Suprug i ja smo tri godine zajedno, od čega nepunu godinu u braku. Nesuglasice su počele pre dva-tri meseca, što se poklopilo sa vremenom kad je suprug pokrenuo sopstvenu firmu. To je, naravno, donelo mnogo stresa, prvenstveno kod njega, onda i u našu vezu, ali mi se čini i da je to paravan nekim drugim problemima. Stvari su kulminirale ovih dana kada smo provodili jako malo vremena zajedno. Zbog toga sam počela da se osećam zapostavljeno i nevoljno, što se nikako nije moglo sakriti i što je rezultiralo stalnim negodovanjem, izlivima besa, a onda i suza. U prvom mirnom razgovoru koji smo imali, rekao mi je da ni sam ne zna više šta oseća, da ga pritiskam i gušim, neprestano zivkam i pokušavam da uspostavim kontrolu gurajući naš život u kliše ("dođi na ručak", "sad ćemo ovo i ono" itd.) i da nema treće osobe (što sam postavila kao direktno pitanje, a čini mi se da je razgovor bio dovoljno "na zemlji" da mi to tada kaže, pa mislim da moje sumnje - a bilo ih je - nemaju realnih osnova). Moja potreba za kontrolom se, istina, ne može poreći, ali smo došli u neizdrživu situaciju da što više ja jurim, on sve brže i bezglavije beži (verovatno kući dolazi što kasnije da ne bi morao sluša prigovore). Sve u svemu, zaključio je da posle ovog razgovora pustimo da se stvari malo slegnu i da promislimo, pa da vidimo šta ćemo. Nezgodno je što je takav tip osobe da želi sam da odlučuje, što je meni po malo i nezgodno, jer me ostavlja izvan situacije. Još dve važne napomene. Iza njega je kratak i isto tako naglo prekinut brak (zbog čega se i bojim da će ovoga puta postupiti isto - mada kaže da situacija uopšte ne liči na prethodnu), a izvor moje nesigurnosti je u tome što je mene i mamu moj otac ostavio kad sam ja tek bila rođena. Uskoro putujemo kod njegovih roditelja, pa me zanima kakav stav i ponašanje savetujete - da li da i njih uključimo (palo mi je na pamet da se poverim njegovoj mami, koja je razumna i strpljiva žena, ali se bojim da on to ne protumači loše, kao da mu radim iza leđa, što može biti kontraproduktivno). Sa druge strane, možda će ona apriori biti na strani svog sina, pa to nije dobro. Prilično sam uznemirena zbog čitave situacije, stvarno mislim da je ovo kriza koju je moguće prebroditi, ali to nije moguće ako se on zatvara (jedan od prigovora je i bio to da smo samo pričali o površnim stvarima, a da ja nikako nisam uspela da stignemm do onoga što je u njegovoj duši, što je na mene ostavilo snažan utisak).

Živimo u braku već 22 godine. Nikakvih problema nije bilo dok nije našla ljubavnika, po mom osjećaju prije godinu dana. Ta ljubavna veza je doista strastvena i uglavnom se odvija u mom stanu. Imam dvoje djece. Šta da radim?

Postovani, u braku sam pola godine sa covekom koga obozavam i sa kojim imam dete od 4 meseca. Takodje imam dete iz prvog braka. Pre braka smo bili zajedno dve godine. To sto imam dete iz prvog braka mom muzu ne smeta i prema njemu se ophodi kao prema svome. Problemi su krenuli neposredno pred nase vencanje. Njegova porodica je mislila da je to nesto prolazno i izgleda da ih je uhvatila panika kada su shvatili da se njihov sin nece opametiti. Moze bolje od raspustenice, jednostavno nisu to zeleli za njega. Poceli su me vredjati, kao i moje dete iz prvog braka. Upadaju nam u kucu bez najave, dobacuju zlobne komentare ili me jednostavno ignorisu, zavisi od njihovog raspolozenja. Dok su mene vredjali, nikada direktno, jednostavno sam to prepisivala nepostovanju njihovog deteta i njegovog izbora. Ali, kad su poceli da vredjaju moje dete to sam dozivela kao licni udarac. Problema tu i ne bi bilo da se ja pitam, ali moj muz insistira na tome da je u redu da njegovi dolaze u goste bez najave, jer to je ipak porodica i nasa vrata su za njih uvek otvorena. Vrata jesu za sve otvorena, ali ako mi se u moju kucu i moja majka najavljuje minimum to ocekujem i od drugih. Iz hiljadu razloga. . . Zelim da sam obucena, sredjena, da imam cime ponuditi goste. . . Svaka moja molba upucena muzu, da skrene paznju roditeljima oko nekih stvari koje ja smatram osnovnom kulturom, zavrsava se svadjom. Ja sam bezobrazna, netolerantna (ipak su to stariji i dobri? Ljudi) , baksuz i ne razumem bliskost. Kakav sam ja to covek ako mi se moja majka mora najavljivati kad dolazi u goste, kakav sam covek ako ne dozvoljavam babama da mi ljubakaju bebu i drze mi predavanja o tome kako se deca podizu. . . . . . . . ? Ovo nam je jedini problem oko koga se svadjamo. Jednostavno bih volela da se ovo resi a ne znam nacin. U stvari, zelela bih da mi samo kaze da me razume i da me saslusa bez povisenih tonova i svadje. To je covek koga volim najvise na svetu i uz koga planiram da ostarim, ali njegovi su nam se toliko uvukli u zivot i svakodnevnicu da vise nisam sigurna da li ce to bas tako biti. I mozda je problem zaista u meni. . . . . . ? Molim vas pomozite mi unapred zahvalna

Sa suprugom sam u vezi 20 godina, od toga 12 u braku. On mi je prvi ljubavnik. Nikada nisam doživela orgazam, ali mi je i takav odnos u početku prijao. Verovala sam da će se situacija vremenom popraviti kako se budemo opuštali. Drugih problema nismo imali. On je uživao i to mi je bilo dovoljno. Dobili smo i divno dete. Na žalost, vremenom se problem još uvećao zbog candide (sada izlečene), pa mi je odnos postao i bolan i neprijatan. Počela sam da izbegavam seks zbog čega je on bio stalno uvređen, a ja pod stalnim osećajem krivice. Želela sam da uživam, ali nisam mogla, posle svakog odnosa sam dugo plakala, i osećala se kao da sam silovana. Ne znam šta se desilo, ali ne želim ga više, fizički mi se čak gadi. On bi želeo da nešto popravi i stalno me pita šta da uradi, ali ja ni sama ne znam odgovor. Udaljili smo se, zahladneli odnose i postali stranci a atmosfera u kući je stalno napeta. Uzimao me je zdravo za gotovo, kao nešto što se podrazumeva. Bez nežnosti i lepih reči. Mislila sam da nešto nije uredu sa mnom, da sam  frigidna. Zbog svega sam postala bezvoljna, nezainteresovana i zatvorena u kući, pa sam zbog depresije prošle godine završila i u bolnici. Ne vidim izlaz. Želim da odem od njega, a istovremeno se i bojim toga. Bojim se samoće i ne želim da obeležim i traumiram svoje dete. Nisam sigurna više ni da li ga volim ili je samo navika ostala. Najgore od svega je što sam se negde u svemu tome zbližila (bojim se - i zaljubila) sa kolegom sa posla, sa kojim sam imala jedan odnos koji je bio fantastičan i napokon saznala da nisam frigidna i da problem nije samo do mene. On je slobodan čovek ali osećam da me ne voli, pa se ni sa te strane ne nadam ničemu lepom. Znam da sam sama kriva za sve ove probleme, ali ne znam kako da ih rešim, trenutno nemam želju ni ujutru da ustanem iz kreveta. Jedino mi moje dete daje snagu da nastavim. Kako da se opet radujem životu?
Hvala unapred.

Imam 22 godine i živim s roditeljima. Moje pitanje je kako da kažem ocu da mi fali podrške i makar malo ljubavi. Za praznike se rukujemo, a nije me zagrlio nikada, poljubio možda prije 2-3 godine isto za neki praznik, ali poljubac u vazduh. Imam brata i sestru, mlađi su oboje, ali sada ne shvataju koliko će se to odraziti poslije. Kad kažem da mi nije potreban novac da bih bila sretna, kaže, šuti. Mama je isto tako, vjerovatno poprimila od njega ponašanje, a još je bila siroče kao mala, pa nju puno ne krivim. Nekako mi u svemu tome fali ljubavi. Sad sam pronašla momka, ne smijem im reći jer bi mi zabranili. Iako sam jako uzorno dijete, imam izlaz do 23h, treća sam godina fakulteta, kako da im kažem, da sam porasla (s jedne strane da bi mi dopustili da gradim svoj život) i/ili da mi pruže nešto što bi mi ispunilo prazninu. Kako sam u vezi nešto više od godinu dana, prije toga nisam nikada imala ništa ozbiljno jer su se potrudili to raskrinkati, shvatila sam kako je lijep osjećaj kada te neko voli. Kako da im kažem da mi to fali s njihove strane? I da nijedan novac ne može kupiti ljubav? Pokušavala sam riječima da "zlatna riječ gvozdena vrata otvara", no prošlo je nezapaženo. Voljela bih da upoznaju mog momka, ali se plašim da će mi to pokvariti. Pristalica sam toga da treba poštovati roditelje, ali možete li mi reći mjeru?