Poštovani, u zadnje 3 godine mi je stvarno loše krenulo. Fakultet mi ne ide, samopouzdanje mi je palo, moji su digli ruke od mene, depresivan sam i antisocijalan ponekad, imam strah od vezivanja. Da li mislite da je potrebno da posetim psihologa?
Da, mislim da bi to bilo dobro za Vas. Ja radim kao psihoterapeut u DZ "Jedro" i možete doći na razgovor i psihoterapiju jer ovi simptomi ako potraju mogu ostaviti trajne posledice na Vaš psihički rast.
Sa devojkom sam u vezi 7.5 godina, imam 26. Naša veza puna je iskrenosti i ljubavi. Igrom slučaja se desilo da se ona zaljubila u drugog, to je bilo samo par razgovora. On je sada otišao iz Srbije, jer ne živi tu, a ona non stop misli na njega i nema volje ni za čim. Kaže mi da oseća ljubav prema meni, a prema njemu strast. Ja je volim više od svog života i spreman sam na sve za nju. Ona je moja motivacija i njena sreća je moj izvor energije. Treba mi savet šta dalje da činim, kako ponovo da je osvojim? Da li da je napustim? Da li da je čekam? Ja ulažem sve u ovo i dajem joj podršku da prebrodi sve, ali ona je non stop bezvoljna.
Najbolje je da Vi sada pogledate u svoja osećanja i ono što Vi želite, ali ako je situacija takva da se ona zaljubila u drugog i to Vam rekla, ipak se tu verovatno radi o nekoj nezrelosti ili pak da je u Vašoj vezi njoj nešto ipak nedostajalo ili je pak jednostavno došlo do zasićenja i zastoja u vezi. Moguće je, i to se često dešava, da posle dugog vremena zabavljanja veza pređe u monotoniju. Takođe, verovatno je bilo za očekivati da, ako se toliko volite, onda i živite zajedno i osnujete porodicu, a to se nije desilo. Naravno da ništa ne treba da forsirate, ali bi bilo jako važno za Vas da ne mučite sebe ostajanjem u nedefinisanoj situaciji gde Vam je partnerka depresivna i bezvoljna. Neku odluku ipak donesite i budite odvažni.
Imam sina od 5 godina, u poslednjih mesec dana njegovo ponašanje je nepodnošljivo i nesnosno. Naime, svakog dana nas udara, mislim na supruga i mene, štipa, grize, udara rukama, gađa svim i svačim. Isto to radi i sa bakama i dekama. Iz čista mira, ničim izazvan, samo udari ili uštine. Bojkotuje svaki vid oblačenja kada treba da se obuče. Recimo da izađe napolje, sve pantalone i majice mu smetaju, ne pomaže ni to da sam odabere, posle tuširanja je takođe muka obući ga, skine se bar 10 puta, e kada se konačno obuče non stop drži majicu u ustima a pantalone u rukama. Takva neka slična faza je bila kada je imao tri godine, samo daleko blaža i to sam tada opravdala operacijom vodene kile, nekako se to desilo baš po izlasku iz bolnice, nije dugo trajalo, uspeli smo nekako rešiti problem. Tada sam ga dva puta vodila kod psihologa na razgovor, doktorka to nije smatrala alarmantnim i kazala je da je faza, a malo i reakcija na prethodnu operaciju. U ovom trenu nikakve promene se nisu desile u našem životu, sve je uobičajeno. Moram napomenuti da ide u vrtić, tamo je izuzetno dobar kao i uvek, sarađuje, ne pravi nikakve konflikte, niti koga udara, baca. Više ne nalazim načina šta da učinim. Pokušavali smo svim metodama što su u našem domenu, pre svega pričanjem, pa ignorisanjem, kažnjavanjem u smislu sklanjanja tih igračaka koje baca ili zabranom crtaća, ili kada neće da se obuče da neće izaći da se igra sa drugarima napolju, ali apsolutno ništa nema efekta.
Predlažem Vam da dete ponovo odvedete kod psihologa kod koga ste ga zbog sličnog ponašanja i ranije vodili. Lično pretpostavljam da Vaš sin ima neki psihološki otpor koji na ovakav način izražava i da su emocije ljutnje i besa kao i agresivnosti ustvari reakcija na neku doživljenu frustraciju ili sl. Kažnjavanje nije rešenje, već naprotiv, posvećivanje potpune pažnje detetu kako biste utvrdili šta je to što ga uznemirava. Najčešće su to neki odnosi ili način komunikacije u porodici, odnosi ili svađe između roditelja ili pak potiskivanje nekog nezadovoljstva kod roditelja (najačešće kod majke) pa zato savetujem da možda Vi za početak odete na jedan razgovor sa psihologom ili psihoterapeutom.
Previše sam emotivna osoba, gotovo me sitnica rasplače, previše obraćam pažnju na sve i tako škodim sebi, kako mnogi kažu.
Anksiozna sam, previše mislim loše, plašim se i odmah kreće nemir, ne drži me mesto, strepim da će mi se desiti nešto loše i nervozna sam jer ne znam kada da to očekujem. Tu je i panika, nestrpljivost, nekad mrzovolja, palpitacije. Sve se to dešava od kad je moja sestra prešla da živi kod budućeg muža, što je normalno, ali ona me je toliko odbacila, a toliko sam bila vezana za nju i uvek tu za nju, dok ona nije. Uvek sam drugima pridavala više pažnje nego sebi, sada sa njegovom sestrom deli sve, a meni je oduvek branila. Osećam se usamljeno i retko sa kim mogu da podelim ono što me muči. Nekad mi se ne ulazi u sobu, nostalgična sam, žao mi je što ona više nije tu i ne mogu da se pomirim sa tim da tako mora. Molim Vas, pomozite mi da se oslobodim straha i stresa i prevaziđem ovo.
Problem preteranog vezivanja u životu za bilo šta ili bilo koga jeste uzrok mnogih psihičkih teškoća,pa i vaših kada je sestra u pitanju. Emocija straha, nesigurnosti, anksioznosti i napetosti koje doživljavate mogu prestati ili se smanjiti ukoliko ih budete svesni,odnosno dopustite im da se ispolje, da ih doživite u celosti i samim tim ih postanete svesni odnosno postanete svesni uverenja i verovanja koja su pozadini takvih autodestruktivnih osećanja. Možete doći na psihoterapiju u DZ "Jedro" gde radim ako ne budete sami uspeli da izađete iz ove seperacione krize.
Moj sin je student, sada apsolvent na privatnom fakultetu koji mu nije oduzeo mnogo vremena za učenje. Uspeo je nekako da završi srednju školu, uz naš veliki pritisak, upisao fakultet, relativno bez problema stigao dovde i tu počinju njegove laži. Verovatno nas je lagao i ranije, ali smo mi to pripisivali pubertetu, a za sve verovatno nismo ni znali. Kada je već trebalo da diplomira, priznao nam je da nije dao još 3 ispita, mi smo doplatili još jedan semestar (posle bučne rasprave i prebacivanja) od 1050€, s tim da nam je čvrsto rekao da su mu to poslednji ispiti. Vremenom je rekao da ih je položio i počeo da sprema diplomski, uz naše konstantno teranje, zapitkivanje, ponekad i raspravu. Danas (ponedeljak) je otišao na fakultet da bi se "dogovorio" sa profesorom oko odbrane diplomskog za utorak (živimo u Smederevu, studira u Beogradu) . Tada nam dolazi mlađi sin i kaže da je (valjda više stariji nije mogao da krije) bratu ostalo 6-7 ispita koje nije položio, a da nas je lagao jer je mislio da će ih u međuvremenu završiti, a da pri tom nije ni prstom mrdnuo da to i uradi. Mi smo do sada za njegovo školovanje dali skoro 20.000€ i sada smo u strahu da ne treba da se doda još. Mislimo da kada smo već došli dovde, da bi bilo loše sve baciti u vodu. Napominjem da sin ima 24 godine, živimo u veoma skladnoj porodici, deca su nam nadasve voljena. Bavimo se privatnim poslom koji nam svojom organizacijom omogućava da puno vremena provodimo sa decom oduvek. I veoma smo otvoreni međusobno. Mlađi sin nam je izuzetan đak, nikada nismo upoređivali njih dvojicu. Uvek smo i starijem pokušavali da predočimo koji su njegovi kvaliteti. Sin o kome je reč je veoma neodgovoran, iako smo odgovornost pokušavali da mu usadimo, pravio je velike račune za mobilni do trenutka dok mu nismo uzeli paket koji ograničava broj poziva, tek na naš pritisak prao je kola koja je samo on vozio. Sve njegove ljubavne probleme smo znali, kao da je želeo da ih prenese na nas. Novac nikada nije mnogo tražio, davali smo mu dozirano. Nije hteo džeparac odjednom jer je i sam svestan da bi sve odmah potrošio. Ne znamo šta da radimo. Nije nam do para (kojih nemamo mnogo, ali su materijalne stvari marginalne), već nam je to što nas je toliko lagao. Pitanje je dokle će to da ide i koji su razlozi? Kako mu pomoći da se toga oslobodi, da se osamostali i sutra kvalitetno radi posao koji voli? Da nije prešlo u hronično laganje (ko zna šta nas je sve lagao)?
Neodgovorno ponašanje Vašeg sina je verovatno posledica previše popustljivog stava Vas kao roditelja kao i njegove strukture ličnosti. Neophodno je bilo da još ranije, kad ste prvi put primetili da Vas laže, postavite kao roditelji svoje granice prema takvom neodgovornom ponašanju. Morao je biti svestan posledica ukoliko nastavi da se tako ponaša i nadalje. Međutim, Vi ste preko svega prelazili i tako nesvesno potkrepljivali takvo njegovo ponašanje. Moguće je da je uzrok u njegovoj razmaženosti, nezrelosti, nesigurnosti u sebe i potrebi da ispuni očekivanja Vas kao roditelja od njega, a istovremeno se poredi sa bratom umesto da se usmeri na sebe i svoj razvoj. U svakom slučaju, ne bi bilo loše da sada porazgovarate sa njim i predložte mu da se posavetuje sa psihoteraputom ili pak da Vi, kao majka, dođete na razgovor (možete u DZ "Jedro" gde radim). Ne treba osuditi ličnost, već ponašanje i pokušati izvući iz tih njegovih pogrešaka pouku i lekciju o tome gde ste Vi, kao roditelj, grešili kako ne biste u nedogled ponavljali istu grešku. Ne možete očekivati promenu njegovog ponašanja ako se i Vi, kao roditelji, nasatavite ponašati uvek na isti način kao i do sad. Jedna veoma dobra izreka glasi: "Put do pakla vodi preko najboljih namera".
Prikazano 116-120 od ukupno 226 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima