Odavno želim da Vam postavim pitanje koje se tiče odnosa da dečkom, ali nisam se usudila jer mi je jasno da i sama treba nešto da učinim. Imam 23 godine i ovo mi je prva ozbiljnija veza koja traje 2 meseca. Pre njega sam bila zaljubljena, ali ništa od toga nije ostvareno. Da ne pominjem da nisam imala ni odnose. Od početka veze, on se ponaša vrlo čudno. Pošalje par poruka, na neke moje ni ne odgovori, fiksni telefon ne namerava da mi da, viđamo se samo kada to njemu odgovara, već treći dan me je pitao da li bih spavala sa njim, na šta sam ja vrlo burno reagovala. Nema ga par dana da se javi, a kada se nakon toga javi, sve deluje sasvim normalno. Inače, rastao je bez majke, koja je umrla dok je bio još u osnovnoj školi, a otac mu je preminuo prošle godine. Naravno, on o tome ne priča sa mnom, već ja to saznajem preko drugih ljudi. On ima 26 godina i mislila sam da je dovoljno sazreo, ali sam se izgleda prevarila. Kaže da je imao puno devojaka, koje on nije voleo, a ni one njega, mada sam jednu imala prilike da upoznam, ona je i potvrdila moje sumnje - da se na isti način ponašao i prema njoj, ali ga je ona volela. U svoju kuću je nikada nije pozvao, samo je on išao kod nje. Meni je rekao da je iz Požege (ja sam iz Užica), a zapravo živi u malom naselju pored Požege. Govori mi lepe stvari, da me voli i slično, mada ne znam koliko mogu da mu verujem. Nikada me ne sačeka kada se vraćam iz Beograda (pošto studiram), čak se čitav dan ne javlja kada zna da dolazim. Pokušala sam da pričam sa njim, ali ne uspeva, uvek skrene na drugu temu. Zanima me da li mislite da on ima nekekve komplekse?
Draga Ana, nemaju svi jednake predstave o tome kako partnerska veza treba da izgleda, niti su svi spremni da se u nju ulože na isti način. Vi, očigledno, smatrate da u vezu treba dosta ulagati i da komunikacija sa partnerom treba da bude česta, emotivno intenzivna i ne bojite se otvorenog pokazivanja osecanja. Vaš mladić, izgleda, ima drugačiju predstavu o ponašanju u vezi, što ne znači da Vas ne voli ili da ima komplekse, već može samo da znači da je tokom svog razvoja i odrastanja formirao drugačiju sliku o zabavljanju. Neki oblici ponašanja uče se u najranijim godinama života, pa i samo odrastanje bez majke, koje pominjete, može da bude razlog za nesnalaženje u pokazivanju ljubavi. Njegovo ponašanje njemu samom sigurno izgleda sasvim u redu, pa čak postoji mogućnost da se povlači ukoliko Vi previše izražavate svoje emocije ili od njega očekujete previše otvoreno ponašanje. Takođe, i količina ljubavi koju neko može da pruži varira od pojedinca do pojedinca. Možda je Vaš minimum blizu njegovog maksimuma, tako da Vi stalno možete verovati da Vam ne daje sve od sebe, a on, jednostavno, ima toliki kapacitet za pružanje ljubavi. To što mu je teško da prizna da je iz manjeg mesta nije neobično kod ljudi koji svoju nesigurnost zbog porekla kojim se ne ponose prikrivaju čak i blagim iskrivljavajem istine, ili nekada ponašanjem koje na prvi pogled izgleda kao preterana sigurnost u sebe, iako je upravo suprotno. Ne priča puno o sebi jer verovatno ima više stvari koje ga iz njegove istorije ne čine ponosnim, koliko god da on za to nije kriv. Iako ima dovoljno godina da spada u kategoriju već prilično zrelih mladih ljudi, to što u ovakvom ponašanju možemo da nazremo emocionalnu nedozrelost i nedostatak samopouzdanja još uvek ne znači da kod njega postoji neki poremećaj, već da su određeni faktori doprineli njegovom sporijem sazrevanju. I konačno, veza od 2 meseca je ipak relativno kratka i možda on spada u ljude koji se otvaraju sporije i tek kad u nekog steknu poverenje posle dužeg perioda, više se ulažu u taj odnos, otvoreniji su i iskazuju veću brigu za partnera i bliskost sa njim. Ako Vam već govori lepe stvari, kako kažete, ukoliko imate neki jasan razlog da mu ne verujete, razumljivo je da njegove reči prihvatate sa rezervom. Ukoliko je i njegovo ponašanje, kada ste zajedno, blago, nežno i postupci odgovaraju onome što govori, ne vidim razloge za sumnju. Možda i Vi želite previše garancija. Partnerska veza je dvosmerna staza koju nepoverenje i sumnje sigurno neće ojačati.
Pročitala sam na ovom sajtu o ovom seksualnom poremecaju, pa sam negde tu pronašla sebe i jako sam zabrinuta. Naime, kod mene se to javlja u obliku povremenog peckanja u toku odnosa. Ja sam imala dva momka. Prvi je bio osoba kojoj je malo stalo do mene, a meni je on bio jako važan u životu, pa se to posle dvogodišnje mukotrpne (za mene) veze i okončalo. Međutim, tada nisam imala nikakvih problema, dok sada kada imam osobu koja me bezgranično voli i poštuje javljaju se ti i slični problemi. I to ne od samog početka (prvih nekoliko meseci je bilo bajno), već dosta kasnije kada smo se upoznali jako dobro i zavoleli istinski. Da li je moguće da mi se sada ispoljavaju traume nakon toliko vremena ili je problem u organskim
uzročnicima?
Prema ovome što navodite ne bih rekla da je problem psihogene prirode, pa ako se već sa sličnim pitanjem do sada nistejavljali ginekologu, savetujem da to ipak učinite. Kako su problemi koje navodite relativno blagi i povremeni, ne ukazuju na sindrom u kome ste se prepoznali. Razumevanje i blizak odnos koji opisujete u sadašnjoj vezi dobra su osnova za uspešne seksualne odnose. Ne prenagljujte sa bojaznima vezanim za povremene tegobe, jer već i samo Vaše ubeđenje da je u pitanju određena vrsta psihosomatske manifestacije u pitanju, može učiniti da u nekim situacijama blage smetnje registrujete kao značajnije nego što one jesu. Opustite se i uživajte u dobroj partnerskoj vezi.
Imam problem sa svakim partnerom zato što se brzo zaljubim, a još brže ohladimi onda se nekako mučim kroz vezu, nadajući se da će se strast povratiti. Nisam klinka, imam 30 godina i vreme mi je da zasnujem porodicu, a stalno mi se isto dešava. Da li je moguće da ja nisam sposobna da volim i šta preduzeti u tom slučaju?
Pretpostavljam da vi najbolje osećate da li umete da volite ili ne? Rekla bih da u Vama ima mnogo ljubavi i želje da volite, koja se nekada pretvara više u "ljubav prema ljubavi" nego u ljubav prema konkretnoj osobi. Potrebno Vam je osećanje da ste voljeni, prihvaćeni i da pripadate nekom, isto koliko želite da vi dajete ljubav. Međutim, ukoliko su Vaši periodi zaljubljenosti tako kratki i dolazi do brzog hlađenja, možda je u osnovi Vaša previše definisana ideja o tome kako treba da izgleda Vaš idealni partner - kada nekog upoznate, možda taj neko dosta verno oslikava Vaš ideal muškarca koga želite da sanjate, a onda se, relativno brzo, pokaže da on baš i nije to što ste očekivali. Tada Vaša zaljubljenost prelazi u fazu hlađenja. Druga mogućnost bi bila prelazak zaljubljenosti u ljubav kada, iako suočeni sa svim nedostacima i neočekivanim elementima koje Vaš partner pokazuje, možete da ga prihvatite (onakvog kakav jeste) i da ga takvog volite. Preispitajte svoja očekivanja od potencijalne veze i partnera, jer od toga kakva su nečija očekivanja u velikoj meri zavisi koliko će biti prilagodljiv u situaciji koju niko ne može do kraja da predvidi - u prilagođavanju na nečije navike, način mišljenja, stavove, vrednosti, planove za život. U većini veza kroz život čovek bira po nekom sličnom "ključu" pa se nekada pitamo kako se to za nas "lepe" baš "isti tipovi" ili ih takve "biramo". Pokušajte da razumete svoj "ključ" - šta je to što očekujete, a ne dobijate u vezama? Možda postoji nešto što bi bio "zajedničiki imenitelj" i u Vašim potrebama i u Vašim razočarenjima. Ako biste to mogli da spoznate, možda biste mogli da razumete da treba redefinisati upravo ta, konkretna, očekivanja i krenuti u novu vezu sa malo drugačije pozicije. Kako su te naše polazne ideje i očekivanja u vezi velikim delom ispod nivoa svesti, često ne možemo bez stručne pomoći razrešiti i dokučiti šta to pravi zbrku u našem emotivnom životu. Ukoliko ste dovoljno introspektivni i motivisani da radite na sebi, pokušajte da sebe preispitate, sami ili uz pomoć psihologa. Ono što je važno je da je Vaš problem rešiv i da spada u grupu emotivnih nedoumica sa kojima se mnogo ljudi suočava.
Porodila sam se pre godinu i po dana. Nakon porođaja (u manjoj meri i u trudnoci), patila sam od prilično intenzivne depresije, koja je trajala 6-7 meseci, u slabijem obliku i duže. Sada je sve u redu i ne mogu da shvatim šta se to i zašto dešavalo? Razmišljam o novoj trudnoći, ali se plašim da se depresija ne ponovi, zaista ne bih mogla da podnesem da opet prolazim kroz to.
Postprođajne psihičke smetnje javljaju se češće nego što obično o tome znamo, pa se onim ženama koje se nađu u takvom problemu čini da su jedine kojima se tako nešto dešava, i zbog toga se još teže osećaju. Samim tim što ste iz prethodne krize izašli bez posledica, to je dobar znak da imate stabilno psihičko zdravlje koje se u toj, veoma kompleksnoj situaciji, kratkoročno poljuljalo. Nema garancije ni za jednu porodilju da li će posle porođaja naići postporođajna kriza. Ukoliko je jednom već došlo do toga, postoji mogućnost da se i posle drugog porođaja ponovi, ali može da bude i bez ikakvih psihičkih smetnji. Shvatam da Vam je planiranje trudnoće utoliko teže, ali sada bar imate naznaku da već pre porođaja treba da se obratite psihijatru sa ovim pitanjem da biste, ukoliko do psihičke krize dođe, odmah počeli da uzimate određenu terapiju pa će kriza proći mnogo brže i lakše nego prošli put, ukoliko je uopšte bude. Nastojte da se ne opterećujete toliko razmišljanjem o tome u planiranju naredne trudnoće, jer već znate koliko je zadovoljstvo biti majka, pa kad znate da je već dugo vremena proš otkako ste prevaziči posleporodjajnu krizu, znate da ste dovoljno snazni da i potencijalnu sledecu prevazidjete i da ce sve biti u redu. Važno je da u svemu što planirate imate podršku porodice i svojih bliskih koji će biti uz vas za sve nove obaveze i eventualne probleme koje budete imali, jer ćete tako lakše ući u novu trudnoću i sa manje briga je izneti.
Pre skoro godinu dana sam počela da imam simptome paničnih napada udruženih sa agorofobijom. To mi se desilo u Beogradu gde sam studirala. Nisam smela da idem sama u prevoz, niti sam smela da idem sama iz kuće, na kraju nisam smela sama da budem ni u kući jer sam se plašila. Manifestacija tog straha je jako udaranje srca, znojili su mi se dlanovi, gušenje, osećaj da ću pasti u nesvest. Obratila sam se psihijatru u Palmotićevoj, ali mi nisu mnogo pomogli. Onda sam se vratila kući i u mestu u kojem živim uz porodicu i momka otpočela lečenje. Posećivala sam psihologa i plus imala i medikamentoznu terapiju, pila sam Flunisan i Ksalol, koje mi je prepisao psihijatar. Sada mi se čini da je sve prošlo, funkcionišem sama i čini mi se da je sve gotovo kao pre, osim što ne smem da putujem daleko negde, ali informišući se o svom problemu saznala sam da može biti recidivirajućeg karaktera, a još je gore što sam se takoreći navukla na Ksalol, iako mi je rečeno da prestanem da ga uzimam, ja se plašim da ću u tom slučaju opet imati tegobe od pre.
Panični napadi su veoma su teškionome ko ih doživljava, a onima sa kojima živite, ponekad neshvatljivi, pa su neretko skloni da obezvređuju Vaš doživljaj koji panični napad nosi. Vaši simptomi su dobro poznati svima onima koji se suočavaju sa problemom poput Vašeg, sa "strahom od straha", kako bismo mogli nazvati bojazan da do napada opet ne dođe. Mnogi pacijenti se produžavanjem medikamentozne terapije na neki način "štite" od potencijalnog ponavljanja smetnji. Terapiju bi trebalo ukidati postepeno, samim tim što i sami kažete da ste se "navukli" na Xalol. Zato je preporučljivo da se, u ovom procesu postepenog odvikavanja, redovno tokom nekog vremena javljate profesionalcu (psihijatru) koji će postepeno dozirati smanjivanje leka i/ili psihologu sa kojim ćete, kroz psihoterapiju, olakšavati napetost potenciranu novom i za vas zastrašujućom, situacijom, koja je vezana za dobrovoljno "odbacivanje" odbrambene terapije. Verujem da biste se bolje osećali kada biste živeli bez obaveze da svakodnevno mislite o terminima za uzimanje lekova i da biste, ukoliko se pokaže da su lekovi sada nepotrebni, osećali mnogo više samopouzdanja i ličnog zadovoljstva. Zar to nije dobar razlog da pokušate da se oslonite na sopstvene psihičke snage, umesto na lekove? Napominjem da je preporučljivo praćenje od strane stručnjaka za to vreme, kako biste taj krizni period lakše savladali.
Odavno želim da Vam postavim pitanje koje se tiče odnosa da dečkom, ali nisam se usudila jer mi je jasno da i sama treba nešto da učinim. Imam 23 godine i ovo mi je prva ozbiljnija veza koja traje 2 meseca. Pre njega sam bila zaljubljena, ali ništa od toga nije ostvareno. Da ne pominjem da nisam imala ni odnose. Od početka veze, on se ponaša vrlo čudno. Pošalje par poruka, na neke moje ni ne odgovori, fiksni telefon ne namerava da mi da, viđamo se samo kada to njemu odgovara, već treći dan me je pitao da li bih spavala sa njim, na šta sam ja vrlo burno reagovala. Nema ga par dana da se javi, a kada se nakon toga javi, sve deluje sasvim normalno. Inače, rastao je bez majke, koja je umrla dok je bio još u osnovnoj školi, a otac mu je preminuo prošle godine. Naravno, on o tome ne priča sa mnom, već ja to saznajem preko drugih ljudi. On ima 26 godina i mislila sam da je dovoljno sazreo, ali sam se izgleda prevarila. Kaže da je imao puno devojaka, koje on nije voleo, a ni one njega, mada sam jednu imala prilike da upoznam, ona je i potvrdila moje sumnje - da se na isti način ponašao i prema njoj, ali ga je ona volela. U svoju kuću je nikada nije pozvao, samo je on išao kod nje. Meni je rekao da je iz Požege (ja sam iz Užica), a zapravo živi u malom naselju pored Požege. Govori mi lepe stvari, da me voli i slično, mada ne znam koliko mogu da mu verujem. Nikada me ne sačeka kada se vraćam iz Beograda (pošto studiram), čak se čitav dan ne javlja kada zna da dolazim. Pokušala sam da pričam sa njim, ali ne uspeva, uvek skrene na drugu temu. Zanima me da li mislite da on ima nekekve komplekse?
Odgovoreno: 17. 04. 2007.Draga Ana, nemaju svi jednake predstave o tome kako partnerska veza treba da izgleda, niti su svi spremni da se u nju ulože na isti način. Vi, očigledno, smatrate da u vezu treba dosta ulagati i da komunikacija sa partnerom treba da bude česta, emotivno intenzivna i ne bojite se otvorenog pokazivanja osecanja. Vaš mladić, izgleda, ima drugačiju predstavu o ponašanju u vezi, što ne znači da Vas ne voli ili da ima komplekse, već može samo da znači da je tokom svog razvoja i odrastanja formirao drugačiju sliku o zabavljanju. Neki oblici ponašanja uče se u najranijim godinama života, pa i samo odrastanje bez majke, koje pominjete, može da bude razlog za nesnalaženje u pokazivanju ljubavi. Njegovo ponašanje njemu samom sigurno izgleda sasvim u redu, pa čak postoji mogućnost da se povlači ukoliko Vi previše izražavate svoje emocije ili od njega očekujete previše otvoreno ponašanje. Takođe, i količina ljubavi koju neko može da pruži varira od pojedinca do pojedinca. Možda je Vaš minimum blizu njegovog maksimuma, tako da Vi stalno možete verovati da Vam ne daje sve od sebe, a on, jednostavno, ima toliki kapacitet za pružanje ljubavi. To što mu je teško da prizna da je iz manjeg mesta nije neobično kod ljudi koji svoju nesigurnost zbog porekla kojim se ne ponose prikrivaju čak i blagim iskrivljavajem istine, ili nekada ponašanjem koje na prvi pogled izgleda kao preterana sigurnost u sebe, iako je upravo suprotno. Ne priča puno o sebi jer verovatno ima više stvari koje ga iz njegove istorije ne čine ponosnim, koliko god da on za to nije kriv. Iako ima dovoljno godina da spada u kategoriju već prilično zrelih mladih ljudi, to što u ovakvom ponašanju možemo da nazremo emocionalnu nedozrelost i nedostatak samopouzdanja još uvek ne znači da kod njega postoji neki poremećaj, već da su određeni faktori doprineli njegovom sporijem sazrevanju. I konačno, veza od 2 meseca je ipak relativno kratka i možda on spada u ljude koji se otvaraju sporije i tek kad u nekog steknu poverenje posle dužeg perioda, više se ulažu u taj odnos, otvoreniji su i iskazuju veću brigu za partnera i bliskost sa njim. Ako Vam već govori lepe stvari, kako kažete, ukoliko imate neki jasan razlog da mu ne verujete, razumljivo je da njegove reči prihvatate sa rezervom. Ukoliko je i njegovo ponašanje, kada ste zajedno, blago, nežno i postupci odgovaraju onome što govori, ne vidim razloge za sumnju. Možda i Vi želite previše garancija. Partnerska veza je dvosmerna staza koju nepoverenje i sumnje sigurno neće ojačati.
Pročitala sam na ovom sajtu o ovom seksualnom poremecaju, pa sam negde tu pronašla sebe i jako sam zabrinuta. Naime, kod mene se to javlja u obliku povremenog peckanja u toku odnosa. Ja sam imala dva momka. Prvi je bio osoba kojoj je malo stalo do mene, a meni je on bio jako važan u životu, pa se to posle dvogodišnje mukotrpne (za mene) veze i okončalo. Međutim, tada nisam imala nikakvih problema, dok sada kada imam osobu koja me bezgranično voli i poštuje javljaju se ti i slični problemi. I to ne od samog početka (prvih nekoliko meseci je bilo bajno), već dosta kasnije kada smo se upoznali jako dobro i zavoleli istinski. Da li je moguće da mi se sada ispoljavaju traume nakon toliko vremena ili je problem u organskim uzročnicima?
Odgovoreno: 17. 04. 2007.Prema ovome što navodite ne bih rekla da je problem psihogene prirode, pa ako se već sa sličnim pitanjem do sada niste javljali ginekologu, savetujem da to ipak učinite. Kako su problemi koje navodite relativno blagi i povremeni, ne ukazuju na sindrom u kome ste se prepoznali. Razumevanje i blizak odnos koji opisujete u sadašnjoj vezi dobra su osnova za uspešne seksualne odnose. Ne prenagljujte sa bojaznima vezanim za povremene tegobe, jer već i samo Vaše ubeđenje da je u pitanju određena vrsta psihosomatske manifestacije u pitanju, može učiniti da u nekim situacijama blage smetnje registrujete kao značajnije nego što one jesu. Opustite se i uživajte u dobroj partnerskoj vezi.
Imam problem sa svakim partnerom zato što se brzo zaljubim, a još brže ohladim i onda se nekako mučim kroz vezu, nadajući se da će se strast povratiti. Nisam klinka, imam 30 godina i vreme mi je da zasnujem porodicu, a stalno mi se isto dešava. Da li je moguće da ja nisam sposobna da volim i šta preduzeti u tom slučaju?
Odgovoreno: 11. 04. 2007.Pretpostavljam da vi najbolje osećate da li umete da volite ili ne? Rekla bih da u Vama ima mnogo ljubavi i želje da volite, koja se nekada pretvara više u "ljubav prema ljubavi" nego u ljubav prema konkretnoj osobi. Potrebno Vam je osećanje da ste voljeni, prihvaćeni i da pripadate nekom, isto koliko želite da vi dajete ljubav. Međutim, ukoliko su Vaši periodi zaljubljenosti tako kratki i dolazi do brzog hlađenja, možda je u osnovi Vaša previše definisana ideja o tome kako treba da izgleda Vaš idealni partner - kada nekog upoznate, možda taj neko dosta verno oslikava Vaš ideal muškarca koga želite da sanjate, a onda se, relativno brzo, pokaže da on baš i nije to što ste očekivali. Tada Vaša zaljubljenost prelazi u fazu hlađenja. Druga mogućnost bi bila prelazak zaljubljenosti u ljubav kada, iako suočeni sa svim nedostacima i neočekivanim elementima koje Vaš partner pokazuje, možete da ga prihvatite (onakvog kakav jeste) i da ga takvog volite. Preispitajte svoja očekivanja od potencijalne veze i partnera, jer od toga kakva su nečija očekivanja u velikoj meri zavisi koliko će biti prilagodljiv u situaciji koju niko ne može do kraja da predvidi - u prilagođavanju na nečije navike, način mišljenja, stavove, vrednosti, planove za život. U većini veza kroz život čovek bira po nekom sličnom "ključu" pa se nekada pitamo kako se to za nas "lepe" baš "isti tipovi" ili ih takve "biramo". Pokušajte da razumete svoj "ključ" - šta je to što očekujete, a ne dobijate u vezama? Možda postoji nešto što bi bio "zajedničiki imenitelj" i u Vašim potrebama i u Vašim razočarenjima. Ako biste to mogli da spoznate, možda biste mogli da razumete da treba redefinisati upravo ta, konkretna, očekivanja i krenuti u novu vezu sa malo drugačije pozicije. Kako su te naše polazne ideje i očekivanja u vezi velikim delom ispod nivoa svesti, često ne možemo bez stručne pomoći razrešiti i dokučiti šta to pravi zbrku u našem emotivnom životu. Ukoliko ste dovoljno introspektivni i motivisani da radite na sebi, pokušajte da sebe preispitate, sami ili uz pomoć psihologa. Ono što je važno je da je Vaš problem rešiv i da spada u grupu emotivnih nedoumica sa kojima se mnogo ljudi suočava.
Porodila sam se pre godinu i po dana. Nakon porođaja (u manjoj meri i u trudnoci), patila sam od prilično intenzivne depresije, koja je trajala 6-7 meseci, u slabijem obliku i duže. Sada je sve u redu i ne mogu da shvatim šta se to i zašto dešavalo? Razmišljam o novoj trudnoći, ali se plašim da se depresija ne ponovi, zaista ne bih mogla da podnesem da opet prolazim kroz to.
Odgovoreno: 11. 04. 2007.Poštovana Biljana,
Postprođajne psihičke smetnje javljaju se češće nego što obično o tome znamo, pa se onim ženama koje se nađu u takvom problemu čini da su jedine kojima se tako nešto dešava, i zbog toga se još teže osećaju. Samim tim što ste iz prethodne krize izašli bez posledica, to je dobar znak da imate stabilno psihičko zdravlje koje se u toj, veoma kompleksnoj situaciji, kratkoročno poljuljalo. Nema garancije ni za jednu porodilju da li će posle porođaja naići postporođajna kriza. Ukoliko je jednom već došlo do toga, postoji mogućnost da se i posle drugog porođaja ponovi, ali može da bude i bez ikakvih psihičkih smetnji. Shvatam da Vam je planiranje trudnoće utoliko teže, ali sada bar imate naznaku da već pre porođaja treba da se obratite psihijatru sa ovim pitanjem da biste, ukoliko do psihičke krize dođe, odmah počeli da uzimate određenu terapiju pa će kriza proći mnogo brže i lakše nego prošli put, ukoliko je uopšte bude. Nastojte da se ne opterećujete toliko razmišljanjem o tome u planiranju naredne trudnoće, jer već znate koliko je zadovoljstvo biti majka, pa kad znate da je već dugo vremena proš otkako ste prevaziči posleporodjajnu krizu, znate da ste dovoljno snazni da i potencijalnu sledecu prevazidjete i da ce sve biti u redu. Važno je da u svemu što planirate imate podršku porodice i svojih bliskih koji će biti uz vas za sve nove obaveze i eventualne probleme koje budete imali, jer ćete tako lakše ući u novu trudnoću i sa manje briga je izneti.
Pre skoro godinu dana sam počela da imam simptome paničnih napada udruženih sa agorofobijom. To mi se desilo u Beogradu gde sam studirala. Nisam smela da idem sama u prevoz, niti sam smela da idem sama iz kuće, na kraju nisam smela sama da budem ni u kući jer sam se plašila. Manifestacija tog straha je jako udaranje srca, znojili su mi se dlanovi, gušenje, osećaj da ću pasti u nesvest. Obratila sam se psihijatru u Palmotićevoj, ali mi nisu mnogo pomogli. Onda sam se vratila kući i u mestu u kojem živim uz porodicu i momka otpočela lečenje. Posećivala sam psihologa i plus imala i medikamentoznu terapiju, pila sam Flunisan i Ksalol, koje mi je prepisao psihijatar. Sada mi se čini da je sve prošlo, funkcionišem sama i čini mi se da je sve gotovo kao pre, osim što ne smem da putujem daleko negde, ali informišući se o svom problemu saznala sam da može biti recidivirajućeg karaktera, a još je gore što sam se takoreći navukla na Ksalol, iako mi je rečeno da prestanem da ga uzimam, ja se plašim da ću u tom slučaju opet imati tegobe od pre.
Odgovoreno: 11. 04. 2007.Panični napadi su veoma su teški onome ko ih doživljava, a onima sa kojima živite, ponekad neshvatljivi, pa su neretko skloni da obezvređuju Vaš doživljaj koji panični napad nosi. Vaši simptomi su dobro poznati svima onima koji se suočavaju sa problemom poput Vašeg, sa "strahom od straha", kako bismo mogli nazvati bojazan da do napada opet ne dođe. Mnogi pacijenti se produžavanjem medikamentozne terapije na neki način "štite" od potencijalnog ponavljanja smetnji. Terapiju bi trebalo ukidati postepeno, samim tim što i sami kažete da ste se "navukli" na Xalol. Zato je preporučljivo da se, u ovom procesu postepenog odvikavanja, redovno tokom nekog vremena javljate profesionalcu (psihijatru) koji će postepeno dozirati smanjivanje leka i/ili psihologu sa kojim ćete, kroz psihoterapiju, olakšavati napetost potenciranu novom i za vas zastrašujućom, situacijom, koja je vezana za dobrovoljno "odbacivanje" odbrambene terapije. Verujem da biste se bolje osećali kada biste živeli bez obaveze da svakodnevno mislite o terminima za uzimanje lekova i da biste, ukoliko se pokaže da su lekovi sada nepotrebni, osećali mnogo više samopouzdanja i ličnog zadovoljstva. Zar to nije dobar razlog da pokušate da se oslonite na sopstvene psihičke snage, umesto na lekove? Napominjem da je preporučljivo praćenje od strane stručnjaka za to vreme, kako biste taj krizni period lakše savladali.
Prikazano 221-225 od ukupno 229 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke