Ima dečaka od devet godina koji ima tendenciju natprosečne inteligencije. U školi je nezainteresovan za rad, izbegava obaveze i na sve ima komentar da mu je to dosadno. Vodila sam ga kod niza specijalista i na kraju su postavili dijagnozu F40 ili poremećaj u ponašanju i kažu da se to pojavljuje kod dece visoke inteligencije. Niko mi nije rekao kako ja kao roditelj treba da se ophodim prema njemu, koji to postupci njega iritiraju a koji mu pomažu. Očajna sam više, jer i probleme u školi (šetanje za vreme časa, neprihvatanje rada na času, plakanje, histerisanje) više niko neće da toleriše, a saradnja sa školskim psihologom i pedagogom je definitivno uzaludna, jer kod njih svako dete je hiperaktivno i ako ja imam sasvim drugu verziju.
Nadam se da ćete mi donekle pomoći.
Unapred hvala
Poštovana, izgleda da su Vas stručnjaci zbunili i upetljali u priču dečakovu inteligenciju, tamo gde je trebalo razgovarati o dečakovoj emociji, pažnji, volji i motivaciji. Iz Vašeg kratkog opisa ne vidim elemente za dijagnozu F40 (anksiozni poremećaj), niti za F91 (poremećaj ponašanja), jer niste napisali da čini nikakava antisocijalna dela. U obzir bi došla poddijagnoza F91.3 (prkosno i opoziciono ponašanje) zbog opisa netolerantnosti, napada ljutnje ili F90 poremećaj pažnje i hiperaktivnost. Između poslednja dva poremećaja postoji određeno preklapanje, ali su terapijski principi i pristup generalno različiti. Takođe, zbog Vaše "druge verzije" o ponašanju dečaka, svakako je potrebno to čuti, kao i tatinu i dečakovu "verziju", što bi dakle uključivalo i sagledavanje porodične situacije i uslova u kojima je se ponašanje održava. Učešće školskog tima je takođe važno da bi se detetu pomoglo u učvršćivanju drugačijih obrazaca ponašanja. Predlažem da se ponovo, porodično, javite specijalisti dečjem psihijatrije, kao i bihejvioralnom terapeutu koji poznaje principe rada sa decom i porodicama. Srdačno
Moje dete ima 3,5 godine, ima nespecifikovani pervazivni poremećaj, deficit pažnje, hiperkinetičan je, kasni u psihomotornom razvoju. Dijagnozu je postavio dečiji psiholog kod kojeg idemo 8 meseci. Radjen je eeg i nalaz je uredan. Psiholog tvrdi da je problem psihološke prirode ali na moje insistiranje zakazali smo pregled i kod neurologa, a moje pitanje je šta koje preglede nam preporučujete da uradimo. Kako pokazuje neke simptome autizma, odradićemo i testove intolerancije na gluten i kazein, kao i teske metale, kandidu nema.
Šta još mogu da uradim za svoje dete?
Hvala unapred na odgovoru,
Očajna mama
Poštovana,
kada dete ima 3,5 godine, kasni u psihomotornom razvoju i ima autistične elemente, nije dovoljno samo ići na kontrole 8 meseci i uraditi testiranja koja ste pomenuli. Psiholog je koristan radi savetovanja, dijagnostike i eventualno primene nekog psihoterapijskog metoda, ali je neophodno da dete vodi lekar (dečji psihijatar) jer je često potrebno uključiti dijetu (na osnovu ddijagnostičkih analiza), suplemente, lekove, preporučiti stimulativne terapijske programe i sve to nadzirati i koordinisati. Negativan nalaz (3 UZASTOPNE) stolice nije dovoljan i potrebno je uraditi test na organske kiseline i peptide u mokraći. U moguće analize spada i testiranja na alergije na različite namirnice, aminoacidopatije, teške metale (u krvi, urinu i kosi) i dizbiozu sreva. Na osnovu nalaza određuje se terapija, koja se započinje i pre testiranja. Nije neophodno, pa ni ekonomično da sve analize uradite odjednom. Paralelno sa biohemijskom dijagnostikom i suplementarnom terapijom, potrebno je dete uključiti u stimulativni program ABA metodom ili ako nema ABA terapeuta, onda je svaki stimulativni, okupacioni i reedukativni metod koristan, uz rad sa logopedom, a roditelji trebaju biti uključeni u porodično savetovanje i grupni rad sa roditeljima čija deca imaju slične smetnje. Dakle, možete još mnogo toga učiniti, kao što i drugi mogu mnogo učiniti za vas i vaše dete.
Srdačno
imamo dečaka koji je pre nekoliko nedelja napunio dve godine. Već dva - tri meseca ima običaj da dira gornju usnu (resicu na sredini) prstićima, grebucka je, čupka, pa mu se ponekad usled toga stvori i mala ranica. S obzirom da smo oboje završili pedagoski fakultet, nismo skroz neupućeni u ovu problematiku i verujemo da nije vreme za paniku. Praksa obično pokazuje da su sličnim navikama sklona starija deca. Padalo nam je na pamet i da je zbog nečega nesrećan i da mu nešto nedostaje, ali realno se preslišavajući medjusobno zaključili smo da mu pažnju posvećujemo optimalno, tj. ni ne preterujemo, a nije uopšte zapostavljen. Naša, a i ocena ljudi koji budu sa njim u kontaktu je da je druželjubiv, komunikativan, muzikalan i ima dobru memoriju, pa čak i smisao za humor :) . Jednom rečju sjajan dečak. Baš zbog toga nas i čudi što ne možemo nikako da se izborimo sa ovom ružnom navikom.
U nadi da ćete nam pomoći nekim korisnim savetom, unapred Vam se zahvaljujemo svi troje!
Poštovani,
na žalost mnoštvo psiholoških teorija o razvoju dece, a pogotovo one koje su decu predstavljale kao čoveka u malom (ali bez ljudskih prava odraslog čoveka!?) dovele su do paradoksalnog ishoda gde se i brižni roditelji za svako "čudno" ponašanje deteta automatski samookrivljuju i nužno preispituju da li je dete nesrećno zanemareno ili zlostavljano. Paradoks je u tome što roditelji koji zaista unesrećuju decu retko kada imaju te dileme. Otuda, zavedeni preispitivanjem o vašem negativnom psihološkom uticaju na sopstveno dete, ispustili ste da mi napišete šta ste učinili boreći se sa ružnom navikom. Šta je ispušteno ispišteno je. Sada, prvo predlažem da dete pogleda dečji stomatolog i kako bi se isključilo da Aleksi zaista nešto smeta. Drugo kombinacija bihejvioralnih metoda (spreči-relaksiraj/nagradi-informiši) je recept "odvike" za svaku ružnu naviku. Sa dve godine dete razume "to ne... i bravo Aleksa (za alternativu)", što se odnosi na informisanje. Svako drugo pričanje je beskorisno. U sprečavanju treba biti kreativan a ne grub, ali dosledan kada god se pojavi ponašanje koje treba modifikovati. Nagrade trebaju biti momentalne kada ne radi ili nađe zamenu za čupkanje, a relaksacija se postiže uključivanjem druge prijatne aktivnosti i igrom (koja treba da uključi obe ruke). Mere negativnog potkrepljenja i kazne (grdnja, batine, stavljanje raznih preparata na prstiće, ljute paprike i sl. alternativne svaštarije se ne preporučuju).
Srdačno
Poštovanje,
radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša
Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.
Poštovani,
Imam 18 godina. Bio sam bolestan od leukemije i imao sam neke komplekse za koje je doktor rekao da su bili psihičke prirode, vezano za moj izgled, ali sad sam zadovoljan sobom. Dobar sam učenik, pa i zbog toga verovatno nemam visoko samopoštovanje. Išao sam kod psihologa u periodu od 15-17 godine i prestao sam samoinicijativno.
Da li mislite da je to dobro? Takodje moj problem je što ne mogu da pridjem devojkama. Kada vidim neku devojku u školi sa njenim društvom, mene je sramota da pridjem. Bojim se kako će reagovati ona i njene drugarice. Nisam duhovit i ne znam šta da joj kažem.
Poštovani mladi odrasli čoveče, čestitam na pobedi nad opakom bolešću kao što je leukemija. Posle takve bolesti, svi problemi bi mnogim drugim ljudima izgledaju mali zar ne? Zbog te činjenice, klanjam se takvoj snazi i pobedi, a vaš sadašnji problem ću posmatrati u svetlu vaših objektivnih psiholoških mogućnosti, koje su nesumniivo velike i mislim da za njih i nje potreban psihijatar već pomoć prijatelja. Posmatrajte, osluškujte kako to rade uspešni, pitajte prijatelje za savet i trikove kako su oni bili uspešni, napravite strategiju i rizikujte, a zatim sve ispočetka dok ne pronađete put i pravi način. Za to nisu potrebni psiholozi i psihijatri već trening i praksa. Svaki sledeći uspeh povećava samopoštovanje. Istina je i da se život ne sastoji samo od uspeh, zar ne? Srećno i srdačno
Ima dečaka od devet godina koji ima tendenciju natprosečne inteligencije. U školi je nezainteresovan za rad, izbegava obaveze i na sve ima komentar da mu je to dosadno. Vodila sam ga kod niza specijalista i na kraju su postavili dijagnozu F40 ili poremećaj u ponašanju i kažu da se to pojavljuje kod dece visoke inteligencije. Niko mi nije rekao kako ja kao roditelj treba da se ophodim prema njemu, koji to postupci njega iritiraju a koji mu pomažu. Očajna sam više, jer i probleme u školi (šetanje za vreme časa, neprihvatanje rada na času, plakanje, histerisanje) više niko neće da toleriše, a saradnja sa školskim psihologom i pedagogom je definitivno uzaludna, jer kod njih svako dete je hiperaktivno i ako ja imam sasvim drugu verziju.
Odgovoreno: 22. 12. 2008.Nadam se da ćete mi donekle pomoći.
Unapred hvala
Poštovana, izgleda da su Vas stručnjaci zbunili i upetljali u priču dečakovu inteligenciju, tamo gde je trebalo razgovarati o dečakovoj emociji, pažnji, volji i motivaciji. Iz Vašeg kratkog opisa ne vidim elemente za dijagnozu F40 (anksiozni poremećaj), niti za F91 (poremećaj ponašanja), jer niste napisali da čini nikakava antisocijalna dela. U obzir bi došla poddijagnoza F91.3 (prkosno i opoziciono ponašanje) zbog opisa netolerantnosti, napada ljutnje ili F90 poremećaj pažnje i hiperaktivnost. Između poslednja dva poremećaja postoji određeno preklapanje, ali su terapijski principi i pristup generalno različiti. Takođe, zbog Vaše "druge verzije" o ponašanju dečaka, svakako je potrebno to čuti, kao i tatinu i dečakovu "verziju", što bi dakle uključivalo i sagledavanje porodične situacije i uslova u kojima je se ponašanje održava. Učešće školskog tima je takođe važno da bi se detetu pomoglo u učvršćivanju drugačijih obrazaca ponašanja. Predlažem da se ponovo, porodično, javite specijalisti dečjem psihijatrije, kao i bihejvioralnom terapeutu koji poznaje principe rada sa decom i porodicama. Srdačno
Moje dete ima 3,5 godine, ima nespecifikovani pervazivni poremećaj, deficit pažnje, hiperkinetičan je, kasni u psihomotornom razvoju. Dijagnozu je postavio dečiji psiholog kod kojeg idemo 8 meseci. Radjen je eeg i nalaz je uredan. Psiholog tvrdi da je problem psihološke prirode ali na moje insistiranje zakazali smo pregled i kod neurologa, a moje pitanje je šta koje preglede nam preporučujete da uradimo. Kako pokazuje neke simptome autizma, odradićemo i testove intolerancije na gluten i kazein, kao i teske metale, kandidu nema.
Odgovoreno: 21. 12. 2008.Šta još mogu da uradim za svoje dete?
Hvala unapred na odgovoru,
Očajna mama
Poštovana,
kada dete ima 3,5 godine, kasni u psihomotornom razvoju i ima autistične elemente, nije dovoljno samo ići na kontrole 8 meseci i uraditi testiranja koja ste pomenuli. Psiholog je koristan radi savetovanja, dijagnostike i eventualno primene nekog psihoterapijskog metoda, ali je neophodno da dete vodi lekar (dečji psihijatar) jer je često potrebno uključiti dijetu (na osnovu ddijagnostičkih analiza), suplemente, lekove, preporučiti stimulativne terapijske programe i sve to nadzirati i koordinisati. Negativan nalaz (3 UZASTOPNE) stolice nije dovoljan i potrebno je uraditi test na organske kiseline i peptide u mokraći. U moguće analize spada i testiranja na alergije na različite namirnice, aminoacidopatije, teške metale (u krvi, urinu i kosi) i dizbiozu sreva. Na osnovu nalaza određuje se terapija, koja se započinje i pre testiranja. Nije neophodno, pa ni ekonomično da sve analize uradite odjednom. Paralelno sa biohemijskom dijagnostikom i suplementarnom terapijom, potrebno je dete uključiti u stimulativni program ABA metodom ili ako nema ABA terapeuta, onda je svaki stimulativni, okupacioni i reedukativni metod koristan, uz rad sa logopedom, a roditelji trebaju biti uključeni u porodično savetovanje i grupni rad sa roditeljima čija deca imaju slične smetnje. Dakle, možete još mnogo toga učiniti, kao što i drugi mogu mnogo učiniti za vas i vaše dete.
Srdačno
Poštovani,
na žalost mnoštvo psiholoških teorija o razvoju dece, a pogotovo one koje su decu predstavljale kao čoveka u malom (ali bez ljudskih prava odraslog čoveka!?) dovele su do paradoksalnog ishoda gde se i brižni roditelji za svako "čudno" ponašanje deteta automatski samookrivljuju i nužno preispituju da li je dete nesrećno zanemareno ili zlostavljano. Paradoks je u tome što roditelji koji zaista unesrećuju decu retko kada imaju te dileme. Otuda, zavedeni preispitivanjem o vašem negativnom psihološkom uticaju na sopstveno dete, ispustili ste da mi napišete šta ste učinili boreći se sa ružnom navikom. Šta je ispušteno ispišteno je. Sada, prvo predlažem da dete pogleda dečji stomatolog i kako bi se isključilo da Aleksi zaista nešto smeta. Drugo kombinacija bihejvioralnih metoda (spreči-relaksiraj/nagradi-informiši) je recept "odvike" za svaku ružnu naviku. Sa dve godine dete razume "to ne... i bravo Aleksa (za alternativu)", što se odnosi na informisanje. Svako drugo pričanje je beskorisno. U sprečavanju treba biti kreativan a ne grub, ali dosledan kada god se pojavi ponašanje koje treba modifikovati. Nagrade trebaju biti momentalne kada ne radi ili nađe zamenu za čupkanje, a relaksacija se postiže uključivanjem druge prijatne aktivnosti i igrom (koja treba da uključi obe ruke). Mere negativnog potkrepljenja i kazne (grdnja, batine, stavljanje raznih preparata na prstiće, ljute paprike i sl. alternativne svaštarije se ne preporučuju).
Srdačno
Poštovanje,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša
Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.
Poštovani,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.Imam 18 godina. Bio sam bolestan od leukemije i imao sam neke komplekse za koje je doktor rekao da su bili psihičke prirode, vezano za moj izgled, ali sad sam zadovoljan sobom. Dobar sam učenik, pa i zbog toga verovatno nemam visoko samopoštovanje. Išao sam kod psihologa u periodu od 15-17 godine i prestao sam samoinicijativno.
Da li mislite da je to dobro? Takodje moj problem je što ne mogu da pridjem devojkama. Kada vidim neku devojku u školi sa njenim društvom, mene je sramota da pridjem. Bojim se kako će reagovati ona i njene drugarice. Nisam duhovit i ne znam šta da joj kažem.
Poštovani mladi odrasli čoveče, čestitam na pobedi nad opakom bolešću kao što je leukemija. Posle takve bolesti, svi problemi bi mnogim drugim ljudima izgledaju mali zar ne? Zbog te činjenice, klanjam se takvoj snazi i pobedi, a vaš sadašnji problem ću posmatrati u svetlu vaših objektivnih psiholoških mogućnosti, koje su nesumniivo velike i mislim da za njih i nje potreban psihijatar već pomoć prijatelja. Posmatrajte, osluškujte kako to rade uspešni, pitajte prijatelje za savet i trikove kako su oni bili uspešni, napravite strategiju i rizikujte, a zatim sve ispočetka dok ne pronađete put i pravi način. Za to nisu potrebni psiholozi i psihijatri već trening i praksa. Svaki sledeći uspeh povećava samopoštovanje. Istina je i da se život ne sastoji samo od uspeh, zar ne? Srećno i srdačno
Prikazano 296-300 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke