Imam problem sa stalnim razmišljanjima o nekim nebitnim stvarima u životu. Mučim se i tako dovodim sebe u poziciju da nisam raspoložen, nemam apetita, nervozan sam. Dok sam sa društvom ili devojkom meni su konstantno pristune neke misli, koje se mučim da izbacim iz glave, ali retko kad uspem da budem raspoložen kao nekad. Voleo bih neki koristan savet, samo bez lekova. Upravo sada se osećam tako da bih mogao da se isplačem.

Imam problem sa ćerkicom za koju smo prošle godine otkrili da je bila zlostavljanja od strane jedine drugarice. Naime, moja ćerkica ima 6 godina, prošle godine je počela ostaloj deci (imam još dvoje starije dece), da pokazuje kako je drugarica dodiruje i ljubi. Prekinuli smo druženje sa dotičnom porodicom, međutim, noćni strahovi, mokrenje u krevet, napetost, nervoza i neretko agresija su počeli da se ispoljavaju u tom periodu i traju već drugu godinu. Ne živimo u našoj zemlji i nemoguće je dete odvesti psihologu jer ne zna jezik dovoljno dobro da bi to izveli. Šta mi preporučujete? Da li odvesti dete na psihoterapije, kako joj pomoći? Napominjem da ona ne želi da govori o tome danju, a noću ponavlja da nije ona kriva što je dira taj neko, vrišti i plače. Dakle, ona se rasplače kad je pitam o snovima i kad pokušavam da joj pomognem, kaže mi da ne sme da mi ispriča. Kako izvući dete iz tog stresa i kako sanirati posledice? 

Poštovani, u zadnje 3 godine mi je stvarno loše krenulo. Fakultet mi ne ide, samopouzdanje mi je palo, moji su digli ruke od mene, depresivan sam i antisocijalan ponekad, imam strah od vezivanja. Da li mislite da je potrebno da posetim psihologa?

Sa devojkom sam u vezi 7.5 godina, imam 26. Naša veza puna je iskrenosti i ljubavi. Igrom slučaja se desilo da se ona zaljubila u drugog, to je bilo samo par razgovora. On je sada otišao iz Srbije, jer ne živi tu, a ona non stop misli na njega i nema volje ni za čim. Kaže mi da oseća ljubav prema meni, a prema njemu strast. Ja je volim više od svog života i spreman sam na sve za nju. Ona je moja motivacija i njena sreća je moj izvor energije. Treba mi savet šta dalje da činim, kako ponovo da je osvojim? Da li da je napustim? Da li da je čekam? Ja ulažem sve u ovo i dajem joj podršku da prebrodi sve, ali ona je non stop bezvoljna. 

Imam sina od 5 godina, u poslednjih mesec dana njegovo ponašanje je nepodnošljivo i nesnosno. Naime, svakog dana nas udara, mislim na supruga i mene, štipa, grize, udara rukama, gađa svim i svačim. Isto to radi i sa bakama i dekama. Iz čista mira, ničim izazvan, samo udari ili uštine. Bojkotuje svaki vid oblačenja kada treba da se obuče. Recimo da izađe napolje, sve pantalone i majice mu smetaju, ne pomaže ni to da sam odabere, posle tuširanja je takođe muka obući ga, skine se bar 10 puta, e kada se konačno obuče non stop drži majicu u ustima a pantalone u rukama. Takva neka slična faza je bila kada je imao tri godine, samo daleko blaža i to sam tada opravdala operacijom vodene kile, nekako se to desilo baš po izlasku iz bolnice, nije dugo trajalo, uspeli smo nekako rešiti problem. Tada sam ga dva puta vodila kod psihologa na razgovor, doktorka to nije smatrala alarmantnim i kazala je da je faza, a malo i reakcija na prethodnu operaciju. U ovom trenu nikakve promene se nisu desile u našem životu, sve je uobičajeno. Moram napomenuti da ide u vrtić, tamo je izuzetno dobar kao i uvek, sarađuje, ne pravi nikakve konflikte, niti koga udara, baca. Više ne nalazim načina šta da učinim. Pokušavali smo svim metodama što su u našem domenu, pre svega pričanjem, pa ignorisanjem, kažnjavanjem u smislu sklanjanja tih igračaka koje baca ili zabranom crtaća, ili kada neće da se obuče da neće izaći da se igra sa drugarima napolju, ali apsolutno ništa nema efekta.