već sam Vam postavila pitanje o nekontrolisanom unosu hrane koji mi predstavlja problem, ali Vam nisam napomenula bitan detalj. Kada se nadjem u prostoru sa više ljudi, recimo u kafiću, na otvorenom, uhvati me panika ne mogu da dišem i imam osjećaj da ću se onesvijestiti. To traje već 4 mjeseca svaki put identični simptomi. Jednostavno ne mogu da shvatim zbog čega. Nikad prije nisam to imala.
Poštovana, pronađite na internetu tekstove o paničnim napadima i socijalnoj fobiji i uporedite svoje tegobe sa opisom ponašanja ljudi koji pate od pomenutih problema. Ukoliko prepoznate sebe u nekom od opisa savetujem da pored internet pretrage i savetovanja ipak uživo porazgovarate sa stručnjakom koji se bavi problemima psihiočkog funkcionisanja, kako bi se patnje ublažile i eliminisale. Srdačno
hvala Vam što i za praznike odvojite vreme za naše probleme. Ja sam zabrinuta majka i strina. U jednom od prethodnih pisama sam Vam se požalila na problem sa ponašanjem deverovog deteta koje moje dete kopira i hvala Vam na odgovoru. Jedino me zanima kako da se ja postavim kada moje dete (koje dosad to nije radilo) počne da se baca jer ja na to do sada nisam navikla!!!(u mom vaspitnom biltenu šamari i ne daj bože batine NE POSTOJE) I da li je pametno da bilo šta radim kad deverov sin počne da histeriše i da se baca!!!
Mnogo Vam hvala i Srećni Vam praznici!!!
Poštovana, hvala na pohvalama. Naravno da je potrebno da reagujete jer deca uče po modelu, odnosno oponašaju ono ponašanje koje je bilo nagrađeno. Ukoliko vaše dete vidi da je ponašanje drugog deteta naišlo na na odobravanje (pa makar to bilo ispunjavanje želje, dobijanje utehe uz pomoć bake, deke i pored kritike roditelja), velika je verovatnoća da će dete koje posmatra ponoviti slično ponašanje. Prema bacanju o pod se treba ophoditi kao prema glumačkoj predstavi. Svaka predstava se igra dokle god ima publike, a skida se sa repertoara kada je gledalište prazno. Napustite sobu (i vi i dete) u kojoj se glumi loša predstava, pa će i ona biti skinuta sa repertoara. Srdačno i srećni praznici
Imam 26. godina i u velikoj sam panici... Mislim da postajem impotentan. Želja za seksom mi je sve manja i u zadnjih dva meseca sve je gore i gore! Jeste da imam problema na poslu, ali mislim da ovo ne treba da se dogadja.
Molim Vas pomozite mi!!
Impotencija i pad seksualne želje su dve odvojene pojave. Prva se odnosi na sposobnost realizacije seksualnog odnosa, a druga se odnosi na ono što definiše. U vašem slučaju impotencija nije opisana vašim pismom već smanjenje seksualne želje. Seksualna želja je u obrnutoj proporciji sa nivoom psihičke napetosti, odnosno blaga napetost povećava seksualni apetit, a jaka snižava. Kada je u pitanju dovedeno socijalno i egzistencijalno "preživljavanje", seks pada u drugi plan, jer dok opasnost traje, organizam se priprema za odbranu, a seksualno angažovanje je tada rizik. To nam je nasle vrste. Zato, pokušajte da "sredite" probleme na poslu, pa onda testirajte svoju seksualnu želju. Srdačno
Poštovani,
Imamo sina od 12 godina i ćerkicu od 8. Suprug i ja smo u normalnom braku, posvećeni deci koliko god nam to dozvoljavaju dnevne obaveze, jer oboje radimo do pola 6. Svesni smo da zbog takvog radnog vremena kvalitet odnosa sa decom malo trpi, a čini nam se da se to najviše odražava na našem sinu. Zapravo, on je oduvek imao problem sa školom, još od nižih razreda - ocene su mu dosta niske spram njegove inteligencije. Ne želim da zvučim površno, ali zaista ne znam kako to drugačije da objasnim. Išli smo kod psihologa da vidimo kako da mu malo pomognemo, rečeno nam je da je izuzetno inteligentan (nismo ni sumnjali) ali da ima one faze kada se ili uključi ili potpuno isključi, nekoncentrisan je na času, prosto ne koristi svoj potencijal. Nikada nema punu informaciju o domaćem zadatku, kontrolnoj vežbi, uvek mora da proveri sa drugarima šta je ono nastavnica rekla i sl. Desi se da ne zapiše celu lekciju jer "nastavnica brzo diktira" a onda prepisuje od drugara, koji to uvek stignu da zapišu...Misleći da su viši razredi škole u kojoj je bio imali loš menadžment i nemotivisane nastavnike (i dalje to mislimo), a sledeći njegovu želju da ode iz te škole, prebacili smo ga u bolju školu u istom kraju. Čuli smo da je i puno drugih roditelja učinilo isto (znači da nismo pogrešili u proceni stare škole, a i samo dete je želelo da ode). Nova škola mu zaista prija, ima puno novih drugara, bolje se oseća, rado ide u školu, ali ocene su i dalje osrednje ka lošim. Obzirom da mi ne stižemo da radimo sa njim, a i kada stignemo to je uveče kada smo svi već iscedjeni, a dete nekoncentrisano, sve se svodi na viku. Tako smo mu pronašli devojku sa pedagoške akademije koja svakog dana radi par sati sa njim čim on dodje iz škole i ona je rekla da on odlično radi sa njom, da je krenuo na bolje, čak su mu se i ocene popravile u prvom trenutku. Posle mesec dana rada sa njom, a pred kraj polugodišta, ponovo je imao nekoliko kikseva na testovima (na kojima je generalno loš). Čak je i ona bila malo deprimirana, jer joj nikako nije jasno kako sa odličnim znanjem koje pokazuje kod kuće, ode u školu i dobije 1! Ja više nemam odgovor za njega, dobro je dete generalno, nije problematičan, poslušan je, ali ne znam šta mu se dogodi od kuće do škole! Trema od testa - kaže da nema više tremu.
Molim Vas da nas posavetujete kako 12-godišnjaka naterati da koristi ono što je već naučio kod kuće. Mi zaista ne tražimo od njega odličan uspeh, ali bismo da ne dobija više jedinice, naročito sada kada ima i pomoć u učenju svakog dana.
Hvala unapred i srećni praznici!
Roditelji
Poštovana,
već je bilo pitanja slično Vašem. Kako naterati mladića od 12 godina u pola 6 da uradi nešto što nije do pola 6 uz viku? Ne samo da ne znam odgovor na ovo pitanje, već generalno nemam odgovor kako nekoga bliskog naterati da uradi nešto što on ne želi. To ne možete ni sa životinjom, a kamo li sa razumnim bićem. Neko pametan je napisao "Konja možete naterati na pojilo, ali ga ne mođete naterati da popije vodu". Ono što možete je da motivišete. To ne podrazumeva dobijanje stvari unapred, već po zasluzi. Sa druge strane, mesec dana novog treninga i sticanja samopouzdanja je malo u odnosu na 5,5 godina neuspeha i treba biti strpljiv, ako već sami ne možete da uložite dodatni trud. Na kraju, specifične smetnje učenja (disleksija , diskalkulija i sl.), kao i poremećaj pažnje bi se mogli isključiti jer sa dečakom radi budući pedagog i sagledan je od psihologa (mada bi bilo od koristi da pregled učini i d.psihijatar), ali nije isključeno da loše navike održavanja pažnje (neutreniranost), nedostatak samopouzdanja i strepnja čine svoje u razgradnji pažnje i reprodukciji upamćenog.
Srdačno
Imam sina od 3 godine. Rodjen je sa nepuna tri kg i bio je još u porodilištu često budan, savjetovali su me da ga dojim kad god zatraži. Brzo je napredovao, ali je zato po svu noć sisao. Ja se još oporavljam od bdijenja. Problem je nastao u drugoj godini, tad je tražio 100% pažnju i kad je nije dobijao nastajali su napadi histerije ili ne znam čega. Od prije desetak dana to se ponavlja kako otvori oči - tjera mene i muža iz sobe, lupa o zid, udara se, grebe... neće da jede, kenjka, bezrazložno plače. Bojimo se da će se povrediti. Uz sve to, njegova davnašnja navika da "gnjavi" ušne školjke - uzgred i ja to radim od djetinjstva - toliko se intenzivirala da neprestano jednu ruku ima na uvetu.
Treba li dijete voditi psihologu, psihijatru?
Hvala
Vi bolje znate da li treba ili ne voditi dete psihologu ili psihijatru. Ako vas njegovo ponašanje zabrinjava uz rizik da će se povrediti, verujem da ćete potrađiti pomoć, a ako vam se žuri vi požurite, da se dete ne bi povredilo u čekanjui da vam psiholog i psihijatar kažu kako da potupate kada se detetetovo ponašanje pogorša. A ukoliko on samo imitira vas i radi ono čemu ga ućite ili u čemu ga ne odučavate, onda je jasno da ste vi (vi i vaš suprug) uveliko deo rešenja za promenu dečakovog ponašanja. U tom slučaju psiholog i psihijatar ne moraju biti neophodni, osim u proceni postojanja nekog biološkog razvojnog poremećaja. Srdačno
Poštovana, pronađite na internetu tekstove o paničnim napadima i socijalnoj fobiji i uporedite svoje tegobe sa opisom ponašanja ljudi koji pate od pomenutih problema. Ukoliko prepoznate sebe u nekom od opisa savetujem da pored internet pretrage i savetovanja ipak uživo porazgovarate sa stručnjakom koji se bavi problemima psihiočkog funkcionisanja, kako bi se patnje ublažile i eliminisale. Srdačno
Mnogo Vam hvala i Srećni Vam praznici!!!
Poštovana, hvala na pohvalama. Naravno da je potrebno da reagujete jer deca uče po modelu, odnosno oponašaju ono ponašanje koje je bilo nagrađeno. Ukoliko vaše dete vidi da je ponašanje drugog deteta naišlo na na odobravanje (pa makar to bilo ispunjavanje želje, dobijanje utehe uz pomoć bake, deke i pored kritike roditelja), velika je verovatnoća da će dete koje posmatra ponoviti slično ponašanje. Prema bacanju o pod se treba ophoditi kao prema glumačkoj predstavi. Svaka predstava se igra dokle god ima publike, a skida se sa repertoara kada je gledalište prazno. Napustite sobu (i vi i dete) u kojoj se glumi loša predstava, pa će i ona biti skinuta sa repertoara. Srdačno i srećni praznici
Imam 26. godina i u velikoj sam panici... Mislim da postajem impotentan. Želja za seksom mi je sve manja i u zadnjih dva meseca sve je gore i gore! Jeste da imam problema na poslu, ali mislim da ovo ne treba da se dogadja.
Odgovoreno: 07. 01. 2009.Molim Vas pomozite mi!!
Impotencija i pad seksualne želje su dve odvojene pojave. Prva se odnosi na sposobnost realizacije seksualnog odnosa, a druga se odnosi na ono što definiše. U vašem slučaju impotencija nije opisana vašim pismom već smanjenje seksualne želje. Seksualna želja je u obrnutoj proporciji sa nivoom psihičke napetosti, odnosno blaga napetost povećava seksualni apetit, a jaka snižava. Kada je u pitanju dovedeno socijalno i egzistencijalno "preživljavanje", seks pada u drugi plan, jer dok opasnost traje, organizam se priprema za odbranu, a seksualno angažovanje je tada rizik. To nam je nasle vrste. Zato, pokušajte da "sredite" probleme na poslu, pa onda testirajte svoju seksualnu želju. Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 04. 01. 2009.Imamo sina od 12 godina i ćerkicu od 8. Suprug i ja smo u normalnom braku, posvećeni deci koliko god nam to dozvoljavaju dnevne obaveze, jer oboje radimo do pola 6. Svesni smo da zbog takvog radnog vremena kvalitet odnosa sa decom malo trpi, a čini nam se da se to najviše odražava na našem sinu. Zapravo, on je oduvek imao problem sa školom, još od nižih razreda - ocene su mu dosta niske spram njegove inteligencije. Ne želim da zvučim površno, ali zaista ne znam kako to drugačije da objasnim. Išli smo kod psihologa da vidimo kako da mu malo pomognemo, rečeno nam je da je izuzetno inteligentan (nismo ni sumnjali) ali da ima one faze kada se ili uključi ili potpuno isključi, nekoncentrisan je na času, prosto ne koristi svoj potencijal. Nikada nema punu informaciju o domaćem zadatku, kontrolnoj vežbi, uvek mora da proveri sa drugarima šta je ono nastavnica rekla i sl. Desi se da ne zapiše celu lekciju jer "nastavnica brzo diktira" a onda prepisuje od drugara, koji to uvek stignu da zapišu...Misleći da su viši razredi škole u kojoj je bio imali loš menadžment i nemotivisane nastavnike (i dalje to mislimo), a sledeći njegovu želju da ode iz te škole, prebacili smo ga u bolju školu u istom kraju. Čuli smo da je i puno drugih roditelja učinilo isto (znači da nismo pogrešili u proceni stare škole, a i samo dete je želelo da ode). Nova škola mu zaista prija, ima puno novih drugara, bolje se oseća, rado ide u školu, ali ocene su i dalje osrednje ka lošim. Obzirom da mi ne stižemo da radimo sa njim, a i kada stignemo to je uveče kada smo svi već iscedjeni, a dete nekoncentrisano, sve se svodi na viku. Tako smo mu pronašli devojku sa pedagoške akademije koja svakog dana radi par sati sa njim čim on dodje iz škole i ona je rekla da on odlično radi sa njom, da je krenuo na bolje, čak su mu se i ocene popravile u prvom trenutku. Posle mesec dana rada sa njom, a pred kraj polugodišta, ponovo je imao nekoliko kikseva na testovima (na kojima je generalno loš). Čak je i ona bila malo deprimirana, jer joj nikako nije jasno kako sa odličnim znanjem koje pokazuje kod kuće, ode u školu i dobije 1! Ja više nemam odgovor za njega, dobro je dete generalno, nije problematičan, poslušan je, ali ne znam šta mu se dogodi od kuće do škole! Trema od testa - kaže da nema više tremu.
Molim Vas da nas posavetujete kako 12-godišnjaka naterati da koristi ono što je već naučio kod kuće. Mi zaista ne tražimo od njega odličan uspeh, ali bismo da ne dobija više jedinice, naročito sada kada ima i pomoć u učenju svakog dana.
Hvala unapred i srećni praznici!
Roditelji
Poštovana,
već je bilo pitanja slično Vašem. Kako naterati mladića od 12 godina u pola 6 da uradi nešto što nije do pola 6 uz viku? Ne samo da ne znam odgovor na ovo pitanje, već generalno nemam odgovor kako nekoga bliskog naterati da uradi nešto što on ne želi. To ne možete ni sa životinjom, a kamo li sa razumnim bićem. Neko pametan je napisao "Konja možete naterati na pojilo, ali ga ne mođete naterati da popije vodu". Ono što možete je da motivišete. To ne podrazumeva dobijanje stvari unapred, već po zasluzi. Sa druge strane, mesec dana novog treninga i sticanja samopouzdanja je malo u odnosu na 5,5 godina neuspeha i treba biti strpljiv, ako već sami ne možete da uložite dodatni trud. Na kraju, specifične smetnje učenja (disleksija , diskalkulija i sl.), kao i poremećaj pažnje bi se mogli isključiti jer sa dečakom radi budući pedagog i sagledan je od psihologa (mada bi bilo od koristi da pregled učini i d.psihijatar), ali nije isključeno da loše navike održavanja pažnje (neutreniranost), nedostatak samopouzdanja i strepnja čine svoje u razgradnji pažnje i reprodukciji upamćenog.
Srdačno
Imam sina od 3 godine. Rodjen je sa nepuna tri kg i bio je još u porodilištu često budan, savjetovali su me da ga dojim kad god zatraži. Brzo je napredovao, ali je zato po svu noć sisao. Ja se još oporavljam od bdijenja. Problem je nastao u drugoj godini, tad je tražio 100% pažnju i kad je nije dobijao nastajali su napadi histerije ili ne znam čega. Od prije desetak dana to se ponavlja kako otvori oči - tjera mene i muža iz sobe, lupa o zid, udara se, grebe... neće da jede, kenjka, bezrazložno plače. Bojimo se da će se povrediti. Uz sve to, njegova davnašnja navika da "gnjavi" ušne školjke - uzgred i ja to radim od djetinjstva - toliko se intenzivirala da neprestano jednu ruku ima na uvetu.
Odgovoreno: 03. 01. 2009.Treba li dijete voditi psihologu, psihijatru?
Hvala
Vi bolje znate da li treba ili ne voditi dete psihologu ili psihijatru. Ako vas njegovo ponašanje zabrinjava uz rizik da će se povrediti, verujem da ćete potrađiti pomoć, a ako vam se žuri vi požurite, da se dete ne bi povredilo u čekanjui da vam psiholog i psihijatar kažu kako da potupate kada se detetetovo ponašanje pogorša. A ukoliko on samo imitira vas i radi ono čemu ga ućite ili u čemu ga ne odučavate, onda je jasno da ste vi (vi i vaš suprug) uveliko deo rešenja za promenu dečakovog ponašanja. U tom slučaju psiholog i psihijatar ne moraju biti neophodni, osim u proceni postojanja nekog biološkog razvojnog poremećaja. Srdačno
Prikazano 281-285 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke