Sumnjam da patim od depresije. Ne mogu reći da imam sve simptome koji klinički prate baš ovu dijagnozu, ali osećaj straha šta budućnost nosi, beznadežnosti, iznenadnih napada plača praćenih apatijom, malaksalost i bezvoljnost su definitivno tu, iako ne osećam problem sa snom, nemam problem sa apetitom i nisam primetila da sam promenila odnos sa ljudima drastično, sem u smeru gde su svi nekako konstatovali da sam "crna". Ovo traje duže od 6 meseci. Moje pitanje je da li ima smisla ići kod stručnjaka, ako je razlog ovog mog stanja realan i nerešiv problem (imam dete sa razvojnom dijagnozom)? Kada se ima to u vidu, smatram da je realno da budem i tužna i zabrinuta za budućnost. Da li odlazak kod stručnjaka može da promeni išta, ako je uzrok koji stvara moj problem potvrđeno nerešiv?
Sa jedne strane te u pravu, a sa druge ne! Način na koji gledate na problem koji ima vaše dete, a samim tim i Vi kao majka, jeste glavni uzrok vaše depresivne reakcije i svih simptoma koje navodite. To što je Vaše dete rođeno sa razvojnim problemom jeste teška i nepovoljna činjenica za njegov život i buduće perspektive koje su verovatno time sužene, ali to ne znači da Vi to ne možete da prihvatite kao realnost u kojoj se zajedno nalazite. Već sama činjenica da nešto prihvatate kao takvo je pola rešenog problema. Znači, ne treba sebe da zavaravate da je to "ništa" i da je sve u najboljem redu kada nije, ali to je realnost i što je pre prihvatite, to jebolje i za Vas i za dete. Kada tako gledate na stvar i imate takav stav onda možete da vidite koje su vaše mogućnosti da pomognete sebi da što pre izađete iz depresije i samim tim bude od veće pomoći svom detetu. Ne bi bilo na odmet da se obratite psihoterapeutu (Možete i u DZ "Jedro" gde radim).
Bilo bi dobro da što manje čitate vesti, pogotovo one na internetu, jer dosta negativnih vesti mogu, pogotovo kod emotivno labilnijih osoba, izazvati i pojačati strahove koje takva osoba već u sebi ima kao latentne. Nemojte sebe isprobavati u tome koliko možete izdržati jer su posledice već tu u vidu predosećaja smrti. Zato bih Vam savetovala što pre posetu psihologu ili psihoterapeutu.
Već dva mjeseca imamteške strahove, strepnju, loše spavam, budim se ranije od uobičajenog, stalan osjećaj krivice i kajanja. Ne znam kako da se izborim sa tim. Napravila sam grešku prije više od tri mjeseca i od tada ne znam kako da se borim sa svim tim.
Mislim da je u pitanju određenadepresivna reakcija, verovatno na neki stres. Neophodno bi bilo da shvatite da u suštini ono što mi nazivamo greškama ili pogreškama, a posle kojih se osećamo krivima ili nas grize savest i kajemo se, ustvari jeneadekvatan način gledanja na neki događaj ili situaciju koju mi, u skladu sa vaspitanjem i društvenim kodeksima, ocenjujemo kao loše ili negativno. Ustavari, jako je važno da se prihvati sama realnost i ne negiraju činjenice koje su se dogodile, ali da se to posmatra sada na drugačiji, pozitivan način tj. kao na ono iz čega možemo izvući neku životnu lekciju ili pouku i nešto više saznati o sebi i drugima. Takav pristup nam otvara sasvim nove mogućnosti za psihološki rast i razvoj ličnosti odnosno samoaktuelizaciju. To sve skupa znači da smo mi ti koji smo odgovorni za to kako mislimo i shodno tome, kako se osećamo povodom nečega. U životu nam niko i ništa ne garantuje da nećemo grešiti, naprotiv tzv. pogreške su pozitivne jer kroz njih učimo i usavršavamo se kao ljudska bića. Ako ne možete sami promeniti svoja negativna uverenja pozitivnim, savetujem Vam da dođete na psihoterapiju.
Željela bih da mi kažete nešto više o anksioznosti, kako bih je mogla prevazići? Šta kada znate da su vaši strahovi nelogični, ali sebi ne možete pomoći? Jednostavno - jače je od vas. Ima trenutka kada mi se celo tjelo trese od straha, srce mi bije kao ludo, gubim ravnotežu. Da li se mogu izvući iz ovog stanja?
Možete! U tu svrhu što pre posetite nekog psihologa i/ili psihoterapeuta jer je neophodno radi osvetljavanja strahova koji se nalaze u pozadini simptoma koje navodite. Inače, anksioznost je stanje neodređenog straha (strepnja) i anticipacijanekih loših ishoda u budućnosti, a nastaje usled pojačane napetosti ili pak kao posledica dugotrajnog življenja u stanju stresa. Ključ je u smirivanju i opuštanju organizma, a potom u dolaženju u kontakt sa negativnim uverenjima u podsvesti koja rađaju strahove od budućnosti.
Imam 33 godine, živim u jednom malom gradu, udata sam i imam dve devojčice od 6 i 4 godine. Naizgled sve bi trebalo da bude lepo. Udala sam se veoma mlada (sa 19 godina). Ja sam po prirodi stidljiva, povučena i zatvorena osoba, a suprug je nešto suprotno i u principu odatle proizilaze naše nesuglasice koje su u početku braka bile izražene. Međutim, vremenom smo se nekako uskladili i nemamo nekih većih problema u odnosu. Moj psihički krah je nastupio kada nam je nastradalo prvo dete koje je tada imalo dve godine. Od tada sam se povukla skroz u sebe, imam strahove i svašta mi prolazi kroz glavu. Posle toga sam rodila dve zdrave i prave devojčice kojima sam se posvetila u potpunosti i koje su ceo moj svet. Sada kada su obe krenule u obdanište, ja sam se vratila na posao jer radim u jednoj privatnoj firmi u knjigovodstvu. Međutim, psihički se ne osećam dobro,imam strahove od smrti,od bolesti, da će deci nešto da se desi. Nisam raspoložena ni za razgovore sa ljudima. Iako imamo svoj krug prijatelja, ja odlazim i družim se sve protiv svoje volje i zbog porodice. Izgubila sam interesovanje za bilo šta u životu i u stanju sam da sedim i zurim ceo dan u jednu tačku. Pre dve godine sam imala i operaciju zučne kese kojoj su prethodili svi oni grozni napadi žuči i to me je načisto slomilo. Volela bih kad bi mogao da mi pomogne samo Vaš savet ili neki antidepresiv koji biste mi predložili jer ne znam kome bih mogla da se obratim za stručnu pomoć u mom malom gradu. Znam da sam tek potrebna deci, a sve više i više gubim snagu i volju.
Gubitak deteta je veoma teška trauma koja često obeležava tok čitavog života i verujem da Vam je trebalo mnog snage da nastavite dalje, a posebno da budete "kao nekad". Iako ste naizgled nastavili sa svojim životom, očigledno da niste proradili dovoljno teret koji je na Vama. Kako u malom gradu zaista može biti problem da nađete pravog stručnjaka za svoj problem, verujem da ipak možete da u prvom većem gradu potražite stručnu pomoć jer antidepresive ne možete uzimati ni bez preporuke niti bez nadzora psihijatra, koji će tokom tog perioda i u razgovorima proći sa Vama problematične oblasti koje Vam zadaju najviše emotivnih problema. Znam da Vas održava ideja da ste potrebni deci, ali da biste njima mogli da date svoj emocionalni potencijal, trebalo bi da radite na prevazilaženju svojih problema, jer nije dovoljno da budete tu, već i da mogu da osete Vašu snagu i podršku. Zato bi snagom volje trebalo ne samo da fizički budete na mestima gde Vas porodica vodi, već da pokušate da se zainteresujete i nađete neko zadovoljstvo među bliskim i dragim ljudima, da uživate u toj deci koja rastu i da nalazite zadovoljstva i u partnerskom odnosu, kao i da svoje misli usmeravate na pozitivne sadržaje, da se uključujete u nove aktivnosti i da pokušate da sadržinski obogatite svoj život, a ne da budete mehanička žena koja će prosto da diše i postoji. Ukoliko osećate da to bez pomoći stručnog lica ne možete, potražite van svog mesta boravka, ako mislite da je tako bolje, nekog profesionalca koji treba, bar za početak, da Vam da oslonac i smernice i da Vas oslobodi sumornih misli.
Možete! U tu svrhu što pre posetite nekog psihologa i/ili psihoterapeuta jer je neophodno radi osvetljavanja strahova koji se nalaze u pozadini simptoma koje navodite. Inače, anksioznost je stanje neodređenog straha (strepnja) i anticipacija nekih loših ishoda u budućnosti, a nastaje usled pojačane napetosti ili pak kao posledica dugotrajnog življenja u stanju stresa. Ključ je u smirivanju i opuštanju organizma, a potom u dolaženju u kontakt sa negativnim uverenjima u podsvesti koja rađaju strahove od budućnosti.
Imam 33 godine, živim u jednom malom gradu, udata sam i imam dve devojčice od 6 i 4 godine. Naizgled sve bi trebalo da bude lepo. Udala sam se veoma mlada (sa 19 godina). Ja sam po prirodi stidljiva, povučena i zatvorena osoba, a suprug je nešto suprotno i u principu odatle proizilaze naše nesuglasice koje su u početku braka bile izražene. Međutim, vremenom smo se nekako uskladili i nemamo nekih većih problema u odnosu. Moj psihički krah je nastupio kada nam je nastradalo prvo dete koje je tada imalo dve godine. Od tada sam se povukla skroz u sebe, imam strahove i svašta mi prolazi kroz glavu. Posle toga sam rodila dve zdrave i prave devojčice kojima sam se posvetila u potpunosti i koje su ceo moj svet. Sada kada su obe krenule u obdanište, ja sam se vratila na posao jer radim u jednoj privatnoj firmi u knjigovodstvu. Međutim, psihički se ne osećam dobro, imam strahove od smrti, od bolesti, da će deci nešto da se desi. Nisam raspoložena ni za razgovore sa ljudima. Iako imamo svoj krug prijatelja, ja odlazim i družim se sve protiv svoje volje i zbog porodice. Izgubila sam interesovanje za bilo šta u životu i u stanju sam da sedim i zurim ceo dan u jednu tačku. Pre dve godine sam imala i operaciju zučne kese kojoj su prethodili svi oni grozni napadi žuči i to me je načisto slomilo. Volela bih kad bi mogao da mi pomogne samo Vaš savet ili neki antidepresiv koji biste mi predložili jer ne znam kome bih mogla da se obratim za stručnu pomoć u mom malom gradu. Znam da sam tek potrebna deci, a sve više i više gubim snagu i volju.
Odgovoreno: 25. 06. 2008.Gubitak deteta je veoma teška trauma koja često obeležava tok čitavog života i verujem da Vam je trebalo mnog snage da nastavite dalje, a posebno da budete "kao nekad". Iako ste naizgled nastavili sa svojim životom, očigledno da niste proradili dovoljno teret koji je na Vama. Kako u malom gradu zaista može biti problem da nađete pravog stručnjaka za svoj problem, verujem da ipak možete da u prvom većem gradu potražite stručnu pomoć jer antidepresive ne možete uzimati ni bez preporuke niti bez nadzora psihijatra, koji će tokom tog perioda i u razgovorima proći sa Vama problematične oblasti koje Vam zadaju najviše emotivnih problema. Znam da Vas održava ideja da ste potrebni deci, ali da biste njima mogli da date svoj emocionalni potencijal, trebalo bi da radite na prevazilaženju svojih problema, jer nije dovoljno da budete tu, već i da mogu da osete Vašu snagu i podršku. Zato bi snagom volje trebalo ne samo da fizički budete na mestima gde Vas porodica vodi, već da pokušate da se zainteresujete i nađete neko zadovoljstvo među bliskim i dragim ljudima, da uživate u toj deci koja rastu i da nalazite zadovoljstva i u partnerskom odnosu, kao i da svoje misli usmeravate na pozitivne sadržaje, da se uključujete u nove aktivnosti i da pokušate da sadržinski obogatite svoj život, a ne da budete mehanička žena koja će prosto da diše i postoji. Ukoliko osećate da to bez pomoći stručnog lica ne možete, potražite van svog mesta boravka, ako mislite da je tako bolje, nekog profesionalca koji treba, bar za početak, da Vam da oslonac i smernice i da Vas oslobodi sumornih misli.
Prikazano 126-130 od ukupno 226 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima