Moj dečak ima 14 meseci. Divno je dete, veselo, druželjubivo i poprilično samostalno i nezavisno za svoj uzrast. Pre mesec dana je krenuo u jaslice, gde se jako lepo adaptirao, što procenjujemo na osnovu toga što se raduje kad stignemo tamo i na osnovu toga što deluje zadovoljno i srećno svaki put kad gvirnemo sa strane kad dođemo po njega.
E sad...problem koji imamo i za koji smo sami krivi, ali sada ne znamo kako da ga rešimo ima veze sa njegovim uspavljivanjem i noćnim spavanjem. Naime, još uvek nismo prestali sa sisanjem, zato što je krenuo u jaslice, pa kao dok se ne adaptira u potpunosti, intenzivno mu rastu zubići, pa se desi da ne može ništa da jede u toku dana, ali može da sisa...No, to je uzrokovalo da 1. ne može da se uspava sam bez sisanja 2. da se više puta u toku noći budi i da ne može sam da se uspava, pa traži da sisa...3. traži da sisa sve češće i duže u toku noći, što postaje poprilično iscrpljujuce za mene. Pokušaj uvođenja drugog mleka kao alternative je prve nedelje bio vrlo uspešan, da bi u poslednje vreme to postala nemoguća misija. Kako vidi flasicu sa belom tekućinom odbija je i pruža se ka meni kao zanimljivijem izvoru tekućine. Situacija koja je nas uznemirila se javila pre neko veče kada je imao nešto što bi se moglo nazvati histeričnim napadom koji je trajao oko sat vremena. Do ispada je došlo kada je po njegovom buđenju u toku noći došao suprug da ga umiri. To se obično završi tako što ga neko podigne iz kreveca na par minuta malo pomazi i on se smiri, s tim što to najčešće radim ja, a nekad mu čak dam ponovo da sisa. No, te večeri sam ostavila tatu malo duže s njim gde se malac očigledno jako iznervirao i počeo vrlo burno da reaguje bacakanjem na sve strane. Niti hoće kod mene, tačnije kad ga ja uzmem vrišti još jače i pruža ruke ka mužu, kad ga on uzme vrišti i gura ga od sebe...kad ga spustimo na krevet skače sa njega i baca se po podu....Sve dok ga nekako nismo smirili da bih mu dala da sisa gde je zaspao snom pravednika. No tokom noći se budi više puta i više puta traži da sisa sve dok u nekom trenutku rano izjutra ja odbijem posle sat vremena sisanja da mu dam ponovo nakon 5 minuta. Akcija vrištanja od te večeri se ponavlja... Probali smo sve i uzimanje u zagrljaj i tiho pričanje i ljuljanje i da ga pustimo, ali to je trajalo SAT vremena kad je već postalo nepodnošljivo. Uspeo je da se smiri na trenutak kada smo mu otpevali omiljenu pesmicu i da se smeši...da bi se odmah potom setio svoje muke i nastavio sa vrištanjem. Na pokušaj da mu damo da sisa bi se smirio na kratko, ali očigleno pošto mu potrebe nisu ispunjene (jer mleka više nema ili ne ide dovoljno brzo) bi ponovo počeo da vrišti. Nije hteo ni vodu, a flasicu sa belom tekućinom neću ni da spominjem. Smirio se kad je dobio keks u ruke koji nije ni zagrizao, ali se tad opustio i zaspao. Naravno kad se probudio kao da ništa nije bilo, veseo srećan, oran, spreman za igru i saradnju.
Kako rešavati te burne situacije? Čitam da treba ignorisati takvo ponašanje, ali KAKO? Zar nije mali da bih ga ignorisala...i kako ignorisati dete koje se u pola noći baca po podu... Inače nije da nema dovoljno pažnje, tačnije kao što se pojedinačno igramo sa njim odvajamo vreme kada se svi zajedno igramo na podu ili jurimo u parku ili mazimo pred spavanje, a nije i da nema vreme za sebe kada će sam da istražuje i ispituje i igra se.... Otkud napadi besa... I kako ih rešiti?
Puno pozdrava i znam da nemate gotov recept, ali nadam se da imate dobar savet i predlog kako bi ovo mogli da rešimo.

Poštovani doktore,
Nemam više nemam strpljenja i energije, kao ni načina, ideje ili čega god, da svog sina od 11 god. motivišem, zainteresujem ili čak i nateram da uči. Tako je od prvog razreda, pa ne mogu da krivim godine u kojima je. Čita katastrofalno (kad mora), u pisanju ima i dalje ogroman broj grešaka, dekoncentrisan, nezainteresovan. Sa druge strane, usmeno komunicira veoma elokventno i to kako sa decom tako i sa odraslima, intelektualcima, komšijama, sveštenicima i .sl. i pritom ga svi hvale kako je pametan i vaspitan. Trenira vaterpolo godinu dana i ima dopunske časove iz jezika. Ima znatan višak kilograma, iako je veoma aktivan. Osetljiv je, kad ga zamolim za neku pomoć u kući sve hoće, pažljiv je ali bi sve vreme koristio samo za igru. Čak ne sedi ni na kompjuteru, ali zato mu je TV uvek upaljen. Sa suprugom i sa mnom ima prilično liberalan odnos, a to sve u našoj želji za zdravom komunikacijom i obostranim poverenjem. Često se zajedno igramo, kako van kuće, tako i u kući i onda je sve OK. Za školu radim sa njim, trudim se da mu objasnim sve što mu nije jasno i jednom rečju dajem sve od sebe. Probala sam da ga pustim samog da uči - ne pada mu na pamet, nisu pomogle ni kazne, ni nagrade, ni obećanja, ni razgovori kako lepi, tako ni ljuti...
Sve me to deprimira, osećam se loše, bespomoćno i ne znam više kako da pomognem ni sebi, ni njemu. Ne bežim ni od razgovora sa stručnim licem, samo nas nemojte upućivati na školske pedagoge ili psihologe, jer ću onda morati da Vam pišem još duže...
Hvala
P.S. U Beogradu smo

Poštovani doktore,
Imamo ćerkicu od 19 meseci. Problem je u napadima besa koji postaju sve intenzivniji i češći i kojima ne znamo uzrok. Ona je zdrava i napredna devojčica i živi u složnoj porodici gde se oboje jako trudimo da budemo što bolji roditelji. Prvog septembra je krenula u vrtić i adaptacija je protekla odlično. U vrtiću kažu da je sve ok, da se lepo ponaša i da lepo spava. Napadi besa i plakanja počinju nekada bez ikakvog razloga, sasvim iznenada. Počinje da se izvija i valja po podu, da plače i viče Neeee. Ako ne uspemo odmah da joj skrenemo pažnju na nešto zanimljivo, posle više ne možemo uopšte da dopremo do nje. Ako hoćemo da je nosimo, ona nas grebe po licu i udara glavom, a ako je spustimo onda udara glavom o pod. Obzirom da ne znamo šta hoće, ne znamo ni šta da radimo. Nekada smo sigurni da je uzrok nespavanje, a nekada se to dešava i kada je prethodno lepo spavala. To se dešavalo i pre polaska u vrtić, ali je sad još gore. Kad napad prođe, ona kao da se isprazni, skroz se smiri, dobro je raspoložena i često se sama zaigra. Dok napad traje, probali smo da joj pričamo dok plače, da je ostavimo da se isplače i sama smiri i sve što nam je palo na pamet i više nemamo ni snage ni ideja i molimo Vas za pomoć.

Imam 17 godina i u poslednjih mesec dana osećam veću potrebu za snom, iako spavam u proseku osam sati dnevno. Takođe mi opada koncentracija. Ne pijem lekove.

Pozdrav!
Naš sin, od kada je počeo da sjedi, ima običaj da se klati. Sad ima 3 godine i još uvijek to radi. Radi to tako što se klati i leđima udara o naslon trosjeda. Mi znamo da to rade napuštena i zanemarena djeca, ali on nije zanemareno dijete, potpuno se razvija normalno. Imamo i ćerku od 5 godina koja nema slične navike.
Interesuje nas zašto to radi i da li to može ostaviti neke posljedice? Kako da se mi ponašamo u vezi sa tim, da li da mu branimo da to radi? Ima li potrebe da ga vodimo kod psihologa?
Unaprijed Vam hvala!