Postovana Ass.Dr. ZIKIC,
Javljam se sa molbom da li mozete da mi odgovorite na pitanja koja me
godinama muce i da mi razjasnite problematiku moga lecenja
dugogodisnjeg,kome ne vidim vise ni svrhu ni kraj....
Rodjene sam 1956.god.,imam cerku od 24.g. i sina od 23.g. Zivim
kao samohrana majka od 1987.g. kada mi se i bracna zajednica
raspala.Zivim sa decom kod moje majke u konfornom 2,5-sobnom stanu u
centru
Kragujevca.Majka je penzioner , cerka radi povremeno (preko
stud.zadruge) ;zavrsila je Visu skolu za menadzment,ali je nastavila da
studira Ekonomiju i na III je godini. Sin je zavrsio III-stepen za
kuvara i radi kao kuvar u jednom restoranu u KG.
Ja sam zavrsila srednju skolu-Gimnaziju i radila sam do 2000.god. kao
sluzbenik u banci , koja je u 2000.god. otisla u likvidaciju a
zaposleni su ostali bez posla i prebaceni na Trziste rada bez novcane
nadoknade. I ja sam povremeno radila razne poslove preko zadruge...ali
zbog mog zdravlja sve manje uspevam da nadjem posao.
Menstr.ciklus sam izgubila u 2000.god.
Moj problem je u tome sto se od 1985.god. lecim kod PSIHIJATRA pod
F:32.2 U terapiju je bio ukljucen Amyzol u kombinaciji sa Lexilium-om...
Medjutim na kontrolnom pregledu kod PSIHOLOGA (po nalogu novog
psihijatra),12.11.2004.god. uradjen je test situacije i test licnosti
MMP -- koji su pokazali
POREMECAJ LICNOSTI---BORDERLINE TIP, dif.dijagnosticki --SHIZOIDNI
POREMECAJ; F: 60.31,
sa promenom ter. na : Lorazepam,Flunisan, Maprotilin,Karbamazepin i po
potrebi Flormidal; jer vec godinama imam poremecen san---i u
neuropsiholoskom nalazu se zapaza razvojna DISKALKULIJA i FRONTALNA
PATOLOGIJA ( nikada mi nije objasnjeno od strane lekara ---STA TO ZNACI
KONKRETNO).
Mene interesuje da li je ovo moje stanje pripada NEUROZI ili
PSIHOZI, da li je izlecivo i da li je nasledno (zbog moje dece)... Ja
redovno uzimam terapiju i odlazim na zakazane kontrole jedan put
mesecno.....Da li bi u mom slucaju trebalo uraditi jos neke vrste
TESTOVA i PRETRAGA..jer ovo stanje vise ne mogu da podnosim...samo
lekovi---kutije;razvrstavanja...i nikad kraja....
U mojoj porodici je moj pokojni otac lecen od NEURASTENIJE kao
mladic od 20.god. i u negovom lecenju je bio koriscen
Largaktil----jedino to mogu da kazem---jer porodica nikada nije
detaljno i zvanicno pricala o tome..... ostali slucajevi takve vrste
lecenja mi nisu poznati ni sa strane oceve ni majcine familije...
Postovana Doktorko,ja sam bila preopsirna i izvinjavam se zbog toga
;mozda sam nesto BITNO preskocila...ali se trenutno ne secam nicega sto
bi bilo zancajno za sagledavanje moje situacije;
lecena sam bolnicki prvi put po nastanku problema a kasnije sam iz par
navrata lecena u 'Dnevnoj bolnici".....
Znaci sada sam pod terapijom i dalje i dijagnozom
F:60.31 ; F: 32.3 .....
Srdacno Vas pozdravlja Jasna,i nadam se da cu uz vasu
pomoc donekle moci da sagledam stanje u kome se nalazim.
UNAPRD SE ZAHVALJUJEM I NADAM SE ODGOVORU
Obzirom da mi niste opisali Vaše tegobe, odgovor na Vaše pitanje će biti samo teorijske i na osnovu podataka iz medicinske dokumentacije koju ste mi naveli. Dijagnoze pod kojim se lečite ne pripadaju ni neurozama ni pravim psihozama. Dijagnoza F32.2 pripada takozvanim afektivnim poremećajima ili prevedeno, poremećajima raspoloženja. Radi se o teškoj depresivnoj epizodi. Izgleda da ste imali i još teži oblik - F32.3 kada je depresivnost toliko izražena da osoba ne procenjuje realnost pravilno nego, u skladu sa svojim sumornim raspoloženjem, veruje u ono što realnost ne donosi.
Druga dijagnoza, F60.31 pripada takozvanim poremećajima ličnosti (tz. Borderline poremećaj ličnosti). U psihijatriji se ovo ne smatra bolešću (nešto što dodje i prodje) nego stanjem (nešto što je karakteristika naše ličnosti od najranijeg detinjstva pa nadalje). Kada kažemo da se radi o “poremećaju” ličnosti to znači da osoba ima jako naglašene pojedine crte / karakteristike ličnosti tako da joj to stvara probleme. Kod Borderline-a najveći problem, pored ostalih, je impulsivnost iz koga proizilaze brojni drugi, poput samopovredjivanja i problema u medjuljudskim relacijama. Veoma su osetljivi na svaku vrstu odvajanja i skloni izmenama raspoloženja, najčešće depresivnosti. Kompletan opis ovog poremećaja ličnosti je daleko složeniji.
Depresija je izlečiva bolest u najvećem broju slučajeva. Ima, doduše, i jedan odredjen broj pacijenata kod kojih se simptomi ne povuku u potpunosti, ali joj ne smetaju u tolikoj meri da su joj život i svakodnevno funkcionisanje otežani. Postoji i jedan veoma mali broj pacijenata koji ne reaguju na primenjenu terapiju. Što se tiče poremećaja ličnosti – smatra se da se tokom vremena predhodno naglašene karakteristike ličnosti ublažavaju. Lečenje je potrebno jedino ako dodje do komplikacija i dekompenzacija – što znači, do pojave simptoma neke od psihijatrijskih bolesti. Oba stanja mogu biti učestalija u porodici. Ovo nije izričito pravilo, te Vaša deca ne moraju da imaju iste tegobe kao i Vi.
Preporučila bih Vam kontrolu neurologa sa neuropsihološkim nalazom.
Čitajući o anksioznosti zainteresovao sam se za kognitivno bihejvioralnu terapiju. Međutim, količina materijala koju sam našao na internetu o ovoj temi je dosta škrta i približno ista. Zato me interesuje da li možete da mi preporušite neku literatura gde je ova tema dublje obrađena.
Ako ste pretraživali podatke na internetu na našem jeziku, tada zaista ima veoma malo podataka. Medjutim, ako znate engleski i u pretraživaču ukucate ključne reči „cognitive behavior therapy" naći ćete veliki broj stranica o ovoj temi. Što se tiče domaćih knjiga - za sada je najpogodnija za opštu populaciju knjiga Prof. dr Jezdimira Zdravkovića pod nazivom „Tumačenje neuroza" gde se daju jako dobri opisi samih anksioznih poremećaja i metoda bihejvioralno kognitivne terapije. Na engleskom jeziku imate jako veliki broj stručnih knjiga, ali i knjiga samopomoći poput jako popularne „Mind over Mood", „Overcoming anxiety" i sl. Ako ste profesionalno zainteresovani za ovu psihoterapijsku metodu, u Nišu se organizuje četvorogodišnja edukacija iz ovog psihoterapijskog pravca http://www.srabct.org.yu .
Imam 26 godina i još uvek nisam imala dečka. Imam hormonski poremećaj od malena. Ne mogu da verujem da već 26 godina nisam našla nekog momka skim bi bila u vezi. Apsolvent sam više medicinske škole. Koje korake da preduzmem?
Razlozi zbog kojih još uvek nisi imala momka mogu biti veoma različiti. Postoje osobe koje su od uvek povučene, ne druže se i ne izlaze mnogo i zbog toga nemaju mnogo mogućnosti da nadju partnera. Može da se desi da imaš veoma visoke zahteve i da ni jedan nije dovoljno dobar za tebe. Svako za tebe ima neku manu koja je nepremostiva. Takodje, može da se desi da imaš i strahove od počinjanja bliskijih relacija. Čest uzrok da se mlada osoba ne upušta u neku vezu je i to što nema samopouzdanja i poverenja u sebe i u svoje kvalitete, što je nesigurna u svoje sposobnosti, misli da su svi drugi bolji od nje i zbog toga ne ulazi u socijalne relacije sa suprotnim polom, pa čak i izbegava bilo koje situacije koje bi mogle da dovedu do toga. Razlog mogu da budu i strogi roditelji koji jednostavno ne dozvoljavaju bilo kakvu vezu, kao i recimo da su neki drugi motivi preči no zabavljanje (recimo škola, sport, muzika i sl). Ponekad, osoba jednostavno nema potrebe za tim.
