Poštovani doktore,
Nemam više nemam strpljenja i energije, kao ni načina, ideje ili čega god, da svog sina od 11 god. motivišem, zainteresujem ili čak i nateram da uči. Tako je od prvog razreda, pa ne mogu da krivim godine u kojima je. Čita katastrofalno (kad mora), u pisanju ima i dalje ogroman broj grešaka, dekoncentrisan, nezainteresovan. Sa druge strane, usmeno komunicira veoma elokventno i to kako sa decom tako i sa odraslima, intelektualcima, komšijama, sveštenicima i .sl. i pritom ga svi hvale kako je pametan i vaspitan. Trenira vaterpolo godinu dana i ima dopunske časove iz jezika. Ima znatan višak kilograma, iako je veoma aktivan. Osetljiv je, kad ga zamolim za neku pomoć u kući sve hoće, pažljiv je ali bi sve vreme koristio samo za igru. Čak ne sedi ni na kompjuteru, ali zato mu je TV uvek upaljen. Sa suprugom i sa mnom ima prilično liberalan odnos, a to sve u našoj želji za zdravom komunikacijom i obostranim poverenjem. Često se zajedno igramo, kako van kuće, tako i u kući i onda je sve OK. Za školu radim sa njim, trudim se da mu objasnim sve što mu nije jasno i jednom rečju dajem sve od sebe. Probala sam da ga pustim samog da uči - ne pada mu na pamet, nisu pomogle ni kazne, ni nagrade, ni obećanja, ni razgovori kako lepi, tako ni ljuti...
Sve me to deprimira, osećam se loše, bespomoćno i ne znam više kako da pomognem ni sebi, ni njemu. Ne bežim ni od razgovora sa stručnim licem, samo nas nemojte upućivati na školske pedagoge ili psihologe, jer ću onda morati da Vam pišem još duže...
Hvala
P.S. U Beogradu smo
Poštovana,
postoje stanja gde bihejvioralne metode učenja nekog ponašanja ne funkcionišu. To su situacije kada postoji biološki problem. To onda bude nemoguća misija, kao kad spremate atletičara za trku ma 100m sa slomljenom nogom. Niste mi napisali kakav uspeh postiže u trci za školskim uspehom, niti u učenju engleskog, ali pošto pretpostavljam da mladić ima specifičan problem usvajanja veštine čitanja (disleksija) i pisanja (rekao bih disortografija a ne disgrafija), verujem da ne postiže svoj maksimum ni približno. Dakle, pošto ste u Beogradu, možete se javiti dr Oliveri Aleksić-Hil (dečjem psihijatru) ili nekom drugom dečjem psihijatru, a pogotovo potražite gdju Violu Povše Ivkić (defektologu) u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj u dispanzeru za decu i omladinu. Dakle treba prvo razmotriti dilemu postojanja disleksije i pomoći dečaku da na alternativan našin pristupi čitanju i pisanju, a tek onda sagledavati bihejvioralne metode. Što se tiče viška kilograma oni su dobijeni verovatno naučenim ponašanjem, odnosno izbegavanjem učenja uz obrokovanje pored TV-a. Tu bihejvior terapija nema premca.
Srdačno
Poštovani doktore,
Imamo ćerkicu od 19 meseci. Problem je u napadima besa koji postaju sve intenzivniji i češći i kojima ne znamo uzrok. Ona je zdrava i napredna devojčica i živi u složnoj porodici gde se oboje jako trudimo da budemo što bolji roditelji. Prvog septembra je krenula u vrtić i adaptacija je protekla odlično. U vrtiću kažu da je sve ok, da se lepo ponaša i da lepo spava.
Napadi besa i plakanja počinju nekada bez ikakvog razloga, sasvim iznenada. Počinje da se izvija i valja po podu, da plače i viče Neeee. Ako ne uspemo odmah da joj skrenemo pažnju na nešto zanimljivo, posle više ne možemo uopšte da dopremo do nje. Ako hoćemo da je nosimo, ona nas grebe po licu i udara glavom, a ako je spustimo onda udara glavom o pod. Obzirom da ne znamo šta hoće, ne znamo ni šta da radimo. Nekada smo sigurni da je uzrok nespavanje, a nekada se to dešava i kada je prethodno lepo spavala. To se dešavalo i pre polaska u vrtić, ali je sad još gore. Kad napad prođe, ona kao da se isprazni, skroz se smiri, dobro je raspoložena i često se sama zaigra. Dok napad traje, probali smo da joj pričamo dok plače, da je ostavimo da se isplače i sama smiri i sve što nam je palo na pamet i više nemamo ni snage ni ideja i molimo Vas za pomoć.
Poštovana,
predlažem tri stvari. Prvo, raspitajte se dobro da li su se takvi napadi događali u vrtiću. Ako nisu njoj, pitajte da li se događaju drugoj deci. Drugo, počnite da vodite dnevnik o okolnostima kada se napad dogodio) tzv. ABC pristup) A. šta je predhodilo B. kako se ponaša C. kako ste reagovali (svako ponaosob) i na kraju kako se smirila. Treća stvar, snimite video kamerom dok joj se dešava napad kao i reakciju roditelja koji pokušava da je smiri. Toliko za jednu kratku a korisnu analizu ponašanja. Tek ond bih se upuštao u konkretne predloge o pristupu devojčici od 19 meseci. S
rdačno
Imam 17 godina i u poslednjih mesec dana osećam veću potrebu za snom, iako spavam u proseku osam sati dnevno. Takođe mi opada koncentracija. Ne pijem lekove.
Mnogo je razloga zbog kojih ti se može dešavati izmena spavanja i pažnje, a ne mora biti ni jedan. Spavanje koje ne okrepljuje i ne poboljšava pažnju može biti znak zamora ili neraspoloženja. Ukoliko te novonastalo stanje ometa u dnevnom funkcionisanju, obrati se svom školskom psihologu i lekaru, da bi bolje procenili o čemu se radi kada budi imali i više informacija.
Pozdrav!
Naš sin, od kada je počeo da sjedi, ima običaj da se klati. Sad ima 3 godine i još uvijek to radi. Radi to tako što se klati i leđima udara o naslon trosjeda. Mi znamo da to rade napuštena i zanemarena djeca, ali on nije zanemareno dijete, potpuno se razvija normalno. Imamo i ćerku od 5 godina koja nema slične navike.
Interesuje nas zašto to radi i da li to može ostaviti neke posljedice? Kako da se mi ponašamo u vezi sa tim, da li da mu branimo da to radi? Ima li potrebe da ga vodimo kod psihologa?
Unaprijed Vam hvala!
Sklonost ka klaćenju koja datira još od veoma ranog detinjstva (recimo šestog meseca) je postala navika. Ukoliko nema samopovređivanja ili neke druge razvojne smetnje predstavlja povod za konsultaciju sa dečijim psihologom koji će moći da proceni napredovanje deteta i dati korisne savete kako tu naviku menjati.
Pozdrav i vama!
Poštovani doktore,
mama sam dečaka od 12.5 god. kojem
u II razredu osnovne škole konstatovan ADHD sindrom.
Naredne 3 godine smo posećivali Razvojno savetovalište (reedukator), a zatim (na moju inicijativu), otišli smo u veći grad kod dečjeg psihijatra. To je bilo prošle godine. Tada nam je rečeno da smo trebali i ranije doći (?!?). Dete je zadržano na ispitivanju 5 dana, uveden je lek protiv noćnog mokrenja, a za 2 meseca biće mu uveden i metilfenidat zbog problema sa pažnjom. Do sada to nije učinjeno, jer su lekari smatrali da kod njega ADHD nije baš preterano izražen, a lek je tek prošle godine odobren, pa da malo sačekamo. Znam da smo ovog puta na pravom mestu, ali se stalno pitam: da li smo zakasnili? Možda je kasno za lekove i šta je trebalo da preduzmemo? Za sada, osim što je prilično nesiguran, jer
se ne uspeva samopotvrđivati u školi, sportu, društvu... ne bih rekla da je preterano tužan ili nezadovoljan. Ima mlađeg brata i jako su vezani. Činimo sve da ti i takvi dugogodišnji neuspesi ne učine da se oseća manje vrednim, mada je to često veoma teško. Svakodnevo učim sa njim i rezultati su prosečni, svakako manji nego što su njegove mogućnosti. Elem, do decembra, to jest
dok ne odemo na kontrolu, molim vas da mi pomognete u vezi dileme (gore navedene), kao i u vezi efikasnosti ovog leka kod dece sa istim problemom.
Unapred hvala,
Marija
Poštovana gdjo Marija,
u lečenju ADHD, u Klinici u kojoj radim primenjujemo integrativni petomodelni terapijski pristup, koji podrazumeva 1. edukaciju roditelja (o ADHD, principima menjanja ponašanja deteta, značaju ishrane i alergija na ponašanje dece), 2. individualnu bihejvioralno-kognitivnu terapiju deteta, 3. upotrebu medikamenata (ukoliko je neophodno, u kraćem adaptivnom periodu), 4. porodičnu psihoterapiju i savetovanje, 5. socio i okupacionu terapiju (sa akcentom na uključivanje dečaka u strukturisane sportske aktivnosti i pomoć u savladavanju specifičnih školskih veština kroz pedagoško vođenje i praćenje), i na kraju u procesu smo uvođenja neurofidbek (neurofeedback) stimulacije, uz defektološku reedukaciju psihomotorike ukoliko je to potrebno (a često jeste). Smatram da je to sveobuhvatan i efikasan pristup i kod najotpornijih oblika ADHD. U slučaju vašeg sina, koji je sagledan i dijagnostikovan kao lakši oblik ADHD, verujem da terapija može brzo dati neke očekivane efekte, ali obzirom na postojanje i drugih smetnji (noćno mokrenje), smatram da je gore navedeni integrativni pristup neizostavan. Svakako, sa 12,5 godina, veoma je važno sagledati prvenstveno elemente pažnje i emotivnog zadovoljstva mnogo pre nego motornu aktivnost koja će sama po sebi izgubiti primat sa godinama, gde hiperaktivnost često zamene naleti nezadovoljstva i lošeg raspoloženja, kao i porodičnu situaciju u kojoj problem opstaje. Teško je odogovoriti na pitanje da li ste zakasnili ili ne i u čemu, jer ste tražili pomoć stručnjaka. U lečenju hiperaktivne dece još od 30-tih godina je poznata efikasnost amfetamina, ali na žalost, kod nas je teko od skora prihvaćen lek, takođe iz grupe stimilansa, metilfenidat. On je samo jedan od predstavnika prve linije lekova, pored amfetamina, atomoksetina, klonidina i guanfacina (kojih ne možete naći kod nas). Lekovi su efikasni ukoliko dete na njih reaguje smanjivanjem nepoženih simptoma pri odogovarajućoj dozi, a u protivnom nisu (otud i drugi, po meni značajniji terapijski pristupi). Takođe, efekti lekova su često onoliko dugi koliko dugo se i primenjuju, odnosno nisu dovoljno efikasni \"na duže staze\". Oni koji su skloni propisivanju lekova preporučuju da je dobitna kombinacija (lekovima) ona koja podrazumeva jedan od gore navedenih lekova sa nikotinskim kožnim flasterom.
Srdačno,
MS
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 22. 10. 2008.Nemam više nemam strpljenja i energije, kao ni načina, ideje ili čega god, da svog sina od 11 god. motivišem, zainteresujem ili čak i nateram da uči. Tako je od prvog razreda, pa ne mogu da krivim godine u kojima je. Čita katastrofalno (kad mora), u pisanju ima i dalje ogroman broj grešaka, dekoncentrisan, nezainteresovan. Sa druge strane, usmeno komunicira veoma elokventno i to kako sa decom tako i sa odraslima, intelektualcima, komšijama, sveštenicima i .sl. i pritom ga svi hvale kako je pametan i vaspitan. Trenira vaterpolo godinu dana i ima dopunske časove iz jezika. Ima znatan višak kilograma, iako je veoma aktivan. Osetljiv je, kad ga zamolim za neku pomoć u kući sve hoće, pažljiv je ali bi sve vreme koristio samo za igru. Čak ne sedi ni na kompjuteru, ali zato mu je TV uvek upaljen. Sa suprugom i sa mnom ima prilično liberalan odnos, a to sve u našoj želji za zdravom komunikacijom i obostranim poverenjem. Često se zajedno igramo, kako van kuće, tako i u kući i onda je sve OK. Za školu radim sa njim, trudim se da mu objasnim sve što mu nije jasno i jednom rečju dajem sve od sebe. Probala sam da ga pustim samog da uči - ne pada mu na pamet, nisu pomogle ni kazne, ni nagrade, ni obećanja, ni razgovori kako lepi, tako ni ljuti...
Sve me to deprimira, osećam se loše, bespomoćno i ne znam više kako da pomognem ni sebi, ni njemu. Ne bežim ni od razgovora sa stručnim licem, samo nas nemojte upućivati na školske pedagoge ili psihologe, jer ću onda morati da Vam pišem još duže...
Hvala
P.S. U Beogradu smo
Poštovana,
postoje stanja gde bihejvioralne metode učenja nekog ponašanja ne funkcionišu. To su situacije kada postoji biološki problem. To onda bude nemoguća misija, kao kad spremate atletičara za trku ma 100m sa slomljenom nogom. Niste mi napisali kakav uspeh postiže u trci za školskim uspehom, niti u učenju engleskog, ali pošto pretpostavljam da mladić ima specifičan problem usvajanja veštine čitanja (disleksija) i pisanja (rekao bih disortografija a ne disgrafija), verujem da ne postiže svoj maksimum ni približno. Dakle, pošto ste u Beogradu, možete se javiti dr Oliveri Aleksić-Hil (dečjem psihijatru) ili nekom drugom dečjem psihijatru, a pogotovo potražite gdju Violu Povše Ivkić (defektologu) u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj u dispanzeru za decu i omladinu. Dakle treba prvo razmotriti dilemu postojanja disleksije i pomoći dečaku da na alternativan našin pristupi čitanju i pisanju, a tek onda sagledavati bihejvioralne metode. Što se tiče viška kilograma oni su dobijeni verovatno naučenim ponašanjem, odnosno izbegavanjem učenja uz obrokovanje pored TV-a. Tu bihejvior terapija nema premca.
Srdačno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 21. 10. 2008.Imamo ćerkicu od 19 meseci. Problem je u napadima besa koji postaju sve intenzivniji i češći i kojima ne znamo uzrok. Ona je zdrava i napredna devojčica i živi u složnoj porodici gde se oboje jako trudimo da budemo što bolji roditelji. Prvog septembra je krenula u vrtić i adaptacija je protekla odlično. U vrtiću kažu da je sve ok, da se lepo ponaša i da lepo spava. Napadi besa i plakanja počinju nekada bez ikakvog razloga, sasvim iznenada. Počinje da se izvija i valja po podu, da plače i viče Neeee. Ako ne uspemo odmah da joj skrenemo pažnju na nešto zanimljivo, posle više ne možemo uopšte da dopremo do nje. Ako hoćemo da je nosimo, ona nas grebe po licu i udara glavom, a ako je spustimo onda udara glavom o pod. Obzirom da ne znamo šta hoće, ne znamo ni šta da radimo. Nekada smo sigurni da je uzrok nespavanje, a nekada se to dešava i kada je prethodno lepo spavala. To se dešavalo i pre polaska u vrtić, ali je sad još gore. Kad napad prođe, ona kao da se isprazni, skroz se smiri, dobro je raspoložena i često se sama zaigra. Dok napad traje, probali smo da joj pričamo dok plače, da je ostavimo da se isplače i sama smiri i sve što nam je palo na pamet i više nemamo ni snage ni ideja i molimo Vas za pomoć.
Poštovana,
predlažem tri stvari. Prvo, raspitajte se dobro da li su se takvi napadi događali u vrtiću. Ako nisu njoj, pitajte da li se događaju drugoj deci. Drugo, počnite da vodite dnevnik o okolnostima kada se napad dogodio) tzv. ABC pristup) A. šta je predhodilo B. kako se ponaša C. kako ste reagovali (svako ponaosob) i na kraju kako se smirila. Treća stvar, snimite video kamerom dok joj se dešava napad kao i reakciju roditelja koji pokušava da je smiri. Toliko za jednu kratku a korisnu analizu ponašanja. Tek ond bih se upuštao u konkretne predloge o pristupu devojčici od 19 meseci. S
rdačno
Imam 17 godina i u poslednjih mesec dana osećam veću potrebu za snom, iako spavam u proseku osam sati dnevno. Takođe mi opada koncentracija. Ne pijem lekove.
Odgovoreno: 21. 10. 2008.Mnogo je razloga zbog kojih ti se može dešavati izmena spavanja i pažnje, a ne mora biti ni jedan. Spavanje koje ne okrepljuje i ne poboljšava pažnju može biti znak zamora ili neraspoloženja. Ukoliko te novonastalo stanje ometa u dnevnom funkcionisanju, obrati se svom školskom psihologu i lekaru, da bi bolje procenili o čemu se radi kada budi imali i više informacija.
Pozdrav!
Odgovoreno: 20. 10. 2008.Naš sin, od kada je počeo da sjedi, ima običaj da se klati. Sad ima 3 godine i još uvijek to radi. Radi to tako što se klati i leđima udara o naslon trosjeda. Mi znamo da to rade napuštena i zanemarena djeca, ali on nije zanemareno dijete, potpuno se razvija normalno. Imamo i ćerku od 5 godina koja nema slične navike.
Interesuje nas zašto to radi i da li to može ostaviti neke posljedice? Kako da se mi ponašamo u vezi sa tim, da li da mu branimo da to radi? Ima li potrebe da ga vodimo kod psihologa?
Unaprijed Vam hvala!
Sklonost ka klaćenju koja datira još od veoma ranog detinjstva (recimo šestog meseca) je postala navika. Ukoliko nema samopovređivanja ili neke druge razvojne smetnje predstavlja povod za konsultaciju sa dečijim psihologom koji će moći da proceni napredovanje deteta i dati korisne savete kako tu naviku menjati.
Pozdrav i vama!
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 20. 10. 2008.mama sam dečaka od 12.5 god. kojem u II razredu osnovne škole konstatovan ADHD sindrom. Naredne 3 godine smo posećivali Razvojno savetovalište (reedukator), a zatim (na moju inicijativu), otišli smo u veći grad kod dečjeg psihijatra. To je bilo prošle godine. Tada nam je rečeno da smo trebali i ranije doći (?!?). Dete je zadržano na ispitivanju 5 dana, uveden je lek protiv noćnog mokrenja, a za 2 meseca biće mu uveden i metilfenidat zbog problema sa pažnjom. Do sada to nije učinjeno, jer su lekari smatrali da kod njega ADHD nije baš preterano izražen, a lek je tek prošle godine odobren, pa da malo sačekamo. Znam da smo ovog puta na pravom mestu, ali se stalno pitam: da li smo zakasnili? Možda je kasno za lekove i šta je trebalo da preduzmemo? Za sada, osim što je prilično nesiguran, jer se ne uspeva samopotvrđivati u školi, sportu, društvu... ne bih rekla da je preterano tužan ili nezadovoljan. Ima mlađeg brata i jako su vezani. Činimo sve da ti i takvi dugogodišnji neuspesi ne učine da se oseća manje vrednim, mada je to često veoma teško. Svakodnevo učim sa njim i rezultati su prosečni, svakako manji nego što su njegove mogućnosti. Elem, do decembra, to jest dok ne odemo na kontrolu, molim vas da mi pomognete u vezi dileme (gore navedene), kao i u vezi efikasnosti ovog leka kod dece sa istim problemom.
Unapred hvala,
Marija
Poštovana gdjo Marija,
u lečenju ADHD, u Klinici u kojoj radim primenjujemo integrativni petomodelni terapijski pristup, koji podrazumeva 1. edukaciju roditelja (o ADHD, principima menjanja ponašanja deteta, značaju ishrane i alergija na ponašanje dece), 2. individualnu bihejvioralno-kognitivnu terapiju deteta, 3. upotrebu medikamenata (ukoliko je neophodno, u kraćem adaptivnom periodu), 4. porodičnu psihoterapiju i savetovanje, 5. socio i okupacionu terapiju (sa akcentom na uključivanje dečaka u strukturisane sportske aktivnosti i pomoć u savladavanju specifičnih školskih veština kroz pedagoško vođenje i praćenje), i na kraju u procesu smo uvođenja neurofidbek (neurofeedback) stimulacije, uz defektološku reedukaciju psihomotorike ukoliko je to potrebno (a često jeste). Smatram da je to sveobuhvatan i efikasan pristup i kod najotpornijih oblika ADHD. U slučaju vašeg sina, koji je sagledan i dijagnostikovan kao lakši oblik ADHD, verujem da terapija može brzo dati neke očekivane efekte, ali obzirom na postojanje i drugih smetnji (noćno mokrenje), smatram da je gore navedeni integrativni pristup neizostavan. Svakako, sa 12,5 godina, veoma je važno sagledati prvenstveno elemente pažnje i emotivnog zadovoljstva mnogo pre nego motornu aktivnost koja će sama po sebi izgubiti primat sa godinama, gde hiperaktivnost često zamene naleti nezadovoljstva i lošeg raspoloženja, kao i porodičnu situaciju u kojoj problem opstaje. Teško je odogovoriti na pitanje da li ste zakasnili ili ne i u čemu, jer ste tražili pomoć stručnjaka. U lečenju hiperaktivne dece još od 30-tih godina je poznata efikasnost amfetamina, ali na žalost, kod nas je teko od skora prihvaćen lek, takođe iz grupe stimilansa, metilfenidat. On je samo jedan od predstavnika prve linije lekova, pored amfetamina, atomoksetina, klonidina i guanfacina (kojih ne možete naći kod nas). Lekovi su efikasni ukoliko dete na njih reaguje smanjivanjem nepoženih simptoma pri odogovarajućoj dozi, a u protivnom nisu (otud i drugi, po meni značajniji terapijski pristupi). Takođe, efekti lekova su često onoliko dugi koliko dugo se i primenjuju, odnosno nisu dovoljno efikasni \"na duže staze\". Oni koji su skloni propisivanju lekova preporučuju da je dobitna kombinacija (lekovima) ona koja podrazumeva jedan od gore navedenih lekova sa nikotinskim kožnim flasterom.
Srdačno,
MS
Prikazano 356-360 od ukupno 530 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke