Radim seminarski iz socijalne patologije i to temu "Porodične posledice alkoholizma". Možete li da mi pošaljete nešto o tome ili preporučite neke internet adrese gde mogu naći više o toj temi.
Materijal na internetu lako možete pronaći unošenjem ključnih reči u pretraživač. Možda je ipak najbolje da nadjete bilo koji udžbenik iz psihijatrije, u skoro svakom ima puno podataka o tome. Knjige o alkoholizmu se mogu naći i u bibliotekama.
U poslednjih godinu dana sam primetila da imam pojačano znojenje u predelu pazuha. Upotrebljavala sam razna sredstva protiv prekomernog znojenja ali od njih nije bilo koristi. Da li su u pitanju simptomi psihičkih bolesti, iako se psihički osećam dobro, ili je u pitanju nešto drugo?
Svaka emocija/osećanje koje imamo ide i sa nekim telesnim simptomom. To je zato jer su duša i telo povezani. Postoje stanja gde pacijenti imaju samo telesne simptome a zapravo se radi o psihičkom poremećaju. S obzirom da tada dominiraju telesni simptomi, da bi smo razrešili dilemu, obavimo sva neophodna telesna ispitivanja i ako se ne pronadje telesni uzrok takvom stanju, smatra se da su tegobe psihogenog karaktera. Prema tome, potrebno je da se najpre javite lekaru opšte prakse ili internisti koji će uraditi odredjene analize i reći da li se radi o telesnom uzroku Vaših tegoba. Ako nema znaka telesne bolesti i ukoliko je Vaš problem toliko izražen da Vas remeti u svakodnevnom životu, potrebno je da se javite psihijatru. Uzroci pojačanog znojenja (hiperhidroze) mogu biti različiti. Postoji primarna hiperhidroza, kada se radi o zasebnoj bolesti, ali je najčešće sekundarna hiperhidroza, odnosno samo simptom u sklopu neke druge bolesti. Kod primarne hiperhidroze imamo pojačano znojenje ruku, nogu i ispod pazuha i javlja se u 2-3 % opšte populacije. U navećem broju slučajeva se ne zna tačan uzrok. Često se radi o naslednoj sklonosti ka pojačanom znojenju. U vašem slučaju se najverovatnije ne radi o psihološkomuzroku, ali će konačnu procenu doneti neophodna ispitivanja.
Imam 20 godina i sa svojim partnerom sam u vezi dve godine, ali još nisam imala "klasične" seksualne odnose s njim. Mi stupamo u obostrano zadovoljavanje ali još uvek nismo imali vaginalni seks. Da li to može vremenom da utiče na moje psihičko stanje i da li je to opasno?
Naravno da to što do sada nisi imala seksualne odnose sa svojim momkom neće negativno uticati ni na tvoje psihičko, niti na tvoje telesno zdravlje. Mnogo veći problem može da bude (pa i da dovede do ozbiljnih psiholoških i seksualnih problema), ako udješ u intimne odnose ako još nisi spremna za njih a samo zbog toga jer to od tebe očekuje ili insistira tvoj momak, ili su neke od tvojih drugarica već to uradile. Kada budeš spremna, to će jednostavno samo doći. Ne žuri nigde, važna je suština a ne brzina kojom ćeš doći do seksualne zrelosti.
Postovana dr. Olivera,
majka mog dugogodisnjeg momka je bolesna i dijagnoza glasi: hronicna
dezintegrativna schizoafektivna psihoza i sifra bolesti je F 20.6 i F
25.2.Leci se vec 25 god.i koliko je meni receno niko od njenih predaka
nije bolovao.
Molim Vas da razumete moju zabrinutost i da mi odgovorite kakve su
predispozicije za nasledni faktor i kod mog momka (ima 35 god,) i za
nase buduce potomstvo. Takodje pitam da li je moguce da se njegova
majka zaista razbolela bez genetske predispozicije ili tu uvek postoji
nasledni faktor.
I jos jedno pitanje, ja nikada nisam dobila odgovor o njenoj bolesti
pa sam pronasla na internetu, ali pitam i Vas da mi prema ovim siframa
kazete da li je prosto u pitanju sizofrenija?
Hvala Vam unapred,
Oko 1% svih osoba koje nemaju rodjake obolele od shizofrenije ipak dobiju ovo oboljenje. Ovakvi slučajevi se u najnovijoj literature ne smatraju genetskim (tz. fenokopije) već posledicom delovanja različitih faktora, poput povreda glave, infekcija i komplikacija tokom trudnoće, epilepsije i sl. Ako pak imamo nekog obolelog rodjaka, onda je procenat nešto viši. Ako je jedan jedan od roditelja oboleo od ove hronične bolest, onda će se kod dece takodje javiti bolest u 13 % slučajeva. To znači da od 100 dece koje imaju jednog obolelog roditelja njih 13 oboli, a 87 je zdravo. Ako je obolela baka ili deka, bolest se može javiti i kod unučića u 5% slučajeva. Postoji mogućnost da medju onima koji ne obole imamo odredjeni procenat osoba sa poremećajima ličnosti. Ako Vaš momak do sada nije imao znake bolesti, postoji velika verovatnoća da ih neće ni imati jer je početak bolesti najčešće do 35 godine života. Medjutim, postoje slučajevi i sa nešto kasnijim početkom. Iako se ova bolest smatra u značajnom stepenu naslednom, smatra se da mnogi spoljašnji činioci imaju važan uticaj na razvoj sch.
Cenjena Dr Olivera,
vec sam vam postavio pitanje o načinu konzumacije leka flunirina, i
zahvalan sam vam na brzom odgovoru.
Sad bih malo proširio temu, uz nadu da vam neću biti naporan.
U avgustu 2004. sam prvi put otišao kod psihijatra
zbog jako lošeg opšteg stanja svesti.
Pokušacu u najkracem da objasnim;
Odrastao sam u bolesnim uslovima, u nesrećnoj porodici i to je
ostavilo puno posledica na moju ličnost i na moju, kako vi kašete
"životnu radost" (nje nema, jednostavno propuštam dane da idu jedan
za drugim sa nadom da nece dugo trajati)
U početnim razgovorima sa psihijatrom (Doktorka se preziva Miloš, ako
se dobro secam) dobio sam terapiju flunirin - jedna kapsula dnevno.
takode sam paralelno sa razgovorima sa njom imao i početne
testove-razgovore sa psihoterapeutom, relativno mladom i posvecenom
Doktorkom, na šalost ne sećam se imena.
posle dva meseca ja sam prekinuo sa odlašenjem na zakazane sastanke sa
pomenutom Dr Miloš, i sa uzimanjem prepisanog flunirina.
Zašto, zato što sam u svojoj nesrecnosti došao do sledeceg
zakljucka: uzroci mojoj nesreci su prilicno konkretni i još uvek
postoje (i jesu, to je istina) i nema meni pomoci od pijenja anti
depresiva, niti od lamentiranja nad sudbinom kod psihoterapeuta, nego
je jedino rešenje da se promene šivotni uslovi na taj nacin da se
ode od tih pomenutih i veoma konkretnih problema-uzrocnika. Ali to je
nemoguce, neizvodlhjivo, to je tipicno vrzino kolo u kojem sam ja
uzrocnicima toliko oštecen da nisam ni sposoban da se oslobodim tih
uzrocnika moje nesrece.
Ipak, u septembru 2006. sam u jednom trenutku velikog očaja (mada,
cela 2005 i 2006 a i mnoge godine pre toga su godine očaja u mojem
šivotu) ušao sam u prvu apoteku i kupio kutiju flunirina.
Od tada ga uzimam svakodnevno, ovo je šesti mesec, šesta kutija.
Zahvaljujuci flunirinu ja nisam promenio nacin razmišljanja, ali bar
nemam one sate i sate ocajanja u kojem se osecam tako jadno da to ima
i svoju fizicku komponentu, negde u grudima i stomaku.
Iz izvora sa interneta sam saznao da terapija flunirinom treba da traje
bar 6 meseci. Šta posle tih 6 meseci? Hvala.
Veoma je teško reči na osnovu Vaših podataka i posebno bez direktne psihijatrijske procene pacijenta, šta dalje sa nekim lekom. Tegobe koje ste opisali mogu biti sastavni deo mnogih psihijatrijskih oboljenja, tako da savet koji bi dala može biti sasvim pogrešan i loš po Vas. Recimo, ako se radi o prvoj epizodi depresije, po psihijatrijskim smernicama, antidepresiv treba da se uzima godinu dana, stim što bi se u početku doza leka polako podizala, zatim održavala na odredjenom nivou a posle odredjenog vremenskog perioda polako spuštala i to po tačno odredjenim pravilima. Ako se radi o nekom drugom oboljenju, terapija je sasvim drugačija. Može trajati samo par meseci, ali i doživotno.
Ono što smatram da je za Vas najbolje je da se javite nekom psihijatru, koji će nakon obavljenog pregleda proceniti šta dalje sa Vašom terapijom. Iako su ponekad razlozi naših psihičkih kriza dobrim delom povezani sa onim što se dešava u našoj okolini, veoma je bitno da najpre potražimo stručnu pomoć da izadjemo iz psihičke krize i ojačamo, jer tek kada smo psihički stabilni možemo da donosimo bolje odluke i povlačimo prave poteze koje će nam pomoći da se lakše izborimo sa spoljašnjim problemom. Ponekad, iako se čini da problem dolazi iz spoljašnje sredine, problem, zapravo, leži u nama. Tada se primenjuju odredjene psihoterapijske metode koje nam pomažu da uvidimo i eventualno razrešimo problem u nama samima.
Radim seminarski iz socijalne patologije i to temu "Porodične posledice alkoholizma". Možete li da mi pošaljete nešto o tome ili preporučite neke internet adrese gde mogu naći više o toj temi.
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Poštovana
Materijal na internetu lako možete pronaći unošenjem ključnih reči u pretraživač. Možda je ipak najbolje da nadjete bilo koji udžbenik iz psihijatrije, u skoro svakom ima puno podataka o tome. Knjige o alkoholizmu se mogu naći i u bibliotekama.
U poslednjih godinu dana sam primetila da imam pojačano znojenje u predelu pazuha. Upotrebljavala sam razna sredstva protiv prekomernog znojenja ali od njih nije bilo koristi. Da li su u pitanju simptomi psihičkih bolesti, iako se psihički osećam dobro, ili je u pitanju nešto drugo?
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Poštovana,
Svaka emocija/osećanje koje imamo ide i sa nekim telesnim simptomom. To je zato jer su duša i telo povezani. Postoje stanja gde pacijenti imaju samo telesne simptome a zapravo se radi o psihičkom poremećaju. S obzirom da tada dominiraju telesni simptomi, da bi smo razrešili dilemu, obavimo sva neophodna telesna ispitivanja i ako se ne pronadje telesni uzrok takvom stanju, smatra se da su tegobe psihogenog karaktera. Prema tome, potrebno je da se najpre javite lekaru opšte prakse ili internisti koji će uraditi odredjene analize i reći da li se radi o telesnom uzroku Vaših tegoba. Ako nema znaka telesne bolesti i ukoliko je Vaš problem toliko izražen da Vas remeti u svakodnevnom životu, potrebno je da se javite psihijatru. Uzroci pojačanog znojenja (hiperhidroze) mogu biti različiti. Postoji primarna hiperhidroza, kada se radi o zasebnoj bolesti, ali je najčešće sekundarna hiperhidroza, odnosno samo simptom u sklopu neke druge bolesti. Kod primarne hiperhidroze imamo pojačano znojenje ruku, nogu i ispod pazuha i javlja se u 2-3 % opšte populacije. U navećem broju slučajeva se ne zna tačan uzrok. Često se radi o naslednoj sklonosti ka pojačanom znojenju. U vašem slučaju se najverovatnije ne radi o psihološkom uzroku, ali će konačnu procenu doneti neophodna ispitivanja.
Imam 20 godina i sa svojim partnerom sam u vezi dve godine, ali još nisam imala "klasične" seksualne odnose s njim. Mi stupamo u obostrano zadovoljavanje ali još uvek nismo imali vaginalni seks. Da li to može vremenom da utiče na moje psihičko stanje i da li je to opasno?
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Poštovana,
Naravno da to što do sada nisi imala seksualne odnose sa svojim momkom neće negativno uticati ni na tvoje psihičko, niti na tvoje telesno zdravlje. Mnogo veći problem može da bude (pa i da dovede do ozbiljnih psiholoških i seksualnih problema), ako udješ u intimne odnose ako još nisi spremna za njih a samo zbog toga jer to od tebe očekuje ili insistira tvoj momak, ili su neke od tvojih drugarica već to uradile. Kada budeš spremna, to će jednostavno samo doći. Ne žuri nigde, važna je suština a ne brzina kojom ćeš doći do seksualne zrelosti.
Postovana dr. Olivera, majka mog dugogodisnjeg momka je bolesna i dijagnoza glasi: hronicna dezintegrativna schizoafektivna psihoza i sifra bolesti je F 20.6 i F 25.2.Leci se vec 25 god.i koliko je meni receno niko od njenih predaka nije bolovao. Molim Vas da razumete moju zabrinutost i da mi odgovorite kakve su predispozicije za nasledni faktor i kod mog momka (ima 35 god,) i za nase buduce potomstvo. Takodje pitam da li je moguce da se njegova majka zaista razbolela bez genetske predispozicije ili tu uvek postoji nasledni faktor. I jos jedno pitanje, ja nikada nisam dobila odgovor o njenoj bolesti pa sam pronasla na internetu, ali pitam i Vas da mi prema ovim siframa kazete da li je prosto u pitanju sizofrenija? Hvala Vam unapred,
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Oko 1% svih osoba koje nemaju rodjake obolele od shizofrenije ipak dobiju ovo oboljenje. Ovakvi slučajevi se u najnovijoj literature ne smatraju genetskim (tz. fenokopije) već posledicom delovanja različitih faktora, poput povreda glave, infekcija i komplikacija tokom trudnoće, epilepsije i sl. Ako pak imamo nekog obolelog rodjaka, onda je procenat nešto viši. Ako je jedan jedan od roditelja oboleo od ove hronične bolest, onda će se kod dece takodje javiti bolest u 13 % slučajeva. To znači da od 100 dece koje imaju jednog obolelog roditelja njih 13 oboli, a 87 je zdravo. Ako je obolela baka ili deka, bolest se može javiti i kod unučića u 5% slučajeva. Postoji mogućnost da medju onima koji ne obole imamo odredjeni procenat osoba sa poremećajima ličnosti. Ako Vaš momak do sada nije imao znake bolesti, postoji velika verovatnoća da ih neće ni imati jer je početak bolesti najčešće do 35 godine života. Medjutim, postoje slučajevi i sa nešto kasnijim početkom. Iako se ova bolest smatra u značajnom stepenu naslednom, smatra se da mnogi spoljašnji činioci imaju važan uticaj na razvoj sch.
Cenjena Dr Olivera, vec sam vam postavio pitanje o načinu konzumacije leka flunirina, i zahvalan sam vam na brzom odgovoru. Sad bih malo proširio temu, uz nadu da vam neću biti naporan. U avgustu 2004. sam prvi put otišao kod psihijatra zbog jako lošeg opšteg stanja svesti. Pokušacu u najkracem da objasnim; Odrastao sam u bolesnim uslovima, u nesrećnoj porodici i to je ostavilo puno posledica na moju ličnost i na moju, kako vi kašete "životnu radost" (nje nema, jednostavno propuštam dane da idu jedan za drugim sa nadom da nece dugo trajati) U početnim razgovorima sa psihijatrom (Doktorka se preziva Miloš, ako se dobro secam) dobio sam terapiju flunirin - jedna kapsula dnevno. takode sam paralelno sa razgovorima sa njom imao i početne testove-razgovore sa psihoterapeutom, relativno mladom i posvecenom Doktorkom, na šalost ne sećam se imena. posle dva meseca ja sam prekinuo sa odlašenjem na zakazane sastanke sa pomenutom Dr Miloš, i sa uzimanjem prepisanog flunirina. Zašto, zato što sam u svojoj nesrecnosti došao do sledeceg zakljucka: uzroci mojoj nesreci su prilicno konkretni i još uvek postoje (i jesu, to je istina) i nema meni pomoci od pijenja anti depresiva, niti od lamentiranja nad sudbinom kod psihoterapeuta, nego je jedino rešenje da se promene šivotni uslovi na taj nacin da se ode od tih pomenutih i veoma konkretnih problema-uzrocnika. Ali to je nemoguce, neizvodlhjivo, to je tipicno vrzino kolo u kojem sam ja uzrocnicima toliko oštecen da nisam ni sposoban da se oslobodim tih uzrocnika moje nesrece. Ipak, u septembru 2006. sam u jednom trenutku velikog očaja (mada, cela 2005 i 2006 a i mnoge godine pre toga su godine očaja u mojem šivotu) ušao sam u prvu apoteku i kupio kutiju flunirina. Od tada ga uzimam svakodnevno, ovo je šesti mesec, šesta kutija. Zahvaljujuci flunirinu ja nisam promenio nacin razmišljanja, ali bar nemam one sate i sate ocajanja u kojem se osecam tako jadno da to ima i svoju fizicku komponentu, negde u grudima i stomaku. Iz izvora sa interneta sam saznao da terapija flunirinom treba da traje bar 6 meseci. Šta posle tih 6 meseci? Hvala.
Odgovoreno: 22. 04. 2007.Veoma je teško reči na osnovu Vaših podataka i posebno bez direktne psihijatrijske procene pacijenta, šta dalje sa nekim lekom. Tegobe koje ste opisali mogu biti sastavni deo mnogih psihijatrijskih oboljenja, tako da savet koji bi dala može biti sasvim pogrešan i loš po Vas. Recimo, ako se radi o prvoj epizodi depresije, po psihijatrijskim smernicama, antidepresiv treba da se uzima godinu dana, stim što bi se u početku doza leka polako podizala, zatim održavala na odredjenom nivou a posle odredjenog vremenskog perioda polako spuštala i to po tačno odredjenim pravilima. Ako se radi o nekom drugom oboljenju, terapija je sasvim drugačija. Može trajati samo par meseci, ali i doživotno. Ono što smatram da je za Vas najbolje je da se javite nekom psihijatru, koji će nakon obavljenog pregleda proceniti šta dalje sa Vašom terapijom. Iako su ponekad razlozi naših psihičkih kriza dobrim delom povezani sa onim što se dešava u našoj okolini, veoma je bitno da najpre potražimo stručnu pomoć da izadjemo iz psihičke krize i ojačamo, jer tek kada smo psihički stabilni možemo da donosimo bolje odluke i povlačimo prave poteze koje će nam pomoći da se lakše izborimo sa spoljašnjim problemom. Ponekad, iako se čini da problem dolazi iz spoljašnje sredine, problem, zapravo, leži u nama. Tada se primenjuju odredjene psihoterapijske metode koje nam pomažu da uvidimo i eventualno razrešimo problem u nama samima.
Prikazano 2311-2315 od ukupno 2327 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima