Poštovani doktore,
mama sam dečaka od 12.5 god. kojem
u II razredu osnovne škole konstatovan ADHD sindrom.
Naredne 3 godine smo posećivali Razvojno savetovalište (reedukator), a zatim (na moju inicijativu), otišli smo u veći grad kod dečjeg psihijatra. To je bilo prošle godine. Tada nam je rečeno da smo trebali i ranije doći (?!?). Dete je zadržano na ispitivanju 5 dana, uveden je lek protiv noćnog mokrenja, a za 2 meseca biće mu uveden i metilfenidat zbog problema sa pažnjom. Do sada to nije učinjeno, jer su lekari smatrali da kod njega ADHD nije baš preterano izražen, a lek je tek prošle godine odobren, pa da malo sačekamo. Znam da smo ovog puta na pravom mestu, ali se stalno pitam: da li smo zakasnili? Možda je kasno za lekove i šta je trebalo da preduzmemo? Za sada, osim što je prilično nesiguran, jer
se ne uspeva samopotvrđivati u školi, sportu, društvu... ne bih rekla da je preterano tužan ili nezadovoljan. Ima mlađeg brata i jako su vezani. Činimo sve da ti i takvi dugogodišnji neuspesi ne učine da se oseća manje vrednim, mada je to često veoma teško. Svakodnevo učim sa njim i rezultati su prosečni, svakako manji nego što su njegove mogućnosti. Elem, do decembra, to jest
dok ne odemo na kontrolu, molim vas da mi pomognete u vezi dileme (gore navedene), kao i u vezi efikasnosti ovog leka kod dece sa istim problemom.
Unapred hvala,
Marija
Poštovana gdjo Marija,
u lečenju ADHD, u Klinici u kojoj radim primenjujemo integrativni petomodelni terapijski pristup, koji podrazumeva 1. edukaciju roditelja (o ADHD, principima menjanja ponašanja deteta, značaju ishrane i alergija na ponašanje dece), 2. individualnu bihejvioralno-kognitivnu terapiju deteta, 3. upotrebu medikamenata (ukoliko je neophodno, u kraćem adaptivnom periodu), 4. porodičnu psihoterapiju i savetovanje, 5. socio i okupacionu terapiju (sa akcentom na uključivanje dečaka u strukturisane sportske aktivnosti i pomoć u savladavanju specifičnih školskih veština kroz pedagoško vođenje i praćenje), i na kraju u procesu smo uvođenja neurofidbek (neurofeedback) stimulacije, uz defektološku reedukaciju psihomotorike ukoliko je to potrebno (a često jeste). Smatram da je to sveobuhvatan i efikasan pristup i kod najotpornijih oblika ADHD. U slučaju vašeg sina, koji je sagledan i dijagnostikovan kao lakši oblik ADHD, verujem da terapija može brzo dati neke očekivane efekte, ali obzirom na postojanje i drugih smetnji (noćno mokrenje), smatram da je gore navedeni integrativni pristup neizostavan. Svakako, sa 12,5 godina, veoma je važno sagledati prvenstveno elemente pažnje i emotivnog zadovoljstva mnogo pre nego motornu aktivnost koja će sama po sebi izgubiti primat sa godinama, gde hiperaktivnost često zamene naleti nezadovoljstva i lošeg raspoloženja, kao i porodičnu situaciju u kojoj problem opstaje. Teško je odogovoriti na pitanje da li ste zakasnili ili ne i u čemu, jer ste tražili pomoć stručnjaka. U lečenju hiperaktivne dece još od 30-tih godina je poznata efikasnost amfetamina, ali na žalost, kod nas je teko od skora prihvaćen lek, takođe iz grupe stimilansa, metilfenidat. On je samo jedan od predstavnika prve linije lekova, pored amfetamina, atomoksetina, klonidina i guanfacina (kojih ne možete naći kod nas). Lekovi su efikasni ukoliko dete na njih reaguje smanjivanjem nepoženih simptoma pri odogovarajućoj dozi, a u protivnom nisu (otud i drugi, po meni značajniji terapijski pristupi). Takođe, efekti lekova su često onoliko dugi koliko dugo se i primenjuju, odnosno nisu dovoljno efikasni \"na duže staze\". Oni koji su skloni propisivanju lekova preporučuju da je dobitna kombinacija (lekovima) ona koja podrazumeva jedan od gore navedenih lekova sa nikotinskim kožnim flasterom.
Srdačno,
MS
Moj sin je 18 meseci. Čudi me njegov karakter i njegovo ponašanje. Ne zna da igra sam, satlno traži mene, igračke mu nisu interesantne, to kratko traje i na moje naredbe daj, nosi, dođi, on sve to razume, ali neće da posluša. Zadnje vreme ako nešto nije udovoljeno demonstrativno legne na zemju i opet isto. Nije posebno komunikativan, on kao da živi u svom svetu. Kad smo u društvu sa drugom decom on se smeje, voli da se igraju, da se smeju, ali ne sluša nikog za naredbe. Slabo priča, gestikulira ako nešto želi ili ako ga pitam hoćes sok, vodu, zna klimnuti glavom, razume, ali neće da priča. U toku dana on priča, ali bez veze neke reči ba da odi ka pa.
Interesuje me u ovom uzrastu da li su ove stvari koje radi normalne i zašto ne komunicira sa nama, osim kada nešto traži za sebe?
Nije mi jasno da li ste sigurni da baš sve razume, jer ako mu kažete daj, nosi, a on to ne učini (nikada), kako znate da to razume? Uz to, sa 18 meseci deca osim gestikulacije i pomenutih glasova i delova reči obično upotrebljavaju nekoliko reči, pa čak i spajaju po dve. Meni se čini da pre nego što dete proglasimo čudakom po karakteru, neposlušnim i sebičnim, da je potrebno temeljno sagledati njegov razvoj govora, a pritom proveriti sluh. Opis njegovog ponašanja ukazuje da se ne radi o autizmu i sličnim stanjima, pogotovo ne o teškom karakteru, niti da neće da komunicira, već da možda ima problem u razvoju govora i to treba sagledati u budućnosti. Naravno, treba imati i uvidu da ima tek 18 meseci i da postoje i individualne varijaciju u razvoju govora, ali nikako ne treba čekati da dete napuni 3 godine da bi se počelo sa konsultacijama. jer nekako se čak i među stručnjacima ustalilo netačno (\"babsko\") mišljenje da izmenjen razvoj treba tolerisati do te \"magične\" granice koja je zapravo važna dijagnostičaru, ali ne i detetu.
Poštovani,
moj dečak ima tri godine i od šestog meseca kako god leži na stomaku, pokreće guzu gore dole, kao da ima odnos, nadam se da razumete na šta mislim. Sada kad sam voljno zna šta radi, to se dešava periodično i ponekad mi se čini da to ima veze sa tim da li je imao stolicu u toku dana.
Da li je to normalno za decu tog uzrasta i da li je uopšte normalno. Da li trebam da se obratim lekaru?
Ne morate odmah ići kod lekara, jer se ne radi o duševnom poremećaju, niti nenormalnom ponašanju. Svi prelazi kože u sluzokožu predstavljaju izrazito nadražljive regije. Mehaničko nadraživanje, dodirivanje tih regija najčešće pokreće osesećaj opuštenosti i zadovoljstva. Tako ćete decu često videti kako ustima opipavaju sve i svašta, kako čačkaju nos i kada je prilika i kada to nije, kako se dodiruju za polne organe, ali ako se dobro sagleda postojanje signala koji pokreću na takvo ponašanje, može se jasno uočiti obrazac po kome se takva ponašanja ponavljaju. Pre svega, kada su pomenute regije ili njihova okolina i same mehanički nadražene (rast zuba, skoravljena sluz, puna bešika ili rektum i sl.). Sa druge strane i spoljašnji signali mogu biti pokretači, dosada, uzbueđenje, napetost, neizvesnost mogu pokrenuti ova ponašanja jer obično dovode do telesne relaksacije. Reakcija okoline može biti ključna u održavanju tih ponašanja, pogotovo ako su deca prepuštena sama sebi, a okolina reaguje i približi im se tek kada učine nešto nepristojno (ne radi se o vašem slučaju). Kod dece koja oponašaju seksualne pokrete nema ključnih elemenata seksualnog ponašanja (ne pokreće ih seksualni signali ni iz okoline niti hormoni iznutra, nema seksualne mašte, najčešće nema ni erekcije iako je to refleksna reakcija ri mehaničkom nadraživanju). U slučaju vašeg sina, dakle, obzirom da se radi o periodičnoj pojavi (nema kontinuitet), da ste uočili vezu između nekog unutrašnjeg signala (izostanak stolice), da nije izložen mogućnosti da takve pokrete vidi ili da je zbog takvog ponašanja bio \"u centru pažnje\", kao i da nema drugih izmena u ponašanju, smatram da bi ste trebali da reagujete samo u onoj meri koja će podrazumevati da ga tada okrenete na leđa i zaigrate na drugačiji način, pohvali te ga za to što prihvata drugu igru, ali i da proveravate (pitaju ći ga) da li mu se \"piški ili kaki\". \" Neodustajanje ne treba da vas deprimira jer uvek postoji jači motivator.
Srdačno
Poštovani,
molim Vas da odgovorite, kakve posledice na zdravlje i duševni razvoj devojčice koja sada ima dve godine, može izazvati neopravdano odbijanje njene majke da dete ostane u kontaktu sa bakom i rodbinom po očevoj liniji. Inače, dete je od rođenja do pogibije oca živelo u istom domaćinstvu sa očevom majkom.
Hvala
Na uzrastu od dve godine detetu je bitno da ima jednu stalnu, osetljivu, dostupnu i sigurnu figuru da bi se formirali emocionalno i socijalno adekvatni obrasci (modeli) privrženosti, odnosno sposobnosti ostvarivanja emocionalnih kontakata sa drugima. Čak je stalno smenjivanje ili nepostojanje jedne stalne figure u prvih pet godina života deteta veoma štetno. Postojanje jedne stalne, sigurne osobe, omogućava i detetu sigurnost da istražuje odnose sa drugim osobama u okolini, ali i osećaj da uvek postoji mogućnost da se vrati sigurnoj bazi. Uloga majke je nezamenljiva ukoliko ispunjava sve te uslove koje su potrebne detetu. To je ukratko opis emocionalnih i socijalnih potreba deteta od dve godine. Ono što vas interesuje izlazi iz domena potreba deteta i ulazi u domen potreba rodbine i odnosa odraslih međusobom, koji su pritisnuti tragedijom (od koje, prema uzrastu deteta, nije prošlo više od 2,5 godine, a verujem da je prošlo značajno manje). Svakako da treba prvo zalečiti rane izazvane tragedijom bez otvaranja novih, a pogotovo ne uključivanjem deteta koje nije krivo ni za nesreću niti za osećanja tuge i besa koji su očekivani.
S poštovanjem
Poštovani doktore,
Imam troje dece, a moj srednji sin od 17 godina postaje opterećen teretanom, svojim izgledom i samo hoće da se ugoji, a izgleda sasvim lepo (185/74kg). Nije zadovoljan sobom, pa je isvoju ishranu poremetio prejedanjem i poremetio krvnu sliku. Sa vršnjacima se skoro i ne druži.
Molim Vas za savet šta da preduzmem.
Unapred zahvalna
Jako zabrinuta majka.
Poštovana,
ukoliko malo izmenimo terminologiju, vaše pitanje može izgledati i drugačije. Da li se možda može reći je vaš sin okupiran aktivnostima u teretani umesto \"opterećen\", jer prvo implicira zadovoljstvo bavljenjem, a drugo neku prisilnu, nevoljnu radnju? Da li se može reći da vaš sin želi da dobije na težini i masi, umesto da \"hoće da se ugoji\", jer u prvom slučaju bi značilo da želi da poboljša svoj izgled, a u drugom da ima poremećenu percepciju svog tela? Odnos između telesne visini i težine vašeg sina govori da je trenutno unutar opsega zdravih osoba. Da bi se moglo govoriti o prekomernoj telesnoj težini za njegovu visinu i uzrast, trebao bi da ima više od 80 kg. Ne znam na koji način je poremetio krvnu sliku, ali bi svakako trebalo obaviti konsultaciju sa pedijatrom oko toga i videti kakava je direktna veza između ishrane i krvne slike. To što se ne druži sa vršnjacima van teretane možda nije zabrinjavajuće ukoliko se druži u teretani ili je možda bavljenje telesnim izgledom upravo priprema za uključenje u vršnjačku grupu gde se posebno ceni takav telesni izgled (a u kojoj se to vršnjačkoj grupi adolescenata telesni izgled ne ceni, kada čak i oznaka proizvođača obuće i odeće koju nose može biti presudna za pripadanje ili ne pripadanje grupi). Šta da preduzmete? Predpostavljam da iz prethodno napisanog već naviru ideje šta baš Vi možete konkretno preduzeti. Da bi ste znali i kako se oseća, a nije vam emocionalno dostupan (zatvoren prema vama), pokušajte da uvedete nekog iz porodice i familije bliskog (po mogućstvu muškarca) koji bi sa njim porazgovarao o njegovim osećanjima, idejama, planovima, trenutnim preokupacijama bez preteranog mudrovanja a pogotovo ne kritikovanja i ubeđivanja u to šta je dobro a šta ne.
Srdačno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 20. 10. 2008.mama sam dečaka od 12.5 god. kojem u II razredu osnovne škole konstatovan ADHD sindrom. Naredne 3 godine smo posećivali Razvojno savetovalište (reedukator), a zatim (na moju inicijativu), otišli smo u veći grad kod dečjeg psihijatra. To je bilo prošle godine. Tada nam je rečeno da smo trebali i ranije doći (?!?). Dete je zadržano na ispitivanju 5 dana, uveden je lek protiv noćnog mokrenja, a za 2 meseca biće mu uveden i metilfenidat zbog problema sa pažnjom. Do sada to nije učinjeno, jer su lekari smatrali da kod njega ADHD nije baš preterano izražen, a lek je tek prošle godine odobren, pa da malo sačekamo. Znam da smo ovog puta na pravom mestu, ali se stalno pitam: da li smo zakasnili? Možda je kasno za lekove i šta je trebalo da preduzmemo? Za sada, osim što je prilično nesiguran, jer se ne uspeva samopotvrđivati u školi, sportu, društvu... ne bih rekla da je preterano tužan ili nezadovoljan. Ima mlađeg brata i jako su vezani. Činimo sve da ti i takvi dugogodišnji neuspesi ne učine da se oseća manje vrednim, mada je to često veoma teško. Svakodnevo učim sa njim i rezultati su prosečni, svakako manji nego što su njegove mogućnosti. Elem, do decembra, to jest dok ne odemo na kontrolu, molim vas da mi pomognete u vezi dileme (gore navedene), kao i u vezi efikasnosti ovog leka kod dece sa istim problemom.
Unapred hvala,
Marija
Poštovana gdjo Marija,
u lečenju ADHD, u Klinici u kojoj radim primenjujemo integrativni petomodelni terapijski pristup, koji podrazumeva 1. edukaciju roditelja (o ADHD, principima menjanja ponašanja deteta, značaju ishrane i alergija na ponašanje dece), 2. individualnu bihejvioralno-kognitivnu terapiju deteta, 3. upotrebu medikamenata (ukoliko je neophodno, u kraćem adaptivnom periodu), 4. porodičnu psihoterapiju i savetovanje, 5. socio i okupacionu terapiju (sa akcentom na uključivanje dečaka u strukturisane sportske aktivnosti i pomoć u savladavanju specifičnih školskih veština kroz pedagoško vođenje i praćenje), i na kraju u procesu smo uvođenja neurofidbek (neurofeedback) stimulacije, uz defektološku reedukaciju psihomotorike ukoliko je to potrebno (a često jeste). Smatram da je to sveobuhvatan i efikasan pristup i kod najotpornijih oblika ADHD. U slučaju vašeg sina, koji je sagledan i dijagnostikovan kao lakši oblik ADHD, verujem da terapija može brzo dati neke očekivane efekte, ali obzirom na postojanje i drugih smetnji (noćno mokrenje), smatram da je gore navedeni integrativni pristup neizostavan. Svakako, sa 12,5 godina, veoma je važno sagledati prvenstveno elemente pažnje i emotivnog zadovoljstva mnogo pre nego motornu aktivnost koja će sama po sebi izgubiti primat sa godinama, gde hiperaktivnost često zamene naleti nezadovoljstva i lošeg raspoloženja, kao i porodičnu situaciju u kojoj problem opstaje. Teško je odogovoriti na pitanje da li ste zakasnili ili ne i u čemu, jer ste tražili pomoć stručnjaka. U lečenju hiperaktivne dece još od 30-tih godina je poznata efikasnost amfetamina, ali na žalost, kod nas je teko od skora prihvaćen lek, takođe iz grupe stimilansa, metilfenidat. On je samo jedan od predstavnika prve linije lekova, pored amfetamina, atomoksetina, klonidina i guanfacina (kojih ne možete naći kod nas). Lekovi su efikasni ukoliko dete na njih reaguje smanjivanjem nepoženih simptoma pri odogovarajućoj dozi, a u protivnom nisu (otud i drugi, po meni značajniji terapijski pristupi). Takođe, efekti lekova su često onoliko dugi koliko dugo se i primenjuju, odnosno nisu dovoljno efikasni \"na duže staze\". Oni koji su skloni propisivanju lekova preporučuju da je dobitna kombinacija (lekovima) ona koja podrazumeva jedan od gore navedenih lekova sa nikotinskim kožnim flasterom.
Srdačno,
MS
Moj sin je 18 meseci. Čudi me njegov karakter i njegovo ponašanje. Ne zna da igra sam, satlno traži mene, igračke mu nisu interesantne, to kratko traje i na moje naredbe daj, nosi, dođi, on sve to razume, ali neće da posluša. Zadnje vreme ako nešto nije udovoljeno demonstrativno legne na zemju i opet isto. Nije posebno komunikativan, on kao da živi u svom svetu. Kad smo u društvu sa drugom decom on se smeje, voli da se igraju, da se smeju, ali ne sluša nikog za naredbe. Slabo priča, gestikulira ako nešto želi ili ako ga pitam hoćes sok, vodu, zna klimnuti glavom, razume, ali neće da priča. U toku dana on priča, ali bez veze neke reči ba da odi ka pa.
Odgovoreno: 19. 10. 2008.Interesuje me u ovom uzrastu da li su ove stvari koje radi normalne i zašto ne komunicira sa nama, osim kada nešto traži za sebe?
Nije mi jasno da li ste sigurni da baš sve razume, jer ako mu kažete daj, nosi, a on to ne učini (nikada), kako znate da to razume? Uz to, sa 18 meseci deca osim gestikulacije i pomenutih glasova i delova reči obično upotrebljavaju nekoliko reči, pa čak i spajaju po dve. Meni se čini da pre nego što dete proglasimo čudakom po karakteru, neposlušnim i sebičnim, da je potrebno temeljno sagledati njegov razvoj govora, a pritom proveriti sluh. Opis njegovog ponašanja ukazuje da se ne radi o autizmu i sličnim stanjima, pogotovo ne o teškom karakteru, niti da neće da komunicira, već da možda ima problem u razvoju govora i to treba sagledati u budućnosti. Naravno, treba imati i uvidu da ima tek 18 meseci i da postoje i individualne varijaciju u razvoju govora, ali nikako ne treba čekati da dete napuni 3 godine da bi se počelo sa konsultacijama. jer nekako se čak i među stručnjacima ustalilo netačno (\"babsko\") mišljenje da izmenjen razvoj treba tolerisati do te \"magične\" granice koja je zapravo važna dijagnostičaru, ali ne i detetu.
Poštovani,
Odgovoreno: 19. 10. 2008.moj dečak ima tri godine i od šestog meseca kako god leži na stomaku, pokreće guzu gore dole, kao da ima odnos, nadam se da razumete na šta mislim. Sada kad sam voljno zna šta radi, to se dešava periodično i ponekad mi se čini da to ima veze sa tim da li je imao stolicu u toku dana.
Da li je to normalno za decu tog uzrasta i da li je uopšte normalno. Da li trebam da se obratim lekaru?
Ne morate odmah ići kod lekara, jer se ne radi o duševnom poremećaju, niti nenormalnom ponašanju. Svi prelazi kože u sluzokožu predstavljaju izrazito nadražljive regije. Mehaničko nadraživanje, dodirivanje tih regija najčešće pokreće osesećaj opuštenosti i zadovoljstva. Tako ćete decu često videti kako ustima opipavaju sve i svašta, kako čačkaju nos i kada je prilika i kada to nije, kako se dodiruju za polne organe, ali ako se dobro sagleda postojanje signala koji pokreću na takvo ponašanje, može se jasno uočiti obrazac po kome se takva ponašanja ponavljaju. Pre svega, kada su pomenute regije ili njihova okolina i same mehanički nadražene (rast zuba, skoravljena sluz, puna bešika ili rektum i sl.). Sa druge strane i spoljašnji signali mogu biti pokretači, dosada, uzbueđenje, napetost, neizvesnost mogu pokrenuti ova ponašanja jer obično dovode do telesne relaksacije. Reakcija okoline može biti ključna u održavanju tih ponašanja, pogotovo ako su deca prepuštena sama sebi, a okolina reaguje i približi im se tek kada učine nešto nepristojno (ne radi se o vašem slučaju). Kod dece koja oponašaju seksualne pokrete nema ključnih elemenata seksualnog ponašanja (ne pokreće ih seksualni signali ni iz okoline niti hormoni iznutra, nema seksualne mašte, najčešće nema ni erekcije iako je to refleksna reakcija ri mehaničkom nadraživanju). U slučaju vašeg sina, dakle, obzirom da se radi o periodičnoj pojavi (nema kontinuitet), da ste uočili vezu između nekog unutrašnjeg signala (izostanak stolice), da nije izložen mogućnosti da takve pokrete vidi ili da je zbog takvog ponašanja bio \"u centru pažnje\", kao i da nema drugih izmena u ponašanju, smatram da bi ste trebali da reagujete samo u onoj meri koja će podrazumevati da ga tada okrenete na leđa i zaigrate na drugačiji način, pohvali te ga za to što prihvata drugu igru, ali i da proveravate (pitaju ći ga) da li mu se \"piški ili kaki\". \" Neodustajanje ne treba da vas deprimira jer uvek postoji jači motivator.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 17. 10. 2008.molim Vas da odgovorite, kakve posledice na zdravlje i duševni razvoj devojčice koja sada ima dve godine, može izazvati neopravdano odbijanje njene majke da dete ostane u kontaktu sa bakom i rodbinom po očevoj liniji. Inače, dete je od rođenja do pogibije oca živelo u istom domaćinstvu sa očevom majkom.
Hvala
Na uzrastu od dve godine detetu je bitno da ima jednu stalnu, osetljivu, dostupnu i sigurnu figuru da bi se formirali emocionalno i socijalno adekvatni obrasci (modeli) privrženosti, odnosno sposobnosti ostvarivanja emocionalnih kontakata sa drugima. Čak je stalno smenjivanje ili nepostojanje jedne stalne figure u prvih pet godina života deteta veoma štetno. Postojanje jedne stalne, sigurne osobe, omogućava i detetu sigurnost da istražuje odnose sa drugim osobama u okolini, ali i osećaj da uvek postoji mogućnost da se vrati sigurnoj bazi. Uloga majke je nezamenljiva ukoliko ispunjava sve te uslove koje su potrebne detetu. To je ukratko opis emocionalnih i socijalnih potreba deteta od dve godine. Ono što vas interesuje izlazi iz domena potreba deteta i ulazi u domen potreba rodbine i odnosa odraslih međusobom, koji su pritisnuti tragedijom (od koje, prema uzrastu deteta, nije prošlo više od 2,5 godine, a verujem da je prošlo značajno manje). Svakako da treba prvo zalečiti rane izazvane tragedijom bez otvaranja novih, a pogotovo ne uključivanjem deteta koje nije krivo ni za nesreću niti za osećanja tuge i besa koji su očekivani.
S poštovanjem
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 17. 10. 2008.Imam troje dece, a moj srednji sin od 17 godina postaje opterećen teretanom, svojim izgledom i samo hoće da se ugoji, a izgleda sasvim lepo (185/74kg). Nije zadovoljan sobom, pa je isvoju ishranu poremetio prejedanjem i poremetio krvnu sliku. Sa vršnjacima se skoro i ne druži.
Molim Vas za savet šta da preduzmem.
Unapred zahvalna
Jako zabrinuta majka.
Poštovana,
ukoliko malo izmenimo terminologiju, vaše pitanje može izgledati i drugačije. Da li se možda može reći je vaš sin okupiran aktivnostima u teretani umesto \"opterećen\", jer prvo implicira zadovoljstvo bavljenjem, a drugo neku prisilnu, nevoljnu radnju? Da li se može reći da vaš sin želi da dobije na težini i masi, umesto da \"hoće da se ugoji\", jer u prvom slučaju bi značilo da želi da poboljša svoj izgled, a u drugom da ima poremećenu percepciju svog tela? Odnos između telesne visini i težine vašeg sina govori da je trenutno unutar opsega zdravih osoba. Da bi se moglo govoriti o prekomernoj telesnoj težini za njegovu visinu i uzrast, trebao bi da ima više od 80 kg. Ne znam na koji način je poremetio krvnu sliku, ali bi svakako trebalo obaviti konsultaciju sa pedijatrom oko toga i videti kakava je direktna veza između ishrane i krvne slike. To što se ne druži sa vršnjacima van teretane možda nije zabrinjavajuće ukoliko se druži u teretani ili je možda bavljenje telesnim izgledom upravo priprema za uključenje u vršnjačku grupu gde se posebno ceni takav telesni izgled (a u kojoj se to vršnjačkoj grupi adolescenata telesni izgled ne ceni, kada čak i oznaka proizvođača obuće i odeće koju nose može biti presudna za pripadanje ili ne pripadanje grupi). Šta da preduzmete? Predpostavljam da iz prethodno napisanog već naviru ideje šta baš Vi možete konkretno preduzeti. Da bi ste znali i kako se oseća, a nije vam emocionalno dostupan (zatvoren prema vama), pokušajte da uvedete nekog iz porodice i familije bliskog (po mogućstvu muškarca) koji bi sa njim porazgovarao o njegovim osećanjima, idejama, planovima, trenutnim preokupacijama bez preteranog mudrovanja a pogotovo ne kritikovanja i ubeđivanja u to šta je dobro a šta ne.
Srdačno
Prikazano 361-365 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke