hvala Vam puno za savjet, koji ste mi uputili kada se moj stariji sin sakrivao. Urodilo je plodom posle nekoliko dana i ja sam srećna zbog toga i znam šta mi je radit ako to mladji dječak bude radio. Hvala i na razumjevanju zbog mojih obaveza, prema dječacima. Moj problemčić, da tako kažem je u sledećem: napominjem stariji dječak ima 2godine i tri mjeseca, a mladji 13 mjeseci. E taj mladji dječak uporno vrišti za sve. Ta njegova vriska je zov djeteta ka meni i za glad, žedj, spavanje, izlazak, nosanje i da ne nabrajam (to sam čitala i doživljavam). Poznavajuci svoje djete, ja prepoznajem vrisku i nadoknadim te potrebe. Medjutim problem je što je ta vriska nesnošljiva. On je mali, al kad vrisne, ja to nemogu opisati osim da imam glavobolju i ja i suprug. Kad vrisne, ljut je i obavezno rukama se u glavu udari, ili čak glavom od ono blizu čega je: namještaj, zid, vrata, nekad i moj nos. E onda počne da plače jer se udario, ja mu govorim kao odraslom da to nije lepo, da je on mali, da to boli i mene i njega i vrata. On me gleda ljut, vriska, podigne ruke i ja ga moram uzeti. I tu je mir. Nema vriske dok me ledja ne zabole. Zanimljivo je kod njega da iako je mali zapaža promene brzo. Ako sam promjenila frizuru, on to vidi, stavila nakit, primjeti, ako sam krenula iz kuće zna, nikad neće da sjedi okrenut ledjima meni već, uvjek da me vidi. Kad šeta po kući tu je u mojoj blizini. Posjećujemo i igraonicu. Ženu koja vodi igraonicu, sam zamolila da ga pričuva, a ja sam za to vreme bila sa starijim napolju. Rekla mi je da nije vrištao, al je zato pošao prema svakoj ženi koja je bila plave kose, misleći da je njegova mama. U dogovoru sa suprugom ostavili smo ga par sati, namjerno kod njegove sestre, kaže da se nije javio i da je bio dobar, al da ni njoj nije jasno zašto je zastupljena tolika vriska kad smo kući. Primjetila sam da voli igrališta i vozanje u kolicima i autu. Tako da ga pustim na igralište i on šeta, mi za njim ili ga vozamo, a on peva. Tad se i mi relaksiramo. U poslednje vreme ovo najviše upražnjavamo. Starijeg dječaka ova vriska ne pogadja, on ne plače i ne plaši se, navikao, a i sam se igra ima svoj svet auta i kamiona, dok i on ne izmisli nešto da skrene pažnju. Moje pitanje, da li je ta vriska jedna prolazna faza i molim Vas za dodatni savjet kako da je pobjedimo? Može li vrištanje, s vremena na vreme, ako potraje ostaviti posledice neke na psihu djeteta? Ne bih voljela da on bude histeričan, jer ja bih da sa svojom djecom saradjujem na najbolji mogući način i sad i u buduće.
Poštovana, hvala na pohvalama, ali izgleda da nismo završili sa problemčićima. Odgovor na pitanje može li vrištanje uticati na psihu je da može. Doduše prvo utiče na sluh, zatim na pažnju, a na kraju i na doživljaj bespomoćnosti, ali ne onih što vrište i naređuju, već onih što ćute i slušaju. Dakle, zbog mentalnog zdravlja svih ukućana, VI (vi i suprug) morate oduzeti moć koju ste mu dobrovoljno dali i naučiti ga drugačijoj komunikaciji sa vama (koja neće ličiti na gonjenje robova). U tu svrhu ćete iskoristiti dve dobre osobine koje pokazuje. Prva, da "iako je mali zapaža promene brzo", a druga da kada ga pustite na igralište i on šeta i peva, a vi idete za njim. Pošto je prva osobina izražena, onda mu treba pomoći da nauči da na vrisku više ništa neće da se događa. Dakle, zaboravite rečenicu kojom vi sebe opisujete kao majku koja poznaje vrisku svoga deteta ("svoje djete, ja prepoznajem vrisku i nadoknadim te potrebe") jer smo otkrili kako je nauči da vrišti i kako pomađete da se to održi. Potrebe ćete mu nadoknađivati kada prestane da vrišti. Upozoravam vas da će vikanja biti još više dok ne "ukapira" da vika više ništa ne proizvodi. Onda će pokušati drugu strategiju (lupanje glavom), ali kakvo značenje ima lupanje glavom ako to nike ne gleda niti reaguje. To je predstava koju treba odmah skinuti sa repertoara neposećivanjem. Kada proba treću, adekvatniju strategiju, onda treba reagovati i pohvaliti. Dakle, tzv. "ignorisanje" treba da traje ne duže od 1,5 minut, nakon čega kažete "ne vrišti, pokaži mi šta želiš". Ako nastavi (a nastaviće) i vi nastavite sa "ignorisanjem" sledećih 1,5 minut. Drugu osobinu treba iskoristiti tako što ćete mu ponuditi trampu, lepu šetnju za lepo ponašanje. Naravno, podsećam da će pre poboljšanja sigurno biti pogoršanja, ali ako budete dosledni, nećete ga mučiti, već naučiti civilizovanom ponašanju i u kući, kao što to čini van kuće i sa drugim ljudima. Srdačno
Imam 17 godina, osim hroničnih glavobolja koje imam svakodnevno zadnjih godinu i po dana, pre nekoliko dana pojavilo se gušenje u predelu štitne žlezde. Počinje bez ikakve najave, manifestuje se tako što ne mogu da udahnem vazduh, imam osećaj kao da imam knedlu u grlu, tog momenta me uhvati panika da ću da se ugušim i ne znam šta da radim. Nalaz štitne žlezde je uredan i interni nalaz. Doktor mi je rekao da je to psihičke prirode, ali ja ne znam kako sebi da pomognem.
Molim Vas, pomozite mi savetom šta da radim u tom momentu.
Poštovana V, imam dva predloga. Prvi je da potražiš nekog bihejvioralno kognitivnog psihoterapeuta (koji zna kako se takvi strahovi leče), ali je uslov da u tvojoj okolini ne postoje poblemi koji te "dave i guše". Ukoliko ipak postoje, onda nikako ne idi kod terapeuta sama, već povedi i "gušitelje" sa sobom, ali kod porodičnog psihoterapeuta. Do tada, kada god te uhvati strah da ćeš se ugušiti, ti obrati pažnju na disanje i pokušaj da ga umiriš "stomačnim" disanjem pri čemu je izdah dva puta duži od udaha. PozZz
Čitala sam u knjigama da postoje dvije vrste snova kod novorodjenčadi i male dece - duboki i paradoksalni san. Moje pitanje je da li bebu, koja se nalazi u stanju paradoksalnog sna treba "puštati" da plače ili takav san ne treba prekidati? Imam sina od 4 meseca i on se noću komeša, stenje, kenjka, ali ne otvara oči i dovoljno je da mu samo vratim u usta ispalu cuclu ili dam da popije malo vode i on se umiri! Da li da nastavim to da radim, dok jedne divne večeri ne prespava celu noc, ili da krenem sa nekim agresivnijim metodama?
Poštovana, ne samo kod novorođenčadi i male dece, već i kod svih odraslih i svih sisara postoji smenjivanje NREM (od plitkog do dubokog spavanja) i REM spavanja (ili paradoksalnog spavanja, kada se javlja 95 snova; onih 5% se javlja tokom IV faze NREM spavanja). Termin "paradoksalno spavanje" se određenu moždanu aktivnost, koja se (paradoksalno) javlja u trenutku kada je mozak u najneaktivnijem stanju. Sa njenom pojavom započinje REM faza i mozak (opet paradoksalno) ima aktivnost kao da je osoba budna, ali je tada (opet paradoksalno) najteže probuditi. Mnogo "paradoksalnog" je uslovilo do toga da se takvo spavanje tako i nazove, mada je taj naziv manje u upotrebi i više se koristi da bi se oni koji o tome malo znaju fascinirali. Kod novorođenčadi REM (paradoksalno) spavanje zauzima polovinu noćnog spavanja (kod nedonesene dece čak i 80%), što ukazuje na biološku važnost takvog spavanja. Dete može plakati i u jednoj i u drugoj fazi spavanja i zato ne treba mešati literaturu i praksu u slučaju mačinske brige o detetu. Dakle, svo ovo prethodno pisanje je važno isključivo da bi ste zaboravili sve ono što ste pročitali odatle odakle ste pročitali, uključujući i ovo što sam ja napisao i skoncentrisali se na brigu o detetu koja se uglavnom ne menja od kada postoje i roditelji i deca. Ne znam na kakve agresivne metode ste pomišljali, ali vam savetujem da ne pokušajte NIŠTA AGRESIVNO! Tamo gde je priroda uredila stvari, mi ne bi trebali da se uplićemo nikakvom agresijom. Spavanje je biološki uređeno. Naprotiv, mislim da vi trebate što manje da reagujete tokom noći da bi i dete naučilo da tada i ono ne reaguje. Ako je gladno, žedno, mokrno i rashlađeno, ono će svakako reagovati onako kako najbolje zna, žestokim plačem od 80 decibela. Sve što čini vaš sin, čine i ostala deca. Srdačno
Imam sina od pet godina koji ima problem sa govorom. Inače sto se svega ostalog tiče napreduje odlično. Redovno idemo kod logopeda napredak je vidan, ali sam hteo da se uverim da je sa njim sve u redu pa sam ga odveo na kompletno ispitivanje u K.B.C.Niš. Odradili smo sve analize EEG je bio dobar dečiji psiholog je takodje bio zadovoljan njegovim napretkom pošto smo i ranije išli kod istog psihologa i on je imao stanje od pre. Na magnetnoj rezonanci su mu otkrili šupljinu od dva santimetra. Kada je napunio godinu dana pao je i udario glavicom u ivicu od police i imao je posekotinu nakon čega su mu bila stavljena dva konca. Nikakve simptome druge nije tada pokazivao. Odmah posle toga se normalno igrao i sve ostalo. Posle završenog pregleda na mag.rezonaci doktor nam je rekao da nemamo razloga za brigu nego da dodjemo ponovo za šest meseci na kontrolu.
Mene zanima da li ta šupljina može da izazove još neke razvojne probleme kod njega?
Za "stare" morfološke promene (izmenjen izgled), obično vađi da su učinile šta su učinile i da se od njih ne očekuje dalje ugrožavanje. Sa te strane možete biti mirni, jer to potvrđuje i doktor koji prati vaše dete. Srdačno
Molim Vas da mi date savet,
Moj sestrić ima veliki problem. Trudnoća moje sestre je bila visoko rizična, posle jedne trudnoće koja se završila spontanim u 4.5 meseca, sledeća trudnoća je bila normalna do 5 meseca kada je nastao prolaps vodenjaka i uradjen serklaž. Moja sestra je primala velike količine antibiotika nakon toga. Dete je rodjeno prirodnim putem (epiduralna anestezija). Kada je imao 2 meseca, s obzirom da ja imam sina od 6 godina, primetila sam da on ne prati pokrete pa sam bila uplašena da on ne vidi, to je trajalo do recimo nekog 4 meseca kada je počeo da prati pokrete. Do prve godine je bilo manje - više sve u redu, s tim što smo svi primećivali da je motorički slabiji u odnosu na decu svog uzrasta. Reagovao je na decu, mog sina, babu i dedu i poznata lica, ali se jako stideo od nepoznatih i skoro da se uopšte nije smejao. Pre svog prvog rodjendana je dobio febrilnu konvulziju, pri čemu je T bila 37.4, nakon čega je bio u bolnici iz koje je vraćen kuci.U preiodu od 3 meseca od prve konvulzije imao je jos nekoliko,nakon kojih je posle boravka u bolnici,ispitivanju(skener, magnet, EEG) dobio Eftil.Neko vreme pre toga je treptao vrlo cesto i obrtao oči na gore, pri čemu to traje 2-3 sekunde. Kada je počeo da uzima Eftil to se nije dogadjalo. Od septembra je imao dva puta pneumoniju zbog koje je ležao u bolnici, da bi nakon drugog puta (primanja Longacefa) dr.Dimitrijević konstatovao bronhijalnu astmu i dao terapiju. Inače od kada je počeo da pije Eftil je počeo da bude usporeniji, da mu se stalno spava, da bude kmezav. Inače je prohodao sa 17 meseci, ništa ne priča (osim mama) i izgovara neke glasove koje su nama nerazumljivi ka-ka...On i dalje sa svojih 21 mesecom ne zna da potrči, da čučne, i skoro ništa da uradi što rade deca u njegovom uzrastu. Poslednji EEG koji je radjen pre mesec i po dana je bio u redu, najbolji do sada. Medjutim od poslednjeg ležanja u bolnici zbog pneumonije kada su mu davali infuziju i boli ga po 10 puta da bi mu je uključili zbog slabih vena, njegovo ponašanje je počelo da se menja. Počeo je da ne reaguje kada ga neko zove, samo gleda crtaće, plaće i ne izvršava ni jednu naredbu (dodaj, gde je ..., daj flašicu...)Prošle nedelje su ga vodili u Tiršovu (ne znam kako se zove klinika), pogledao ga je logoped, psiholog i zakazano im je da dodju na kompletan pregled u četrvtak, ali četvrtak je suviše daleko za sve nas. U izveštaju je napisano da zaostaje u svim oblicima komunikacije tj.da nema nijednog oblika komunikacije. Posle svega svi smo se složili da kod njega postoji neki problem, ali da li je i u kojoj meri moguće uspostavljanje dijagnoze u tom uzrastu, kao i davanje prognoze. Još jedna stvar on nije govorio kao ni sada, ali je do poslednjih dva meseca reagovao na mog sina, sedeo sa njim na podu i vozio autiće, više sam za sebe, ali mu se smejao, grlio ga. Na pitanje gde je deda, reagovao je i tražio ga u drugoj sobi, krio se i na naše "BA" se pojavljivao. Sada to više ništa ne radi, samo se veša o mamu da ga nosi, povremeno je grize, često gleda u svoje ruke i stiska pesnice svom snagom, kao da lomi ruke jednu od drugu, ne reaguje na svoje ime i više ništa od tih stvari koje je radio ne radi, potpuno je apatičan. Počeo je da se smeje čudno, ne glasno, ali bez ikakvog povoda. Na našu mamu koju je jako voleo i pružao joj ruke kad dodje više ne reaguje. Nema opsesivne radnje, omiljenu igračku sa kojom se stalno igra, kad se moj sin igra nekim igračkama koje ispuštaju neke zvukove traži da gleda šta on to radi, ali mu se više ne raduje, ne smeje i skoro da ga uopšte ne primećuje. Recimo kad gleda Nodija on daje daljinski roditeljima kako bi mu premotali na delove crtaća koje on voli. Još jedna stvar kad je bio mladji imao je pokrete rukama kao da maše i to je non stop radio, sada to više ne radi, od pre nekoliko meseci.
Molim Vas da mi do tog četvrtka pomogne i da mi date neki komentar i odgovor na pitanje da li je moguće da njegova komunikacija sa spoljašnjim svetom opada, to jest da njegova bolest napreduje, da li se ovi simptomi mogu podvesti pod autizam i da li treba konsultovati više doktora, ili ne lutati previše.
žao mi je što do četvrtka nisam uspeo da vam odgovorim. Na Dečjoj klinici u Tiršovoj radi dr Dragana Bogićević koja je pedijatar i dečji neurolog sa kojom sam imao zadovoljstvo da radim pa bih u toj ustanovi nju preporučio. Sa druge strane, visoko specijalizovana ustanova gde je najcelishodnije obaviti preglede dece sa mešovitim psihomotornim smetnjama razvoja je Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u dr Subotića 6, a referentni lekari su prof.dr Nebojša Jović (d.neurolog) i prof.dr Aneta Lakić (d.psihijatar).
Poštovana, hvala na pohvalama, ali izgleda da nismo završili sa problemčićima. Odgovor na pitanje može li vrištanje uticati na psihu je da može. Doduše prvo utiče na sluh, zatim na pažnju, a na kraju i na doživljaj bespomoćnosti, ali ne onih što vrište i naređuju, već onih što ćute i slušaju. Dakle, zbog mentalnog zdravlja svih ukućana, VI (vi i suprug) morate oduzeti moć koju ste mu dobrovoljno dali i naučiti ga drugačijoj komunikaciji sa vama (koja neće ličiti na gonjenje robova). U tu svrhu ćete iskoristiti dve dobre osobine koje pokazuje. Prva, da "iako je mali zapaža promene brzo", a druga da kada ga pustite na igralište i on šeta i peva, a vi idete za njim. Pošto je prva osobina izražena, onda mu treba pomoći da nauči da na vrisku više ništa neće da se događa. Dakle, zaboravite rečenicu kojom vi sebe opisujete kao majku koja poznaje vrisku svoga deteta ("svoje djete, ja prepoznajem vrisku i nadoknadim te potrebe") jer smo otkrili kako je nauči da vrišti i kako pomađete da se to održi. Potrebe ćete mu nadoknađivati kada prestane da vrišti. Upozoravam vas da će vikanja biti još više dok ne "ukapira" da vika više ništa ne proizvodi. Onda će pokušati drugu strategiju (lupanje glavom), ali kakvo značenje ima lupanje glavom ako to nike ne gleda niti reaguje. To je predstava koju treba odmah skinuti sa repertoara neposećivanjem. Kada proba treću, adekvatniju strategiju, onda treba reagovati i pohvaliti. Dakle, tzv. "ignorisanje" treba da traje ne duže od 1,5 minut, nakon čega kažete "ne vrišti, pokaži mi šta želiš". Ako nastavi (a nastaviće) i vi nastavite sa "ignorisanjem" sledećih 1,5 minut. Drugu osobinu treba iskoristiti tako što ćete mu ponuditi trampu, lepu šetnju za lepo ponašanje. Naravno, podsećam da će pre poboljšanja sigurno biti pogoršanja, ali ako budete dosledni, nećete ga mučiti, već naučiti civilizovanom ponašanju i u kući, kao što to čini van kuće i sa drugim ljudima. Srdačno
Imam 17 godina, osim hroničnih glavobolja koje imam svakodnevno zadnjih godinu i po dana, pre nekoliko dana pojavilo se gušenje u predelu štitne žlezde. Počinje bez ikakve najave, manifestuje se tako što ne mogu da udahnem vazduh, imam osećaj kao da imam knedlu u grlu, tog momenta me uhvati panika da ću da se ugušim i ne znam šta da radim. Nalaz štitne žlezde je uredan i interni nalaz. Doktor mi je rekao da je to psihičke prirode, ali ja ne znam kako sebi da pomognem.
Odgovoreno: 23. 01. 2009.Molim Vas, pomozite mi savetom šta da radim u tom momentu.
Poštovana V, imam dva predloga. Prvi je da potražiš nekog bihejvioralno kognitivnog psihoterapeuta (koji zna kako se takvi strahovi leče), ali je uslov da u tvojoj okolini ne postoje poblemi koji te "dave i guše". Ukoliko ipak postoje, onda nikako ne idi kod terapeuta sama, već povedi i "gušitelje" sa sobom, ali kod porodičnog psihoterapeuta. Do tada, kada god te uhvati strah da ćeš se ugušiti, ti obrati pažnju na disanje i pokušaj da ga umiriš "stomačnim" disanjem pri čemu je izdah dva puta duži od udaha. PozZz
Poštovana, ne samo kod novorođenčadi i male dece, već i kod svih odraslih i svih sisara postoji smenjivanje NREM (od plitkog do dubokog spavanja) i REM spavanja (ili paradoksalnog spavanja, kada se javlja 95 snova; onih 5% se javlja tokom IV faze NREM spavanja). Termin "paradoksalno spavanje" se određenu moždanu aktivnost, koja se (paradoksalno) javlja u trenutku kada je mozak u najneaktivnijem stanju. Sa njenom pojavom započinje REM faza i mozak (opet paradoksalno) ima aktivnost kao da je osoba budna, ali je tada (opet paradoksalno) najteže probuditi. Mnogo "paradoksalnog" je uslovilo do toga da se takvo spavanje tako i nazove, mada je taj naziv manje u upotrebi i više se koristi da bi se oni koji o tome malo znaju fascinirali. Kod novorođenčadi REM (paradoksalno) spavanje zauzima polovinu noćnog spavanja (kod nedonesene dece čak i 80%), što ukazuje na biološku važnost takvog spavanja. Dete može plakati i u jednoj i u drugoj fazi spavanja i zato ne treba mešati literaturu i praksu u slučaju mačinske brige o detetu. Dakle, svo ovo prethodno pisanje je važno isključivo da bi ste zaboravili sve ono što ste pročitali odatle odakle ste pročitali, uključujući i ovo što sam ja napisao i skoncentrisali se na brigu o detetu koja se uglavnom ne menja od kada postoje i roditelji i deca. Ne znam na kakve agresivne metode ste pomišljali, ali vam savetujem da ne pokušajte NIŠTA AGRESIVNO! Tamo gde je priroda uredila stvari, mi ne bi trebali da se uplićemo nikakvom agresijom. Spavanje je biološki uređeno. Naprotiv, mislim da vi trebate što manje da reagujete tokom noći da bi i dete naučilo da tada i ono ne reaguje. Ako je gladno, žedno, mokrno i rashlađeno, ono će svakako reagovati onako kako najbolje zna, žestokim plačem od 80 decibela. Sve što čini vaš sin, čine i ostala deca. Srdačno
Imam sina od pet godina koji ima problem sa govorom. Inače sto se svega ostalog tiče napreduje odlično. Redovno idemo kod logopeda napredak je vidan, ali sam hteo da se uverim da je sa njim sve u redu pa sam ga odveo na kompletno ispitivanje u K.B.C.Niš. Odradili smo sve analize EEG je bio dobar dečiji psiholog je takodje bio zadovoljan njegovim napretkom pošto smo i ranije išli kod istog psihologa i on je imao stanje od pre. Na magnetnoj rezonanci su mu otkrili šupljinu od dva santimetra. Kada je napunio godinu dana pao je i udario glavicom u ivicu od police i imao je posekotinu nakon čega su mu bila stavljena dva konca. Nikakve simptome druge nije tada pokazivao. Odmah posle toga se normalno igrao i sve ostalo. Posle završenog pregleda na mag.rezonaci doktor nam je rekao da nemamo razloga za brigu nego da dodjemo ponovo za šest meseci na kontrolu.
Odgovoreno: 23. 01. 2009.Mene zanima da li ta šupljina može da izazove još neke razvojne probleme kod njega?
Za "stare" morfološke promene (izmenjen izgled), obično vađi da su učinile šta su učinile i da se od njih ne očekuje dalje ugrožavanje. Sa te strane možete biti mirni, jer to potvrđuje i doktor koji prati vaše dete. Srdačno
Moj sestrić ima veliki problem. Trudnoća moje sestre je bila visoko rizična, posle jedne trudnoće koja se završila spontanim u 4.5 meseca, sledeća trudnoća je bila normalna do 5 meseca kada je nastao prolaps vodenjaka i uradjen serklaž. Moja sestra je primala velike količine antibiotika nakon toga. Dete je rodjeno prirodnim putem (epiduralna anestezija). Kada je imao 2 meseca, s obzirom da ja imam sina od 6 godina, primetila sam da on ne prati pokrete pa sam bila uplašena da on ne vidi, to je trajalo do recimo nekog 4 meseca kada je počeo da prati pokrete. Do prve godine je bilo manje - više sve u redu, s tim što smo svi primećivali da je motorički slabiji u odnosu na decu svog uzrasta. Reagovao je na decu, mog sina, babu i dedu i poznata lica, ali se jako stideo od nepoznatih i skoro da se uopšte nije smejao. Pre svog prvog rodjendana je dobio febrilnu konvulziju, pri čemu je T bila 37.4, nakon čega je bio u bolnici iz koje je vraćen kuci.U preiodu od 3 meseca od prve konvulzije imao je jos nekoliko,nakon kojih je posle boravka u bolnici,ispitivanju(skener, magnet, EEG) dobio Eftil.Neko vreme pre toga je treptao vrlo cesto i obrtao oči na gore, pri čemu to traje 2-3 sekunde. Kada je počeo da uzima Eftil to se nije dogadjalo. Od septembra je imao dva puta pneumoniju zbog koje je ležao u bolnici, da bi nakon drugog puta (primanja Longacefa) dr.Dimitrijević konstatovao bronhijalnu astmu i dao terapiju. Inače od kada je počeo da pije Eftil je počeo da bude usporeniji, da mu se stalno spava, da bude kmezav. Inače je prohodao sa 17 meseci, ništa ne priča (osim mama) i izgovara neke glasove koje su nama nerazumljivi ka-ka...On i dalje sa svojih 21 mesecom ne zna da potrči, da čučne, i skoro ništa da uradi što rade deca u njegovom uzrastu. Poslednji EEG koji je radjen pre mesec i po dana je bio u redu, najbolji do sada. Medjutim od poslednjeg ležanja u bolnici zbog pneumonije kada su mu davali infuziju i boli ga po 10 puta da bi mu je uključili zbog slabih vena, njegovo ponašanje je počelo da se menja. Počeo je da ne reaguje kada ga neko zove, samo gleda crtaće, plaće i ne izvršava ni jednu naredbu (dodaj, gde je ..., daj flašicu...)Prošle nedelje su ga vodili u Tiršovu (ne znam kako se zove klinika), pogledao ga je logoped, psiholog i zakazano im je da dodju na kompletan pregled u četrvtak, ali četvrtak je suviše daleko za sve nas. U izveštaju je napisano da zaostaje u svim oblicima komunikacije tj.da nema nijednog oblika komunikacije. Posle svega svi smo se složili da kod njega postoji neki problem, ali da li je i u kojoj meri moguće uspostavljanje dijagnoze u tom uzrastu, kao i davanje prognoze. Još jedna stvar on nije govorio kao ni sada, ali je do poslednjih dva meseca reagovao na mog sina, sedeo sa njim na podu i vozio autiće, više sam za sebe, ali mu se smejao, grlio ga. Na pitanje gde je deda, reagovao je i tražio ga u drugoj sobi, krio se i na naše "BA" se pojavljivao. Sada to više ništa ne radi, samo se veša o mamu da ga nosi, povremeno je grize, često gleda u svoje ruke i stiska pesnice svom snagom, kao da lomi ruke jednu od drugu, ne reaguje na svoje ime i više ništa od tih stvari koje je radio ne radi, potpuno je apatičan. Počeo je da se smeje čudno, ne glasno, ali bez ikakvog povoda. Na našu mamu koju je jako voleo i pružao joj ruke kad dodje više ne reaguje. Nema opsesivne radnje, omiljenu igračku sa kojom se stalno igra, kad se moj sin igra nekim igračkama koje ispuštaju neke zvukove traži da gleda šta on to radi, ali mu se više ne raduje, ne smeje i skoro da ga uopšte ne primećuje. Recimo kad gleda Nodija on daje daljinski roditeljima kako bi mu premotali na delove crtaća koje on voli. Još jedna stvar kad je bio mladji imao je pokrete rukama kao da maše i to je non stop radio, sada to više ne radi, od pre nekoliko meseci.
Molim Vas da mi do tog četvrtka pomogne i da mi date neki komentar i odgovor na pitanje da li je moguće da njegova komunikacija sa spoljašnjim svetom opada, to jest da njegova bolest napreduje, da li se ovi simptomi mogu podvesti pod autizam i da li treba konsultovati više doktora, ili ne lutati previše.
Prikazano 261-265 od ukupno 530 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke