Sasvim je moguće da nalazi koji ukazuju na posojanje streptokoke i kandide mogu da objasne neke nalete mučnine, ali je isto tako moguće, da s obzirom na to da imate "satnicu" za nagon za povraćanjem, to ima psihičku osnovu. Ako je problem psihogen, zahteva individualni rad sa psihologom ili psihijatrom, budući da se može desiti da možda Vaša napetost ili neki Vaši nerešeni (a ne obavezno svesni) konflikti leže u osnovi ovih smetnji, o čemu nemam elemenata da zaključujem na osnovu Vašeg pisma jer je podataka isuviše malo. Da biste dobili prave odgovore na Vaš problem, značajno je da Vaš terapeut stekne celovit utisak o tome kako funkcionišete, pa će na osnovu toga dati i adekvatne preporuke, kako u odnosu na psihoterapijski pristup, tako i u odnosu na farmakoterapiju koja bi mogla biti korišćena. Bilo bi dobro ako biste, uz mišljenje ordinirajućeg lekara, napravili proveru da li i dalje postoje infekcije grla i želuca i da li one mogu izazivati ovakve smetnje, da biste isključili somatske faktore, a tek onda biste sa tim nalazima otišli nekom od psihijatara koji se bave psihosomatskim smetnjama. Nemojte tako crno da gledate na svoj problem, sigurno je rešiv, ali se oko toga morate više angažovati, i umesto da očajavate, potražite konkretno rešenje. Čini mi se da ste se malo obeshrabrili i prepustili očajanju, što svakako nije dobar način da se Vaš problem reši.

Iako se smatra da je materinski nagon po definiciji prisutan kod svake zrele žene, dešava se da zbog raznovrsnih faktora tokom razvoja i istorije života, ova želja za decom bude izrazito oslabljena, pa čak i pretvorena u otpor da se bude roditelj. Često u tom otporu ima mnogo straha od neizvesnih okolnosti koje nosi roditeljstvo, ograničenja slobodnom životu koje podrazumeva posvećenost potomstvu, nesigurnost da li ćemo i dalje moći da se uspešno bavimo svojom profesijom, hobijem ili bilo kojom aktivnošću koja nam pričinjava zadovoljstvo pre nego što se dete rodi. I to onda može biti značajan problem ukoliko, kao kod Vas, u partnerskom odnosu postoji neusaglašenost u željama i očekivanjima partnera u odnosu na planiranje porodice. Očigledno da jedno od vas dvoje mora napraviti kompromis ukoliko imate u planu da ovu sadašnju vezu zadržite - ili da on prestane da planira decu, ili da se Vi ipak prelomite i da zbog održanja veze i eventualnog braka bar pokušate da mislite o proširenju porodice u perspektivi. Nije loše da se javite nekom psihoterapeutu koji će pokušati da, zajedno sa Vama, pronikne u korene ovakvog Vašeg otpora i pokuša da ga ublaži, kako biste se lakše uklapali u "standardna" očekivanja okoline, ali svakako ne znači da morate po svaku cenu biti majka, čak i ako svi oko Vas to žele. Bitno je da Vi uspete da sebe zamislite u toj ulozi. Nije iznenađujuće da se tek u toku trudnoće žene, koje do tada nisu imale posebnu želju za detetom i prihvatile su ulogu majke pre svega di bi ugodile partneru, osete pravu i snažnu materinsku želju koja se tokom trudnoće i nakon prođaja još povećava, pa nije isključeno da bi se to moglo desiti i Vama. Ipak, sigurnije je da svoje otpore pokušate da razrešite pre donošenja bilo kakve odluke, jer je takođe moguće da zbog ovakvog sadašnjeg stava ne dođe do bitne promene kasnije. U svakom slučaju, ovo je bitna odluka, koja samim tim što podrazumeva značajne promene u strukturi života, podrazumeva pripremu i iskreno suočavanje sa prednostima i manama promena. Zato mislim da su iskren razgovor sa partnerom, a i stručna pomoć u suočavanju sa sobom, potrebne i poželjne mere kako biste se Vi osećali bolje i bili spremni da se suočite sa odlukama koje ćete, ipak, morati da donesete.

impresionirana sam Vasim uvidom u sopstveno stanje o kome govorite sa mnogo detalja, ali bez ikakvih pomaka u pozitivnom smeru, tako da se cini da imate problem sa voljom da ostvarite ono sto znate da je za Vas dobro. S druge strane, ne pominjete da se problem volje pojavluje na drugim poljima u Vasem zivotu. Ne znam na kojoj ste godini studija, ali meni izgleda da je najpribliznija "dijagnoza" za Vas - problem nedostatak radne navike, Nekada se sroz skolovanje pre studija, pa i na pocetku studija prolazi bez formirane radne navike, sto tek onda postaje problem, jer kampanjsko ucenje podrazumeva po definiciji mnogo manje organizovan raspored. Znam da ste sebi do sada vide puta zabranjivali gledanje TV-a i surfovanje po Internetu, ali ovoga puta bu trebalo da to uradite odlucnije i da se od te specificne vrste zavisnosti oslobodite uprkos "apstinencijalnoj krizi". Da, ozbiljna sam kada govorim o tome, jer su i ovo zavisnosti, kao od narkotika od cigareda, alkohola, a svako odvikavanje nosi sa sobom probleme apstinencijanog perioda, kada je potrebno nekim supstitutivnim aktivnostima ispuniti vreme i sebe spreciti da se vratite zavisnisvkim navikama. Ukoliko to niste sami u stanju, potrazite pomoc psihijatra pred kojim cete imati drugaciju vrstu obaveze i odgovornosti u ispunjavanju dogovorenih ciljeva. Ipak, mozete pokusati da to definisete i sami, i da sebi beskompromisno odredite sate za ucenje (na primer, od 10-15h) u toku koga NECETE razgovarati telefonom i necete biti dostupni za druge (ljudi ce se na to navici i nece Vas ni uznemiravati), nite cete ukrasti "malo" vremena za omiljenu seriju ili neki sajt, ali cete sebe posle vremena za ucenje nagraditi sa npr.sat-dva omiljene zabave. A zatim, uklopiti druzenje , ukoliko ima mogucnosti, ili citanje neke dobre knjige, odlazak na aerobik, trcanje, masazu. Ukoliko ispunite svoj dan razlicitim sadrzajima, bice Vam lakse da odustanete od svojih "poroka". Motivisite sebe idejom o tome koliko cete sebe unaprediti kada postignete cilj. Opet napominjem, ukoliko to ne mozete sami, potrazite strucnu pomoc jer na ovaj nacin osiromasujete sve ozbiljnije svoj zivot i izlazete sebe opasnosti od potencijalnih dubljih mentalnih problema, sto definitivno ne biste zeleli. Ne zavaravajte se idejom da ce citav posao biti lak, shvatite pozetni period kao apstinencijalnu krizu, a to kao student medicine sigurno znate da nije lako. Ali prodje, i onda nastupa mnogo spokojniji period.

Vasa prica je jedna od mnogih komplikovanih, ali uveh novih prica o mesovitim porodicama. Pravo je cudo da se Vasa devojcica tako lepo slozila sa Vasim partnerom, sto je sigurno posledica strpljive pripreme i njene emocionalne stabilnosti koja opet vuce korene velikim delom iz celokupnog vaspitnog procesa. Upostalom, imate prednost da se zenska deca identifikuju sa majkama, ili bi bar tako trebalo da bude, pa ona u Vama i treba da vidi ne samo roditelja vec i saradnika, oslonac i osobu od poverenja. Nisu, nazalost, svi roditelji tako spretni da provedu dete kroz lavirinte emocionalnog sazrevanja i kada vec dodje do nekih problema na tom putu nekako kao da nema dobrih, vec samo manje losih resenja. Kcerka Vaseg partnera ocigledno, iako je starija od Vase, ima nizu emocionalnu zrelost koju pokazuje, u ovom slucaju, negativizmom u odnosu na temu koju pokusavate da joj saopstite. Nije da ona ne razume, ona NECE da razume, jer ne zna kako da se izbori sa novom situacijom. To je regresivni mehanizam, ali svojstven deci koja u tom razvojnom procesu kroz regresiju nastoje da krenu korak dalje. Nije dobro zasipati je stalno temama koje ona ne zeli da slusa, sama Vam situacija kaze da to nije pravi put. Izgleda logicnije da nastavite sa spontanim priblizavanjem detetu, da joj objasnite minimalno, onoliko koliko mora da zna, npr.da cete od sada ziveti zajedno jer ste vas dvoje povezani poslom ili mestom boravka i lepo se slazete, a da se nadate da cete se svi uklopiti, pri cemu cete postovati moguce primedbe svih clanova tog novog domacinstva i o svemu cete prodiskutivati ukoliko bude problema. Naravno, bez obecanja da ukoliko joj se ne bude dopalo, moze da bude i drugacije, jer cete joj dati prostor da manupulise, sto bi bio izraz hira emocionalno nedozrelog deteta. Treba da bide jasno da je to odluka dvoje odraslih ljudi koji su odgovorni za decu, o njima se staraju i izlaze u susret njihovim potrebama u okviru svojih mogucnosti, ali je odluka Vasa. Ukoliko deca osete popustljivost vezanu za vazne odluke koje se zaista ticu vas odraslih, dajete mogucnost za stvaranje novih problema. Ukoliko devijcica medju vama dvoma bude videla kvalitetan ali nenametljiv emocionalni odnos, poruka koju joj saljete za zivot mnogo je bolja nego ideja o "normalnoj" distanci izmedju roditelja, ili "normalnom" zivotu sa jednim roditeljem. Verujem da je period koji Vam predstoji mesto za iskusavanje Vaseg strpljenja i takticnosti jer mozete ocekivati mnogo situacija u kojima cete se pitati da li ispravno postupate i kako odreagovati u novoj situaciji koja Vama nije bliska. Tome cete se spontano i kroz navikavanje na zajednicki zivot prilagodjavati. Bitno je da sa partnerom odrzite sklad i mogucnost dogovora, jer ljubav zaista nije dovljna, a zajednicki zivot u mesovitoj porodici sasvim je druga prica od povremenih izleta i vidjanja, zahteva mnogo vise kompromisa i tolerancije. Neka devojcice imaju dovoljno sigurnosti i dokaza da ih volite i da ste uvek tu za njihve razumne potrebe, a vreme ce doneti stabilnost u porodicnim odnosima. Ocekujte veoma buran period, jer godinu dana za dete je relativno kratak period da lako prihvati novu porodicnu konstelaciju. Nadam se da nema "huskanja" i nagovaranja od strane njene mame ili drugih clanova porodice koja bi njegovu devojcicu podstakla da se ponasa jos buntovnije, jer to ume da bude dodatni faktor koji paralelno treba prevazilaziti. Dakle, naoruzajte se strpljenjem i resenoscu da Vasa veza uspe. I srecno.