Veoma često odnos dece prema hrani reflektuje neke druge probleme koje ne žele ili ne mogu da iskažu, a postoje u okruženju. Očigledno je da polazak u vrtić, gde ekstremno pokazuje da joj tu nešto smeta, treba da Vam bude signal da i kod kuće reaguje selektivnim uzimanjem hrane na nešto što joj ne odgovara. To može biti način da privuče Vašu pažnju, ukoliko doživljava da joj niste dovoljno ili nedovoljno kvalitetno posvećeni, ili ukoliko je u pitanju neki drugi faktor porodičnog funkcionisanja koji u njoj izaziva nesigurnost. Sigurna sam da svoje dete najbolje poznajete i da, ukoliko sada ne znate šta bi mogao biti faktor njenog otpora, to možete u narednom periodu da shvatite i pokušate da ispravite. Odbijanje hrane pre svega je pokazatelj njenog otpora. Čemu, to Vi procenite. Nasilno hranjenje nikako nije dobar model. Takođe, popuštanje svim njenim izmišljotinama po pitanju jelovnika, takođe nije preporučljivo, jer time detetu stavljate do znanja da su granice Vašeg dozvoljavanja svih njenih postupaka neograničene, što verovatno nije tačno. Ona kroz takve zahteve isprobava granice Vaše tolerancije (to deca rade od najmanjeg uzrasta) a Vi negde ipak morate da stavite tačku i da pokažete da je Vaša reč zadnja. To sve treba da bude blaga i diplomatska taktika, ali je važna zbog toga što se ponašanje i odnos roditelji-deca generalizuju i na budućnost, pa će i u perspektivi smatrati da može sve što kaže i poželi, što opet za nju nije dobro. Deca se osećaju sigurnijom pored roditelja koji su fleksibilni autoriteti, mnogo više nego pored preterano popustljivih i preterano demokratičnih roditelja. To opet ima dalje implikacije na formiranje njihove ličnosti. Dakle, kada je reč o Vašim postupcima sada, pokušajte da joj pružite dovoljno kvalitetne pažnje, zaokupite je kreativnim aktivnostima i navedete je da, zajedno sa Vama, roditeljima, pojede istu hranu sa objašnjenjem primerenim njenom uzrastu, na primer da će od tog i tog jela imati više snage, sjajniju kosu, jače zubiće... ili već nešto slično, a da uz obrok pričate o zanimljivim temama koje će doprineti da hrana sama po sebi ne bude toliko važna stavka u Vašim životima. Ovako ste se toliko fiksirali na problem hrane da je i njoj potpuno jasno da je to sredstvo kojim može da manipuliše. Ako odbija, ne insistirajte, ali ne pravite od toga ni scenu ni problem, prosto kao da se ništa bitno nije dogodilo, pa kroz par sati ponovite istu priču, sve vreme ne pridajući toliko značaja hrani, već kvalitetu vaših komunikacija.

Nesanica upravo izaziva simptome koje ste naveli, tako da je jedno od rešenja da se obratite psihijatru da bi blagom medikamentoznom terapijom omogućio da se Vaš organizam odmori i detoksikuje, a time i pripremi za svakodnevne fizičke i intelektualne napore. Jasno je da niste u stanju da učite kada ste već konstantno umorni. Ne znam kakve metode učenja primenjujete sada, pa time ne mogu ni da komentarišem koje bi metode  bile pogodnije, ali je prioritet da fiziološki obezbedite svom organizmu dovoljnu količinu odmora, kako bi bilo koja metoda bila efikasna. Ukoliko niste pristalica lekova, a niste pomenuli da li ste se već javljali lekaru za pomoć oko ovog problema niti da li ste nekada uzimali lekove u tom cilju, možete pokušati sa biljnim preparatima kojih ima u izobilju, a mnogi upravo pomažu u opuštanju i regulisanju sna. Takođe, neophodna je relaksacija pred spavanje, dakle, bavljenje stvarima koje Vas opuštaju kako biste lakše utonuli u san, ili uzimanje lagane hrane ili napitaka (toplo mleko, blagi čajevi) koji neće dodatno razdraživati Vaš organizam pred period odmora. Ukoliko ste pušač, istraživanja takođe pokazuju da nikotin deluje na ometanje procesa uspavljivanja, pa i o tome treba voditi računa. Možda će neke izmene u pravcu zdravijeg načina života bar delimično doprineti rešavanju ovog problema. Ukoliko to ne bude dovoljno, ipak se obratite lekaru koji će Vam medikamentima olakšati ovaj, ne tako teško rešiv, problem.

 Postovana,
kada govprite o konzumaciji alkohola koja Vam kod supruga smeta, ne govorite o kojim je kolicinama alkohola rec. Mozda bi Vam i najmanja kolicina alkoholnih pica koju uzme smetala, ali se zaista razlikuje da li je rec o alkoholicaru ili o osobi koja u umerenim kolicinama uzima alkohol.Mozda je njegov nacin uzimanja alkohola i njegova nacin pruzanja otpora nacinu zivota koji mu u necemu ne odgovara, ali to opet nije opravdanje da na Vase uporne molbe da izmeni svoje navike, cak i ne pokusa da Vas shvati i izadje Vam u susret. Ili cinjenica da ne konstatuje Vas premor i naprezanje krajnjih granica tolerancije. To ipak nesto govori o Vasim partnerskim odnosima, pa iako se iz Vasih reci negde moze zakljuciti da su primedbe vezane najvise za Vase preuzimanje porodicnih i obaveza oko dece, problem kao da je nesto dublji. To sto ste Vi "glavni majstor" kada su u pitanju deca i kuca, klasican je stereotip zene-domacice-majke i to velikim delom spada i u model vaspitanja koji nam prenose roditelji i sredina, pa to i ne bi bilo toliko tesko da imate razumevanje od supruga na drugoj strani. Ovako, on kao da se povukao u svoj posao i svoja sitna zadovoljstva, a odrzavanje Vaseg zajednickog zivota prepusta Vama.To nije ono sto ste ocekivali od braka, verujem, i sa tim bi trebalo otvoreno da ga suocite.Ukoliko bi pristao da ide na bracno savetovanje, mozda bi to bio dobar nacin da i jedno i drugo shvatite i kazete sta sve smeta, jer nagomilane teskoce ce se teze otkloniti ako se one godinama stavljaju na stranu. Sam alkohol je samo fiksirana tacka koje na koju ste se osvrnuli, a verovatno da bi mogla da se napravi citava lista problema koju bi trebalo resavati.Ukoliko zelite da odrzite i revitalizujete brak, nije resenje pretiti napustanjem, vec predloziti konstruktivno resavanje problema, ako treba, uz strucnu pomoc. Ili mozda sami mozete resiti otvorenim i postenim razgovorom u cetiri oka, uz pretpostavku da ste oboje spremni na poneki kompromis zarad poboljsanja kvaliteta zivota i odnosa. Savetujem da razgovor ne pocinjete optuzbama i patetikom, nego predlogom da kao dva dugugudisnja druga koja su dosta prozivela zajedno, pokusate da nadjete konstruktivno resenje za probleme koji medju vama izreceni ili neizreceni postoje. Razgovor koji pocinje optuzbom podstice onog drugog da se brani, nekad cinizmom, nekad agresijom, nekad otporom, ali obicno ne odovodi do zeljenih rezultata.

Vas susret sa realnoscu, kako to opisujete, nesto je sa cim se vecina ljudi pre ili kasnije susrece - od ocekivanja da su ljudi oko nas uvek dobri, raspolozeni za saradnju i pruzanje potrebne pomoci, dolazi do razocarenja i shvatanja da se u stvari oslanjamo na porodicu i najuzi krug najblizih prijatelja. Decije uverenje da su svi ljudi dobri i da se od njih moze ocekivati samo dobro, ako smo vec mi  u ponasanju pozrtvovani i iskreni, menja se.To je deo odrastanja. Iako nije uvek lako pomiriti se sa tim, to je deo sticanja emocionalne i socijalne zrelosti. Verovatno je da ste po svojoj prirodi osetljiviji pa kada se sa nekim drugim ljudima uporedjujete, vidite da oni sve to isto dizivljavaju, ap ipak ih to ne dodiruje kao Vas - jasno je da nismo svi isti i da zavisno od mnogih faktora koji formiraju i cine nasu licnost, razlicito reagujemo na situacije sa koima se u zivotu susrecemo.To i  jeste ono sto nas cini jedinstvenim, pa je, da bi se nekome mogla pruziti konkretna psihoterapijska pomoc, potrebno mnogo vise znati o nekome, nacinima na koji se kroz zivot ponasao i resavao probleme, elementima koji su ukljuceni u period javljanja smetnji i mnogim drugim znacajnim cinocima koji na razne nacine oblikuju nase svakodnevno reaguju. Ako smatrate sa imate napade panike, potrebno je da se javite psihijatru koji ce, stekavsi uvid u sve znacajne komponente Vaseg problema, odrediti farmakoterapiju o kojoj ja kao psiholog ne mogu da Vam sam savet, a ujedno ce Vas pratiti kroz period Vaseg oporavka i pomoci da se resite navedenih smetnji. Samoinicijativno odredjivanje terapije i uzimanje lekova po potrebi nije preporucljivo ni za koje zdravstvene pa ni za psihicke smetnje.

Pitanja vezana za upotrebu i dejstvo lekova namenjene su psihijatru i o tome kao klinički psiholog ne mogu da se izjašnjavam. Pretpostavljam da će hirurg koji izvrši operaciju Vašu drugaricu uputiti na dalji tretman relevantnom stručnjaku koji će dalje pratiti njen oporavak, verovatno i psihijatru, jer je poznato da oboljenja štitne žlezde imaju i dejstvo na psihičko funkcionisanje, ali je i dužina oporavka, pa i vreme potrebno za stručno praćenje individualno i vezano za mnoge karakteristike operisane osobe, o čemu će odlučivati nadležni stručnjak. Za detalje koji Vas interesuju predlažem da pitanje preusmerite psihijatru koji će u skladu sa svojim kompetencijama moći da Vam pruži traženi odgovor.