U braku sam 5 meseci. O svom partneru sam imala skroz drugačiju sliku, a bili smo u vezi godinu dana. Problem je njegova, rekla bih, "pomalo bolesna" vezanost za majku. Ona je udovica i živimo sa njom. Za svaku sitnicu njemu je potrebna konsultacija, a sa druge strane jako se često svadjaju. Ono sto me je najviše uznemirilo je to da je u mom odsustvu od 4 dana, on spavao sa njom u krevetu. Da li ja možda preterujem ili ovakve stvari stvarno nisu normalne, za ozbiljnog čoveka od 35 godina, kome je dete na putu?
Poštovana,
Potrebno je da razgovarate sa njim otvoreno i iskreno o svemu i da mu na neki način iskažete svoja osećanja uznemiranosti i strahove koje imate s tim u vezi. Posebno je pitanje kako to da posle godinu dana zabavljanja niste već stekli pravu sliku o tom čoveku i tome kako on funkcioniše sa svojom majkom i kako to da ste prihvatili da živite u zajednici sa njom. Nikad nije kasno da nešto promenite ako vam ovakva situacija ne odgovara, a u pravu ste da jedna odrasla osoba ne spava sa roditeljima, i da eventualno sada, ako već niste ranije, postavite svoje granice i ispoljite sebe. Budite otvoreni za ono što ćete čuti i intuitivni za sve ono što osetite i vidite u njegovom ponašanju.
Pozdrav
Od nedavno se lečim od anksioznosti, prisutni su razni strahovi, imam prisilne misli, šta god pomislim - nešto bez veze mi prodje kroz glavu. Najveći mi problem stvaraju misli, odnosno nikako nisam siguran da li su to prisilne misli ili u stvari to ja pomislim. Imam 26 godina, oženjen sam i imam dece. Od nedavno sam sebi "ubacio u glavu" sumnju da sam možda gej. Nemam toliko prisilnih misli u vezi toga ali se stalno preispitujem. Pre neki dan sam po prvi put u životu pustio gej porno film, ne zato što sam voleo već da bih sebe preispitao i na neki način razuverio da nisam gej. Oduvek su me zanimale naravno samo žene, prema ženama sam uvek osećao privlačnost. Sada sam počeo da obraćam pažnju i na druge stvari, kada gledam tv i vidim nekog muškarca, preispitujem se, da li mi se svidja itd., u tom trenutku tumačim reakcije tela, recimo, prošla me "jeza", žmarci, a sve to verovatno može da bude i pogrešno protumačeno. Molim Vas mi dajte neko objašnjenje u vezi ovoga što sam umislio?
Poštovani,
Bilo bi poželjno da odete na psihoterapiju jer su prisilne misli deoOKP sindroma koji se može psihoterapiojom lečiti i izlečiti. Neophodno je videti odakle potiče velika napetost i strahovi koji proizvode ovakve prisilne misli kao simptom.
Već par godina se borim sa osjećajem sumnje, tačnije opterećena sam, svaki dan mislim da će neko čuti nešto o meni, šta god radim - sumnjam, dan mi tako prodje, stalni pritisak. Tablete ne pijem. Ovo više nije normalno. Smršala sam od tih misli, ništa ne radim. Šta da radim?
Imam 19 godina i još uvek sisam palac. Kada sam napolju zaboravim na to, ali dok sam kod kuće u stanju sam da radim to ceo dan, dok učim, gledam film, slušam muziku itd. Ne mogu da zamislim da zaspim bez svoje jastučnice i svog palca. Sada kada imam stalnog dečka shvatila sam da to radim iz nedostatka ljubavi ili čega već, jer kada sam sa njim, zaspim kao bebica i bez sisanja palca u stanju sam da po ceo dan i celu noć ne pomislim na to. Mnogo puta sam i kod kuće pokušala da se odviknem od toga, ali ne mogu, jače je od mene, plačem kada mi mama uzme jastučnicu i nosi je na pranje. Kako rešiti sve to?
Poštovana,
Bilo bi najkorisnije za Vas da dođete na psihoterapijski razgovor kako biste rešili ovo o čemu govorite. Jer to sisanje palca nije samo loša navika koja se kod Vas zadržala tako dugo, već i način kako vaša psiha i nesvesni deo ličnosti kompenzuje osećanje anksioznosti, napetosti i slično koju osećate zbog nedostatka ljubavi prema sebi. Ostali ste fiksirani za rani uzrast i mada vreme prolazi i Vi odrastate prisutna je regresija.
Već neko vrijeme imam problem sa hipohondrijom. Sve je počelo u septembru ove godine kada sam se uboo na ekserom u koljeno. Tada mi je komšija rekao da odem da primim vakcinu protiv tetanusa, što ja nisam učinio. Posle nekoliko dana sam na internetu pretraživao šta je tetanus, i od tada se ne mogu smiriti. Počeo sam sa brojanjem dana inkubacije tetanusa, 21 dan, i kad se to završilo, slučajno se ubodem na iglu. Ponovo sam počeo sa brojanjem dana i sve tako ukrug. Čim se završio 21. dan, ja se opet povrijedim i opet brojim, i tako sve od septembra do sad. Shvatio sam da se meni ništa neće desit jer sam vakcinisan, jer su to male ranice koje sam odmah ispirao hidrogenom i vodom, ali sada to više nije problem već je problem dogadjaj koji mi se desio prije 8 dana. Napao me je pas kada sam bio na selu kod strica. Pas me nije ujeo tj. nisam osjetio ujed. Sutradan sam pogledao nogu i vidio neke ožiljke koji su stari, moguće godinama. Čim sam to vidio, počne me noga bolit. Sad brojim dane - da ne dobijem bjesnilo, iako je pas vakcinisan redovno. Problem je to što kad god se negdje udarim mene to boli koliko traje i taj period inkubacije, a posle toga nestaje bol, kao da ga nikad nije bilo. Taj način života me ubija, povukao sam se u sebe, stalno sam kod kuće, rijetko izlazim. Plapim se da me strah ne zadesi negdje vani. Bio sam kod psihologa koji me je ubjedjivao da mi ništa neće biti ali ja to ne mogu da prihvatim. Pijem leksilium uveče pred spavanje. Molim Vas za neki savjet. Da li je moguće da svi ti bolovi koji nastaju mogu imati psihičku pozadinu?
Potrebno je da razgovarate sa njim otvoreno i iskreno o svemu i da mu na neki način iskažete svoja osećanja uznemiranosti i strahove koje imate s tim u vezi. Posebno je pitanje kako to da posle godinu dana zabavljanja niste već stekli pravu sliku o tom čoveku i tome kako on funkcioniše sa svojom majkom i kako to da ste prihvatili da živite u zajednici sa njom. Nikad nije kasno da nešto promenite ako vam ovakva situacija ne odgovara, a u pravu ste da jedna odrasla osoba ne spava sa roditeljima, i da eventualno sada, ako već niste ranije, postavite svoje granice i ispoljite sebe. Budite otvoreni za ono što ćete čuti i intuitivni za sve ono što osetite i vidite u njegovom ponašanju.
Pozdrav
Bilo bi poželjno da odete na psihoterapiju jer su prisilne misli deo OKP sindroma koji se može psihoterapiojom lečiti i izlečiti. Neophodno je videti odakle potiče velika napetost i strahovi koji proizvode ovakve prisilne misli kao simptom.
Zakažite razgovor kod psihoterapeuta ,jer su kod Vas prisutni strahovi koji Vas blokiraju u svakodnevnom životu.
Pozdrav
Bilo bi najkorisnije za Vas da dođete na psihoterapijski razgovor kako biste rešili ovo o čemu govorite. Jer to sisanje palca nije samo loša navika koja se kod Vas zadržala tako dugo, već i način kako vaša psiha i nesvesni deo ličnosti kompenzuje osećanje anksioznosti, napetosti i slično koju osećate zbog nedostatka ljubavi prema sebi. Ostali ste fiksirani za rani uzrast i mada vreme prolazi i Vi odrastate prisutna je regresija.
Pozdrav
Bilo bi najbolje da započnete psihoterapiju jer lekovi Vas samo smiruju a problem ostaje, a to su vaši strahovi.
Pozdrav
Prikazano 361-365 od ukupno 2352 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke