I sami kažete da su se Vaše prethodne epizode psihičkih smetnji završavale oporavkom i ozdravljanjem posle relativno kratkog lečenja. Vi ste preosetljiva osoba, koja događaje u životu shvata dosta lično i burno na njih reaguje, ali to nikako ne znači da niste u stanju da uspešno podnesete obaveze koje nosi brak, niti izazove koje nosi trudnoća i odgajanje dece. Čak i ako istraživanja pokazuju da postoji veća verovatnoca od ponavljanja epizoda psihičkih bolesti u trudnoći a osobito posle porođaja kod žena koje su imale smetnje ranije, to ne znači da ste Vi sigurno predodređeni za to - govorimo samo o statistici. Dakle, koliko shvatam, Vi uspešno obavljate svoj stresan posao, iako vam to ne pada lako - nisu Vaši kapaciteti toliko slabi koliko ih nekada vidite. Ipak, ukoliko se rešavate na trudnoću, korisno je da u periodu planiranja i praćenja trudnoće budete pod nadzorom psihijatra koji bi Vam pomogao da sa manje straha i stručnom pomoći iznesete ovaj, za većinu žena manje ili više sresan period. Ukoliko i van planiranja trudnoće osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa svojim promenama raspoloženja, potražite stručnu pomoć već sada u ordinaciji psihologa ili psihijatra, kako biste time olakšali suočavanje sa svakodnevnim frustracijama i radom na sebi očvrsli svoje kapacitete za prevazilaženje novih životnih prepreka.

Pojedinci s dijagnozom ovog poremećaja ličnosti imaju osećanje grandioznosti u vezi s ličnom važnošću (što se može iskazivati kao preterano naglašavanje svojih postignuća i talenata), dok su u isto vreme jako osetljivi na kritiku.

Gotovo da nemaju mogućnost saosećanja s drugima, a češće su zaokupljeni pojavom nego sadržajem. Pokazuju osećaj grandioznosti, bilo to fantaziranje ili iskazivanje manirima, iskazuju potrebu da im se divi, i manjak saosećanja koji počinje u mlađem odraslom dobu. Zaokupljeni su fantazijama o neograničenom uspehu, moći, izuzetnosti, lepoti i idealnoj ljubavi.  Oni veruju da su posebni i jedinstveni i da ih mogu razumeti samo osobe visokog statusa, a uz to iskazuju jaku potrebu da im se drugi dive. Iskazuju nerazumna očekivanja podilaženja i automatskog slaganja s njihovim stavovima.

U interpersonalnim odnosima pokazuju eksploatatorski odnos na štetu drugih osoba. Nedostaje im mogućnost saosećanja; često misle da im drugi zavide i da su ljubomorni na njih. Često imaju arogantni nastup.

Pokazuju poremećaje raspoloženja. Uglavnom se radi o depresiji i depresivnim raspoloženjima. Preokupiranost vlastitom pojavom izuzetno je izražena. Osim toga, javlja se i problem somatizacije.  U lečenju se koristi individualna i grupna psihoterapija, iako se, kao osobenost karaktera, koja se formira u detinjstvu i ranoj mladosti, mogu postići manje korekcije, ali ne i izmena glavnih karakteristika.

Ideja da se obratite dečijem psihologu ili psihijatru nije loša, jer ima izgleda da se radi o emocionalno nezrelom dečaku koji možda i nije s Vaše strane dovoljno pripremljen za dolazak mlađeg brata, pa je ljubomora time uzrokovana, ili primećuje da je Vaša pažnja neravnomerno distribuirana između njih dvojice, što opet može podstaći "proteste". Obično je način da se prevaziđe ovakvo ljubomorno ponašanje podsticanje timskog porodičnog funkcionisanja, organizovanje dnevnih aktivnosti tako da deci poveravate "odgovorne" poslove, kojima ćete dati odgovarajući značaj, da Vam npr. nešto važno donesu iz druge sobe ili da na njih računate kada je u pitanju npr. provera termostata na frižideru, ili tako nešto, čime ćete pokazati njihovu važnost u skladu, naravno, sa njihovim uzrastom. Znate da je najbolja taktika da se najnemirniji đak u odeljenju postavi za kontrolora ponašanja, tada se i on oseća važnim i smiruje svoje ponašanje! Tako i Vi ovde treba sa dosta takta da pristupite ovom problemu, da preispitate da li ste i Vi možda povremeno doprinosili, manjkom svoje diplomatije, ovakvom ponašanju, pa da pokušate da i u svom i u ponašanju deteta/dece izazovete korekciju postupaka. Ukoliko ustanovite da to niste u stanju sami, potražite ipak stručnu pomoć jer će pasivnost po pitanju tog problema sada vrlo verovatno dovesti do produženja ili komplikovanja problema.

Potrebno je eliminisati sumnju na neke organske faktore koji mogu usloviti pojačanu potrebu za spavanjem, što ćete utvrditi posetom lekaru opšte prakse i elementarnim pretragama koje će pokazati da li postoji npr. anemija koja može imati kao posledicu preteranu pospanost. Ukoliko utvrdite da nema organskih uzroka, valja razmisliti o psihološkim razlozima. Često je pojačana potreba za snom, opet napominjem, ukoliko su isključeni organski faktori, pokazatelj otpora i "bežanja" od realnosti i obaveza, previše napornih odluka ili drugih pritisaka koje nam život može doneti. Ukoliko je to slučaj, potrebno je doći do suštine problema, jer se samo uzimanjem "razbuđivača" - energetskih pića i kafe, ne rešava koren, osnova problema. Zato je koristan rad sa psihologom, koji će pomoći u razrešavanju psihičkih konfilkata, a samim tim će se i potreba za snom smanjiti i dovesti u normalu. Vaše pitanje je neutralno formulisano, pa ne znam da li je to Vaš problem ili problem nekog Vama bliskog. Naravno da, ukoliko ovom prilikom pišete iz brige za neku drugu osobu koja previše spava, treba razmotriti i mogućnost da uzima sedative ili neku vrstu psihoaktivnih supstanci koje mogu izazivati pospanost, a da okolina i ne pretpostavlja da je to u pitanju. Ako je to Vaš lični problem, onda svakako znate i kakav je Vaš način funkcionisanja, a verovatno i koji bi mogli biti problemi koje je lakše prespavati, pa se valja njima pozabaviti.

Veoma često odnos dece prema hrani reflektuje neke druge probleme koje ne žele ili ne mogu da iskažu, a postoje u okruženju. Očigledno je da polazak u vrtić, gde ekstremno pokazuje da joj tu nešto smeta, treba da Vam bude signal da i kod kuće reaguje selektivnim uzimanjem hrane na nešto što joj ne odgovara. To može biti način da privuče Vašu pažnju, ukoliko doživljava da joj niste dovoljno ili nedovoljno kvalitetno posvećeni, ili ukoliko je u pitanju neki drugi faktor porodičnog funkcionisanja koji u njoj izaziva nesigurnost. Sigurna sam da svoje dete najbolje poznajete i da, ukoliko sada ne znate šta bi mogao biti faktor njenog otpora, to možete u narednom periodu da shvatite i pokušate da ispravite. Odbijanje hrane pre svega je pokazatelj njenog otpora. Čemu, to Vi procenite. Nasilno hranjenje nikako nije dobar model. Takođe, popuštanje svim njenim izmišljotinama po pitanju jelovnika, takođe nije preporučljivo, jer time detetu stavljate do znanja da su granice Vašeg dozvoljavanja svih njenih postupaka neograničene, što verovatno nije tačno. Ona kroz takve zahteve isprobava granice Vaše tolerancije (to deca rade od najmanjeg uzrasta) a Vi negde ipak morate da stavite tačku i da pokažete da je Vaša reč zadnja. To sve treba da bude blaga i diplomatska taktika, ali je važna zbog toga što se ponašanje i odnos roditelji-deca generalizuju i na budućnost, pa će i u perspektivi smatrati da može sve što kaže i poželi, što opet za nju nije dobro. Deca se osećaju sigurnijom pored roditelja koji su fleksibilni autoriteti, mnogo više nego pored preterano popustljivih i preterano demokratičnih roditelja. To opet ima dalje implikacije na formiranje njihove ličnosti. Dakle, kada je reč o Vašim postupcima sada, pokušajte da joj pružite dovoljno kvalitetne pažnje, zaokupite je kreativnim aktivnostima i navedete je da, zajedno sa Vama, roditeljima, pojede istu hranu sa objašnjenjem primerenim njenom uzrastu, na primer da će od tog i tog jela imati više snage, sjajniju kosu, jače zubiće... ili već nešto slično, a da uz obrok pričate o zanimljivim temama koje će doprineti da hrana sama po sebi ne bude toliko važna stavka u Vašim životima. Ovako ste se toliko fiksirali na problem hrane da je i njoj potpuno jasno da je to sredstvo kojim može da manipuliše. Ako odbija, ne insistirajte, ali ne pravite od toga ni scenu ni problem, prosto kao da se ništa bitno nije dogodilo, pa kroz par sati ponovite istu priču, sve vreme ne pridajući toliko značaja hrani, već kvalitetu vaših komunikacija.