naljlepše bih Vas zamolio da me posavetujete u vezi jednog problema koje me dugo muči. Svaki put pred polaganje ispita ili bilo koje druge važnije životne situacije reagujem tako što povraćam. Ne mogu da okusim ništa pre takvih situacija. Pre nekoliko dana sam bio kod psihijatra koja mi je propisala da pred takve situacije popijem bromazepam. Ona je divna doktorica i ne sumnjam u njene stručne i ljudske namere, ali bih zamolio Vas da me posavetujete da li je moguća i neka terapija koja će pomoći u prevazilaženju tih problema. Po njenim rečima ja sam napet i zabrinut, a pred emocionalno obojene situacije organizam tada reaguje. Student sam u Beogradu pred kraj fakulteta imam 24 godina.
mislim da period pred završavanje fakulteta spada u jedan vrlo teško psihički podnošljiv period, koji izaziva specifično psihičko stanje nestrpljenja, napetosti, priželjkivanja i umora, emotivne labilnosti, raspoložajne promenljivosti. Vi reagujete stomačnim tegobama na napetost, što je inače česta pojava kod ljudi. Takođe smatram da veće napetosti od predispitne nema, te Vas potpuno shvatam i savetujem da samo izdržite još malo, da će to proći. Ako morate popijte anksiolitik, ali samo ako morate. To će proći, a navika da posežete za nečim da bi Vam pomoglo ne prolazi. Za utehu, loši studenti, oni koji ne uče nemaju tremu, jer ništa ne mogu izgubiti. Srećno!
povremeno imam panične napade, kod psihijatra se lečim skoro godinu dana, ali sa malim uspehom izlečenja. Interesuje me da li je panični napad potpuno izlečiv ili ne? Imam 40 godina
ponekad su svi anksiozni i upadnu u neraspoloženje. Razlikujemo se po tome na koji način izlazimo iz toga, kako se borimo i branimo. Ne znam Vaš način, ali smatram da ste jaki ako uspevate da isplivavate sami i da idete dalje, što ne znači da ako potražite stručnu pomoć spadate u kategoriju slabih. Zato je idealna psihoterapija, pa Vam dajem savet upravo taj.
cenila bih ukoliko bi ste mi odgovorili na ovo pitanje. Da li u delimično pijanom stanju osoba zna šta priča? U pitanju je osoba koja je mogla u takvom stanju da pozove taxi, objasni gde se nalazi u tom trenutku (ipak je to njemu bio nepoznat deo grada), ali da sledećeg dana ne zna da je u tom "stanju" govorio kako je zaljubljen u jednu devojku i još dosta toga sl. Bila bih Vam vrlo zahvalna ako mi pomognete da malo bolje sagledam ovu situaciju.
postoji mogućnost da nastane nesećanje za ono što se govorilo u pijanom stanju, ali to što je prisutno nesećanje nakon otreznjenja šta Vama znači? Da li je to razlog za opravdanje ili krivicu? Ne znam u kom ste svojstvu sa njim i šta želite da izvučete za sebe olakšanje ili samo razjašnjenje?
Poštovana dr. Dragana,
naravno da će mi biti drago da od Vas dobijem odgovor na davno postavljeno pitanje. Hvala Vam što ste mi predložili isto.
Još jednom ću postaviti pitanje!
Poštovana, nadam se da će te mi Vi pomoći da shvatim šta mi se dešava s' vremena na vreme. Konsultovala sam se u dva navrata sa neuropsihijatrima međutim nisam naišla na detaljnije objašnjenje već dobila odgovor da je to normalno u adolescentnom periodu i da je moj problem proces odrastanja. Meni ne deluje tako. Naime, imam 26.godina. Problemi su počeli sa 16. godina, a simptomi su sledeći. Prvi problem je usledio u školskoj učionici na času matematike kada sam se uplašila od mogućeg prozivanja da rešim zadatak koji nisam bila sigurna da bih umela da rešim. Počelo je blago zujanje u ušima, ruke su mi se hladile, trnule, nisam imala dovoljno pljuvačke u ustima i bila sam jako izgubljena. . . Kao da ne znam ni gde se nalazim ni ko su ljudi oko mene i činilo mi se kao da sanjam. Takav osećaj me je držao skoro 2 nedelje. Posetila sam lekara, međutim on mi je rekao da mi je krvni pritisak nizak i da je to posledica toga. Kasnije mi se taj osećaj vraćao prilikom napetosti. Tako da sam recimo na ulici i sretnem nekoga koga nisam nikako ocekivala tada i na tom mestu i pocinju isti simptomi, pa se prosto zapitam jesam li normalna i da li je taj zaista ispred mene i ja pričam sa njim, ili ja pričam u prazno i imam halucinacije. Zvuči neverovatno. U tom periodu trakođe sam imala i neopisive strahove od gužve, ljudi, neprijatnih situacija. Kako sam rasla sve manje sam se tako osećala i ti problemi su se izgubili, međutim sada kada se zamislim i razmišljam o tome što mi se tada dešavalo vraća mi se isti osećaj. Osećam se izgubljeno i uplašim se jako. Pre par meseci sam išla na neurološki pregled i lekar mi je rekao da moram kanalisati napetost, refleksi su mi neverovatni, jako sam nervozna. Tada sam mu izložila isti ovaj problem o kome sada Vama pričam i on mi je rekao da je to propratna pojava jakog stresa. Jedini veliki stres koji sam imala u životu jeste iznenadna smrt oca kada sam imala 13. godina, koji je naravno ostavio posledice. Takođe imam problema sa štitastom žlezdom, hormoni su u redu, ali imam nodusne promene koje često kontrolisem. . . Konstantno znojenje ruku, drhtavicu, jako lupanje srca, izrazito hladne ruke i stopala, crvenilo lica. Ovi problemi me prate od malena i stalno su prisutni kada sam uzbuđena. U međuvremenu sam zavrsila fakultet, radim. .Nisam imala nikada teškoća niti problema u komunikaciji sa ljudima. Jedino sama sa sobom, o njima teško pričam i iskreno se nadam da ćete mi pomoći da razumem šta mi se to dešava povremeno.
Unapred hvala!!!
Poštovana,
problem koji ste izložili je veoma čest kod mladih ljudi, ali i kod dece. Javlja se kod jako senzibilnih i strašljivih osoba, koje lako uče strahove ali se teško nose sa njima. Imate problem iznošenja emocija, kao i mehanizme odbrane po tipu njihovog potiskivanja i pomeranja. Naravno da se radi o nesvesnim odbranama, koje je potrebno prepoznati da bi se promenile i zamenile novim načinom odbrane u bolnim i stresnim situacijama. Vi se trudite da budete jaki, zahvaljujući svojim intelektualnim mogućnostima, nosite se, naizgled dobro, sa emocijama, ali Vaš vegetativni sistem negde trpi što se vidi po onome što opisujete. Bojite se kritike, bojite se iznenadnih situacija. One su simbol katastrofičnosti, deluju na nesvesnom nivou i pokreću intenzivnu reakciju derealizacionog karaktera. S druge strane, Vaša sklonost katastrofiranju i i nemogućnost sagledavanja i nošenja sa emocijama čine, da i kad nema realnih problema, stvarate predstave koje zaplašuju, kao što je vraćanje na ono što je bilo. Čemu to? Samo strah da će se nešto desiti je dovoljan put da to čega se bojite i uradite. Počnite da mislite obrnutim načinom, da prepoznajete situacije koje Vas plaše.
Ukoliko imate mogućnosti obratite se psihoterapeutu, kako biste lakše rekreirali svoj unutrašnji prostor.
Srdačno
Dr Dragana Krasić
naravno da će mi biti drago da od Vas dobijem odgovor na davno postavljeno pitanje. Hvala Vam što ste mi predložili isto.
Još jednom ću postaviti pitanje!
Poštovana, nadam se da će te mi Vi pomoći da shvatim šta mi se dešava s' vremena na vreme. Konsultovala sam se u dva navrata sa neuropsihijatrima međutim nisam naišla na detaljnije objašnjenje već dobila odgovor da je to normalno u adolescentnom periodu i da je moj problem proces odrastanja. Meni ne deluje tako. Naime, imam 26.godina. Problemi su počeli sa 16. godina, a simptomi su sledeći. Prvi problem je usledio u školskoj učionici na času matematike kada sam se uplašila od mogućeg prozivanja da rešim zadatak koji nisam bila sigurna da bih umela da rešim. Počelo je blago zujanje u ušima, ruke su mi se hladile, trnule, nisam imala dovoljno pljuvačke u ustima i bila sam jako izgubljena. . . Kao da ne znam ni gde se nalazim ni ko su ljudi oko mene i činilo mi se kao da sanjam. Takav osećaj me je držao skoro 2 nedelje. Posetila sam lekara, međutim on mi je rekao da mi je krvni pritisak nizak i da je to posledica toga. Kasnije mi se taj osećaj vraćao prilikom napetosti. Tako da sam recimo na ulici i sretnem nekoga koga nisam nikako ocekivala tada i na tom mestu i pocinju isti simptomi, pa se prosto zapitam jesam li normalna i da li je taj zaista ispred mene i ja pričam sa njim, ili ja pričam u prazno i imam halucinacije. Zvuči neverovatno. U tom periodu trakođe sam imala i neopisive strahove od gužve, ljudi, neprijatnih situacija. Kako sam rasla sve manje sam se tako osećala i ti problemi su se izgubili, međutim sada kada se zamislim i razmišljam o tome što mi se tada dešavalo vraća mi se isti osećaj. Osećam se izgubljeno i uplašim se jako. Pre par meseci sam išla na neurološki pregled i lekar mi je rekao da moram kanalisati napetost, refleksi su mi neverovatni, jako sam nervozna. Tada sam mu izložila isti ovaj problem o kome sada Vama pričam i on mi je rekao da je to propratna pojava jakog stresa. Jedini veliki stres koji sam imala u životu jeste iznenadna smrt oca kada sam imala 13. godina, koji je naravno ostavio posledice. Takođe imam problema sa štitastom žlezdom, hormoni su u redu, ali imam nodusne promene koje često kontrolisem. . . Konstantno znojenje ruku, drhtavicu, jako lupanje srca, izrazito hladne ruke i stopala, crvenilo lica. Ovi problemi me prate od malena i stalno su prisutni kada sam uzbuđena. U međuvremenu sam zavrsila fakultet, radim. .Nisam imala nikada teškoća niti problema u komunikaciji sa ljudima. Jedino sama sa sobom, o njima teško pričam i iskreno se nadam da ćete mi pomoći da razumem šta mi se to dešava povremeno.
Unapred hvala!!!
problem koji ste izložili je veoma čest kod mladih ljudi, ali i kod dece. Javlja se kod jako senzibilnih i strašljivih osoba, koje lako uče strahove ali se teško nose sa njima. Imate problem iznošenja emocija, kao i mehanizme odbrane po tipu njihovog potiskivanja i pomeranja. Naravno da se radi o nesvesnim odbranama, koje je potrebno prepoznati da bi se promenile i zamenile novim načinom odbrane u bolnim i stresnim situacijama. Vi se trudite da budete jaki, zahvaljujući svojim intelektualnim mogućnostima, nosite se, naizgled dobro, sa emocijama, ali Vaš vegetativni sistem negde trpi što se vidi po onome što opisujete. Bojite se kritike, bojite se iznenadnih situacija. One su simbol katastrofičnosti, deluju na nesvesnom nivou i pokreću intenzivnu reakciju derealizacionog karaktera. S druge strane, Vaša sklonost katastrofiranju i i nemogućnost sagledavanja i nošenja sa emocijama čine, da i kad nema realnih problema, stvarate predstave koje zaplašuju, kao što je vraćanje na ono što je bilo. Čemu to? Samo strah da će se nešto desiti je dovoljan put da to čega se bojite i uradite. Počnite da mislite obrnutim načinom, da prepoznajete situacije koje Vas plaše.
Ukoliko imate mogućnosti obratite se psihoterapeutu, kako biste lakše rekreirali svoj unutrašnji prostor.
Srdačno Dr Dragana Krasić
Prikazano 1726-1730 od ukupno 2342 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke