijatra, neuropsihijatra i dali su mi rivotril, eliceu i bensedin. Pila sam par meseci medjutim osećala sam se ponekada i gore. Kada sam to rekla nisu mi promenili lekove već samo smanjili dozu. Posle toga sam na svoju ruku prestala da ih uzimam jer sam videla da mi je definitivno gore od njih a da moj lekar po tom pitanju ništa ne preduzima. Naterala sam se da krenem sa treninzima. Svi koji prolaze kroz ovo znaju koliko je teško naterati sebe da se suočis sa strahom pa samim tim i ne opisujem to u tolikoj meri koliko je to teško već pišem da bih objasnila šta sam sve pokušala. Sa treninzima i velikom voljom i željom mi je postalo bolje. Ali ja i dalje ne mogu bitne stvari da radim. Da radim, da se družim u velikom društvu, da vozim... Često izgubim živce i plačem sama u svojoj sobi iz nemoći, svesna da se možda i nikada neće poremećaj povući. Ali i dalje ne gubim nadu. Želim da mi bude dobro i da vratim svoj život nazad. Molila bih da ako iko ovo pročita, da mi preporuči phihijatra koji će se posvetiti mom problemu, ja sam iz Beograda.


  2. Darko 25.09.2013

    Ja sam na zalost poceo da patim od agorafobije pre dvadesetak godina. Na zalost jer u to vreme lekari ocito nisu bili sposobni da se nose sa psiholoskim problemima njihovih pacijenata. Inace u to vreme sam se intenzivno bavio speleologijom i alpinizmom. Pocelo je tako sto sam dobio panicni napad u trolejbusu, zatim na auto putu, na ulici dok sam se setao, u liftu, jednostavno svuda. S' obzirom da nisam bio svestan da su to napadi panike otisao sam na sve moguce preglede i svi su mi lekari rekli da sam u izvrsnoj kondiciji, da je sa mnom sve u redu ali da sam se " nesto uplasio" . Cak sam otisao i kod jednog psihijatra koji mi je rekao " ma to je sve normalno i meni je nelagodno na auto putu" . Tek kada je i moj brat dobio napade agorafobije i kada mu je lekar to predocio poceo sam o tome da razmisljam na drugaciji nacin i da se sam nosim sa tim problemom. Poceo sam da koristim bromazepam i polako sam uz pomoc bromazepama poceo da izlazim na ulicu bez straha. Poceo sam normalno da radim (jos uvek uz bromazepam) , da samostalno setam, da odlazim na planinu sa prijateljima, da se vozim liftovima, cak sam se suocio i sa uzasnim strahovima kao sto je let avionom, doduse uz rivotril. Kako sam to napisao izgleda da je sve to bilo lako, ali nije, za sve to mi je trebalo skoro 7 godina. Danas u obicnim situacijama ne koristim sedativ. Prihvatio sam bromazepam kao resenje mojih problema, a ne koristenje bromazepama u obicnim situacijama sam uzeo kao bonus, ipak bromazepam je uvek uz mene. Mogao bih da se nasalim i da kazem da u potencijalno stresne situacije ne idem bez njega dok u situacije za koje znam da ce biti stresne (voznja gondolom, odlazak na planinu, itd) idem sa njim: -) . S' obzirom da sam mislio da moj problem ne moze da se izleci vec samo da se ublazi i da sam ja sam uspeo puno u tome, a nosen iskustvom sa psihijatrom, nisam se interesovao da saznam vise o mom problemu. U to vreme ionako nije bilo interneta. (ne bih to ni sada ucinio ali zelim da zavrsim kurs ronjenja pa sam slucajno naleteo na clanak o strahovima ronilackog instituta u kaliforniji) . Ovaj clanak mi je mnogo pomogao da jos bolje sagledam moj problem tako da sam resio da se skroz oslobodim lekova, koje sam prihvatio kao nesto sto cu morati da uzimam do kraja zivota, i da napokon odem kod pravog psihijatra, jer mislim da je ovo sto sam postigao bez icije pomoci maksimum, a iz ovoga sto sam procitao ovde, kao i na drugim sajtovima, sam shvatio da mogu da postignem vise i da se skroz oslobodim tog straha.


  3. Rada 21.08.2011

    Bolujem od agorofobije već 12 godina. Uz veliku podršku porodice i lijekove sada mogu sama ići gdje želim lijek koji sam koristila do marta ove godine djelovao je odlično - to je anafranil. Nažalost izbacili su ga iz upotrebe pa sad pijem zoloft i uz njega sam nesigurnija i noću često moram da se borim protiv napada panike izgovaranjem riječi unatraške. Psihijatar mi je savjetovao da ne koristim metodu klin se klinom izbija jer je dolazilo do suprotnog dejstva i rekao da se ne suočavam sa strahom na silu jer to nanosi veću štetu nego što pomaže. Prekid terapije čak i posteoen vraća me na početak, u pakao od života. Ljudi će pričati da ste ludi ali vi ih zanemarite redovno uzimajte terapiju ibudite optismistični. Smijeh pomaže. . .
    Srećno


  4. sanja 07.03.2011

    Dugo sam patila od agorafobije. To je tada bio samo strah od otvorenog prostora a ne sve ovo sto je pobrojano u ovom clanku. Onda su mi rekli da je jos i socijalna fobija, pa jos fobija od visene, voznje, autom, liftom, fobija od duboke vode itd. . Bilo je strasno. Pocelo je sa rodjenjem prvog djeteta a i u mladosti se javljalo ali vise u vidu nekih neuroza. Ne znate koji je to uzas ici na posao a radim u kancelariji sa strahom i vracati se sa strahom. Na pauzu nisam smjela izaci. Isla sam psihijatru par puta -privatno i neuropsihijatru-ambulantno lijecenje. Privatniku nisam vise mogla ici zbog finanasija a ambulanto lijecenje je bilo povrsno. Od lijekova sam dobila prvo rivotril koji je mnogo pomogao, a potom ansilan a na svoju ruku sam uzimala bromazepam. Ta hemijska terapija je dala rezultate, ali vece rezultate su dali razgovori koje sam vodila sa dvije preijateljice koje su prosle kroz sve to!! Zatim sam krenula na fitnes kojim se bavim evo 8 godina. I setnje sa prijateljicom koja je imala slicne probleme. Svaki dan prica kako smo prezivjele taj dan, da li je bilo napada panike i znate, mic po mic. I ja sam eto sad zdrava. Jedino je ostao malo strah od visine i voznje ali cu i to prevazici vremenom. Vama preporucujem prvo otici ljekaru koji mora pronaci kombinaciju lijekova sto uopste nije lako. A zatim metoda klin se klinom izbija ali stalno. Nema dana da se ne izadje i to u masu sa sto vise ljudi. Pricajte sa ljudima, zivite zivot, nemojte se drzati po strani, volite sebe i najvaznije je da shvatite da se to moze izlijeciti! Ali je tesko sam, morate se povjeriti drugima. Vjerujte puno zena je u odredjenom dijelu svoga zivota omalo te probleme a i muskaraca u manjem broju. . Ako neko ima pitanja neka kaze! Ja sam ovo doktorirala: ) ) ) ) puno srece!!


  5. sanja 04.03.2011

    Dugo sam patila od agorafobije. To je tada bio samo strah od otvorenog prostora a ne sve ovo sto je pobrojano u ovom clanku. Onda su mi rekli da je jos i socijalna fobija, pa jos fobija od visene, voznje, autom, liftom, fobija od duboke vode itd. . Bilo je strasno. Pocelo je sa rodjenjem prvog djeteta a i u mladosti se javljalo ali vise u vidu nekih neuroza. Ne znate koji je to uzas ici na posao a radim u kancelariji sa strahom i vracati se sa strahom. Na pauzu nisam smjela izaci. Isla sam psihijatru par puta -privatno i neuropsihijatru-ambulantno lijecenje. Privatniku nisam vise mogla ici zbog finanasija a ambulanto lijecenje je bilo povrsno. Od lijekova sam dobila prvo rivotril koji je mnogo pomogao, a potom ansilan a na svoju ruku sam uzimala bromazepam. Ta hemijska terapija je dala rezultate, ali vece rezultate su dali razgovori koje sam vodila sa dvije preijateljice koje su prosle kroz sve to!! Zatim sam krenula na fitnes kojim se bavim evo 8 godina. I setnje sa prijateljicom koja je imala slicne probleme. Svaki dan prica kako smo prezivjele taj dan, da li je bilo napada panike i znate, mic po mic. I ja sam eto sad zdrava. Jedino je ostao malo strah od visine i voznje ali cu i to prevazici vremenom. Vama preporucujem prvo otici ljekaru koji mora pronaci kombinaciju lijekova sto uopste nije lako. A zatim metoda klin se klinom izbija ali stalno. Nema dana da se ne izadje i to u masu sa sto vise ljudi. Pricajte sa ljudima, zivite zivot, nemojte se drzati po strani, volite sebe i najvaznije je da shvatite da se to moze izlijeciti! Ali je tesko sam, morate se povjeriti drugima. Vjerujte puno zena je u odredjenom dijelu svoga zivota omalo te probleme a i muskaraca u manjem broju. . Ako neko ima pitanja neka kaze! Ja sam ovo doktorirala: ) ) ) ) puno srece!!


  6. sanja 04.03.2011

    Dugo sam patila od agorafobije. To je tada bio samo strah od otvorenog prostora a ne sve ovo sto je pobrojano u ovom clanku. Onda su mi rekli da je jos i socijalna fobija, pa jos fobija od visene, voznje, autom, liftom, fobija od duboke vode itd. . Bilo je strasno. Pocelo je sa rodjenjem prvog djeteta a i u mladosti se javljalo ali vise u vidu nekih neuroza. Ne znate koji je to uzas ici na posao a radim u kancelariji sa strahom i vracati se sa strahom. Na pauzu nisam smjela izaci. Isla sam psihijatru par puta -privatno i neuropsihijatru-ambulantno lijecenje. Privatniku nisam vise mogla ici zbog finanasija a ambulanto lijecenje je bilo povrsno. Od lijekova sam dobila prvo rivotril koji je mnogo pomogao, a potom ansilan a na svoju ruku sam uzimala bromazepam. Ta hemijska terapija je dala rezultate, ali vece rezultate su dali razgovori koje sam vodila sa dvije preijateljice koje su prosle kroz sve to!! Zatim sam krenula na fitnes kojim se bavim evo 8 godina. I setnje sa prijateljicom koja je imala slicne probleme. Svaki dan prica kako smo prezivjele taj dan, da li je bilo napada panike i znate, mic po mic. I ja sam eto sad zdrava. Jedino je ostao malo strah od visine i voznje ali cu i to prevazici vremenom. Vama preporucujem prvo otici ljekaru koji mora pronaci kombinaciju lijekova sto uopste nije lako. A zatim metoda klin se klinom izbija ali stalno. Nema dana da se ne izadje i to u masu sa sto vise ljudi. Pricajte sa ljudima, zivite zivot, nemojte se drzati po strani, volite sebe i najvaznije je da shvatite da se to moze izlijeciti! Ali je tesko sam, morate se povjeriti drugima. Vjerujte puno zena je u odredjenom dijelu svoga zivota omalo te probleme a i muskaraca u manjem broju. . Ako neko ima pitanja neka kaze! Ja sam ovo doktorirala: ) ) ) ) puno srece!!


  7. mitar 10.01.2011

    Ja imam agorafobiju vec oko 2, 5 godine, strah od straha, od guzve, pomisao da se gusim, bolove, nesvesticu, vrtoglavicu, tresem se, trnem, konacno sam saznao sta je u pitanju i poceo lecenje jer dugo vremena nisam znao sta je u pitanju, samo upornost i to jaka upornost za izlecenjem moze pomoci kao i podrska porodice, bez toga ce sve to ici ali teze, setnje naravno kao i tablete (terapija) koju vam je prepisao doktor, izlecenje je moguce naravno i to trajno ali treba vremena i dosta razgovora i rada sa svojim doktorom-psiholog ili neuropsihijatar, nema odustajanje kad se krene sa lecenjem idite do kraja i ne pitajte koliko kosta-a kosta-jer zdravlje nema cenu. . . . . .


  8. tanjar 03.01.2011

    Postovanje,
    vec dugi niz godina pokusavam da se oslobodim ove bolesti. Ali kad sam promenila mesto staovanja tj udala se to se vremenom i ova bolest pojacava. Izlazim trudim se sto vise da zivim ali neuspevam. Sem da idem kod dr dali mi neko moze nesto jos preporucit sto ce mipomoc.


  9. kenja 26.12.2010

    Svi u ludnicu


  10. NM 16.09.2010

    Ja sam o poslednje vre, me poceo dobijati te napade, jer sam zbog operacije na kicmi prestao vezbati, a ranije retko da je prolazio danda ne vezbam bar dva sata aktivno. Ybog straha da se ne ugojim, ugojio sam se i postao nezgodan i neprivlacan, pa kao takav sada nigde ne zelim ici niti nositi garderobu koju sam ranije nosio. Ne smem vise vezbati u teretani, niti trcati, pa mislim da nisam dovoljno lep niti zanimljiv kao takav. Nikada ranije nisam imao ovakve napade. Preznojavanje tela, lupanje srca, osecaj slabosti i dezorijentacije, mutna slika pred ocima i neki nesavladiv strah od svakakvih gluposti, , , , , stalno imam osecaj da ce me neko unistiti ili da to pokusava. Posto sam skorije opljackan a u kuci su bili samo najbolji prijatelji neko od njih pokrao me je, cime sam dodatno stimulisao osecaj straha cak i od prijatelja pa apsolutno nikome vise ne verujem.


  11. gorana 27.08.2010

    Ja patim od agrofobije već duže vreme i posle prvog porođaja je bilo izraženo ali i posle drugog i ja se trudim da ne mislim na to ali panika je čudo i to me hvata i samo mi udari u noge i bojim se da se ne onesvestim, a onda dolazi napadi gušenja. Lečena sam od depresije ali to nije to. Ja imam jaku volju i želju za ozdravljenjem jer mi je jako bitno da se vratim svom životu kakav je bio bez panike. Ja sam svesna da sam izgubila sebe tu negde i nikako ne mogu da se nađem. Ja ne znam ko leči agrofobiju psihiatar ili neuropsihijatar? Ja ima problema i od gužve, u autobusu u prodavnici dok čekam red kod lekara kada sam, svuda sam napeta i ne sigurna. Nisam verovala da će mi se ovo desiti nekoga koga ničega nije bilo nikada strah. . . .


  12. marika 15.08.2010

    Da imala sam tih problema i ponekad se i sada javljaju, bez obzira sto sam puno radila na sebi iuzimala seroksat bavila sam se jogom i rejkijem, nemam strah od ljudi vec od destinacije kada treba da krenem osecala sam nemoc u nogama. To mi s pocelo desavati nkon smrti majke i gubitka posla. Ja sam sada super nepvratilo se


  13. nada 20.05.2010

    Sto se tice lecenja agorafobije najvaznije je imati odlicnog lekara koji ce vas usmeravati i pratiti vase stanje na pravi nacin. Ja sam imala tu ogromnu srecu i vecitu zahvalnost dugujem svom lekaru. Trajalo je prilicno dugo, ali ni bolest ne nastaje odjednom. Uz pravog lekara treba i dosta upornosti i strpljenja. Potpuno izlecenje je sasvim moguce


  14. Lidija 08.04.2010

    Hvala vam sto ste mi pomogli da vidim, u cemu je moj problem. Vec duze vrijeme imam sve ove simptome, sa veelikim vrtoglavicama i neuropsihijatar mi je dijagnostikovao okostavanje vratnog djela kicme. Voljela bih kada bi me posavjetovali sta da radim kako bi ovaj uzasni osjecaj bar malo smanjila i osjecala se zdravo i sigurno. Hvala vam puno unaprijed!


  15. Doctor 31.03.2010

    Podrška porodice, pronaći u sebi uzrok-najčešće osećaj da nešto pogrešno radimo, da smo na krivom koloseku, te ispravljanje života, bukvalno. Četvrtinica rivotrila kad se posebno loše osećamo. . Proces, proces, ali ne odustajati. Čitati pouke oca tadeja i ostalu pravoslavnu literaturu. Doctor, čačak.


  16. tams 12.03.2010

    Ja imam agorafobiju vec dugo, prepisao mi je psihijatar lexilium i neki antidepresiv. Antidepresiv sam odbila i stvarno mislim da metoda " klin se klinom izbija" djeluje. Trudim se da izlazim sto vise i najvaznije je da smanjite stres. I trudite se da budete sto snazniji i imuni na tudja misljenja. Svima zelim da budu bolje sto prije.


  17. lidija 24.01.2010

    Dobar dan. . . U skorije vrijeme poceo je moj strah od otvorenog prostora, a posebno mjesta gdje se nalazi veliki broj ljudi, sto me sprijecava da normalno funkcionisem. . . . Inace imam i paraplegijju, stecenu, sto je mozda sve to uticalo na moju psihu, i tesko mirenje sa sudbinom. Voljela bih kada bi mi neko mogao dati savjet sta da preduzmem kako bih mogla biti opustenija, jer mi samoj jeko tesko ide. Unaprijed vam hvala.


  18. Milena Obradovic 23.11.2009

    Da jeste to sve tako kako ste opisali u tekstu, ali samo hocu da kazem da sam ja osoba koja ima agorafobiju izazvanu krizom indetiteta, sve sto ste naveli ja sam dozivljavala 6 punih godina, samo hocu da kazem da to moguce izleciti, uzimanjem redovne terapije (prepisane od strane psihijatra) i naravno veoma jakom voljom! Jeste da se klin klinom izbija ali da znate da uvek ostaje "rupa" u kojoj sam ja sada... Sto ne znaci da se necu izvuci... I da jos jedan savet budite optimisti!!! Hvala!


  19. Slavoljub 11.11.2009

    Posle duzeg vremena konacno sam otkrio od cega bolujem otvorivsi ovu stranicu. Posto sam sto posto siguran da bolujem od agorafobija molim vas ako ste u mogucnosti da mi pomognete kako da se izlecim posto vec duze vremena patim ad ove bolesti. Dosad sam od medikamenata koristio paroksetin, zanfeksa, resperidon i heleks ali nisam imao neka poboljsanja. Zato vas molim ako je neko u mogucnosti da mi pomogne neka mi se javi i da li postoji neka bolja medikamentska terapija. Pozdrav i pomognite mladom coveku koji voli ovaj svet i zeli da u njemu uziva. Pozdrav


  20. tuga 30.08.2009

    Ja vec dugo bolujem od agorafobije, idem kod neuropsihijatra koji mi je prepisao lekove zoloft i rivotril ali pijem i propranolol koji mi je prepisao kardiolog zbog tahikardija. Isla sam i kod privatnog psihoter. Kome sam mnogo placala ali od njegove pomoci dobila sam samo gledanje u sat kada mu dolazi sledeci pacijent, tako da sam odustala, lekovi mi ne pomazu ja i dalje imam strah i gusenja a i verujte mi veliku zelju za izlascima i setnjama. Pokusavam nekako da se dogegam do prodavnice ali tesko, uporna jesam ali nista mi ne polazi za rukom. Sta da radim kako da se izborim sa ovom ludoscu jer strasno je to kada se desi osobi koja je vise volela adu, kalemegdan itd nego kucu. Hvala


  21. dr Bubi 21.08.2009

    Ne znam čega ste tehnolog, ali očigledno nemate pojma o medicini, tako da se bolje držite Vaše oblasti nego što dezimformišete čitaoce. Naravno, da antidepresivi smanjuju anksioznost i to tako što to čine kumulativnim dejstvom višemesečne terapije i na ovaj način omogućavaju stabilizaciju stanja i mogućnost da psihoterapeut terapijom pomogne pacijentu. Anksiolitici, takodje, smanjuju anksioznost, ali deluju vrlo kratko i ne dovode do stabilizacije stanja, već samo odlažu rešavanje problema. i naravno, uvek posle dugotrajnog koriščenja dovode do zavisnosti, koju je kasnije takodje potrebno lečiti. Savet je, da se što pre osoba javi psihijatru ukoliko ima ove probleme i da ne uzima lekove na svoju ruku.


  22. tehnolog 20.08.2009

    Antidepresivi ne smanjuju anksioznost, to rade anksiolitici i treba ih primenjivati odmah jer terapija "klin se klinom izbija" nije neka bog zna kakva pomoć.. Obavezno fizička aktivnost bilo kakve vrste, to je najbolji lek za hormonski dizbalans koji se javlja


  23. Jelena 03.07.2009

    Znam osobu koja pati od agorafobije. Sve navedeno se podudara sa stanjem u kom se ta osoba nalazi. Vise puta sam bila u situaciji da budem svedok tim napadima panike, medjutim, cini mi se da ste tim napadima posvetili vrlo malo reci, dok su oni zapravo najgori deo te bolesti. Osoba ih prozivljava ponovo, cak i po nekoliko puta i svakog puta se uplasi kao i za vreme napada. Kao flash-back-ovi. Nedovoljno je napisano i o lecenju-metode, efikasni lekovi, etc.


Vaš komentar nam je veoma dragocen, molimo upišite ga ovde