Postovanje, molim jedan brz odgovor dali treba posjet psihijatru, djecak uunazad mozda je bilo i 6 mjeseci al sad vec postaje primjece sapuce uci nesta moli se bogu za nesto sto nije uradio, popustio je i u skoli dali je to prolazno dalije do puberteta dali ce isceznut, dijete je inace zdravo, odlican ucenik bio, zabrinuti smo puno on se zali dabi volio dase tog rijesi molim vas za savjet zbog cega je to u prodici ima dobar zivot sve ok. Niko nije bolovo od psihickih bolesti i hvala
Moj sin ima 9 godina I dva puta za 3 meseca se noću probudio, ustao, a da nije bio svestan toga. Jednom je otvorio prozor, a drugi put je stavio jastuk na pod i hteo da legne dole. Majka me tera da ga vodim kod psihijatra, da mu urade snimak glave i možda daju lekove. Ostao je bez oca pre 3 godine, pa me interesuje da li je to možda zbog stresa? Šta Vi mislite o tome?
Poštovana, Radi se najverovatnije o epizodama mesečarenja, ali je ispravnije zaista prvo učiniti eeg snimanje (nema zračenja) pa tek onda donositi zaključke, a prvenstveno je važno napraviti konsultaciju sa lekarom o dnevnim aktivnostima deteta, režimu ishrane i uzimanja napitaka, kao i naravno bezbednosti tokom eventualno sledećih mesečarenja.
Moj sin je krenuo u prvi razred i ima problema sa praćenjem nastave. Dok mu pokazujem ili objašnjavam nešto on gleda na stranu ili se smeje bez posebnog razloga (seti se nekog događaja iz skorije prošlosti nevezanog za ono što tada radimo) sve ostalo što se tada dešava vidi i čuje i želi u svemu da učestvuje osim u rešavanju svojih zadataka. Ima velikih problema sa koncentracijom i stalno bi se igrao i u školi ne pokazuje nikakvo interesovanje - radi šta hoće, kad hoće i kako on hoće. Posetila sam više stručnjaka do sada i svi su mi rekli da je dete emocinalno nezrelo (iako je inteligentan) i da tu malo šta može da se učini jer to sazrevanje dolazi samo po sebi-kod nekog ranije a kod nekog kasnije. Našla sam se u čudu jer stvarno više ne znam na koji način da doprem do njega ida mu pomognem jer mi se ponekad čini da on živi u nekom svom svetu i ne želi dodir sa stvarnošću jer mu se u toj stvarnosti nešto ne sviđa. Naravno to su samo moje pretpostavke a vama sam se obratila za pomoć i molim vas ako možete da me posavetujete šta da radim i kome da se obratim za pomoć jer se bojim da će problem postajati sve veći i teži sa godinama. Još jednom vas molim recite mi šta mogu da učinim za svoje dete jer on postaje svestan svoje "posebnosti" i bojim se da ga deca ne odbace. Inače je veoma pričljiv ali isto tako veoma loš u slušanju onoga što drugi njemu govore. Unapred hvala.
Poštovana, Iz vašeg pisma može se naslutiti da vaš sin ima problem sa pažnjom i hiperaktivnošću (adhd) pa vas molim da o tome nešto više pročitate na ovom sajtu (meni "zdravlje dece") , ali i da uzmete uput za pregled kod dečjeg psihijatra koji bi objektivno sagledao ponašanje deteta. Na klinici za zaštitu mentalnog zdravlja razvijamo i neurofidbek metodu dijagnostikovanja, diferencijalnog dijagnostikovanja (razlikovanja od drugih poremećaja) i terapije poremećaja pažnje, ali naravno da i u drugim centrima postoje edukovani stručnjaci koji mogu pomoći. Pozdrav
Postovani, imam na izgled neresiv problem sa svojom cerkom, koja ima 11 godina. Inace, sa suprugom i sa jos dvoje dece zivimo u malom stanu. Problem je u tome sto moja cerka odbija da bilo sta nauci, sve joj je drugo vaznije nego skola. Ona ce satima da gleda crtane filmove, da se igra na kompijuteru, da radi bilo sta osim sto je potrebno za skolu. Sve ce da joj odvrati paznju, namerno ce da nesto ispusti iz ruke, zevace non-stop, vrtece se na stolici i radice bilo sta samo ne sto je potrebno oko skole. Supruga (koja inace nije zaposlena) sa njom sedi saaaatima ali bezuspesno, cerka jednostavno (cini mi se) nista ne moze da zapamti. Strahujemo sta ce da bude u 5-om razredu kada bude dobila vise predmeta i nastavnike. Nismo se obracali psihologu, vec smo pokusavali da stvar resimo u okviru porodice. Inace dobar je sportista, trenira kosarku i karate i dosta je uspesna. Sin (13) je vrlo-dobar djak a mladja cerka (6) je predskolac. Molim vas da nam pomognete vasim savetom sta da radimo, jer ovo prerasta u ocaj
Poštovani, Teško je pretpostaviti o čemu se tačno radi sa ovako malo podataka i uz "očaj" roditelja (pridavanje ogromnog značaja školskim postignućima) uz višesatno mrcvarenje od koga bi se većini dece bilo šta drugo radilo osim što bi im se učilo) . U ovom slučaju, naravno da je potrebno da se posavetujete sa školskim psihologom i pedagogom. Razloga za nemotivisanost u učenju može biti više, od individualnih (specifični problem usvajanja školskih veština, poremećaj pažnje, depresivnost itd) , preko relacionih (neracionalan i neprimeren pritisak roditelja) pa do porodičnih (stabilizator bračne i porodične disfunkcionalnosti roditelja) . Pozdrav
Poštovani, molim vas da mi odgovorite koliko je normalno da dvogodišnjak svoje frustracije iskazuje tako da se udara rukama po glavi ili u goroj varijanti glavom u zid? Naime, naš sin to čini već preko pola godine ako se nađe u situaciji koja ga plaši, bila ona direktno upućena njemu ili joj samo svjedoči, ili ako mu se ne ispuni neki zahtjev ili želja za koje smatramo da nisu trenutno prikladni. Znam da je jedna doza autoagresivnosti i protesta normalna, isto kao i agresivnosti prema nama, ali zanima me je li njegovo udaranje u glavu u tom razmjeru ili je potrebno potražiti pomoć dječjeg psihologa. Osim toga, dijete već dugo vremena noću slabo spava, ukupno desetak sat, ali sa nekoliko buđenja tijekom kojih obično plače, a sve završava tako da suprug ili ja moramo ostati uz njega dok ne zaspe iako navečer odlazi na spavanje dobre volje i sam se uspavljuje. Dnevna spavanja su također dobrovoljna, ali su buđenja gotovo uvijek prava muka za nas roditelje jer on iz čista mira čim se probudi počne plakati i/ ili bjesniti, odbija i blizinu, dodir, pokušaj da pričamo s njim. . . Svaki kontakt dok se sam od sebe ne uspije usmjerit prema nekom drugom interesu i onda opet postaje znatiželjno, veselo razigrano dijete. Ne razumijemo gdje griješimo i kako da njemu i sebi olakšamo situacije vezane uz ta buđenja.
Poštovana, U uzrastu u kome se nalazi vaše dete izražavanje emocija nije suptilno, a često govor nije dovljno razvijen da bi dete ukazalo na svoje potrebe pre nego to pokaže kroz žestoku neverbalnu komunikaciju ili plač. Ali zato roditelji uz koje dete odrasta prate i uče način na koje dete komunicira sa njima i odgovara na njihovu komunikaciju sa sobom učeći na koji način im se možee obratiti da bi bilo zadovoljeno. Ukoliko roditelji iz raznoraznih razloga ne reaguju adekvatno (a razlozi mogu biti anksioznost, loša informisanost ("to je faza. . . Normalna je autoagresivnost. . . . Itf. ") , predrasude) , onda ni dete ne nauči da reaguje emocionalno i socijalno adekvatno. Svakako da trebate posetiti psihologa ili psihijatra koji su edukovani u oblasti pozitivne modifikacije ponašanja dece kako se loše navike ne bi ukorenile i pogoršale. Pozdrav
Ukoliko dete ukazuje da mu je pomoć potrebna svakako mu je i omogućite
Pozdrav
Radi se najverovatnije o epizodama mesečarenja, ali je ispravnije zaista prvo učiniti eeg snimanje (nema zračenja) pa tek onda donositi zaključke, a prvenstveno je važno napraviti konsultaciju sa lekarom o dnevnim aktivnostima deteta, režimu ishrane i uzimanja napitaka, kao i naravno bezbednosti tokom eventualno sledećih mesečarenja.
Iz vašeg pisma može se naslutiti da vaš sin ima problem sa pažnjom i hiperaktivnošću (adhd) pa vas molim da o tome nešto više pročitate na ovom sajtu (meni "zdravlje dece") , ali i da uzmete uput za pregled kod dečjeg psihijatra koji bi objektivno sagledao ponašanje deteta. Na klinici za zaštitu mentalnog zdravlja razvijamo i neurofidbek metodu dijagnostikovanja, diferencijalnog dijagnostikovanja (razlikovanja od drugih poremećaja) i terapije poremećaja pažnje, ali naravno da i u drugim centrima postoje edukovani stručnjaci koji mogu pomoći.
Pozdrav
Teško je pretpostaviti o čemu se tačno radi sa ovako malo podataka i uz "očaj" roditelja (pridavanje ogromnog značaja školskim postignućima) uz višesatno mrcvarenje od koga bi se većini dece bilo šta drugo radilo osim što bi im se učilo) . U ovom slučaju, naravno da je potrebno da se posavetujete sa školskim psihologom i pedagogom. Razloga za nemotivisanost u učenju može biti više, od individualnih (specifični problem usvajanja školskih veština, poremećaj pažnje, depresivnost itd) , preko relacionih (neracionalan i neprimeren pritisak roditelja) pa do porodičnih (stabilizator bračne i porodične disfunkcionalnosti roditelja) .
Pozdrav
U uzrastu u kome se nalazi vaše dete izražavanje emocija nije suptilno, a često govor nije dovljno razvijen da bi dete ukazalo na svoje potrebe pre nego to pokaže kroz žestoku neverbalnu komunikaciju ili plač. Ali zato roditelji uz koje dete odrasta prate i uče način na koje dete komunicira sa njima i odgovara na njihovu komunikaciju sa sobom učeći na koji način im se možee obratiti da bi bilo zadovoljeno. Ukoliko roditelji iz raznoraznih razloga ne reaguju adekvatno (a razlozi mogu biti anksioznost, loša informisanost ("to je faza. . . Normalna je autoagresivnost. . . . Itf. ") , predrasude) , onda ni dete ne nauči da reaguje emocionalno i socijalno adekvatno. Svakako da trebate posetiti psihologa ili psihijatra koji su edukovani u oblasti pozitivne modifikacije ponašanja dece kako se loše navike ne bi ukorenile i pogoršale.
Pozdrav
Prikazano 71-75 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke