Zelim da vam ispricam nesto o sebi,a vi da mi date vashe misljenje o tome. Imam 17 godina.Mislim da nisam klasichan 17-o godisnjak zato sto ne volim buchna mesta,i mesta sa mnogo ljudi (diskoteke,klubove...) Volim mirnu atmosferu. Nemam drugove niti drugarice sa kojima odrzavam kontakte izvan skole.Kada sam sa njima u skoli sve funkcionishe perfektno,dok izvan skole sve se rushi zbog toga sto sam drugaciji.Takvo stanje traje odprilike 4 godine. To je pocelo od kad su poceli izlasci,proslave rodjendana u kasnim vecernjim satima... Tada sam postao drugaciji zato sto moji roditelji umesto da mi svekog petka ili subote u 22h kazu da idem u provod,oni zakljucavaju tad vrata i nema izlaska iz kucje...Kazu da mogu da budem izvan kucje svega do 10 sati.Hocju da napomenem da nisam problematican u smislu,ne tucem se,ne pijem...Miroljubiva sam osoba... Josh bi nekako mogao da ih razumem da mi zabrane da idem u diskoteke,klubove,ali ne mogu da razumem zasto mi isto tako zabranjuju da budem posle 10 sati u gradu u nekom kaficju sa devojcicom sa kojom sam u ozbiljnoj vezi ili jednostavno setam sa njom. Kazu da sve isto mogu da radim i preko dana i da nema potrebe da budem posle 10 sati izvan kucje.Jednostavno ne mogu da im objasnim... Za kraj josh zelim da kazem da sam se toliko navikao na strogi rezim mojih roditelja,da cak recimo sutra da mi dopuste da izadjem,pitanje je da li bih izasao negde.Zato sto ne verujem da bih umeo u tome da uzivam.Mislim da bih se smorio.Takav smor mi se desio na maturi u osmom razredu.Jedva sam cekao da odem kucji... Da li je ok od strane mojih roditelja da me tako ogranicavaju,i da li je ok da ostanem nepismen po pitanju izlazaka i druzenja??? Sta mi predlazete da cinim po tom pitanju??? Srdacan pozdrav
Mnogi sedamnestogodišnjaci ne posećuju bučna mesta sa mnogo ljudi (čak jedna trećina adolescenata), tako da po tom pitanju nisi izuzetak. Pišeš da si istovremeno zainteresovan za druženje sa vršnjacima i da imaš ozbiljnu vezu, ali da zbog toga što ti roditelji ne govore svakog petka ili subote da izađeš, ti radije ostaješ kući. Čak nisi ni siguran da bi ti prijalo kada bi ti sutra dopustili da izlazi posle 22. Reklo bi se da je situacija zamršena da zapravo nije jednostavna. Konflikt roditelja i adolescenta između kontrole kretanja i borbe za autonomijom je tipičan za tvoj uzrast. Roditelji tada treba da pokažu veću fleksibilnost, a adolescent oodgovornost za svoje postupke. U tvom slučaju ja bih se skoncentrisao na rešavanje problema zajedno sa roditeljima. Prvo, potrebno je da odrediš koji bi problem da rešiš, odnosno šta je tvoj konačni cilj i zašto je on tebi bitan, a koje su mu mane. Ako prevagnu poziitivni argumenti napravio bih spisak do sada primenjenih rešenja i procenio koja su bila uspešna, koja ne. Onda sledi strategija pravljenja novih mogućih rešenja za ostvarenje plana i odabir jednog koji treba razraditi "korak po korak". Napraviti alternativna rešenja ukoliko stvari krenu nopako. Uvek je korisno raspitati se kako su i drugi rešili slične probleme sa svojim roditeljima. Srećno
Poštovani doktore Stanković, majka sam dvanaestogodišnje i sedamnaestogodišnje devojčice. Pitanje je u vezi mladje. Zbog promena u njenom ponašanju, u školi, u porodici, naprasno je postala lošiji đak, odvela sam je psihologu uz njenu saglasnost, napominjem da smo porodica gde se o svemu priča, i citiraću vam izveštaj psihologa, uz napomenu da je dat predlog da se obratim psihijatru, ili da uzima Bedoxin."KONTAKT SE USPOSTAVLJA I ODRŽAVA.EKSTROVERTNA I UVIÄAVNA. NA TESTU ORGANICITETA NEMA ZNAKOVA ORGANSKOG OŠTEĆENJA. IQ -110. U SFERI LIČNOSTI UOČAVA SE OSLABLJENA EGO STRUKTURA. HIPERSENZITIVNA. FRUSTRACIONO NETOLERANTNA I EMOCIONALNO NEZRELA. CORNEL INDEX DAJE 1OO% POVEĆANJE IMPULSIVNOSTI, ŠTO UKAZUJE DA JE KOD PACIJENTKINJE DOŠLO DO OSLABLJENE KONTROLE AFEKTA ŠTO SE MANIFESTUJE AGRESIVNIM REAGOVANJEM. NALAZI SE U ADOLESCENTNOJ KRIZI SA INTRAPSIHIČKIM KONFLIKTIMA, PA JE POTREBAN KONSULTACIJA PSIHIJATRA" Meni, kao majci i laiku izgleda strašno, termini su mi poznati, a u Kruševcu, gde živimo neznam nijednog dečjeg psihijatra. unapred zahvalna
Poštovana, uzrast u kome se nalazi vaša mlađa ćerka je biološka prekratnica detinjstva i mladalačkog doba (dakle, početak puberteta) i predvorje psihološke granice i ulaska u adolescenciju. Promene u ponašanju, raspoloženju i intelektualnom funkcionisanju su očekivane i zahtevaju vreme potrebno za individualnu adaptaciju ali i za adekvatno prilagođavanje okoline. Iako izgleda zastrašujuće, izveštaj psihologa koji ste prepisali od koristi je u sagledavanju intelektualnog funkcionisanja i TRENUTNIH psiholoških slabosti. Ali, zlatno kliničko pravilo koga se pridržavam je da ne lečim papire i nalaze već osobe, koje su mnogo više od pukok opisa njihovog ponašanja i "ličnosti". Stoga nalaz ne bih da reinterpretiram, niti bih na osnovu njega mogao da preporučim tretman. Radi se o stručnim metaforama, koje su promenljivog karaktera. Odlazak kod psihijatra je svakako prilika za ojačavanje postojećih psiholoških snaga i kreiranju novih veština u savlađivanju slabosti. Propisivanje lekova nije u domenu rada psihologa, kao ni postavljanje kliničkih dijagnoza kao što je adolescentna kriza, pogotovo što se ne radi o adolescentnom uzrastu. Ukoliko u Kruševcu nema decijeg psihijatra, možete ga potražiti u Ćupriji, a ni Niš nije "preko sveta". Broj preko koga se možete informisati o zakazivanju pregleda je 018-238-707 (Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja). Srdačan pozdrav
Postovani dr Stankovic,
Imamo cerkicu od dve godine. Ona je veoma aktivna i zivahna devojcica, koja lepo raste i napreduje. Problem nam predstavlja njeno (ne)spavanje u toku dana koje provodi sa nama, roditeljima. Kada je sa zenom koja je cuva (i suprug i ja radimo), zaspi bez ikakvih problema i spava po 2-2,5 sata. A kada je sa nama, cini mi se da koristi poslednji atom snage da se "odbrani" od sna. Shvatam da mozda zeli da provode sto vise vremena sa nama i da zato ne zeli da spava i znam da u tom uzrastu pojedina deca vec preskacu dnevno spavanje ali ja vidim da njoj san nedostaje, umorna je, "jedva gleda", zapinje, pada, nervozna je i skroz se drugacije ponasa nego kada je spavala u toku dana. Pokusavali smo na razne nacine da je uspavamo ali ne ide. Umiri se na 5 minuta i to je sve. Pokusavali smo i da ni ne pokusavamo da je uspavamo da vidimo koliko ce izdrzati i uvek dodje do vecernjeg vremena za spavanje (20h) uz pomenuto nervozno i kenjkavo ponasanje. Molim Vas da nam kazete u cemu gresimo! ? Kako da pomognemo cerkici, tesko nam je da gledamo kako se muci kad znamo da je i sa makar malo dnevnog sna ona vesela i raspolozena devojcica? Hvala unapred na odgovoru
Poštovani, zahvaljujem pre svega na strpljenju. Neujednačeno ponašanje vašeg deteta u vašem prisustvu i prisustvu dadilje ukazuje da se radi o naučenom ponašanju, a ne nekakvom poremećaju. Razlozi su najverovatnije krajnje očekivani, jer se tokom vikenda povećava bliskost između deteta i roditelja, pa je i potreba za produženjem trajanja odnosa razumljiva. Najčešće, radi se o remećenju ili izostanku rutine odlaska na spavanje i uspavljivanja, odnosno preskakanje pripreme, postepenog smanjenja aktivnosti i izostanka jasnog signala za opdlazak na spavanje. Često se prati sat i potreba roditelja da predahnu, a ne detetetova signaliacija kada je pospano, čime se dobija razbuđeno i razdražljivo dete. Ukoliko se već prati sat, važno je znati da se kod dece i odraslih faze najviše i najniže budnosti smenjuju na 90 min. tako da ako ne prepoznate kada je dete pospano, sledi druga faza kada je uspavljivanje teško izvodljivo bez pripreme, signala za spavanje i ponavljane rutine. Za početak promene, treba se držati pravila da ništa bolje ne uspeva od uspeha. Odvojite jedan dan da biste uočili na koji način dadilja uspavljuje vašu ćerkicu. Možete pogledati i video snimak ili da je jednostavno zamolite da vam ispriča do detalja postupak pripreme i uspavljivanja. Drugo, možete koristiti trikove - signale za uspavljivanje (lutke koje će ona uspavati, lampicu dobre vile itd.),.i bez insistiranja i nestrpljivosti
Moja ćerka ima 5,5 godina i odnedavno sam primetila da je počela da masturbira tako što leži na jastuku ili nekoj igrački. Kad je pitam šta radi, kaže "ništa, samo ležim na jastuku". Razvela sam se kad je imala 1,5 godina, a već dve godine živim sa drugim čovekom koji se divno slaže sa njom. Mislim da je to počelo ovog leta - tri meseca nije išla u vrtić, bila je kod bake (gde je i spavala- pa je i baka uhvatila jednom - ostavila je samu u sobi da gleda crtaće i onda naišla, vikendom je bila sa tatom, tako da smo nas dve jako malo vremena provele zajedno. Sada smo uhvatili neki ritam, krenula je u pretškolsko, ja se trudim da sedim pored nje dok ne zaspi, i ujutru da ustajem pre nje, dakle da je ne ostavljam samu, sklonila sam joj i igračkice i jastuke, ali naročito za igračkicom (plipanom) pati pre spavanja, onda joj dam igračku, ali sedim pored nje dok ne zaspi pa sklonim. To je moj pokušaj da je sprečim da to čini, ali može li se naći uzrok i to zaustaviti. Da li treba razgovarati sa njom, šta u stvari da radim?
Hvala
Već sam na ovom mestu odgovarao na pitanje vezano za tzv. ¨infantilnu masturbaciju¨, kojoj zbog nedovoljne razvijenosti mišljenja na tom uzrastu nedostaju seksualne fantazije tako da ponašanje može podsećeti na masturbaciju. Takva ¨masturbacija¨ nema funkciju regulacije seksualnog uzbudjenja, ali može imati funkciju rasterećenja od telesne napetosti. To neka deca rade i to ne predstavlja nikakvu nenormalnost i zato takvo ponašanje ne treba kažnjavati, već pokušajte da uočite koje su situacije pokretači takvog ponašanja. Usamljenost, dugotrajni konflikt (lični, porodični, vršnjački) i visoka napetost, samo su neki od razloga zbog kojih može doći do funkcionalnih poremećaja ponašanja. Ukoliko devojčici nametnete izbegavanje onog što vam se čini masturbacijom to neće biti u redu jer vam ona govori da ne radi ništa više od ležanja na jastuku, a vaše insitiranje na tome da radi nešto nedopustivo može izazvati stid i krivicu. Zato, kao što sam i ranije pisao, verujem da je najbolje umanjiti mogućnost takve aktivnosti tako što ćete više zajedničkog vremena provoditi sa njom u relaksirajucim aktivnostima i razgovarati o njenim problemima. Blago i nenasilno fizičko sputavanje koje činite prilikom uspavljivanja je u redu i najverovatnije će se pokazati kao prolazna pojava, što i najčešće jeste u tom uzrastu. Ukoliko ona ne može da se odrekne te aktivnosti, ili je ometa u obavljanju svakodnevnih obaveza i igri, ili nije jedini vid ispoljavanja neuobicajenog ponasanja, svakako je potrebno potražiti i stručno mišljenje u ličnom kontaktu sa d.psihijatrom
kao i vecina mojih teenage vrsnjaka,imam problem sa roditeljima,tacnije sa majkom.Od svoje osme godine sam krenula da se takmicim u violini,i do sada,do 16.godine,osvojila sam 30 prvih nagrada.Mojoj mami nikad nista nije dovoljno.Pred svako takmicenje mi pravi neopisive i stresne scene. Ceo zivot igra igru vruce-hladno.Vredja me i omalovazava a kasnije se pravi da je sve u redu. Najvise me pogadja sto tata nikad nema petlju da me brani.Njih dvoje su se ranije dosta svadjali,cak su i razvod spominjali,ali ta ideja je sama od sebe nestala.Sada se sve redje svadjaju ali je moja mama sve svoje ambicije pretocila u mene. Mislim da sam vrlo odgovorna osoba.Da nisam ne bih upisala muzicku akademiju sa 15 godina i imala sve desetke. Jako mi je tesko da slusam price prijatelja kako se divno provode na Adi,a ja smem da izadjem jednom u dve nedelje u obliznji kafic,na sat vremena. Nervira me sto nema poverenja u mene.Stalno me vozi na akademiju,zivka na telefon... Ponekad zaista pozelim da sam ptica i da mogu da odletim na kratko,osetim malo slobode i pobegnem od batina...zvuci decije,otrcana fraza,ali istinita. Zaista ne mogu da istrpim kad osoba,koja treba da je prepuna ljubavi i razumevanja,u meni budi samo strah i tugu. Svaki dan mi govori da nikad necu postati dobar covek kao sto je ona,da sam bezobrazna,nezahvalna. Svaki dan mi prica o tome koliko se ona zrtvovala za mene,a da joj ja vracam nezahvalnoscu.Imam stariju sestru,prema njoj je skoro sasvim normalna.Zasto je drugacija prema meni?Imam utisak da ona ne voli mene,vec samo cerku koja svira violinu. Uzasno mi je sto skoro svakodnevno trpim strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavni deo mog zivota. Ali,opet se zapitam,mozda ja preterujem? Iako niko drugi osim nje to ne vidi,mozda sam se ja promenila? Vise puta sam s njom razgovarala o tome,cak sam predlagala da odemo zajedno u neko savetovaliste,ali ona bi napravila scenu:izmlatila bi me,spakovala stvari i cekala da je molim da ostane.Manipulativno i odvratno.Govori da me je mrzela i pre nego sto sam se rodila,a posle me pita-da li me volis?Govori da joj je najveca zivotna greska bila sto je radjala decu i savetuje me da nikada ne ponovim njenu gresku. I sta ja da joj kazem?! Sve vise vidim kako zapadam u krize,ne vezbanja,depresije...nemam volje ni snage da se izborim.Razmisljala sam o psihoterapiji,ali,opet,ovo je sve mozda samo jedna pubertetska kriza.Ali,znam da ne mogu vise.Dokle? Ima toga jos,ali ne mogu da pisem. Bilo kakav savet?
veoma me je uznemirilo tvoje pismo. Tvoj opis odnosa saroditeljima, pogotovo sa majkom prevazilazi uobicajene "probleme saroditeljima". Stanje u kome neko "skoro svakodnevno trpi strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavnideo mog zivota.", nije stanje psiholoskog zdravlja i blagostanja. Naprotiv.U takvoj situaciji svaki vid savetovanja, psihoterapije i sl. nemaju bitnoguticaja na psiholosko stanje osobe, pogotovo adolescenta, sve dok je izlozenbilo kakvoj vrsti nasilja torture, eksplatacije. Stoga, da bi se pomocpruzila, prvo mora prestati sve ono sto si mi napisala! To prakticno znacida uz psihijatra, mora reagoviti i institucije kao sto je Centar zasocijalni rad. U Beogradu u Institutu za mentalno zdravlje (u Palmoticevoj)postoji tim za zastitu dece i omladine od zlostavljanja i zanemarivanja(ZOZZ), gde se od psihijatra za adolescente, psihologa i socijalnog radnikamogu dobiti sve informacije o konkretnim postupci u slucajevima kakve tiopisujes, gde smatram da je neophodno da reagujes. Time ces pomoci sebi,majci i porodici da nadjete neki drugaciji nacin zajednickog zivljenja. Ovajnije prihvatljiv. Srecno.
Zelim da vam ispricam nesto o sebi,a vi da mi date vashe misljenje o tome. Imam 17 godina.Mislim da nisam klasichan 17-o godisnjak zato sto ne volim buchna mesta,i mesta sa mnogo ljudi (diskoteke,klubove...) Volim mirnu atmosferu. Nemam drugove niti drugarice sa kojima odrzavam kontakte izvan skole.Kada sam sa njima u skoli sve funkcionishe perfektno,dok izvan skole sve se rushi zbog toga sto sam drugaciji.Takvo stanje traje odprilike 4 godine. To je pocelo od kad su poceli izlasci,proslave rodjendana u kasnim vecernjim satima... Tada sam postao drugaciji zato sto moji roditelji umesto da mi svekog petka ili subote u 22h kazu da idem u provod,oni zakljucavaju tad vrata i nema izlaska iz kucje...Kazu da mogu da budem izvan kucje svega do 10 sati.Hocju da napomenem da nisam problematican u smislu,ne tucem se,ne pijem...Miroljubiva sam osoba... Josh bi nekako mogao da ih razumem da mi zabrane da idem u diskoteke,klubove,ali ne mogu da razumem zasto mi isto tako zabranjuju da budem posle 10 sati u gradu u nekom kaficju sa devojcicom sa kojom sam u ozbiljnoj vezi ili jednostavno setam sa njom. Kazu da sve isto mogu da radim i preko dana i da nema potrebe da budem posle 10 sati izvan kucje.Jednostavno ne mogu da im objasnim... Za kraj josh zelim da kazem da sam se toliko navikao na strogi rezim mojih roditelja,da cak recimo sutra da mi dopuste da izadjem,pitanje je da li bih izasao negde.Zato sto ne verujem da bih umeo u tome da uzivam.Mislim da bih se smorio.Takav smor mi se desio na maturi u osmom razredu.Jedva sam cekao da odem kucji... Da li je ok od strane mojih roditelja da me tako ogranicavaju,i da li je ok da ostanem nepismen po pitanju izlazaka i druzenja??? Sta mi predlazete da cinim po tom pitanju??? Srdacan pozdrav
Odgovoreno: 25. 10. 2007.Mnogi sedamnestogodišnjaci ne posećuju bučna mesta sa mnogo ljudi (čak jedna trećina adolescenata), tako da po tom pitanju nisi izuzetak. Pišeš da si istovremeno zainteresovan za druženje sa vršnjacima i da imaš ozbiljnu vezu, ali da zbog toga što ti roditelji ne govore svakog petka ili subote da izađeš, ti radije ostaješ kući. Čak nisi ni siguran da bi ti prijalo kada bi ti sutra dopustili da izlazi posle 22. Reklo bi se da je situacija zamršena da zapravo nije jednostavna. Konflikt roditelja i adolescenta između kontrole kretanja i borbe za autonomijom je tipičan za tvoj uzrast. Roditelji tada treba da pokažu veću fleksibilnost, a adolescent oodgovornost za svoje postupke. U tvom slučaju ja bih se skoncentrisao na rešavanje problema zajedno sa roditeljima. Prvo, potrebno je da odrediš koji bi problem da rešiš, odnosno šta je tvoj konačni cilj i zašto je on tebi bitan, a koje su mu mane. Ako prevagnu poziitivni argumenti napravio bih spisak do sada primenjenih rešenja i procenio koja su bila uspešna, koja ne. Onda sledi strategija pravljenja novih mogućih rešenja za ostvarenje plana i odabir jednog koji treba razraditi "korak po korak". Napraviti alternativna rešenja ukoliko stvari krenu nopako. Uvek je korisno raspitati se kako su i drugi rešili slične probleme sa svojim roditeljima. Srećno
Poštovani doktore Stanković, majka sam dvanaestogodišnje i sedamnaestogodišnje devojčice. Pitanje je u vezi mladje. Zbog promena u njenom ponašanju, u školi, u porodici, naprasno je postala lošiji đak, odvela sam je psihologu uz njenu saglasnost, napominjem da smo porodica gde se o svemu priča, i citiraću vam izveštaj psihologa, uz napomenu da je dat predlog da se obratim psihijatru, ili da uzima Bedoxin."KONTAKT SE USPOSTAVLJA I ODRŽAVA.EKSTROVERTNA I UVIÄAVNA. NA TESTU ORGANICITETA NEMA ZNAKOVA ORGANSKOG OŠTEĆENJA. IQ -110. U SFERI LIČNOSTI UOČAVA SE OSLABLJENA EGO STRUKTURA. HIPERSENZITIVNA. FRUSTRACIONO NETOLERANTNA I EMOCIONALNO NEZRELA. CORNEL INDEX DAJE 1OO% POVEĆANJE IMPULSIVNOSTI, ŠTO UKAZUJE DA JE KOD PACIJENTKINJE DOŠLO DO OSLABLJENE KONTROLE AFEKTA ŠTO SE MANIFESTUJE AGRESIVNIM REAGOVANJEM. NALAZI SE U ADOLESCENTNOJ KRIZI SA INTRAPSIHIČKIM KONFLIKTIMA, PA JE POTREBAN KONSULTACIJA PSIHIJATRA" Meni, kao majci i laiku izgleda strašno, termini su mi poznati, a u Kruševcu, gde živimo neznam nijednog dečjeg psihijatra. unapred zahvalna
Odgovoreno: 05. 10. 2007.Poštovana, uzrast u kome se nalazi vaša mlađa ćerka je biološka prekratnica detinjstva i mladalačkog doba (dakle, početak puberteta) i predvorje psihološke granice i ulaska u adolescenciju. Promene u ponašanju, raspoloženju i intelektualnom funkcionisanju su očekivane i zahtevaju vreme potrebno za individualnu adaptaciju ali i za adekvatno prilagođavanje okoline. Iako izgleda zastrašujuće, izveštaj psihologa koji ste prepisali od koristi je u sagledavanju intelektualnog funkcionisanja i TRENUTNIH psiholoških slabosti. Ali, zlatno kliničko pravilo koga se pridržavam je da ne lečim papire i nalaze već osobe, koje su mnogo više od pukok opisa njihovog ponašanja i "ličnosti". Stoga nalaz ne bih da reinterpretiram, niti bih na osnovu njega mogao da preporučim tretman. Radi se o stručnim metaforama, koje su promenljivog karaktera. Odlazak kod psihijatra je svakako prilika za ojačavanje postojećih psiholoških snaga i kreiranju novih veština u savlađivanju slabosti. Propisivanje lekova nije u domenu rada psihologa, kao ni postavljanje kliničkih dijagnoza kao što je adolescentna kriza, pogotovo što se ne radi o adolescentnom uzrastu. Ukoliko u Kruševcu nema decijeg psihijatra, možete ga potražiti u Ćupriji, a ni Niš nije "preko sveta". Broj preko koga se možete informisati o zakazivanju pregleda je 018-238-707 (Klinika za zaštitu mentalnog zdravlja). Srdačan pozdrav
Postovani dr Stankovic, Imamo cerkicu od dve godine. Ona je veoma aktivna i zivahna devojcica, koja lepo raste i napreduje. Problem nam predstavlja njeno (ne)spavanje u toku dana koje provodi sa nama, roditeljima. Kada je sa zenom koja je cuva (i suprug i ja radimo), zaspi bez ikakvih problema i spava po 2-2,5 sata. A kada je sa nama, cini mi se da koristi poslednji atom snage da se "odbrani" od sna. Shvatam da mozda zeli da provode sto vise vremena sa nama i da zato ne zeli da spava i znam da u tom uzrastu pojedina deca vec preskacu dnevno spavanje ali ja vidim da njoj san nedostaje, umorna je, "jedva gleda", zapinje, pada, nervozna je i skroz se drugacije ponasa nego kada je spavala u toku dana. Pokusavali smo na razne nacine da je uspavamo ali ne ide. Umiri se na 5 minuta i to je sve. Pokusavali smo i da ni ne pokusavamo da je uspavamo da vidimo koliko ce izdrzati i uvek dodje do vecernjeg vremena za spavanje (20h) uz pomenuto nervozno i kenjkavo ponasanje. Molim Vas da nam kazete u cemu gresimo! ? Kako da pomognemo cerkici, tesko nam je da gledamo kako se muci kad znamo da je i sa makar malo dnevnog sna ona vesela i raspolozena devojcica? Hvala unapred na odgovoru
Odgovoreno: 28. 09. 2007.Poštovani, zahvaljujem pre svega na strpljenju. Neujednačeno ponašanje vašeg deteta u vašem prisustvu i prisustvu dadilje ukazuje da se radi o naučenom ponašanju, a ne nekakvom poremećaju. Razlozi su najverovatnije krajnje očekivani, jer se tokom vikenda povećava bliskost između deteta i roditelja, pa je i potreba za produženjem trajanja odnosa razumljiva. Najčešće, radi se o remećenju ili izostanku rutine odlaska na spavanje i uspavljivanja, odnosno preskakanje pripreme, postepenog smanjenja aktivnosti i izostanka jasnog signala za opdlazak na spavanje. Često se prati sat i potreba roditelja da predahnu, a ne detetetova signaliacija kada je pospano, čime se dobija razbuđeno i razdražljivo dete. Ukoliko se već prati sat, važno je znati da se kod dece i odraslih faze najviše i najniže budnosti smenjuju na 90 min. tako da ako ne prepoznate kada je dete pospano, sledi druga faza kada je uspavljivanje teško izvodljivo bez pripreme, signala za spavanje i ponavljane rutine. Za početak promene, treba se držati pravila da ništa bolje ne uspeva od uspeha. Odvojite jedan dan da biste uočili na koji način dadilja uspavljuje vašu ćerkicu. Možete pogledati i video snimak ili da je jednostavno zamolite da vam ispriča do detalja postupak pripreme i uspavljivanja. Drugo, možete koristiti trikove - signale za uspavljivanje (lutke koje će ona uspavati, lampicu dobre vile itd.),.i bez insistiranja i nestrpljivosti
Moja ćerka ima 5,5 godina i odnedavno sam primetila da je počela da masturbira tako što leži na jastuku ili nekoj igrački. Kad je pitam šta radi, kaže "ništa, samo ležim na jastuku". Razvela sam se kad je imala 1,5 godina, a već dve godine živim sa drugim čovekom koji se divno slaže sa njom. Mislim da je to počelo ovog leta - tri meseca nije išla u vrtić, bila je kod bake (gde je i spavala- pa je i baka uhvatila jednom - ostavila je samu u sobi da gleda crtaće i onda naišla, vikendom je bila sa tatom, tako da smo nas dve jako malo vremena provele zajedno. Sada smo uhvatili neki ritam, krenula je u pretškolsko, ja se trudim da sedim pored nje dok ne zaspi, i ujutru da ustajem pre nje, dakle da je ne ostavljam samu, sklonila sam joj i igračkice i jastuke, ali naročito za igračkicom (plipanom) pati pre spavanja, onda joj dam igračku, ali sedim pored nje dok ne zaspi pa sklonim. To je moj pokušaj da je sprečim da to čini, ali može li se naći uzrok i to zaustaviti. Da li treba razgovarati sa njom, šta u stvari da radim?
Odgovoreno: 10. 09. 2007.Hvala
Već sam na ovom mestu odgovarao na pitanje vezano za tzv. ¨infantilnu masturbaciju¨, kojoj zbog nedovoljne razvijenosti mišljenja na tom uzrastu nedostaju seksualne fantazije tako da ponašanje može podsećeti na masturbaciju. Takva ¨masturbacija¨ nema funkciju regulacije seksualnog uzbudjenja, ali može imati funkciju rasterećenja od telesne napetosti. To neka deca rade i to ne predstavlja nikakvu nenormalnost i zato takvo ponašanje ne treba kažnjavati, već pokušajte da uočite koje su situacije pokretači takvog ponašanja. Usamljenost, dugotrajni konflikt (lični, porodični, vršnjački) i visoka napetost, samo su neki od razloga zbog kojih može doći do funkcionalnih poremećaja ponašanja. Ukoliko devojčici nametnete izbegavanje onog što vam se čini masturbacijom to neće biti u redu jer vam ona govori da ne radi ništa više od ležanja na jastuku, a vaše insitiranje na tome da radi nešto nedopustivo može izazvati stid i krivicu. Zato, kao što sam i ranije pisao, verujem da je najbolje umanjiti mogućnost takve aktivnosti tako što ćete više zajedničkog vremena provoditi sa njom u relaksirajucim aktivnostima i razgovarati o njenim problemima. Blago i nenasilno fizičko sputavanje koje činite prilikom uspavljivanja je u redu i najverovatnije će se pokazati kao prolazna pojava, što i najčešće jeste u tom uzrastu. Ukoliko ona ne može da se odrekne te aktivnosti, ili je ometa u obavljanju svakodnevnih obaveza i igri, ili nije jedini vid ispoljavanja neuobicajenog ponasanja, svakako je potrebno potražiti i stručno mišljenje u ličnom kontaktu sa d.psihijatrom
Postovani dr Stankovic,
Odgovoreno: 09. 09. 2007.kao i vecina mojih teenage vrsnjaka,imam problem sa roditeljima,tacnije sa majkom.Od svoje osme godine sam krenula da se takmicim u violini,i do sada,do 16.godine,osvojila sam 30 prvih nagrada.Mojoj mami nikad nista nije dovoljno.Pred svako takmicenje mi pravi neopisive i stresne scene. Ceo zivot igra igru vruce-hladno.Vredja me i omalovazava a kasnije se pravi da je sve u redu. Najvise me pogadja sto tata nikad nema petlju da me brani.Njih dvoje su se ranije dosta svadjali,cak su i razvod spominjali,ali ta ideja je sama od sebe nestala.Sada se sve redje svadjaju ali je moja mama sve svoje ambicije pretocila u mene. Mislim da sam vrlo odgovorna osoba.Da nisam ne bih upisala muzicku akademiju sa 15 godina i imala sve desetke. Jako mi je tesko da slusam price prijatelja kako se divno provode na Adi,a ja smem da izadjem jednom u dve nedelje u obliznji kafic,na sat vremena. Nervira me sto nema poverenja u mene.Stalno me vozi na akademiju,zivka na telefon... Ponekad zaista pozelim da sam ptica i da mogu da odletim na kratko,osetim malo slobode i pobegnem od batina...zvuci decije,otrcana fraza,ali istinita. Zaista ne mogu da istrpim kad osoba,koja treba da je prepuna ljubavi i razumevanja,u meni budi samo strah i tugu. Svaki dan mi govori da nikad necu postati dobar covek kao sto je ona,da sam bezobrazna,nezahvalna. Svaki dan mi prica o tome koliko se ona zrtvovala za mene,a da joj ja vracam nezahvalnoscu.Imam stariju sestru,prema njoj je skoro sasvim normalna.Zasto je drugacija prema meni?Imam utisak da ona ne voli mene,vec samo cerku koja svira violinu. Uzasno mi je sto skoro svakodnevno trpim strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavni deo mog zivota. Ali,opet se zapitam,mozda ja preterujem? Iako niko drugi osim nje to ne vidi,mozda sam se ja promenila? Vise puta sam s njom razgovarala o tome,cak sam predlagala da odemo zajedno u neko savetovaliste,ali ona bi napravila scenu:izmlatila bi me,spakovala stvari i cekala da je molim da ostane.Manipulativno i odvratno.Govori da me je mrzela i pre nego sto sam se rodila,a posle me pita-da li me volis?Govori da joj je najveca zivotna greska bila sto je radjala decu i savetuje me da nikada ne ponovim njenu gresku. I sta ja da joj kazem?! Sve vise vidim kako zapadam u krize,ne vezbanja,depresije...nemam volje ni snage da se izborim.Razmisljala sam o psihoterapiji,ali,opet,ovo je sve mozda samo jedna pubertetska kriza.Ali,znam da ne mogu vise.Dokle? Ima toga jos,ali ne mogu da pisem. Bilo kakav savet?
Draga M.,
veoma me je uznemirilo tvoje pismo. Tvoj opis odnosa saroditeljima, pogotovo sa majkom prevazilazi uobicajene "probleme saroditeljima". Stanje u kome neko "skoro svakodnevno trpi strahovito nasilje.Batine,modrice,cupanje,ogrebotine,guranje na radijator...galama...sastavnideo mog zivota.", nije stanje psiholoskog zdravlja i blagostanja. Naprotiv.U takvoj situaciji svaki vid savetovanja, psihoterapije i sl. nemaju bitnoguticaja na psiholosko stanje osobe, pogotovo adolescenta, sve dok je izlozenbilo kakvoj vrsti nasilja torture, eksplatacije. Stoga, da bi se pomocpruzila, prvo mora prestati sve ono sto si mi napisala! To prakticno znacida uz psihijatra, mora reagoviti i institucije kao sto je Centar zasocijalni rad. U Beogradu u Institutu za mentalno zdravlje (u Palmoticevoj)postoji tim za zastitu dece i omladine od zlostavljanja i zanemarivanja(ZOZZ), gde se od psihijatra za adolescente, psihologa i socijalnog radnikamogu dobiti sve informacije o konkretnim postupci u slucajevima kakve tiopisujes, gde smatram da je neophodno da reagujes. Time ces pomoci sebi,majci i porodici da nadjete neki drugaciji nacin zajednickog zivljenja. Ovajnije prihvatljiv. Srecno.
Prikazano 496-500 od ukupno 529 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima