Poslednjih par meseci sam primetio da se zatvaram u sebe sve više, a po prirodi sam sasvim suprotno. U navedenom intervalu imam ozbiljne nesuglasice sa suprugom koja se ne kreće, jer boluje od MS i ima trenutno progresiju hipertrofiju mišića, ali uporno odbija da sama radi i osnovne vežbe, a posebno odbija fiz. terapiju. Osećam da sam nemoćan, a ona sve više tone u problem koji nam otežava život i nama i deci.
Šta bih morao uraditi da ne dodjemo u težu situaciju?
Hvala
Priroda MS je da postoji paradoksalno psihičko reagovanje pacijenta u odnosu na tegobe koje ima, odnosno što je klinička slika teža to je ponašanje pacijenta neobaveznije, pa čak se opisuju i stanja euforije. Međutim, tako je u teoriji, ali u praksi stalno ima izuzetaka i nedoslednosti u odnosu na teoriju jer raspoloženje ljudi ne diktira samo bolest već i sam život, pa vaša supruga ima pravo i na depresivno stanje koje je možda dodatno sputava. Ako mislite da će vaše ponašanje povlačenja u sebe (i povlačenja od supruge) biti od pomoći da ona počne da se bori za sebe, onda pravilno postupate menjajući njeno uobičajeno ponašanje. Ali, ukoliko je na vaše reagovanje njena reakcija još dublja pasivizacija, onda se postavlja pitanje na koji način joj onda pomažete (i u dobru i u zlu). Da bi ste dospeli u težu situaciju potrebno je da nastavite da činite ono što pomaže da vaša supruga još više potone u problem. Ukoliko želite ne samo da sprečite pogoršanje, već i da pomognete da se situacija popravi, čnite ono što je do sada bilo uspešno, a ako je potrebno proširite krug pomagača, decu, psihijatra, članove familije koji imaju uticaja na suprugu.
Srdačno
Poštovani doktorke,
Nedavno sam se udala za čoveka koji mi je bio najbolji prijatelj. Kada smo počeli da živimo zajedno, on je dobijao noćne more. Budio se, ustajao iz kreveta, psovao me i udarao po nogama ili bi se popeo na stolicu i sa ormana bacio saksiju koja je tresnula o sto, govoreći da je tu snajperista i da će me on spasiti, dok traje to njegovo ludilo, ja ga zovem po imenu, tepam i smirujem ga, govoreći da je to samo san. On odjednom sedne na krevet, ubrzano diše, okrene se i zaspi, ujutru zna da je ustajao, ali se ne seća šta je radio i šta je sanjao. Razgovarala sam i sa njegovom majkom, ona se smeje, kao to nije strašno, dešavalo se i dok je živeo sa njom, kaže da nije mesečar. On se, 10 god. pre braka kockao, puno pio, bio u dugovima i 3 puta probao kokain.
Da li to ima neke veze ili je u pitanju duševni poremećaj. Preko dana je dosta miran i veseo, malo priča ali se brzo iznervira i pogrešno me shvata, nikada nije bio fizički agresivan.
Molim Vas za mišljenje, jer imamo bebu koju mnogo volimo, ali sve više strahujem da bi mogao da je povredi. Pomišljam i da se razvedem, ali znam da ga se nikada ne bih otarasila, jer jako voli i mene i dete. Predložila sam da odemo u bračno savetovalište ili socijalnu službu, odbio je govoreći da je normalan i da su to samo snovi, ali on je budan i hoda!!??
Unapred hvala.
Poštovana,
sa razlogom ste zabrinuti za ponašanje vašeg supruga, ali uz adekvatan terapijski tretman i izmenu životnog stila, njegovo noćno ponašanje će se promeniti. Iako su ljudi navodili kao razloge za razvod i hrkanje supružnika, mislim da pre pokušaja pružanja pomoći, ne treba žuriti sa odlukama. Strah da se radi o duševnom poremećaju ne stoji u pravom smislu te reči. Naime radi se o epizodama mesečarenja (somnabulizma), a pokazalo se kroz različite slučajeve, da su epizode kakve ste vi opisali u direktnoj vezi sa dnevnim aktivnostima (nedostatak smirujućih i pasivnih aktivnosti), navikama (pušenje, uzimanje energetskih pića i alkohola) i ishrane (ljuto, jako začinjeno). Naravno, uvek je korisno i uraditi kontrolne analize krvi, EEG snimak. Opasnost da vi i dete budete povređene je realan, ali se ne radi o nameri, zbog čega je potrebno da se pobrinete za mere bezbednosti. Nije potrebno da idete u bračno savetovalište pre nego se obratite stručnjaku za poremećaje spavanja. Ako ste u Beogradu preporučujem prof.dr Žarka Martiuovića na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj i prof.dr Nikolu Ilankovića na Institutu za psihijatriju u Pasterovoj. U svetu se obavezno vrši noćno snimanje kamerama osetljivim na pokret, tako da je korisno da se mesečaru pokaže kakvo mu je ponašanje tokom noći, kako i bi i sam razumeo stepen opaasnosti po sebe i druge u epizodama mesečarenja. Bračno i porodično savetovanje i psihoterapija dolazi u obzir ukoliko je suprug dobro informisan, a odbija savete lekara i pored činjenice da svojim ponašanjem ugrožava i sebe i članove porodice. Srdačno
Poštovani,
pre 10 dana izgubila sam voljenu osobu, preminuo je iznenada. Bol koji ja osećam je neizdrživ, imam osećaj da više nikada neću moći da se radujem, nemam nikakva interesovanja, tresem se, ne mogu da spavam, plačem, osećam jak bol u grudima i obliva me hladan znoj. Samoća mi ne odgovara, a kada sam u prisustvu ljudi plače mi se stalno.
Ako postoji nekakva terapija ili bilo kakav savet recite.
Hvala
Poštovana,
saučešće i Vama! Lično, potišten sam zbog činjenice da u poslednjih nekoliko dana imam prilike da u više navrata izjavljujem saučešće kako preko ovog sajta, tako i u privatnom životu. Ali, to je realnost naših života. Fredi Mejkjuri, pokojni pevač grupe Kvin (Queen), pred smrt je otpevao predivnu pesmu "Show must go on" (Predstava mora da se nastavi: http://www.purelyrics.com/index.php?lyrics=wpypusyz), gde kaže; srce mi je polomljeno, mejkap se ljuska, ali moj osmeh i dalje stoji. Naravno, jer život mora da se nastavi. Ono što osećate je ljudski, očekivano i predstavlja normalnu tugu i žalovanje. Protiv tih osećanja se ne treba boriti, niti ih sakrivati. Plakanje je dobar i zdrav ventil i ne znam da li imamo bolji i ne treba ga obuzdavati. Vreme gubitka je vreme kada su prijatelji i najpotrebniji, a najbolji lek je vreme, koje ne može da izleči, ali može da umiri tu neizdrživost. Naravno, da bi se patnja ublažila dozvoljeno je i korišćenje psihosedativa, oko čijeg doziranja predlažem da se dogovorite sa lekarom.
Srdačan pozdrav
Dvije godine već se osjećam ne manje vrijednom, već ne primjetnom. Prije dvije godine mi se desilo zlo, morala sam abortirati, bez znanja roditelja. Odmah nakon toga sam se toliko povukla u sebe, sa drugovima sam bila bezobrazna i mnoge sam izgubila, a od ostalih sam se udaljila da ih sada više i ne pozdravljam, tj izbjegavam ih. Jednostavno osjećaj srama i osude i podsmjeha (iako za to zna par ljudi) je jači od svega. Onda sam upoznala momka, sve sam mu rekla, sve je razumio. Odustala sam od faksa, upisala neki trogodišnji da bih što prije završila da bih se mogla udati i roditi djecu. Bio je moja sigurnost i moj oslonac koji su mi toliko falili. Nikog sem njega nemam, samo s njim mogu biti svoja i vjerovati mu. Zatim se pojavi osoba s početka, sa kojom je ostala bolna prošlost, otac djeteta, bio je to samo razgovor. Momku sam priznala i nastao je pakao. Već godinu i po me ponižava, naziva svakakvim imenima. Sav svjet sam mu skinula da bih pokazala da mi je žao, opraštala i udarce, nisam izlazila iz kuće, osim na faks, bila i žena i rob. Kaže da me voli, ali da ne može preći preko moje prevare. Imali smo čak i planove za vjenčanje na ljeto. Užasno se bojim samoće. Kad se posvadjam snjim samo sjedim u sobi. Nit imam gdje nit skim. Ne znam šta da radim. Ne mogu spavati, neki me strah uhvati stalno. U društvu sam toliko nesigurna sve te dvije godine, a u vezi sam postala takva da ništa nisam mogla reći, bojeći se da je ne ugrozim. Gdje god odem imam osjećaj da svi vide da sam glupa i bezvrijedna. Prema svima se trudim biti dobra i biti svakome na usluzi. Konstantno me strah svega. Ništa čvrsto u životu nemam.
Šta da radim, šta mi savjetujete, odakle da počnem?
Jedino mi faks ide, tu sam srećna.
Trpljenje udaraca, dobrovoljno zatočeništvo, robovanje i život u paklu nisu načini da se veza sačuva, već dobar način da ugrozite vaše fizičko i mentalno zdravlje. To je cena koju plaćate da vas partner ne napusti a vi ostanete sami? Da li to vaš partner uopšte traži od vas, ili ste vi uverili sebe da se tako vraća učvršćuje bliskost? Neko bi vas pitao dokle ste spremni da idete u toj igri u kojoj je ulog tako veliki kao što je zdravlje? Ukoliko samo takav oslonac imate i ne želite da ga izgubite, predlažem da potražite makar još jedan (ali drugačiji) tako što ćete se javiti psihijatru i kroz živu reč oslikati stanje u kojem se nalazite. Psihijatra nećete izgubiti kao prijatelje čak i ako budete bezobrazni. Sa druge strane, možete se potruditi da pokušate da obnovite neka prijateljstva, jer verujem da ima onih koji vam nisu zamerili kao što vi to uveravate sebe, a da će nekima koje izbegavate biti drago da ponovo uspostavite kontakt. Javite kako se snalazite u izbavljanju iz Pakla. Ako vam se žuri vi požurite, jer se u Paklu atmosfera ne menja. Srdačno
Imam 28 god, pre 25 dana imala sam prevremeni porodjaj, rodila sam devojčicu koja je posle par sati umrla. Pila sam bensedin ujutru 2mg, uveče 5mg i čaj od kantariona. Pre 4 dana sam prestala sa besedinima i juče sam ceo dan preplakala. Da li je to normalna reakcija na prekidanje sa lekovima? Inače se moja rodjena sestra porodila 6 dana posle mene i rodila prelepog dečaka, kod nje sam svaki dan i pomažem joj oko bebe, a ona sa mnom plače za mojom bebom, koliko na mene utiče to što sam u blizini bebe? Ja sam to sebi svesno u glavi odvojila i osećam se samo kao tetka, a da li podsvesno to utiče na mene? Imam osećaj kao da se još uvek nisam odvojila od moje bebe, stalno mi je u mislima, nemam razloga nikoga da krivim i lekari i ja smo dali sve od sebe, ali ja sada krivim sebe i osećam se kažnjeno. znam da to ne treba tako. ali ne znam kako sebi da objasnim da je to moralo tako da bude, Da li mi treba stručna pomoć? Želim drugu trudnoću što pre i unapred se plašim da li ću moći, šta ako mi se desi isto?
Saučešće pre svega! Žao mi je zbog vašeg gubitka i pokušaću da nekim informacijama makar ublažim vaš bol, mada ne znam da li postoje pametne i ekovite reči koje mogu utešti gubitak deteta, bez obzira što je emocionalna veza ostvarena samo tokom trudnoće. Vaša reakcija (i stalno razmišljanje o bebi i plakanje) je više nego očekivana i reklo bi se normalna u situaciji u kojoj se nalazite (bensedin je možda samo odložio ili oslabio normalnu reakciju). Čak šta više, potpuna je zabluda da je postporođajni period vreme eufročnog raspoloženja majki i kod kojih nije bilo nikakvih komplikacija posle porođaja. Naprotiv, čak svaka druga porodilja prođe kroz neku vrstu posleporođajne tuge koja se karakteriše emocionalnom labilnošću, razdražljivošću, zabrinutosšću i plačljivošću bez nekog značajnog razloga. Osećanje krivice i kažnjenosti koje osećate je razlog da porazgovarate sa dostupnim psihijatrom jer su to desna i leva ruka depresivnosti. Ukoliko imate i nesanicu, savetujem da pomoć potražite neizostavno. Što se tiče druge trudnoće, kod većine žena koje su pretrpele gubitak, ona se pokazala kao dobar antidepresiv. Naravno, nakon što sa vašim ginekologom razmotrite sve rizike.
Srdačno
Poslednjih par meseci sam primetio da se zatvaram u sebe sve više, a po prirodi sam sasvim suprotno. U navedenom intervalu imam ozbiljne nesuglasice sa suprugom koja se ne kreće, jer boluje od MS i ima trenutno progresiju hipertrofiju mišića, ali uporno odbija da sama radi i osnovne vežbe, a posebno odbija fiz. terapiju. Osećam da sam nemoćan, a ona sve više tone u problem koji nam otežava život i nama i deci.
Odgovoreno: 20. 11. 2008.Šta bih morao uraditi da ne dodjemo u težu situaciju?
Hvala
Priroda MS je da postoji paradoksalno psihičko reagovanje pacijenta u odnosu na tegobe koje ima, odnosno što je klinička slika teža to je ponašanje pacijenta neobaveznije, pa čak se opisuju i stanja euforije. Međutim, tako je u teoriji, ali u praksi stalno ima izuzetaka i nedoslednosti u odnosu na teoriju jer raspoloženje ljudi ne diktira samo bolest već i sam život, pa vaša supruga ima pravo i na depresivno stanje koje je možda dodatno sputava. Ako mislite da će vaše ponašanje povlačenja u sebe (i povlačenja od supruge) biti od pomoći da ona počne da se bori za sebe, onda pravilno postupate menjajući njeno uobičajeno ponašanje. Ali, ukoliko je na vaše reagovanje njena reakcija još dublja pasivizacija, onda se postavlja pitanje na koji način joj onda pomažete (i u dobru i u zlu). Da bi ste dospeli u težu situaciju potrebno je da nastavite da činite ono što pomaže da vaša supruga još više potone u problem. Ukoliko želite ne samo da sprečite pogoršanje, već i da pomognete da se situacija popravi, čnite ono što je do sada bilo uspešno, a ako je potrebno proširite krug pomagača, decu, psihijatra, članove familije koji imaju uticaja na suprugu.
Srdačno
Poštovani doktorke,
Odgovoreno: 16. 11. 2008.Nedavno sam se udala za čoveka koji mi je bio najbolji prijatelj. Kada smo počeli da živimo zajedno, on je dobijao noćne more. Budio se, ustajao iz kreveta, psovao me i udarao po nogama ili bi se popeo na stolicu i sa ormana bacio saksiju koja je tresnula o sto, govoreći da je tu snajperista i da će me on spasiti, dok traje to njegovo ludilo, ja ga zovem po imenu, tepam i smirujem ga, govoreći da je to samo san. On odjednom sedne na krevet, ubrzano diše, okrene se i zaspi, ujutru zna da je ustajao, ali se ne seća šta je radio i šta je sanjao. Razgovarala sam i sa njegovom majkom, ona se smeje, kao to nije strašno, dešavalo se i dok je živeo sa njom, kaže da nije mesečar. On se, 10 god. pre braka kockao, puno pio, bio u dugovima i 3 puta probao kokain.
Da li to ima neke veze ili je u pitanju duševni poremećaj. Preko dana je dosta miran i veseo, malo priča ali se brzo iznervira i pogrešno me shvata, nikada nije bio fizički agresivan.
Molim Vas za mišljenje, jer imamo bebu koju mnogo volimo, ali sve više strahujem da bi mogao da je povredi. Pomišljam i da se razvedem, ali znam da ga se nikada ne bih otarasila, jer jako voli i mene i dete. Predložila sam da odemo u bračno savetovalište ili socijalnu službu, odbio je govoreći da je normalan i da su to samo snovi, ali on je budan i hoda!!??
Unapred hvala.
Poštovana,
sa razlogom ste zabrinuti za ponašanje vašeg supruga, ali uz adekvatan terapijski tretman i izmenu životnog stila, njegovo noćno ponašanje će se promeniti. Iako su ljudi navodili kao razloge za razvod i hrkanje supružnika, mislim da pre pokušaja pružanja pomoći, ne treba žuriti sa odlukama. Strah da se radi o duševnom poremećaju ne stoji u pravom smislu te reči. Naime radi se o epizodama mesečarenja (somnabulizma), a pokazalo se kroz različite slučajeve, da su epizode kakve ste vi opisali u direktnoj vezi sa dnevnim aktivnostima (nedostatak smirujućih i pasivnih aktivnosti), navikama (pušenje, uzimanje energetskih pića i alkohola) i ishrane (ljuto, jako začinjeno). Naravno, uvek je korisno i uraditi kontrolne analize krvi, EEG snimak. Opasnost da vi i dete budete povređene je realan, ali se ne radi o nameri, zbog čega je potrebno da se pobrinete za mere bezbednosti. Nije potrebno da idete u bračno savetovalište pre nego se obratite stručnjaku za poremećaje spavanja. Ako ste u Beogradu preporučujem prof.dr Žarka Martiuovića na Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj i prof.dr Nikolu Ilankovića na Institutu za psihijatriju u Pasterovoj. U svetu se obavezno vrši noćno snimanje kamerama osetljivim na pokret, tako da je korisno da se mesečaru pokaže kakvo mu je ponašanje tokom noći, kako i bi i sam razumeo stepen opaasnosti po sebe i druge u epizodama mesečarenja. Bračno i porodično savetovanje i psihoterapija dolazi u obzir ukoliko je suprug dobro informisan, a odbija savete lekara i pored činjenice da svojim ponašanjem ugrožava i sebe i članove porodice. Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 15. 11. 2008.pre 10 dana izgubila sam voljenu osobu, preminuo je iznenada. Bol koji ja osećam je neizdrživ, imam osećaj da više nikada neću moći da se radujem, nemam nikakva interesovanja, tresem se, ne mogu da spavam, plačem, osećam jak bol u grudima i obliva me hladan znoj. Samoća mi ne odgovara, a kada sam u prisustvu ljudi plače mi se stalno.
Ako postoji nekakva terapija ili bilo kakav savet recite.
Hvala
Poštovana,
saučešće i Vama! Lično, potišten sam zbog činjenice da u poslednjih nekoliko dana imam prilike da u više navrata izjavljujem saučešće kako preko ovog sajta, tako i u privatnom životu. Ali, to je realnost naših života. Fredi Mejkjuri, pokojni pevač grupe Kvin (Queen), pred smrt je otpevao predivnu pesmu "Show must go on" (Predstava mora da se nastavi: http://www.purelyrics.com/index.php?lyrics=wpypusyz), gde kaže; srce mi je polomljeno, mejkap se ljuska, ali moj osmeh i dalje stoji. Naravno, jer život mora da se nastavi. Ono što osećate je ljudski, očekivano i predstavlja normalnu tugu i žalovanje. Protiv tih osećanja se ne treba boriti, niti ih sakrivati. Plakanje je dobar i zdrav ventil i ne znam da li imamo bolji i ne treba ga obuzdavati. Vreme gubitka je vreme kada su prijatelji i najpotrebniji, a najbolji lek je vreme, koje ne može da izleči, ali može da umiri tu neizdrživost. Naravno, da bi se patnja ublažila dozvoljeno je i korišćenje psihosedativa, oko čijeg doziranja predlažem da se dogovorite sa lekarom.
Srdačan pozdrav
Dvije godine već se osjećam ne manje vrijednom, već ne primjetnom. Prije dvije godine mi se desilo zlo, morala sam abortirati, bez znanja roditelja. Odmah nakon toga sam se toliko povukla u sebe, sa drugovima sam bila bezobrazna i mnoge sam izgubila, a od ostalih sam se udaljila da ih sada više i ne pozdravljam, tj izbjegavam ih. Jednostavno osjećaj srama i osude i podsmjeha (iako za to zna par ljudi) je jači od svega. Onda sam upoznala momka, sve sam mu rekla, sve je razumio. Odustala sam od faksa, upisala neki trogodišnji da bih što prije završila da bih se mogla udati i roditi djecu. Bio je moja sigurnost i moj oslonac koji su mi toliko falili. Nikog sem njega nemam, samo s njim mogu biti svoja i vjerovati mu. Zatim se pojavi osoba s početka, sa kojom je ostala bolna prošlost, otac djeteta, bio je to samo razgovor. Momku sam priznala i nastao je pakao. Već godinu i po me ponižava, naziva svakakvim imenima. Sav svjet sam mu skinula da bih pokazala da mi je žao, opraštala i udarce, nisam izlazila iz kuće, osim na faks, bila i žena i rob. Kaže da me voli, ali da ne može preći preko moje prevare. Imali smo čak i planove za vjenčanje na ljeto. Užasno se bojim samoće. Kad se posvadjam snjim samo sjedim u sobi. Nit imam gdje nit skim. Ne znam šta da radim. Ne mogu spavati, neki me strah uhvati stalno. U društvu sam toliko nesigurna sve te dvije godine, a u vezi sam postala takva da ništa nisam mogla reći, bojeći se da je ne ugrozim. Gdje god odem imam osjećaj da svi vide da sam glupa i bezvrijedna. Prema svima se trudim biti dobra i biti svakome na usluzi. Konstantno me strah svega. Ništa čvrsto u životu nemam.
Odgovoreno: 14. 11. 2008.Šta da radim, šta mi savjetujete, odakle da počnem? Jedino mi faks ide, tu sam srećna.
Trpljenje udaraca, dobrovoljno zatočeništvo, robovanje i život u paklu nisu načini da se veza sačuva, već dobar način da ugrozite vaše fizičko i mentalno zdravlje. To je cena koju plaćate da vas partner ne napusti a vi ostanete sami? Da li to vaš partner uopšte traži od vas, ili ste vi uverili sebe da se tako vraća učvršćuje bliskost? Neko bi vas pitao dokle ste spremni da idete u toj igri u kojoj je ulog tako veliki kao što je zdravlje? Ukoliko samo takav oslonac imate i ne želite da ga izgubite, predlažem da potražite makar još jedan (ali drugačiji) tako što ćete se javiti psihijatru i kroz živu reč oslikati stanje u kojem se nalazite. Psihijatra nećete izgubiti kao prijatelje čak i ako budete bezobrazni. Sa druge strane, možete se potruditi da pokušate da obnovite neka prijateljstva, jer verujem da ima onih koji vam nisu zamerili kao što vi to uveravate sebe, a da će nekima koje izbegavate biti drago da ponovo uspostavite kontakt. Javite kako se snalazite u izbavljanju iz Pakla. Ako vam se žuri vi požurite, jer se u Paklu atmosfera ne menja. Srdačno
Imam 28 god, pre 25 dana imala sam prevremeni porodjaj, rodila sam devojčicu koja je posle par sati umrla. Pila sam bensedin ujutru 2mg, uveče 5mg i čaj od kantariona. Pre 4 dana sam prestala sa besedinima i juče sam ceo dan preplakala. Da li je to normalna reakcija na prekidanje sa lekovima? Inače se moja rodjena sestra porodila 6 dana posle mene i rodila prelepog dečaka, kod nje sam svaki dan i pomažem joj oko bebe, a ona sa mnom plače za mojom bebom, koliko na mene utiče to što sam u blizini bebe? Ja sam to sebi svesno u glavi odvojila i osećam se samo kao tetka, a da li podsvesno to utiče na mene? Imam osećaj kao da se još uvek nisam odvojila od moje bebe, stalno mi je u mislima, nemam razloga nikoga da krivim i lekari i ja smo dali sve od sebe, ali ja sada krivim sebe i osećam se kažnjeno. znam da to ne treba tako. ali ne znam kako sebi da objasnim da je to moralo tako da bude, Da li mi treba stručna pomoć? Želim drugu trudnoću što pre i unapred se plašim da li ću moći, šta ako mi se desi isto?
Odgovoreno: 14. 11. 2008.Saučešće pre svega! Žao mi je zbog vašeg gubitka i pokušaću da nekim informacijama makar ublažim vaš bol, mada ne znam da li postoje pametne i ekovite reči koje mogu utešti gubitak deteta, bez obzira što je emocionalna veza ostvarena samo tokom trudnoće. Vaša reakcija (i stalno razmišljanje o bebi i plakanje) je više nego očekivana i reklo bi se normalna u situaciji u kojoj se nalazite (bensedin je možda samo odložio ili oslabio normalnu reakciju). Čak šta više, potpuna je zabluda da je postporođajni period vreme eufročnog raspoloženja majki i kod kojih nije bilo nikakvih komplikacija posle porođaja. Naprotiv, čak svaka druga porodilja prođe kroz neku vrstu posleporođajne tuge koja se karakteriše emocionalnom labilnošću, razdražljivošću, zabrinutosšću i plačljivošću bez nekog značajnog razloga. Osećanje krivice i kažnjenosti koje osećate je razlog da porazgovarate sa dostupnim psihijatrom jer su to desna i leva ruka depresivnosti. Ukoliko imate i nesanicu, savetujem da pomoć potražite neizostavno. Što se tiče druge trudnoće, kod većine žena koje su pretrpele gubitak, ona se pokazala kao dobar antidepresiv. Naravno, nakon što sa vašim ginekologom razmotrite sve rizike.
Srdačno
Prikazano 236-240 od ukupno 254 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima