Što se naslova Vašeg rada tiče, bolje je da ne bude "uticaj" jer je metodološki neispravno razmatrati pitanje kauzalnosti na malim uzorcima (koji su obično neminovnost u praktičnim radovima), već "Povezanost mentalnih sposobnosti i disgrafije", što zvuči umerenije i istinitije. Smatram da je izabrana tema već mnogo, mnogo prizemnija i da ima veoma dobrih mogućnosti da se napravi jasan i metodološki čist nacrt, i kao što sam već ponudila pomoći ću Vam u tome kada mi budete poslali globalni predlog nacrta. To nije dug posao i nemojte toliko brinuti oko nemogućnosti ovladavanja problemom. 

Jedna ovakva epizoda ne treba da za Vas predstavlja poseban izvor straha. Navjeći broj ljudi tokom života iskusi neprijatnost zvanu - noćna mora. Verovatno je u prethodnim danima bilo nekih većih opterećenja ili iz Vašeg okruženja, ili dilema i pojačanog nemira u Vama, pa je zastrašujuci doživljaj samo posledica Vaše unutrašnje obrade. Ona nekada ne mora da bude isprovocirana doživljajem koji možete jasno da vežete za neku posebnu spoljašnju/unutrašnju teškoću, pa biste morali da se pozabavite analizom svojih razmišljanja i doživljavanja tog ili tih dana. To nije razlog da odmah tražite razgovor sa psihologom, osim ako ne postoji i nešto drugo što Vas pishički opterećuje. Ljudi obično imaju učestalije noćne more kada postoje uznemiravajuća dešavanja, najčešće u njima samima, kada se suočavaju sa životnim dilemima i neminovnošću donošenja važnih životnih odluka, snažnim pritiscima okoline, poniženošću ili odbačenošću što rezultira teskobom ili drugim negativnim osećanjima. Obično se povod za noćne more očiglednije nametne ukoliko se ponavljaju pa ih možemo lakše povezati sa nekim događajem ili doživljajem. Pomoći ćete sebi ako uspete da napravite takvu analizu vezanu za period kada se Vaš neprijatni san i neuobičajeno ponašanje javilo. Možda postoje opterećenja koja ni sebi niste priznali, ali se manifestuju na ovaj način. Ukoliko se noćne more budu ponavljale, možda biste mogli da potražite konsultaciju sa psihologom koji bi Vam mogao pomoći da doprete do korena svojih opterećenja, da biste lakše mogli da se suočite sa njima,ali za sada nemate razloga za pridavanje većeg značaja ovom događaju. 

Vas problem je mogao biti slican i sa bioloskom majkom, nezavisno od toga sto ste kao usvojeno dete u ipak specificnom polozaju i mozda sa izrazenijom potrebom da iskazujete vise strpljenja i razumevanja prema osobi koja Vas je vec jednom "spasila" iz nezavidne porodicne situacije. U pravu ste, za resavanje ovog ni malo jednostavnog problema, trebalo bi obuhvatiti i vasu usvojiteljku, kako biste kompromisima i obostranim korigovanjem ponasanja dosle do boljeg razumevanja. Kako je to u najmanju ruku tesko izvodljivo, znacajno je da se upitate sta Vama nedostaje da biste mogli da se izborite za svoju nezavisnost i samostalnost. Sta je sa Vasim samopouzdanjem? Koliko ste u stanju da realno procenite svoje vrednosti i dosadasnja postignuca? Zbog cega potpadate pod uticaj njenih kritika i uporedjivanja ako znate koliko vredite i koliko ste se trudili da postanete ono sto danas jeste? Vas veliki problem jeste samopouzdanje, koje se gubi u nedovoljnoj separaciji i nejasno izgradjenom identitetu. To jesu tacke sa kojima moze uspesno da se radi u psihoterapiji. Da biste dobili pomoc psihoterapeuta (psihologa ili psihijatra) nije neophodno da placate privatne usluge buduci da strucnu pomoc mozete dobiti u drzavnim ustanovama na osnovu uputa za psihologa ili psihijatra koji cete dobiti u ambulanti ili Domu zdravlja jer se verovatno vodite kao nezaposleno lice i imate zdravstvenu knjizicu. Problem o kome govorite za pocetak bi trebalo da resavate uz strucnu pomoc, a u tom procesu ojacacete i nauciti kako da se naknadno sa mnogim problemima nosite i sami. Nije cilj da Vasu usvojiteljku uvredite i time odbijete od sebe jer njena zelja da brine o Vama, iako neprikladno manifestovana, ipak u sebi sadrzi i pozitivne motive. Naucicete da bar sa svoje strane postavite granice svog prostora u koje ona sada uporno i bezobzirno zadire, utoliko vise sto se Vi tome prepustate i dozvoljavate takvo ponasanje. Kada budete ucvstili svoje samopostovanje preko boljeg upoznavanja sebe, bice Vam lakse da na prikladan nacin, bez svadje i grubosti i bez licnog iscrpljivanja izborite svoje mesto. Toplo savetujem da ne bezite od takvog psihoterapijskog rada navodeci kao razlog nedostatak novca, dovoljno je da imate zdravstveno osiguranje da se javite na Kliniku za zastitu mentalnog zdravlja i da zapocnete najpre rad na sebi i iznesete problem interpersonalnih odnosa. Ovakvo trpljenje koje opisujete samo ce vas jos vise oslabljivati i ciniti jos depresivnijom. Ucinite nesto za sebe i iznenadicete se kako su vasi odnosi jos mnogo ranije mogli da budu mnogo drugacije vec samim Vasim drugacijim postavljanjem u komunikaciji sa ljudima. Mnogo pozdrava, Prof.dr Bojana Dimitrijevic spec.med.psihologije

Postovani , Vas problem Vas sigurno u velikoj meri brine, ali niste napomenuli da li ste se do sada ikome obracali u cilju lecenja, otkada je prisutan i da li ste od pocetka aktivnog seksualnog zivota imali drugaciji nacin funkcionisanja. Moram da priznam da ne znam ko se time u N.Sadu bavi kao uzom specijalnoscu, u Nisu je to prof.Jezdimir Zdravkovic. Moracete ipak da se raspitate kod lokalnih strucnjaka o tome, pa ocekujem da Vas bilo ko od psihijatara usmeri ka onome ko se time narocito bavi. Izlecenje je moguce, a efekti su individualni i samo produzenje seksualnog odnosa kao i brzina izlecenja zavisi od mnogih okolnosti, velikim delom i od vase motivisanosti za terapiju i spremnosti da pratite terapijsku proceduru. Dr Bojana Dimitrujevic specijalista med.psihologije

Očekivano je da se poboljšanja kod primene antidepresivne terapije pokažu posle najviše dve nedelje bar u slabljenju intenziteta depresivnih smetnji koje osećate. Terapija koju ste dobili samo je deo spektra antidepresivne farmakoterapije (iz generacije novijih i efikasnih lekova) i ako ne osećate poboljšanje trebalo bi da se dogovorite sa svojim terapeutom oko promene terapije, ukoliko on proceni da ova nije adekvatna. Razgovori su potrebni kod psiholoških smetnji, ali ih neki terapeuti sprovode na tzv. nedirektivan način, odnosno ne daju Vam nikakve konkretne isplanirane korake kojima ćete suzbiti svoje smetnje, već kroz svoju priču do njih treba da dođete sami, a da Vas on samo usmerava u određenom pravcu. Kada kažemo "psihološko savetovanje" ono veoma često nije ni nalik davanju konkretnih direkcija i saveta, već upravo prilika da glasno izgovorite neke stvari o sebi i da stvorite objektivniju sliku sadašnjih smetnji i mogućih puteva razrešenja. Nekim pacijentima više odgovara tzv. direktivno savetovanje, gde ima više konkretnog vođenja. Svaki terapeut ima svoj način vođenja seansi (nekim pacijentima upravo odgovara nedirektivno savetovanje i terapija), tako da ćete možda sa drugim terapeutom, koji ima drugačiji pristup ostvariti bolji efekat. Ukoliko za Vas predstavlja finansijski napor da plaćate privatne seanse, što Vas možda i dodatno i psihički napreže, ne vidim razlog da se ne javite državnoj ustanovi gde ćete u okviru svog socijalnog osiguranja takođe dobiti stručnu psihijatrijsku pomoć i verovatno promenu sadašnje terapije kako biste dali sebi drugu šansu koju ćete doživeti kao nešto što Vam više odgovara. U svakom slučaju je dobar znak što ste motivisani da sebi pomognete, a Vi ste najsvesniji da li osećate poboljšanje ili ne.