Šta raditi u takvoj situaciji, zavisi od osnovnog razloga zbog koga je problem nastao. Ako, recimo, nemamo dovoljno samopouzdanja, potrebno je proći asertivni trening. Ako imamo socijalne strahove onda je potrebna psihoterapija i eventualno lekovi. Ako nemamo veštinu komunikacije sa drugim osobama, mogao bi da pomogne trening socijalnih veština itd. U najvećem broju slučajeva sa ovakvim problemom, nije potrebno ništa posebno uratiti što se tiče psihijatrijske terapije, već samo da osoba malo promeni navike, više izlazi, pošalje po koji signal da joj se neko svidja, nasmeje se, započne neutralan razgovor i sl. Ako pokažemo da smo zainteresovani, da nismo odbojni, da smo otvoreni za prijateljski razgovor, lakšeće nam prići i eto šanse da to poznanstvo eventualno krene i u drugom pravcu. Sa veštinom nalaženja partnera niko nije rodjen - priroda nam da samo potrebu, a način na koji dolazimo do partnera se najčešće izgradjuje tokom života. Šta raditi - to će te sami najbolje spoznati. Jedino što nije dobro je da ne pokušavate ništa jer bez Vaše aktivnosti neće ni biti rezultata.
Da li mi možete reći nešto o bolesti zvanoj TIKA, sin moje drugarice boluje od te bolesti. Da li je izlečiva i koliko traje lečenje? Dete ima 9 godina i ima tu bolest već 3 godine. Ide na terapiju, pije lekove ali ništa ne pomaže.
S obzirom da sam ja specijalista psihijatar koji radi samo sa odraslim osobama, najbolje je da se obratite dečijem lekaru koji će Vam dati adekvatniji i stručniji odgovor na to pitanje. U dečijem periodu postoji niz specifičnih oboljenja koja se ne javljaju kod odreslih, ili, ako ih ima i kod odraslih, onda mogu biti sa savim drugačijim tegobama. Zato ima lekara koji se bave samo bolestima u dečijem uzrastu.
Identifikacija sa agresorom je pojam vezan za psihoanalitičku teoriju. Vezuje se za fazu Edipalnog kompleksa (oko 5.godine života), kada dete, osećajuci snažni erotski (incestuozni) naboj prema roditelju suprotnog pola, oseća takodje duboko neprijateljstvo prema roditelju istog pola. Npr., mali dečak oseća mrznju prema ocu koji "poseduje" majku i predstavlja prepreku u njegovom odnosu prema majci. Mržnja povlači za sobom i intenzivan strah jer njegov "rival", otac, budući da je stariji i očigledno moćniji, može da mu nanese povredu. Da bi prevazišao taj, ni malo prijatan, period, započinje proces "identifikacije sa agresorom" jer dečak oseća da će, identifikujući se sa ocem, potencijalnim agresorom, umanjiti mogućnost da bude lično povredjen. To je, u ovom periodu, normalno razvojno dogadjanje i ono prolazi sa Edipalnom fazom, a kao posledicu ima to što pojavno vidimo kao poistovećivanje dečaka sa ocem (koje možemo tumačiti i kao da je otac njegov "idol" ali se, naravno, ne vodimo psihoanalitičkom teorijom). Identifikacija sa agresorom se može javiti i u kasnijim životnim fazama, kada se čovek nadje u ugrožavajućim životnim okolnostima (realno ugrozavajućim ili kako ih on doživljava) pa identifikaciju sa onim koji ga ugrožava nesvesno bira kao način odbrane i izbor bezbednije pozicije. Npr. zatvorenici koji su bili unapredjivani u logorima da budu kontrolori svojim drugovima logorašima, često su pokazivali istu ili još veću surovost od svojih primarnih čuvara, upravo zbog identifikacije sa agresorom.
Ukoliko se vaše pitanje odnosi na dete u razvoju, skoro sa sigurnošću možete da računate da će ponašanje ovog tipa proći sa sazrevanjem. Ako govorite o odraslijoj osobi koja se i posle razvojnog perioda fiksirala na ponašanje koje ukazuje na identifikaciju sa agresorom, neophodan je psiholoski rad kako bi ta osoba stekla uvid u korene svog ponašanja i bila sposobna da ga koriguje.
Uz pravilni psihoterapijski rad, ali i uz dobrovoljnu saradnju klijenta, sasvim je moguće trajno prevazici ( "izleciti" ) takve oblike ponasanja.
Postovana Ass.Dr. ZIKIC,
Odgovoreno: 14. 04. 2007.Javljam se sa molbom da li mozete da mi odgovorite na pitanja koja me godinama muce i da mi razjasnite problematiku moga lecenja dugogodisnjeg,kome ne vidim vise ni svrhu ni kraj.... Rodjene sam 1956.god.,imam cerku od 24.g. i sina od 23.g. Zivim kao samohrana majka od 1987.g. kada mi se i bracna zajednica raspala.Zivim sa decom kod moje majke u konfornom 2,5-sobnom stanu u centru Kragujevca.Majka je penzioner , cerka radi povremeno (preko stud.zadruge) ;zavrsila je Visu skolu za menadzment,ali je nastavila da studira Ekonomiju i na III je godini. Sin je zavrsio III-stepen za kuvara i radi kao kuvar u jednom restoranu u KG. Ja sam zavrsila srednju skolu-Gimnaziju i radila sam do 2000.god. kao sluzbenik u banci , koja je u 2000.god. otisla u likvidaciju a zaposleni su ostali bez posla i prebaceni na Trziste rada bez novcane nadoknade. I ja sam povremeno radila razne poslove preko zadruge...ali zbog mog zdravlja sve manje uspevam da nadjem posao. Menstr.ciklus sam izgubila u 2000.god. Moj problem je u tome sto se od 1985.god. lecim kod PSIHIJATRA pod F:32.2 U terapiju je bio ukljucen Amyzol u kombinaciji sa Lexilium-om... Medjutim na kontrolnom pregledu kod PSIHOLOGA (po nalogu novog psihijatra),12.11.2004.god. uradjen je test situacije i test licnosti MMP -- koji su pokazali POREMECAJ LICNOSTI---BORDERLINE TIP, dif.dijagnosticki --SHIZOIDNI POREMECAJ; F: 60.31, sa promenom ter. na : Lorazepam,Flunisan, Maprotilin,Karbamazepin i po potrebi Flormidal; jer vec godinama imam poremecen san---i u neuropsiholoskom nalazu se zapaza razvojna DISKALKULIJA i FRONTALNA PATOLOGIJA ( nikada mi nije objasnjeno od strane lekara ---STA TO ZNACI KONKRETNO). Mene interesuje da li je ovo moje stanje pripada NEUROZI ili PSIHOZI, da li je izlecivo i da li je nasledno (zbog moje dece)... Ja redovno uzimam terapiju i odlazim na zakazane kontrole jedan put mesecno.....Da li bi u mom slucaju trebalo uraditi jos neke vrste TESTOVA i PRETRAGA..jer ovo stanje vise ne mogu da podnosim...samo lekovi---kutije;razvrstavanja...i nikad kraja.... U mojoj porodici je moj pokojni otac lecen od NEURASTENIJE kao mladic od 20.god. i u negovom lecenju je bio koriscen Largaktil----jedino to mogu da kazem---jer porodica nikada nije detaljno i zvanicno pricala o tome..... ostali slucajevi takve vrste lecenja mi nisu poznati ni sa strane oceve ni majcine familije... Postovana Doktorko,ja sam bila preopsirna i izvinjavam se zbog toga ;mozda sam nesto BITNO preskocila...ali se trenutno ne secam nicega sto bi bilo zancajno za sagledavanje moje situacije; lecena sam bolnicki prvi put po nastanku problema a kasnije sam iz par navrata lecena u 'Dnevnoj bolnici"..... Znaci sada sam pod terapijom i dalje i dijagnozom F:60.31 ; F: 32.3 ..... Srdacno Vas pozdravlja Jasna,i nadam se da cu uz vasu pomoc donekle moci da sagledam stanje u kome se nalazim.
UNAPRD SE ZAHVALJUJEM I NADAM SE ODGOVORU
Obzirom da mi niste opisali Vaše tegobe, odgovor na Vaše pitanje će biti samo teorijske i na osnovu podataka iz medicinske dokumentacije koju ste mi naveli. Dijagnoze pod kojim se lečite ne pripadaju ni neurozama ni pravim psihozama. Dijagnoza F32.2 pripada takozvanim afektivnim poremećajima ili prevedeno, poremećajima raspoloženja. Radi se o teškoj depresivnoj epizodi. Izgleda da ste imali i još teži oblik - F32.3 kada je depresivnost toliko izražena da osoba ne procenjuje realnost pravilno nego, u skladu sa svojim sumornim raspoloženjem, veruje u ono što realnost ne donosi. Druga dijagnoza, F60.31 pripada takozvanim poremećajima ličnosti (tz. Borderline poremećaj ličnosti). U psihijatriji se ovo ne smatra bolešću (nešto što dodje i prodje) nego stanjem (nešto što je karakteristika naše ličnosti od najranijeg detinjstva pa nadalje). Kada kažemo da se radi o “poremećaju” ličnosti to znači da osoba ima jako naglašene pojedine crte / karakteristike ličnosti tako da joj to stvara probleme. Kod Borderline-a najveći problem, pored ostalih, je impulsivnost iz koga proizilaze brojni drugi, poput samopovredjivanja i problema u medjuljudskim relacijama. Veoma su osetljivi na svaku vrstu odvajanja i skloni izmenama raspoloženja, najčešće depresivnosti. Kompletan opis ovog poremećaja ličnosti je daleko složeniji. Depresija je izlečiva bolest u najvećem broju slučajeva. Ima, doduše, i jedan odredjen broj pacijenata kod kojih se simptomi ne povuku u potpunosti, ali joj ne smetaju u tolikoj meri da su joj život i svakodnevno funkcionisanje otežani. Postoji i jedan veoma mali broj pacijenata koji ne reaguju na primenjenu terapiju. Što se tiče poremećaja ličnosti – smatra se da se tokom vremena predhodno naglašene karakteristike ličnosti ublažavaju. Lečenje je potrebno jedino ako dodje do komplikacija i dekompenzacija – što znači, do pojave simptoma neke od psihijatrijskih bolesti. Oba stanja mogu biti učestalija u porodici. Ovo nije izričito pravilo, te Vaša deca ne moraju da imaju iste tegobe kao i Vi. Preporučila bih Vam kontrolu neurologa sa neuropsihološkim nalazom.
Čitajući o anksioznosti zainteresovao sam se za kognitivno bihejvioralnu terapiju. Međutim, količina materijala koju sam našao na internetu o ovoj temi je dosta škrta i približno ista. Zato me interesuje da li možete da mi preporušite neku literatura gde je ova tema dublje obrađena.
Odgovoreno: 14. 04. 2007.Poštovani,
Ako ste pretraživali podatke na internetu na našem jeziku, tada zaista ima veoma malo podataka. Medjutim, ako znate engleski i u pretraživaču ukucate ključne reči „cognitive behavior therapy" naći ćete veliki broj stranica o ovoj temi. Što se tiče domaćih knjiga - za sada je najpogodnija za opštu populaciju knjiga Prof. dr Jezdimira Zdravkovića pod nazivom „Tumačenje neuroza" gde se daju jako dobri opisi samih anksioznih poremećaja i metoda bihejvioralno kognitivne terapije. Na engleskom jeziku imate jako veliki broj stručnih knjiga, ali i knjiga samopomoći poput jako popularne „Mind over Mood", „Overcoming anxiety" i sl. Ako ste profesionalno zainteresovani za ovu psihoterapijsku metodu, u Nišu se organizuje četvorogodišnja edukacija iz ovog psihoterapijskog pravca http://www.srabct.org.yu .
Imam 26 godina i još uvek nisam imala dečka. Imam hormonski poremećaj od malena. Ne mogu da verujem da već 26 godina nisam našla nekog momka skim bi bila u vezi. Apsolvent sam više medicinske škole. Koje korake da preduzmem?
Odgovoreno: 07. 03. 2007.Poštovana,
Razlozi zbog kojih još uvek nisi imala momka mogu biti veoma različiti. Postoje osobe koje su od uvek povučene, ne druže se i ne izlaze mnogo i zbog toga nemaju mnogo mogućnosti da nadju partnera. Može da se desi da imaš veoma visoke zahteve i da ni jedan nije dovoljno dobar za tebe. Svako za tebe ima neku manu koja je nepremostiva. Takodje, može da se desi da imaš i strahove od počinjanja bliskijih relacija. Čest uzrok da se mlada osoba ne upušta u neku vezu je i to što nema samopouzdanja i poverenja u sebe i u svoje kvalitete, što je nesigurna u svoje sposobnosti, misli da su svi drugi bolji od nje i zbog toga ne ulazi u socijalne relacije sa suprotnim polom, pa čak i izbegava bilo koje situacije koje bi mogle da dovedu do toga. Razlog mogu da budu i strogi roditelji koji jednostavno ne dozvoljavaju bilo kakvu vezu, kao i recimo da su neki drugi motivi preči no zabavljanje (recimo škola, sport, muzika i sl). Ponekad, osoba jednostavno nema potrebe za tim.
Šta raditi u takvoj situaciji, zavisi od osnovnog razloga zbog koga je problem nastao. Ako, recimo, nemamo dovoljno samopouzdanja, potrebno je proći asertivni trening. Ako imamo socijalne strahove onda je potrebna psihoterapija i eventualno lekovi. Ako nemamo veštinu komunikacije sa drugim osobama, mogao bi da pomogne trening socijalnih veština itd. U najvećem broju slučajeva sa ovakvim problemom, nije potrebno ništa posebno uratiti što se tiče psihijatrijske terapije, već samo da osoba malo promeni navike, više izlazi, pošalje po koji signal da joj se neko svidja, nasmeje se, započne neutralan razgovor i sl. Ako pokažemo da smo zainteresovani, da nismo odbojni, da smo otvoreni za prijateljski razgovor, lakšeće nam prići i eto šanse da to poznanstvo eventualno krene i u drugom pravcu. Sa veštinom nalaženja partnera niko nije rodjen - priroda nam da samo potrebu, a način na koji dolazimo do partnera se najčešće izgradjuje tokom života. Šta raditi - to će te sami najbolje spoznati. Jedino što nije dobro je da ne pokušavate ništa jer bez Vaše aktivnosti neće ni biti rezultata.
Da li mi možete reći nešto o bolesti zvanoj TIKA, sin moje drugarice boluje od te bolesti. Da li je izlečiva i koliko traje lečenje? Dete ima 9 godina i ima tu bolest već 3 godine. Ide na terapiju, pije lekove ali ništa ne pomaže.
Odgovoreno: 07. 03. 2007.Poštovana,
S obzirom da sam ja specijalista psihijatar koji radi samo sa odraslim osobama, najbolje je da se obratite dečijem lekaru koji će Vam dati adekvatniji i stručniji odgovor na to pitanje. U dečijem periodu postoji niz specifičnih oboljenja koja se ne javljaju kod odreslih, ili, ako ih ima i kod odraslih, onda mogu biti sa savim drugačijim tegobama. Zato ima lekara koji se bave samo bolestima u dečijem uzrastu.
Šta u psihologiji znači termin "identifikacija sa agresorom", u koju kategoriju bolesti spada, da li je naslednog karaktera i da li se trajno leči?
Odgovoreno: 07. 03. 2007.Identifikacija sa agresorom je pojam vezan za psihoanalitičku teoriju. Vezuje se za fazu Edipalnog kompleksa (oko 5.godine života), kada dete, osećajuci snažni erotski (incestuozni) naboj prema roditelju suprotnog pola, oseća takodje duboko neprijateljstvo prema roditelju istog pola. Npr., mali dečak oseća mrznju prema ocu koji "poseduje" majku i predstavlja prepreku u njegovom odnosu prema majci. Mržnja povlači za sobom i intenzivan strah jer njegov "rival", otac, budući da je stariji i očigledno moćniji, može da mu nanese povredu. Da bi prevazišao taj, ni malo prijatan, period, započinje proces "identifikacije sa agresorom" jer dečak oseća da će, identifikujući se sa ocem, potencijalnim agresorom, umanjiti mogućnost da bude lično povredjen. To je, u ovom periodu, normalno razvojno dogadjanje i ono prolazi sa Edipalnom fazom, a kao posledicu ima to što pojavno vidimo kao poistovećivanje dečaka sa ocem (koje možemo tumačiti i kao da je otac njegov "idol" ali se, naravno, ne vodimo psihoanalitičkom teorijom). Identifikacija sa agresorom se može javiti i u kasnijim životnim fazama, kada se čovek nadje u ugrožavajućim životnim okolnostima (realno ugrozavajućim ili kako ih on doživljava) pa identifikaciju sa onim koji ga ugrožava nesvesno bira kao način odbrane i izbor bezbednije pozicije. Npr. zatvorenici koji su bili unapredjivani u logorima da budu kontrolori svojim drugovima logorašima, često su pokazivali istu ili još veću surovost od svojih primarnih čuvara, upravo zbog identifikacije sa agresorom.
Prikazano 2321-2325 od ukupno 2327 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima