Postovanje, imam sina od devetnaest meseci, zivim sama s njim, posto mi je suprug preminuo kada je dete imalo tri meseca. Kada je napunio godinu dana poslala sam ga u jaslice, da bi se druzio sa drugom decom, i razvijao se u normalnoj sredini. Ima bronhitis, i samim tim svremena na vreme izostaje iz jaslica. I dan danas se jako tesko adaptira, ostaje placuci. Jako mi je tesko, posto je on jedno veselo i inteligentno dete. Vaspitaci kazu da ne znaju sta da rade, njihov psiholog kaze da on ima tesku adaptaciju i da zele da razgovaraju samnom. Kada dodjemo kuci, on brblja, i smeje se, kao da nista nije biloi danas sam ga ostavila, ostao je zacenjen, dusa me je bolela. Ja sam uporna, odvodim ga u jaslice, izlazimo u drustvo, u park, kuda got da odemo raspolozen je, samo je u jaslicama katastrofa. Ne znam vise sta da radim. Napominjem, bez obzira sto smo sami, mom sinu ne nedostaje ama bas nista, ljubavi ima, toga najvise, pa ostalo. . . Stvarno je jedan veselko, i ne mogu da ga zamislim uplakanoga. A ko mozete dajte mi neki savet. Hvala
Poštovani, odlazak u jaslice sa godinu dana je uvek nužnost a ne normalna sredina! Oni koji imaju mogućnosti da decu odgajaju do druge godine uz pomoć jedne stalne osobe pored majke ne trebaju da žure sa "socijalizacijom" deteta tamo gde se deca bore da emocionalno (ponekad i fizički) prežive. Na visok nivo stresa ne može ostati netaknut ni imuni sistem koji bronhitisima možda signalizira da budete odlučniji u pravljenju pauze. Nije samo to potrebno njemu, već verovatno i osobolju vrtića i detetu jer se zbog premora odnos može svesti na međusobno neverbalno odbacivanje i zadovoljstvo kada nisu zajedno. Naravno, potrebno je i pedijatrijski sagledati uzroke bronhitisa i uopšte osetljivosti deteta (pogotovo na sastojke hrane i opšte alergene) koji takođe mogu imati efekte i na ponašanje koliko i na disanje. Pozdrav
Poštovani doktore, moj sin ima 23 meseca, zdrav-prav dečak! Krenuo je u jaslice sa 14 meseci, privikavanje je u prvih nedelju dana bilo teško sa dosta plakanja ali se postepeno to sredilo. Onda je usledila zima pa njegovi česti bronhitisi, te zbog ustanovljene astme i čestih prehlada nije išao u vrtić od novembra do kraja februara. Onda počinje teže navikavanje nego ono prethodno, jere kako kažu vaspitačice napravljena je velika pauza a kako je stariji to je privikavanje teže. Sada redovno ide u jaslice, retko kad odsustvuje i to nije duže od pet dana. Medjutim iako je prošlo dosta vremena on se još nije navikao. Tamo uvek lepo spava i jede. Postoje dani, pa i nedelje, kako mirno udje unutra malo kenka ali bude generalno ok. Onda odjednom počinje da plače već kući, pa i tamo nastavi. Taj rastanak mu je gotovo uvek težak. Često kad udje traži odmah da ide u krevet i da spava, iako je ustao pre sta vremena. Zaključili smo da je to neki njegov odbranbeni mehanizam. Ali mene to brine? Da li je to normalo? Da li može zbog toga što ide u vrtić, a pri tom ne voli da ide tamo, da ima neke traume i sad i kasnije u životu? Sa druge strane, često spominje svoje vaspitačice u vrtiću (sa osmehom) , priča kako se igra sa njima, pokaže nam kad ga nauče nešto novo, spominje durgare i tome slično. . . I sad na kraju, mene zanima šta da mi roditelji činimo, da li to sve treba da me brine, obzirom da nikako da se navikne, ili je to neka faza u kojoj se on nalazi, pa će se to srediti vremenom? Da li to što se tako dugo nije navikao, znači da treba da taržimo neku stručnu pomoć u vidu terapija ili. . . . Puno hvala.
Poštovani, naravno da je faza. Pogoršanja su najčešća početkom nedelje posle vikenda sa roditeljima i bakama i dekama koji maze i paze, dok u vrtiću takve bliskosti nema jer ima puno dece. Vi se raspitajte kod vaspitačice i drugih roditelja kako su druga deca prevazišla taj period i navikavanje i šta je bilo najefikasnije. Pozdrav
Moj otac ima 80 godina, kada se napije dolazi u sukob sa bratom, snahom i majkom verbalno i fizički. Porodica nema razumevanja za njegovo ponašanje, oseća se ugroženo i ističe da mu je sve što je stvorio "oteto" često je izložen omalovažavanju i provokacijama. Verbalno izražava agresivne pretnje "Da će ih pobiti i zapaliti". Vodio sam ga kod psihijatra, dobio je lekove lorazepam, koje neće redovno da uzima. Kako da mu pomognem? Želeo bih da proživi dostojanstvenu starost i umre u svojoj kući. Kako ga dovesti u stanje da prihvati realnost života da prepusti upravljanje imanjem bratu, da pređe preko provokacija i povremenih uvreda?
Ako mu je lekar na verovatni alkoholizam propisao lorazepam, onda je Vaš tata u pravu što neće da uzima lek, jer onda zaista može umreti u svojoj kući. Ostatak porodice verovatno nema razumevanja za alkoholizam kao što ga Vi imate (da li i Vi pijete, pa minimizirate tu činjenicu?) ili nema razumevanje za nasilničko i preteće ponašanje. Predlažem da ocu zaista pomognete vodeći ga kod drugog lekara psihijatra (kao što ste od drugog stručnjaka internetom potražili pomoć) koji će ozbiljnije sagledati situciju pre nego što se u porodici zasta odnosi pogoršaju ili reaguju drugi organi i institucije koji se ne bave lečenjem.
Zanima me da li je nakon odnosa za koji se smatra da se desila ejakulacija in uterus, kako se već kaže, poželjnije uzeti tu pilulu koju nazivaju "hormonska bomba" koja će da prekine to začeće do 24 sata, ili čekati rezultat trudnoće pa uraditi odmah po tom kiretažu, razumije se kada se radi o neželjenoj trudnoći!
kiretaža nije i ne može biti oblik kontracepcije. Svaki abortus ostavlja komplikacije po zdravlje žene koje mogu biti ranije i kasnije. Dakle ako niste koristili sredstva za kontracepciju koja su Vam na raspolaganju kao što su kondomi ili antibebi pilule, a sumnjate na mogućnost naželjenog začeća bez razmišljanja uzmite pililu za dan posle ili postinor dva ili kako vi kažete hormonsku bombu.
Moja supruga vec par meseci zeli da bude sama i ponavlja jednu recenicu da me ne voli i da zeli razvod. Koliko se god trudio da joj se priblizim i da razgovorom popravimo situaciju ona me gura od sebe. Probao sam sve, ali ona je razmazeno dete koje su svi pazili i mazili i ne zna sta je zivot. Da li u tome sto je razmazena o sto smo joj svi sve povladjivali ima uzroka tome, jer ona ipak nigde ne radi i po citave dane je u kuci, i pada polako u depresiju. Molim odgovor.
Poštovani, ne vidim pitanje već samo vaše konstatacije, tako da ne znam na šta bih vam odgovorio. Ali probaću da i ja komentarišem, pa ako vam bude od koristi ok, a ako ne bude uvek možete ponovo da konkretnije postavite pitanje. Prvo, ako odraslu osobu posmatrate kao dete i prema njoj se i tako ophodite (što je znak neuvažavanja) ne vidim ništa čudno u tome da se ta osoba povremeno i ponaša detinjasto jer time i udovoljava voljenim osobama koje je neuvažavaju (što ima cenu u gubitku samopoštovanja, a što je često slučaj sa decom) . Sa druge strane, vi koji ste joj navodno povlađivali i razmazivali (sa još nekim?) sada se ljutite (nazivajući je razmaženim detetom) kada ona možda po prvi put pokazuje osobine odrasle osobe koja preuzima odgovornost za svoje reči i postupke, ali koje se vama ne dopadaju i dovode vas u poziciji da ne možete privilegovanjem da je "potkupite" (kao dete) . Drugim rečima, možda je vaša žena počela da se ponaša kao odrasla osoba, a vi to još ne primećujete jer ste navikli da je tretirate kao dete, što ona možda više ne želi da trpi niti želi u vama vidi pouzdanog "roditelja". Dakle, ako je volite, nemojte je potcenjivati svojim postupcima i rečima kao što ste učinili u pitanju meni postavljenom. Ako je depresivna, tim pre je morate shvatiti mnogo ozbiljnije i pružiti joj podršku i pomoć kao odrasloj osobi (čak i odvođenjem lekaru kada to već niste učinili dok ste je tretirali kao dete) , da bi i ona vas mogla da doživi ponovo kao oslonac od koga neće da se razvede. Pozdrav
Prikazano 70111-70115 od ukupno 94479 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke