Previše sam emotivna osoba, gotovo me sitnica rasplače, previše obraćam pažnju na sve i tako škodim sebi, kako mnogi kažu.
Anksiozna sam, previše mislim loše, plašim se i odmah kreće nemir, ne drži me mesto, strepim da će mi se desiti nešto loše i nervozna sam jer ne znam kada da to očekujem. Tu je i panika, nestrpljivost, nekad mrzovolja, palpitacije. Sve se to dešava od kad je moja sestra prešla da živi kod budućeg muža, što je normalno, ali ona me je toliko odbacila, a toliko sam bila vezana za nju i uvek tu za nju, dok ona nije. Uvek sam drugima pridavala više pažnje nego sebi, sada sa njegovom sestrom deli sve, a meni je oduvek branila. Osećam se usamljeno i retko sa kim mogu da podelim ono što me muči. Nekad mi se ne ulazi u sobu, nostalgična sam, žao mi je što ona više nije tu i ne mogu da se pomirim sa tim da tako mora. Molim Vas, pomozite mi da se oslobodim straha i stresa i prevaziđem ovo.
Problem preteranog vezivanja u životu za bilo šta ili bilo koga jeste uzrok mnogih psihičkih teškoća,pa i vaših kada je sestra u pitanju. Emocija straha, nesigurnosti, anksioznosti i napetosti koje doživljavate mogu prestati ili se smanjiti ukoliko ih budete svesni,odnosno dopustite im da se ispolje, da ih doživite u celosti i samim tim ih postanete svesni odnosno postanete svesni uverenja i verovanja koja su pozadini takvih autodestruktivnih osećanja. Možete doći na psihoterapiju u DZ "Jedro" gde radim ako ne budete sami uspeli da izađete iz ove seperacione krize.
Moj sin je student, sada apsolvent na privatnom fakultetu koji mu nije oduzeo mnogo vremena za učenje. Uspeo je nekako da završi srednju školu, uz naš veliki pritisak, upisao fakultet, relativno bez problema stigao dovde i tu počinju njegove laži. Verovatno nas je lagao i ranije, ali smo mi to pripisivali pubertetu, a za sve verovatno nismo ni znali. Kada je već trebalo da diplomira, priznao nam je da nije dao još 3 ispita, mi smo doplatili još jedan semestar (posle bučne rasprave i prebacivanja) od 1050€, s tim da nam je čvrsto rekao da su mu to poslednji ispiti. Vremenom je rekao da ih je položio i počeo da sprema diplomski, uz naše konstantno teranje, zapitkivanje, ponekad i raspravu. Danas (ponedeljak) je otišao na fakultet da bi se "dogovorio" sa profesorom oko odbrane diplomskog za utorak (živimo u Smederevu, studira u Beogradu) . Tada nam dolazi mlađi sin i kaže da je (valjda više stariji nije mogao da krije) bratu ostalo 6-7 ispita koje nije položio, a da nas je lagao jer je mislio da će ih u međuvremenu završiti, a da pri tom nije ni prstom mrdnuo da to i uradi. Mi smo do sada za njegovo školovanje dali skoro 20.000€ i sada smo u strahu da ne treba da se doda još. Mislimo da kada smo već došli dovde, da bi bilo loše sve baciti u vodu. Napominjem da sin ima 24 godine, živimo u veoma skladnoj porodici, deca su nam nadasve voljena. Bavimo se privatnim poslom koji nam svojom organizacijom omogućava da puno vremena provodimo sa decom oduvek. I veoma smo otvoreni međusobno. Mlađi sin nam je izuzetan đak, nikada nismo upoređivali njih dvojicu. Uvek smo i starijem pokušavali da predočimo koji su njegovi kvaliteti. Sin o kome je reč je veoma neodgovoran, iako smo odgovornost pokušavali da mu usadimo, pravio je velike račune za mobilni do trenutka dok mu nismo uzeli paket koji ograničava broj poziva, tek na naš pritisak prao je kola koja je samo on vozio. Sve njegove ljubavne probleme smo znali, kao da je želeo da ih prenese na nas. Novac nikada nije mnogo tražio, davali smo mu dozirano. Nije hteo džeparac odjednom jer je i sam svestan da bi sve odmah potrošio. Ne znamo šta da radimo. Nije nam do para (kojih nemamo mnogo, ali su materijalne stvari marginalne), već nam je to što nas je toliko lagao. Pitanje je dokle će to da ide i koji su razlozi? Kako mu pomoći da se toga oslobodi, da se osamostali i sutra kvalitetno radi posao koji voli? Da nije prešlo u hronično laganje (ko zna šta nas je sve lagao)?
Neodgovorno ponašanje Vašeg sina je verovatno posledica previše popustljivog stava Vas kao roditelja kao i njegove strukture ličnosti. Neophodno je bilo da još ranije, kad ste prvi put primetili da Vas laže, postavite kao roditelji svoje granice prema takvom neodgovornom ponašanju. Morao je biti svestan posledica ukoliko nastavi da se tako ponaša i nadalje. Međutim, Vi ste preko svega prelazili i tako nesvesno potkrepljivali takvo njegovo ponašanje. Moguće je da je uzrok u njegovoj razmaženosti, nezrelosti, nesigurnosti u sebe i potrebi da ispuni očekivanja Vas kao roditelja od njega, a istovremeno se poredi sa bratom umesto da se usmeri na sebe i svoj razvoj. U svakom slučaju, ne bi bilo loše da sada porazgovarate sa njim i predložte mu da se posavetuje sa psihoteraputom ili pak da Vi, kao majka, dođete na razgovor (možete u DZ "Jedro" gde radim). Ne treba osuditi ličnost, već ponašanje i pokušati izvući iz tih njegovih pogrešaka pouku i lekciju o tome gde ste Vi, kao roditelj, grešili kako ne biste u nedogled ponavljali istu grešku. Ne možete očekivati promenu njegovog ponašanja ako se i Vi, kao roditelji, nasatavite ponašati uvek na isti način kao i do sad. Jedna veoma dobra izreka glasi: "Put do pakla vodi preko najboljih namera".
Imam 30 godina, od kako znam za sebe dešava mi se da nerazgovetno izgovaram reči kada npr. odgovaram na ispitu, kada razgovaram preko telefona sa nekim ko mi je nepoznat, sa šefom itd. Jednom rečju - spetljam se, hoću brzo sve da izgovorim, pa to ne liči ni na šta, ljudi me tada ne razumeju, pa moram da ponovim. Sa poznatim ljudima normalno pričam, pa me zanima kako to da promenim kod sebe i da li je to uopšte moguće. Nikad nisam išla kod logopeda.
Pretpostavljam da Vama nije potreban logoped nego psiholog-psihoterapeut kako biste videli i otkrili šta uzrokuje Vašu nesigurnost kada je razgovor sa nepoznatima u pitanju ili pak neki javni natup kao što je ispit. Često se dešava u praksi da ljudi imaju tremu pred nepoznatim ljudima, pogotovo ako treba nešto da izlažu i govore, ali je u osnovi takve treme određena doza napetosti i straha od neuspeha, od toga kakav će utisak ostaviti na druge i sl. Možete doći i u DZ "Jedro" na psihoterapiju gde radim kao psiholog - psihoterapeut.
Već određeni niz godina idem kod psihologa na psihoterapiju i psihijatra koji mi je prepisao lekove. Moja dijagnoza je agorafobija sa paničnim poremećajem. Imam 35 godina i nekako sam uz pomoć psihologa uspela da završim fakultet. Završila sam pedagogiju. Sada bih htela da se zaposlim u struci, kad ne lezi vraže! Da bih taj posao mogla da obavljam potrebna je psihofizička provera, kao i zdravstveni pregled kod neuropsihijatra koji postavlja pitanja tipa: Da li ste ikad bili kod psihologa, psihoterapeuta zbog nekih problema? Da bi to dokumentovao. Bila sam u jednoj školi gde sam izrazila volju da volontiram, što je direktor odobrio samo on još mora da vidi zakonske propise oko volontiranja, da li se sklapa ugovor, da li treba provera psihofizičkih sposobnosti (što mi je 2 puta naglasio sa objašnjenjem da je to potrebno jer se ipak radi o deci, što je podržavam, on želi da zaštiti decu, a i sebe) moj psiholog kod kojeg redovno idem smatra da sam ja sposobna za obavljanje tog posla. Međutim, nisam sigurna kako bi to škola/direktor prihvatio. Zbog svega toga ja sam u skoro nerešivoj moralnoj dilemi, da li da slažem na zdravstvenom pregledu da nisam nikada bila kod psihijatra i tako dobijem posao (laganje mi je vrlo mučno, a i mislim da se sve brzo sazna (živim u malom gradu) ili da kažem istinu makar ublaženo i da ne dobijem taj posao. Stvarno mi je teško zbog ove dileme.
Mislim da sebi postavljate "lažnu" dilemu jer ono što je važno je da Vi jeste sada psihofizički zdrava osoba, sposobna za rad sa decom (što potvrđuje i Vaš psiholog). Mislim da ovo pitanje koje postavljate možete proraditi upravo sa Vašim psihoterapeutom i tako shvatiti da psihološka snaga leži u Vama, ma kakav ishod zaposlenja bio. Učinite sve što je do Vas da dobijete taj posao na legalan i pošten način, a ukoliko se ne dogodi očekivano, to ne znači da se neće ukazati druga, možda i bolja prilika.
Mom partneru je pre 5 meseci umro najbolji drug (inače moj partner ima 25 godina). Bukvalno mu je bio kao brat. On neće nigde da izlazi gde ima muzika (konkretno za doček), a inače ne izlazimo u grad od tada. Kaže da neće zbog druga. Ja razumem sve, da je to veliki gubitak, ali valjda treba da nastavi sa životom. Ne primećuje da je meni loše zbog njega, što ima takav stav i što je takav prema meni. Samo mi priča da ga ne razumem kako mu je. Kažite mi kako najbolje mogu da ga posavetujem i da mu pomognem?
Normalno je da Vaš partner tuguje zbog izgubljenog druga i period
depresivne reakcije na stres kao i "rad" tuge kod nekih ljudi može potrajati i duže. Vi mu možete pomoći tako što ćete pre svega sebi pomoći i činiti ono što Vama predstavlja zadovoljstvo bez nužnog vezivanja, bar dok je on u ovoj fazi tugovanja, za njegovo prisustvo. To pretpostavlja da možete izaći sa svojim društvom na muziku ili pak sedeti u kafiću sa prijateljima ne očekujući da on mora obavezno biti prisutan. On je veoma mlad i verovatno je taj "susret" sa smrću bliskog prijatelja bio veliki šok za njega jer kod mladih ljudi sama činjenica ograničenosti života još uvek nije u potpunosti apsorbovana. Pokažite empatiju s jedne strane za njega, i za to kako se oseća, ali mu objasnite da je neophodno da se što pre vrati svakodnevnom životu, samome sebi, pa i Vama sa kojom živi, jer ste jedno drugom potrebni.
Prikazano 121-125 od ukupno 228 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke