zlatno pravilo harmoničnog razvoja deteta je da onu  veštinu (u smislu osamostaljivanja motornog, emocionalnog, intelektualnog)  kojom dete ovlada treba podsticati da dalje usavrši. Sve ostalo je  zaustavljanje ili sputavanja koje će dete vratiti na prethodnu razvojnu  fazu. Drugim rečima, treba pomagati detetu da se osamostaljuje shodno  njegovim sposobnostima, snagama, a ne praćenjem sopstvenog (roditeljskog)  kalendara izbaždarenog knigama ili prethodnim detetom. Sa druge strane,  treba voditi računa i da dete na tako malom uzrastu ima veoma ranjivu  ličnost jer je zavisno umnogome od spoljašnje podrške i nege i da je osim  ljubavi detetu potrebna sigurnost, jednostavnost, predvidivost i  doslednost. Ti  faktori treba da podstaknu roditelje (oba) da pažljivo planiraju svoje  postupke prema detetu i da u detetovom životu nema dramatičnih obrta i  nejasnoća. Dakle, red u vidjanju i redosledu dogadjanja (predvidljivost)  je  potreban i odraslima, a da ne govorim o deci, koja verbalno ne mogu  izkazati  nezadovoljstvo.

Kako ste mi napisali, izgleda da ponašanje vašeg sina deluje na vas tako da  vi probate sve i svašta a neistrajete, niti imate uspeha ("jako slab uspeh,  a izuzetno inteligentan (inteligentni)". Pitam se ko je usvojio čije  ponašanje? Do sada ste za sve krivili oko (njegovo), i verujem da ste se u  skaldu sa tim uverenjem i ponašali (pretpostavljam sa premnogo razumevanja,  a malo granica), a sada se bojim da ćete možda preći na mesto u kome nije  dostupna dečja psihijatrijska služba i psihološko savetovanje i nastaviti  sa razumevanjem, ovogo puta sebe, jer nemate mogućnosti da pomognete.  Međutim, primećujem da ste upotrebili stručne oftalmološke termine što mi  daje nadu da vam je medicinska i psihološka pomoć ipak dostupna, možda u  okolini. Zbog multiplih problema sa kojim se suočava vaš sin (i danju i  noću), ali i članovi porodice (koji ne mogu da ga gledaju kako se vuče po  kući i zbog toga traže pomoć i za njega, a verujem i sebe), predlažem da se  prvo posavetujete sa školskim psihologom, a zatim i decjim psihijatrom koji  će proceniti može li neko istovremno biti hiperaktivan i bezvoljan, apatičan  i toitalno nezainteresovan za okolinu i da li je to ADHD ili neki drugi  razvojni poremećaj ili je potreban neki drugi vid pristupa koji zahteva  drugačije ponašanje drugih članova porodice, ali ovog puta bez odustajanja,  konfuzije. Srdačan pozdrav

Teško je reći da li imaš ili nemaš bulimiju, ali svakako da si opisala  ponašanje koje veoma na to podseća. Uopšte svi poremećaji ishrane imaju više  zajedničkih karakteristika a jedna od njih je pridavanje preteranog značaja  i sopstveno vrednovanje kroz fizički izgled i telesnu težinu. U tu svrhu  hrana postaje instrument i koristi se u svrhe za koje nije namenjena, a  ponašanje se održava i pored štetnog uticaja na zdravlje i moućnost pojave  ozbiljnih medicinskih komplikacija. Hrana se može koristiti u smanjenju  neprijatnosti i to predstavlja najvažniji način da se nauči zloupotreba  hrane i održavanje problema ishrane. Kratkotrajno osećanje krivice i  samoprekorevanje zbog gubitka kontrole samo dodatno pojačava nezadovoljstvo  sobom koje ponovo rezultuje smirivanjem kroz ishranu. I tako u krug.  Okolina, porodica, ukoliko zna šta se događa ima značajnog uticaja u  nastanku i održavanju problema jer se pokazalo da bulimija nastaje u  konfliktnim porodicima, što ne mora da važi za tvoju porodicu, a da bulimija  nekako pomaže članovima porodice da se ne bave rešavanjem svojih problema  nego bulimijom. Naravno bezuspešno. E sad, ti tražiš pomoć. Držanje dijete  i pomoć ne idu zajedno. Dijeta podstiče prejedanje, jer bulimične  adolescentkinje zadaju sebi striktne dijetalne zadatke koje je nemoguće  ispuniti, pogotovo pod stresom ili nezadovoljstvom, kao i ti sedmodnevnim  izgladnjivanjem. Dakle, nema dijete i lečenja bulimije. Potrebno je da  odložiš planiranje idealne težine dok ne povratiš normalne obrasce ishrane  (tri prosečna obroka dnevno). A o bulimiji potraži literaturu preko  interneta. Ima dovoljno sajtova i na srpskom i na hrvatskom jeziku koji ti  mogu pomoći da proceniš da li je potrebna dalja konsultacija.

Najkorisnija dodatna informacija bi mi bila šta želite da ja učinim za vas?  Zar to nije čudno da devojčica "...Odlična, omiljena od strane vaspitača,  učitelja, uopšte starijih, na testu o drugarstvu nalazi se medju omiljenim  drugarima, savesna, odgovorna, vredna, zrela..." bude predmet konsultacije  oca sa dečjim psihijatrom? Na koju vrstu komentara ja treba da se oslonim,  da je devojčica omiljena ili odbačena, zrela ili plačljiva i neprijateljski  raspoložena?  Koliko je zaista Milica postala Mašin problem, a koliko vaš? Jedno je  sigurno, a to je da vi ne ignorišete problem. Ukoliko ne uspevate da joj  pomognete, rizikujete da svojom umešanošću upravo pomažete da problem odnosa  Maše i Milice postane kućni problem, jer se prenosi i na odnos Maše i brata.  Često deca nađu način da sarađuju i sama reše konflikte, ali je isto tako  često da roditelji reaguju na takav način da deca ne mogu da izađu na kraj  sa roditeljskim rešenjima za njihove probleme nego sa samim problemom. Možda  je došao trenutak da počnete da ignorišete Mašin odnos sa Milicom i  posmatrate kako se to odražava na odnos sa bratom i vama.

Čitajući vaše pitanje čudio sam se sopstvenoj smelosti da pokušavam da  odgovorim na pitanje o ponašanju dečaka koga ne samo da ja nikada nisam  video, nego nisu ni oni koji mi postavljaju pitanje u vezi tog dečaka. Kao i  vi, i ja se pitam šta bih trebao da imam na umu pre nego vam odgovorim? Dete  koje ste opisali okusilo je sve forme zastite koju omogućava socijalni  sistem. Od institucije, preko hraniteljstva, pa sve do usvojenja koje  najbliže odgovara uobičajenoj porodičnoj organizaciji. Prva dva oblika  zaštite nose svoje rizike za razvoj psihopatoloških i sociopatoloških  ispoljavanja. Najveći rizik nosi boravak u institucijama, najmanji u  usvojiteljskoj porodici. Prednost života u hraniteljskoj porodici u kakvoj  živi "vaš" dečak u odnosu na život u institucijma je što ima stalne figure  roditelja, manje je dece što omogućava bolju kontrolu ponašanja, manja je  razlika u godinama među decom, bolja polna balansiranost (muška-ženska  deca), individualna a ne grupna nega, bolja fizička nega, manja izolovanost  od spoljašnjeg sveta, bolje i stalnije vršnjačke relacije. Pormena sredine  boravka i startelja, svakako lakše emocionalno podnosi sedmogodišnjak nego  četrnaestogodišnjak.Ono što će dečak dobiti usvojenjem mnogo veća  fokusiranost na njegove individualne fiziološke, emocionalne, umne potrebe  kao i na bolju kontrolu ponašanja. Ne treba da se obeshrabrite promenom koju  ćete doneti dečaku, jer mu predstoji mnogo učenja novih ponašanja i  pobeđivanja zapuštenosti, kako u kući tako i u školi, a kako ćemu promena  prijati zavisiće i od vas. Deca idu na usvajanje da bi im usvojitelji  pružili zaštitu, negu i pomogli im da se osamostale, a ne da ih zabavljaju i  zapuštaju inteligenciju i higijenske navike. Predlažem da od samog starta  napravite mrežu pomoći tako što ćete potražiti dečjeg psihijatra u najblžem  mestu sa kojim ćete se konsultovati oko ravojnih smetnji koje dečak već  pokazuje (noćno mokrenje, vrlo brz i aktivan itd.). Psihijatra ćete povezati  sa nadležnim iz Centra za socijalni rad, kao i sa stručnim timom škole  (učitelj, psiholog, pedagog), čime ćete mrežom pomagača u znatnoj meri Vi  pomoći dečaku da se adaptira na novi, ali uobičajeni način života  sedmogodišnjaka koji žive u porodici sa jednim detetom. Strpljivo i hrabro.  Srećno