Kako da prevazidjem socijalnu fobiju, koja mi uništava karijeru, prijateljske odnose, a najviše ljubavni život? Završila sam fakultet sa niskim prosekom, radim kao volonter pripravnik, sa prijateljima vrlo retko održavam kontakte, retko se viđamo. Što se ljubavne veze tiče, što više upoznajem partnera sve više gradim distancu i na kraju me svi ostave.
S obzirom da mi niste opisali Vaše tegobe, nisam u mogućnosti da procenim da li se radi o socijalnoj fobiji ili ne. Ako je u pitanju socijalna fobija ona se leči lekovima (dominantno antidepresivima paroksetinom i venlafaksinom koji se koriste samo po preporuci lekara koji je predhodno procenio stanje pacijenta), psihoterapijom (terapija izbora je kognitivno bihejvioralna terapija) ili kombinacijom ove dve metode. Osnova psihoterapijskog tretmana je da se osoba nauči da kontroliše svoje strahove od tudje procene koji se javljaju tokom socijalnih relacija i da ih ne izbegava, kao i da postane samopouzdanija. Kao i mnoge druge stvari u životu, ove veštine se mogu naučiti.
Imam 22 godine ali već 5 godina imam problem. Sa 17 godina sam držala dijetu (gladovala) i smršala i više nego što sam očekivala. Tada sam bila zadovoljna sobom. Od svoje 19. godine sam počela da se gojim i mršavim, u fazama, pritom sam pila čajeve za čiscenje (probavu) i ponekad izazivala povraćanje. Od tada sam počela da se osećam depresivno ali ne toliko intezivno koliko sada. Sa 20 godina sam povremeno posećivala različite psihijatre ali beznadežno, jer sam imala utisak da ni jedan ne može da mi pomogne. Svi su pričali da najpre sa sobom treba da rešim problem, a ja se zapravo osećam nemoćno i neshvaćeno. Koristila sam antidepresiv - Flunisan, i jedno vreme sam se osećala bolje, pomalo euforicno ali mi je psihijatar ubrzo zabranio korišćenje leka, jer sam počela da ga zloupotrebljavam (u to vreme sam smrsala). Sada imam višak kilograma, i to me jako opterećuje, pritom mi to utiče na ceo život. Popustila sam na fakultetu, ne izlazim i ne družim se jer mrzim kako izgledam, tj. po meni to nisam ja. Nemam snage da se promenim, jer se u trenucima slabosti osećam kao zavisnik odhrane. Takodje se ne hranim konstantno isto, dva dana jedem previše, dva dana gladujem, a prvi dan posle gladovanja, odmah posle jela izazivam povraćanje. Znam da imam problem, i želim da se izlečim ali osećam da mi je potrebna pomoć, kontrolisanje. Osećam se očajno, ponekad poželimda naudim sebi i to sam jednom i probala da uradim. Ako treba ovako da živim do kraja (a ništa se ne menja već duže vreme), ne želim da živim. Moja porodica, majka i sestre, primećuju da nisam kao pre i znaju da imam problem ali ne mogu da mi pomognu. Da li postoji psihijatar ili ustanova specijalizovana za bolest kao sto je moja, jer do sada me niko nije shvatao u potpunosti?
U našoj zemlji, koliko je meni poznato, ne postoji ni jedna specijalizovana ustanova samo za lečenje bolesti ishrane. Nešto veće usmerenije ka bolestima ishrane je ranije bilo na Odseku za psihosomatiku KBC Dedinje. U Nišu takodje postoji Dispanzer za psihosomatiku pri Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja. Medjutim, generalno se bolesti ishrane tretiraju timskim radom psihijatra, interniste-endokrinologa i nutricioniste. Možda ste u pravu da Vas do sada niko nije u potpunosti razumeo i da zbog toga nema poboljšanja, medjutim, postoji mogućnost i da je potrebno malo drugačije i duže lečenje da bi se postigli željeni rezultati, odnosno da se bolje osećate, s obzirom da su bolesti ishrane nekada uporne i nešto teže za lečenje.
molim Vas za savet
jako sam razocarana. imam 27.god. i veliki nedostatak samopouzdanja,
sto me sprecava da zadržim muškarca pored sebe. Prvih 6 meseci dok
smo zaljubljeni prilicno dobro funkcionišemo, ali kada veza treba da
preraste u nešto možda ozbiljnije, onda dolazi do rastanka, uz
kompromis (zasicenje) i tako godinama...
Ako smatrate da je razlog Vašeg problema niska samopouzdanost, onda je dobro da prodjete trening asertivnih veština. To rade edukovani kognitivno bihejvioralni terapeuti, tako da se, ako se odlučite za to, javite nekom ko radi ovu vrstu psihoterapije.
Postovana,
Majci (54) je dijagnostifikovana degenerativna katarakta i zakrecenje
krvnih sudova u ocima. Desno oko je vise zahvaceno nego levo tako da ona vec
oseca smetnje. Takodje joj je receno da se bolest ne moze sanirati hirurskim
putem te da se moze samo usporiti napredovanje bolesti dok konacno ne izgubi
vid. Mene zanima vase misljenje o bolesti, njenoj brzini napredovanju, kao i
o eventualnim nacinima lecenja.
Unapred zahvalan na odgovoru,
Davor Jaksic
Katarakta,
zamućenje očnog sočiva, može nastati zbog raznih uzroka: oboljenja
majke ili ploda u toku trudnoće (urođene katarakte), genetskih poremećaja
(juvenilne katarakte), hroničnih oboljenja organizma (dijabetes), dugotrajne
upotrebe lekova (kortikosteroidi), dejstva jonizujućeg zračenja, očnih
oboljenja (iridociklitis, glaukom), povrede oka oštrim ili tupim predmetom
(traumatske katarakte) ali je najčešći uzrok nastanka katarakte proces
starenja. Jedini način
lečenja katarakte je hirurški.
Uprkos brojnim istraživanjima do sada nije pronađen ni jedan pouzdan
vid prevencije katarakte ili njenog medikamentoznog lečenja. Postoje stanja
i oboljenja oka koja mogu uticati da, uprkos uspešnoj operaciji, vidna
oštrina bude manja od očekivane, kako je i kod Vaše majke zbog degenerativnih
promena na očnom dnu. Što se tiče brzine napredovanja bolesti ne
može se tačno predvideti, ali u svakom slučaju ima progresivni karakter.
postovani doktore moj otac ima uvecanu limfnu zlezdu na vratu i
koristio
je neke lekove ali se ona opet uveca doktori predlazu biopsiju ali on
nikako
to ne prihvata jer se plasi , interesuje me kako se to radi ( dali se
sece )
i dali to rade samo u g.bolnici? unapred hvala .
Da, biopsija se radi u bolnici.
Ako je lako dostupna hiruskom radu, cesto se radi u ambulantnim uslovima i
to u lokalnoj anesteziji mada i u ti uslovima morate sa sobom doneti
predhodno prikupljenih par svezih analiza (krvna slika, EKG, misljenje
anesteziologa odnosno interniste) kako bi hirurg imao pocetne podatke o
sposobnosti bolesnika da izdrzi tu najcesce kratkotrajnu i jednostavnu
proceduru.
Ponekad je zlezda veca i urasla u vece krvne sudove pa je tada zahvat malo
komplikovaniji i zahteva vecu paznju i bolju pripremu a izuzeno retko
zahteva da se bolesnik primi na hirusko odeljenje i operise u opstoj
anesteziji.
Posto nisam imao informaciju o velicini zlezde vaseg oca dao sam vam
uopsten
odgovor a vi pronadjite onaj deo koji najvise odgovara nalazu kod vaseg
oca.
Recite svom ocu da ne treba ni predugo oklevati sa biopsijom da bolest ne
bi
suvise odmakla sto vas stavlja u situaciju da onda sve bude prekasno
Pozdrav
Dr Marjanovic
Kako da prevazidjem socijalnu fobiju, koja mi uništava karijeru, prijateljske odnose, a najviše ljubavni život? Završila sam fakultet sa niskim prosekom, radim kao volonter pripravnik, sa prijateljima vrlo retko održavam kontakte, retko se viđamo. Što se ljubavne veze tiče, što više upoznajem partnera sve više gradim distancu i na kraju me svi ostave.
Odgovoreno: 12. 06. 2007.Poštovana,
S obzirom da mi niste opisali Vaše tegobe, nisam u mogućnosti da procenim da li se radi o socijalnoj fobiji ili ne. Ako je u pitanju socijalna fobija ona se leči lekovima (dominantno antidepresivima paroksetinom i venlafaksinom koji se koriste samo po preporuci lekara koji je predhodno procenio stanje pacijenta), psihoterapijom (terapija izbora je kognitivno bihejvioralna terapija) ili kombinacijom ove dve metode. Osnova psihoterapijskog tretmana je da se osoba nauči da kontroliše svoje strahove od tudje procene koji se javljaju tokom socijalnih relacija i da ih ne izbegava, kao i da postane samopouzdanija. Kao i mnoge druge stvari u životu, ove veštine se mogu naučiti.
Imam 22 godine ali već 5 godina imam problem. Sa 17 godina sam držala dijetu (gladovala) i smršala i više nego što sam očekivala. Tada sam bila zadovoljna sobom. Od svoje 19. godine sam počela da se gojim i mršavim, u fazama, pritom sam pila čajeve za čiscenje (probavu) i ponekad izazivala povraćanje. Od tada sam počela da se osećam depresivno ali ne toliko intezivno koliko sada. Sa 20 godina sam povremeno posećivala različite psihijatre ali beznadežno, jer sam imala utisak da ni jedan ne može da mi pomogne. Svi su pričali da najpre sa sobom treba da rešim problem, a ja se zapravo osećam nemoćno i neshvaćeno. Koristila sam antidepresiv - Flunisan, i jedno vreme sam se osećala bolje, pomalo euforicno ali mi je psihijatar ubrzo zabranio korišćenje leka, jer sam počela da ga zloupotrebljavam (u to vreme sam smrsala). Sada imam višak kilograma, i to me jako opterećuje, pritom mi to utiče na ceo život. Popustila sam na fakultetu, ne izlazim i ne družim se jer mrzim kako izgledam, tj. po meni to nisam ja. Nemam snage da se promenim, jer se u trenucima slabosti osećam kao zavisnik od hrane. Takodje se ne hranim konstantno isto, dva dana jedem previše, dva dana gladujem, a prvi dan posle gladovanja, odmah posle jela izazivam povraćanje. Znam da imam problem, i želim da se izlečim ali osećam da mi je potrebna pomoć, kontrolisanje. Osećam se očajno, ponekad poželim da naudim sebi i to sam jednom i probala da uradim. Ako treba ovako da živim do kraja (a ništa se ne menja već duže vreme), ne želim da živim. Moja porodica, majka i sestre, primećuju da nisam kao pre i znaju da imam problem ali ne mogu da mi pomognu. Da li postoji psihijatar ili ustanova specijalizovana za bolest kao sto je moja, jer do sada me niko nije shvatao u potpunosti?
Odgovoreno: 12. 06. 2007.Poštovana,
U našoj zemlji, koliko je meni poznato, ne postoji ni jedna specijalizovana ustanova samo za lečenje bolesti ishrane. Nešto veće usmerenije ka bolestima ishrane je ranije bilo na Odseku za psihosomatiku KBC Dedinje. U Nišu takodje postoji Dispanzer za psihosomatiku pri Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja. Medjutim, generalno se bolesti ishrane tretiraju timskim radom psihijatra, interniste-endokrinologa i nutricioniste. Možda ste u pravu da Vas do sada niko nije u potpunosti razumeo i da zbog toga nema poboljšanja, medjutim, postoji mogućnost i da je potrebno malo drugačije i duže lečenje da bi se postigli željeni rezultati, odnosno da se bolje osećate, s obzirom da su bolesti ishrane nekada uporne i nešto teže za lečenje.
molim Vas za savet jako sam razocarana. imam 27.god. i veliki nedostatak samopouzdanja, sto me sprecava da zadržim muškarca pored sebe. Prvih 6 meseci dok smo zaljubljeni prilicno dobro funkcionišemo, ali kada veza treba da preraste u nešto možda ozbiljnije, onda dolazi do rastanka, uz kompromis (zasicenje) i tako godinama...
Odgovoreno: 12. 06. 2007.Ako smatrate da je razlog Vašeg problema niska samopouzdanost, onda je dobro da prodjete trening asertivnih veština. To rade edukovani kognitivno bihejvioralni terapeuti, tako da se, ako se odlučite za to, javite nekom ko radi ovu vrstu psihoterapije.
Postovana, Majci (54) je dijagnostifikovana degenerativna katarakta i zakrecenje krvnih sudova u ocima. Desno oko je vise zahvaceno nego levo tako da ona vec oseca smetnje. Takodje joj je receno da se bolest ne moze sanirati hirurskim putem te da se moze samo usporiti napredovanje bolesti dok konacno ne izgubi vid. Mene zanima vase misljenje o bolesti, njenoj brzini napredovanju, kao i o eventualnim nacinima lecenja. Unapred zahvalan na odgovoru, Davor Jaksic
Odgovoreno: 09. 06. 2007.Katarakta, zamućenje očnog sočiva, može nastati zbog raznih uzroka: oboljenja majke ili ploda u toku trudnoće (urođene katarakte), genetskih poremećaja (juvenilne katarakte), hroničnih oboljenja organizma (dijabetes), dugotrajne upotrebe lekova (kortikosteroidi), dejstva jonizujućeg zračenja, očnih oboljenja (iridociklitis, glaukom), povrede oka oštrim ili tupim predmetom (traumatske katarakte) ali je najčešći uzrok nastanka katarakte proces starenja. Jedini način lečenja katarakte je hirurški. Uprkos brojnim istraživanjima do sada nije pronađen ni jedan pouzdan vid prevencije katarakte ili njenog medikamentoznog lečenja. Postoje stanja i oboljenja oka koja mogu uticati da, uprkos uspešnoj operaciji, vidna oštrina bude manja od očekivane, kako je i kod Vaše majke zbog degenerativnih promena na očnom dnu. Što se tiče brzine napredovanja bolesti ne može se tačno predvideti, ali u svakom slučaju ima progresivni karakter.
postovani doktore moj otac ima uvecanu limfnu zlezdu na vratu i koristio je neke lekove ali se ona opet uveca doktori predlazu biopsiju ali on nikako to ne prihvata jer se plasi , interesuje me kako se to radi ( dali se sece ) i dali to rade samo u g.bolnici? unapred hvala .
Odgovoreno: 08. 06. 2007.Da, biopsija se radi u bolnici. Ako je lako dostupna hiruskom radu, cesto se radi u ambulantnim uslovima i to u lokalnoj anesteziji mada i u ti uslovima morate sa sobom doneti predhodno prikupljenih par svezih analiza (krvna slika, EKG, misljenje anesteziologa odnosno interniste) kako bi hirurg imao pocetne podatke o sposobnosti bolesnika da izdrzi tu najcesce kratkotrajnu i jednostavnu proceduru. Ponekad je zlezda veca i urasla u vece krvne sudove pa je tada zahvat malo komplikovaniji i zahteva vecu paznju i bolju pripremu a izuzeno retko zahteva da se bolesnik primi na hirusko odeljenje i operise u opstoj anesteziji. Posto nisam imao informaciju o velicini zlezde vaseg oca dao sam vam uopsten odgovor a vi pronadjite onaj deo koji najvise odgovara nalazu kod vaseg oca. Recite svom ocu da ne treba ni predugo oklevati sa biopsijom da bolest ne bi suvise odmakla sto vas stavlja u situaciju da onda sve bude prekasno Pozdrav Dr Marjanovic
Prikazano 94646-94650 od ukupno 95548 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke