Imam devojcicu od 4 god, dijete sa potpuno normalnim razvojem. Govor; pamcenje, voli da pise, dosta zna engleski sve na njenu inicijativu[nismo je forsirali]. Problem je sledeci; odbija vrtic bez konkretnog razloga, lako stupa u kontakt sa starijim u odnosu na vrsnjake, potrebno je da je neko dijete bas forsira da bi se pokrenula kad se oslobodi bude super ali u grupi to je tesko. Probali smo sa skolom plesa[misleci da je vrtic opterecenje ]jer pokusavamo unazad tri godine ali desava se isto. Kad se poijavi u grupu djece stane sa strane i nista. Napominjem da smo ja i suprug dosta povuceni i tihi po prirodi. Zadnjih dana je zaticem u krevetu kako se mazi ''dolje''. Poceli smo kod psihologa ali tek dva dana rekao je da je sve ok za njen uzrast ali da ce raditi jos sa njom. Molim vas da mi odgovorite da li je to prolazna faza ili sta vec? Hvala

Postovani, imam cerku od 6 godina posla je u pretskolsko pre mesec dana i od tada pocela cudno da se ponasa. Prvih dana kad je krenula vaspitacica mi je rekla da je pocela da se druzi sa najnemirnijim decacima i da je rekla da joj je jedan od tih decaka momak, i da ga je poljubila. Prvo nisam reagovala jer sam mislila da ce to da je prodje jer je jos mala mislim da i nezna sta je to momak. Pre neki dan mi je vaspitacica rekla da je cula kako je nekom decaku rekla da joj skine gacice i poljubi u ribicu. To nije mogla da cuje kod nas u kuci verujte, od uvek je bila dobro dete vaspitacice iz prethodnog vrtica su je stalno hvalile neznam sta se desava kako da razgovaram sa njoim dali da je kaznim, molim vas pomozite. Unapred hvala.

Imam sina od osam godina, koji ide u drugi razred o. Škole. Moj problem je što više ne znam kako da rešim problem sa njegovim ponašanjem. Kada ga neko pipne ili udari, on im vrati udarac odmah, a ako nije u prilici da to učini odmah, onda sačeka i nekoliko dana, pa ih izudara. Verbalna komunikacija mu je loša, teško se izražava, nikako ne zna da se svađa ili da se opravda (učiteljica ga i ne sluša) , stalno je on kriv, što verovatno i jeste istina, pa ispoljava agresivnost prema ostaloj deci. Slabije i manje od sebe nikada ne dira, nego ih brani. Voli da ide u školu i socijalno je dete, nije povučen u sebe. Odlicno spava, lepo jede, samostalan je i pedantan. Od malena ga učim da pokaže sve vrste emocija u porodici, što i radi. Domaće zadatke radi, ponekad zaboravi neki zadatak, ali smo to rešili tako što sam mu rekla da zapiše šta ima za domaći. Od početka prvog razreda pa i drugog je na času miran i pažljiv. Kada nešto zna javi se da i to kaže. Impulsivan je i žuri i kada radi kontrolne zadatke i kada radi domaći, samo što pre da završi da može da se igra i slično. Stalno mu pričam o odnosima među ljudima, pitam ga za mišljenje i šta bi on uradio da je u određenim situacijama u koje on dovodi decu kada ih povredi udaranjem. Ima mlađeg šestogodišnjeg brata, koji je suprotnost njegovom karakteru i slažu se dobro. Razmišljam da odem kod nekog psihijatra, ali živimo u malom gradu. Živimo kao većina porodica normalno. Otac mu je posvećen i dobro se slažu. I suprug i ja se dobro slažemo. Svi provodimo solidno vreme zajedno. Inače od malena je takvog karaktera. Mi ga zovemo "daj" i "još" i retko je zadovoljan dobijenim, i ako jeste, onda je to kratkog vremena. Nije ljubomoran, zavidan, čak i ne zna šta to znači, nije sebičan. Kako da mu pomognem da smiri agresiju i bes? Probala sam da ga kaznim, ali ni kazna ni nagrada nemaju nikakvog efekta. Ne voli nešto preterano da se mazi, ali mi ga i mazimo i ljubimo. Možda ne zna da se uklopi sa ostalom decom ili neće da ga prihvate (pošto ih je napadao u prvom razredu, pa im je učiteljica rekla da se ne druže sa njim) , a on ne zna da im priđe. Ima fizičku energiju i retko kaže ne mogu, umoran sam, kada je u pitanju trčanje, vožnja biciklom, košarka, fudbal, što naravno voli da igra sa drugom decom ili sa tatom kada nema druge dece. Neće ili nije siguran da hoće nešto od sportova da trenira. Nekada se dobro koncetriše na nešto, naravno što ga interesuje, a na ono što ga ne zanima teško se koncetriše. Kako da kontaktiram nekog dečijeg psihijatra?

Poštovani doktore, moja ćerka ima 9 godina i beskrajno je volim. Razlog što vam se obraćam je ogromna briga koja me mori već jako dugo, a to je da li je grubost, ponekad i surovost prema drugarima, prilična ne zainteresovanost za ulaganje napora da se nešto nauči, "ne uključivanje " mozga, povučenost, osećaj odbačenosti od sredine, svesno ili ne prećutkivanje da se nešto ne afirmativno po nju dogodilo, spremnost da se podnese kazna, trapavost u verbalnom izražavanju. . . Posledica našeg lošeg vaspitanja ili neki zdravstveni poremećaj???. . . Odakle da krenem? Od sebe ili nje? Kome da se obratim? Lepa je i na prvi pogled i na kraće staze ostavlja utisak dobre, lepe i pametne devojčice, a onda, ne znam zašto, dođe do promene. Postane odbojna, drska i gruba. Ponekad, moram priznati, u tim trenucima, prepoznajem sebe onakvu kakvu me je ona videla u nekom mom nastupu ljutnje. Bumerang efekat. . Koliko god to bilo strašno, razumljivo mi je i sebe smatram odgovornom, ali stanja koja se okidaju, opet ne znam kako, sa promenjenim pogledom, gde ona zahteva nešto od mene, tetke, drugarice uporno, a pri tome nema šanse da se zadovolji, jer što god da se uradi tada za nju nije dobro i njeno maltretiranje se nastavlja. Nešto sllično dešavalo se i dok je bila beba. Ni godinu dana nije imala, kad bi se probudila noću u histeričnom plaču. To što bi u trenu bila u mojim rukama i što bih je ja sasvim nežno mazila i najlepše govorila, ništa nije pomagalo. Ona bi sve, besno i jako plačeći, odbijala. Kao da ne prepoznaje ni mene ni ništa oko sebe. Trajalo bi to 10-15 minuta, a onda bi se smirila i sve bi opet bilo uredu. Kada je malo odrasla, ti napadi se više nisu dešavali noću, već preko dana obično kada bi bila umorna, bar se meni tako čini. Na primer, bacila bi igračku zahtevajući da joj je dodam, a kada bi joj je ja pružila ona bi besnela odbijajući da je uzme, a kada bi je ja ponovo spustila, besnela je tražeći da joj je dodam. . . Čista pat pozicija, začarani krug iz koga bi izlazile tako što bi je izudarala po guzi. Ona bi se tada zalepila za mene stalno ponavljajući da će biti dobra. . . Kada bi prošlo neko vreme, smirile bi se i ona i ja i sve bi opet bilo ok. Do sledeće takve situacije. A one na moju veliku žalost, se u malo izmenjenom obliku ponavljaju i dan danas. I dalje nemam dovoljno pameti, a ni svega ostalog da na to odgovorim na pravi način, da smirim i nju i sebe, jer za mene su to strašni potresi. Moram reći još i to da živimo sa mojim mužem, njenim ocem, koga ona mnogo voli i koji nju voli najviše na svetu. Često zbog posla nije kod kuće, tako da sam ja glavni i za mnoge stvari jedini operativac u kući. Ja sam ta koja joj je u potpunosti posvećena. Sve moje vreme slobodno, kad nisam na poslu, je njeno. Ne prisiljvam je ni na šta, ali zahtevam da kada nešto uzme da radi da to radi valjano bilo da uči, igra se sa drugaricama, priča, crta. . . Mnogo li je to? Govorim joj da ocene nisu važne, već znanje, sa željom da je rasteretim i fokusiram na ono što je bitno. Mislim da ću joj tako olakšati, a možda joj time samo otežavam. . . Kome se obratiti, a u novom sadu? Molim vas za mišljenje i unapred vam se zahvaljujem.

Imam sina koji ima 7 godina. Ima jako čvrst san ali u toku sna škripi zubima i  to se dešava već 2-3 godine. U zadnje vrijeme je baš učestalo. Vodili smo ga kod doktora opšte prakse ali je rekao da ne zna za tu pojavu. Ne primjećujemo da ima psihičke smetnje, djeluje nam psihički jako stabilan, odličan je u školi i trenira džudo.

Kada je išao na sistematski pregled doktor je rekao da bi trebao da operiše krajnike jer su jako uvećani. Inače nije bolešljiv pa se dvoumimo za operaciju ali interesuje nas da li je možda to povezano sa škripanjem zubima.

Pisali smo pedijatrima i oni su rekli da posjetimo školskog ili kliničkog psihijatra.

 

 

Nije nam jasno zašto se to dešava i niko nam nije mogao dati informaciju o tome. Da li je potrebno da vodimo dijete psihijatru?