postovana doktorice bojana drago mi je sto ste mi pisali u dva pisma kod mene ide sve bolje i bolje hocu da me spoznate bolje po duhovnom liku kakve navike imam kakav mi je karakter imam 28 godina i nikad u zivotu se nisam nasmejao sa drustvom kad vidim neke moje drugove kako se smeju ja se zacudim kad stupam u kontakt sa mojim drugovima i svi se saljimo svi pocnu da se smeju uz sale samo ja nemam osmeh na licu ne mogu prirodno da se nasmejem izgledam drugovima da sam hladnokrvan inace sam stidljiva osoba brzo se uznemirujem pokusavam da maknem stid ali mi je pretesko ustvari ponekad zamislim da nisam stidljiv nego sam neraspolozen a to sto sam neraspolozen ne tera me na salu ni na smeh i mislim da sam prirodno hladnokrvan nemogu sa drugovima razgovarati za neku temu za smeh jer nemam uputstvo na to pa me mnogo zabrinjava jer kako cu da razgovaram sa novom devoikom kad nisam nikad oraspolozen neznam kako da razvijem smeh u sebi kako da se menjam dali treba da pijem neke ljekove da bio nasmejan razdraziv to je moj najveci problem recite mi kako da ga resim kako da budem nasmejan u zivotu hvala vam unapred
Očigledno ste stidljiva osoba kojoj treba više vremena da sa nekim
uspostavi prisniji kontakt, da se oslobodi u kontaktu i radi običnog razgovora,
pa razumem Vašu nedoumicu kad je u pitanju opušten razgovor koji je Vama stran.
Na zalost, nema jednostavnog recepta za smeh i dobro raspoloženje, niti postoje
tako osmišljeni lekovi koji će od Vas stidljivog i zatvorenog, napraviti
slobodnog i komunikativnog čoveka. Verovatno su Vas i roditelji vaspitavali u
duhu ozbiljnosti i odgovornosti, što nekad već vrlo rano uguši spontanost i
neobaveznost u ponašanju. Dakle, Vaš karakter je takav da ste tvrđi i
nepristupačniji nego mnogi Vaši vršnjaci ali to nije poremećaj koji treba
lečiti. Pokušajte u razgovoru da se ipak malo opustite, da se ponekad našalite i
na svoj račun, što ne znači da morate da budete tako opušteni kao oni koje
gledate, već će za početak samo jedan mali korak ka slobodnijem ponašanju biti
dovoljan. Videćete, vremenom, da to nije tako teško i da umete da budete
i spontaniji. Kada je u pitanju Vaša buduća komunikacija sa devojkom, nemojte se
unapred preterano opterećivati time - kada se sa nekom devojkom budete
dovoljno zbližili i osetili dovoljno poverenja, opustićete se i neće biti
problema u međusobnoj komunikaciji, a to znači da će Vaš osmeh za osobu koju
zavolite doći sam od sebe. Na kraju krajeva, ona koja Vas bude prihvatila,
voleće Vas i sa osmehom i bez njega. Nemojte unapred da strahujete.
Postovana doktorka,
Pre odprilike dve nedelje sam Vam poslala pitanje na koje mi niste odgovorili, pa Vas molim ukoliko mozete da ga pronadjete da mi odgovorite jer mi je jako bitno
Žao mi je ukoliko na Vaše pitanje niste dobili odgovor. Na sva pitanja
prosledjena meni odogovorila sam, u to sam sigurna, a istovremeno nemam uz sva
postavljena pitanja nikakav identifikacioni znak da bih znala od koga je pismo
prosledjeno meni, odnosno, da odgovor pošaljem opet ukoliko nije ispravno
dostavljen- nemam tehničkih mogućnosti da ga pronadjem. Zato Vas molim da
ukoliko ste konačno utvrdili da nema odgovora na Vaše pitanje, da ga postavite
ponovo i ja ću odgovoriti.
Postovana dr Bojana, imam veliki problem, i zelela bih da cujem Vase misljenje. Ja imam 29 godina, i nikako da zavrsim fakultet, iako sam dobar student, imam visoke ocene i znam da mogu, ali, toliko se sve produzilo da vec pocinjem da gubim nadu,. Sada sam cetvrta godina, i trebalo bi da na jesen postanem apsolvent, ali kao da sama sebe sabotiram - ne idem na predavanja, a znam da moram inace necu dobiti potpis (bez cega po novim pravilima, ne mogu da postanem apsolvent), mucim se da se nateram da odem na fakultet, ne ucim, stalno sam na internetu, sve mi je tesko i nekako kilavo. Sa druge strane, stalno imam problema u porodici ( majka mi je preminula pre 15 godina, ali je bila bolesna jos od mog rodjenja, a otac, s kojim sam imala malo kontakta, iznenada se razboleo i preminuo ovog leta) zivim sa starom bakom (maminom mamom) i tu je oduvek bilo velikih neslaganja i svadja. Pre sedam godina krenula sam i kod psihologa, i jako sam se vezala za njega, bas mi je postao bukvalno najvazniji na svetu. Nije me primao stalno, nego povremeno, kada je on imao vremena. Samo sam tokom nekih godinu dana odlazila manje-vishe jednom nedeljno, i tada sam najvise i napredovala. I, onda sam nekako stalno kroz terapiju bila na klackalici - ucila sam, jer me je on terao da ucim, a nisam ucila kada bih se inatila ili kada bi iskrsao bilo kakav problem u terapiji. To je jos i funkcionisalo dok nije sa mnom radio ,,preplavljivanje``, moj najveci strah od napustanja, rekao mi je da ide u inostranstvo i da se mozda necemo videti. Ja sam to uzasno tesko podnela, ne secam se da sam ikada toliko plakala, i ni sada, posle tri godine, ne mogu da prodjem kroz tu groznu separaciju... I dalje idem povremeno kod njega, ali kada on pokaze nezainteresovanost za moje probleme, ili ne moze da me primi jer je prezauzet, ja se bukvalno osecam kao da sam paralisana. I, odmah prestajem da ucim, nekako necu, kao da je to ucenje jedina stvar nad kojom imam kontrolu... U poslednjih godinu dana pocela sam da idem kod jedne zene psihologa na savetovanje, i, realno gledano, mnogo mi je pomogla, dala sam i neki ispit, ali, nekako se ipak sve vrti u krug. Ne mogu da zamislim da mog terapeuta nije briga za mene, i da sam mu samo jedan od milion pacijenata. A vreme prolazi, i sve mi je teze da pratim obaveze na fakultetu, i da verujem u svoju profesionalnu buducnost. Takodje, u vezi sam sa deckom vec godinu i nesto, i pomalo me je strah od buducnosti. Ne bi bilo u redu da ostavim staru babu da zivi sama, ili u domu, i jedino resenje bi bilo da moj decko dodje da zivi kod mene. Medjutim, i njegovi roditelji su veoma stari, i on kaze da nikada ne bi mogao da ih ostavi. I njegova mama ima veoma jasan stav da deca ne treba da ostavljaju roditelje, jer je to greh. Ja sam jako zbunjena u svemu ovome, i osecam se zarobljenom i blokiranom, i cak, bespomocnom da ista uradim za sebe...
Dobro je što ste se u borbi za sebe i rešavanje problema koje imate javili
psihologu, jer to znači da imate spremnost da radite na sebi u životnim
okolnostima koje Vas nisu mazile. Naravno da u svakoj terapiji ima
specifičnosti, da su terapeuti nekada prezauzeti i da nemaju vremena uvek kada
to pacijentu odgovara, ali to ne znači da je bilo koji pojedinačni pacijent za
terapeuta "jedan u milion" već Vi sigurno i u praksi prvog psihologa kod kog ste
išli imate svoje mesto koje je samo Vaše. Ja imam mnogo pacijenata koje sam
profesionalno viđala i viđam i razmišljam o njima čak i kad se duže ne viđamo,
brinem šta se dešava u njihovom životu, kako su realizovali neke svoje odluke i
kako se bore sa problemima. Zato ne verujem da je i on nezainteresovan za Vaše
probleme, ukoliko mora da uklapa obaveze, samo mi se čini da Vi to shvatate
ličnije nego što treba u okviru svoje ranjivosti i preosetljivosti. Ono što je
važno je da se setite da je on ipak samo Vaš terapeut a ne Vaš životni saputnik
i da je upravo posao terapeuta da Vas osamostali kroz terapiju za individualno
rešavanje problema i kad on nije uz Vas, kako biste jednog trenutka mogli
potpuno da se "odlepite" od njega i da samostalno idete kroz život. Vaše učenje
da biste njemu ugodili nije poenta terapije, jer je njen cilj bio da shvatite da
sve što radite, radite za sebe a ne za bilo koga drugog. Dakle, treba da se
posvetite obavezama u školovanju ne zbog bilo kog terapeuta niti rodjaka već
zbog onoga što to učenje sutra obezbedjuje VAMA. Sigurna sam da to već znate,
ali nije loše povremeno se toga podsetiti. Pitajte se šta želite da postignete i
šta je to čemu se u budućnosti nadate, za šta se pripremate. To što treba svako
od nas da ima kao svoj životni cilj, kao "svetlo na kraju tunela" treba da bude
Vaš životni pokretač.Ako nemate određenu ideju, biće Vam utoliko teže da se
krećete kroz život, pa će Vam uvek biti potrebna neka poštapalica, neko kao
oslonac, da biste nadoknadili nedostatak svojih ciljeva. Nije loše da nastavite
terapiju kod psihologa, možda sada na nekom novom mestu i da pokušate da uz
pomoć stručnjaka nađete rešenje za svoje ciljeve i stremljenja koji će Vas dalje
voditi bez psihološke pomoći.Kad je reč o vezi u kojoj ste, sami kažete da se sa
bakom ne slažete najbolje i rekla bih da to nije atmosfera koja Vas čini
opuštenom već dodatno zateže Vaša osećanja nedovoljne prihvaćenosti i potrebe za
ljubavlju. Treba razmisliti o tome da li imate još nekog od dalje rodbine ko
može brinuti o baki a da time bitnije ne poremeti svoju životnu organizaciju,
ili da nadjete na primer, nekog ko će je "dočuvati" sa ugovorom o doživotnom
izdržavanju, kod njene kuće, ukoliko Vam je neprihvatljiva ideja da je smestite
u dom za stare, time biste rešili dosta problema. Istina, ruku na srce, rekla
bih i da majka Vašeg mladića preteruje kad kaže da deca ne treba da napuštaju
roditelje, jer smatram da ste oboje dovoljno mladi i savremeni da shvatite da je
samostalni život mladih koji ulaze u zajednicu, najbolji način da se napravi
kvalitetan partnerski odnos, a da o roditeljima, naravno, treba brinuti, ali ne
na način da se stopite sa njihovom potrebom da dominiraju do kraja života. Bilo
bi dobro, dakle, da i sa mladićem ozbiljno o tome porazgovarate, ali je važno i
da Vi pri tome imate određenu ideju šta biste Vi želeli i koje opcije Vi možete
da prihvatite. Uzmite odgovornost za svoj život u svoje ruke, jer se do sada
ponašate kao osoba za koju drugi moraju da odlučuju i da je kroz život vode, a
mnogo je bolje da znate šta hoćete, a šta nećete i da pokušate da radite i
živite u funkciji svojih interesa.
Ne znam da li sam na pravom mestu ali Vas molim , ako možete da mi pomognete makar savetom šta da radim. U braku sam skoro dvadeset godina, imamo dva divna sina koja smo teškom mukom dobili posle godina lečenja, relativno dobra primanja, slične stavove o životu , ali i jednu veliku razliku u mišljenju vezanom za seks koja nam posebno u poslednje vreme zagorčava život. U početku je sve bilo u redu . Slagali smo se u seksu i svemu ostalom perfektno sve do povratka moga supruga sa ratišta za vreme rata u Hrvatskoj. Vratio se kući sa novim stavovima o seksu do kojih je došao tako što mu je tamo nešto "kvrcnulo" i shvatio je da je treba uzeti od života koliko god je moguće. Prvo je počelo sa ubeđivanjem da treba učiniti sve da ne dođe do monotonije sa čime sam se apsolutno složila. Ali njegovo shvatanje "razbijanja monotonije " se sastojalo u nekim vrlo po meni groznim stvarima kao recimo da treba svako od nas da ima seks sa još nekim i da o tome posle pričamo pa do toga da je vrhunac zadovoljstva seks u četvoro. Kako ja nisam htela da pristanem na tako nešto ni po koju cenu počela su maratonska ubeđivanja, milioni mojih suza, koje su izazvale njegovo popuštanje samo u smislu da ako sam već toliko ljubomorna da on ne mora da ima seks sa nekom drugom već samo ja sa nekim pa da mu to posle detaljno ispričam i da makar nekad stignemo do toga da dovedemo u naš krevet makar još jednog muškarca. I ta vrsta ubedjivanja je trajala nekih 3-4 naredne godine. Provela sam noći i noći plačući i ubeđujući ga da ja želim da vodim ljubav samo sa njim a ne da imam seks sa bilo kim, sve dok posle 4 godine nisam popustila iz straha da ga ne izgubim i "imala sam seks " sa jednim muškarcem koji je ionako bio uporan u udvaranju duže vreme pre toga. Taj sex sa drugim muškarcem je povremeno trajao oko 2 godine, a čak i nije bilo tako loše, osim što sam morala po povratku kući da mužu ispričam sve do poslednje sitnice kako je taj seks izgledao , što me je doslovno ubijalo. Nakon toga su stigla deca, jedan za drugim, i ja sam odahnula, nadajući se da je završena tortura . Ali nije prošlo mnogo sve se nastavilo vrlo brzo posle rodjenja drugog deteta, još jačim intenzitetom, naravno sve pod izgovorom da se izbegne monotonija. I dalje nije tražio da on ima odnose sa nekom ženom , već samo ja sa nekim muškarcem pa čak i da ga dovedem u naš krevet da to radimo utroje. Nastavilo se ubeđivanje sa njegove strane, moje suze i strah da ga ne izgubim, da sam čak pre nekoliko meseci rekla da ću da pristanem na seks u troje, samo da ga malo primirim jer je postao nesnosan. Terao me je tokom svakog seksa da mu pričam kako je izgledalo sa tim muškarcem sa kojim sam bila ili kako bi izgledalo da nas ima troje ili ko zna šta sve još ne, ne želim ni da se sećam svega. Sve ove godine smo vodili ljubav redovno sa ili bez mog uživanja ali je trajalo. Poslednjih nekoliko meseci, tj. od kada sam rekla da navodno hoću da vodimo ljubav sa trećim u krevetu, on se odjednom povukao. Ne veruje mi da to "stvarno hocu i tek ponekad vodimo ljubav, vecinom na moju inicijativu, koja se ruku na srce i javlja samo da mi ne bi prigovarao kako ja ne zelim seks ali se opet zavrsava sa zahtevima da pricam tokom seksa o seksu sa jos nekom osobom. Zadnjih dana cak ne prihvata ni moju inicijativu i tvrdi kako nema neku zelju za obicnim seksom. Jednostavno ne zeli , bar tako kaze. Ponekad imam utisak da je u pitanju neka taktika, kako bih ja popustila, jer ima taj obicaj da taktizira da bi postigao nesto , a ponekad jednostavno mislim da me ne voli, jer je izmedju ostalog i cutljiv i ne reaguje cak ni na moje provokacije. Napominjem da ne izlazi sam,ni sa drustvom, tako da nemam razloga da sumnjam u njega da mozda negde i ispunjava svoje fantazije, mada iskreno ponekad i posumnjam ali kad realno razmislim, shvatim da za tako nesto jednostavno treba mnogo vise i vremena i para, nego sto on ima. Ja zaista neznam sta da radim. Sigurna sam da sam u svemu negde i ja pogresila . Cak sam predlagala i da potrazimo strucnu pomoc negde ali on nije pristao pod izgovorom da ce ionako da mu kazu da je lud i da to nije normalno ali on to hoce i to zajedno sa mnom i tu je kraj, nema rasprave. Molim vas da mi pomognete da vratim coveka za kog sam se udala i zivela nekoliko godina normalno, i koga jos uvek volim bez obzira na sve, jer je u sustini jako dobar , vredan, pametan i voli nasu decu . Samo zelim da imam normalnu porodicu koja ce da traje. Molim Vas, jer neznam sta da radim , imam osecaj da sam na kraju snage.
Ako dobro racunam, Vasi problemu po pitanju razlicitih shvatanja seksa
izmedju Vas i supruga traju vise od petnaestak gosina,a to znaci da je vec
posle nekoliko godina braka doslo do ovakvih njegovih pritisaka. Sasvim je
verovatno da se ne radi o promeni njegovih seksualnih preferencija, vec da su
one kao takve postojale od pocetka, ali je imao vece zadrske i kocnice da Vam
svoje ideje predlozi. Mozda je njegov boravak na ratistu i suocavanje sa
neizvesnoscu zivota i blizinom smrti i pojacao njegovu potrebu da realizuje
svoje fantazije, odnosno da od zivota dobije sto se moze ispunjavajuci ovaj deo
svijh zelja. Ukoliko je slicna iskustva imao pre braka, odnosno oprobao grupne
seksualne igre, njegov seksualni ukus je mozda vec mnogo ranije daleko odudarao
od Vaseg konzervativnog ili pre bih rekla, klasicnog gledanja na ovaj deo
partnerskog odnosa. Iz Vaseg opsirnog pisma shvatila sam da Vas veoma opterecuje
njegovo insistiranje i da uprkos zelji da zadrzite dobre odnose u braku u sebi
niste uspeli da se pomirite sa idejom koju on promovise. Bojim se da, ukoliko i
ugodite njegovim zahtevima, situacija nece biti mnogo bolja jer najpre nije lako
ziveti sa sobom samom kad predjete granice za sebe prihvatljivog ponasanja.
Mozda ce Vas suprug biti zadovoljniji ali cete se Vi osecati ponizenijom i
izmanipulisanom. Kaze se da je u seksu sve prihvatljivo ukoliko je obostrano
zeljeno i prihvaceno, pa cak i oni oblici seksualnog ponasanja koji mozda negde
u literaturi vaze za devijantne. U Vasem slucaju vec i ovi ustupci koje cinite
do sada cine Vas nesrecnom i nezadovoljnom. Ukoliko cinite dalje ustupke upravo
ce se gomilati Vase nezadovoljstvo, a mi ustvari i ne znamo koliko su bujni
fantazmi Vaseg supruga, odnosno koji ce biti njegovi dalji zahtevi i zelje jer
se one, ocigledno, sve slobodnije iskazuju i od Vas traze vise, zatezuci veoma
snazno granice Vasih moralnih normi koje ste, kako shvatam, vec dobro
prekoracili. Samim tim, ne smatram da cete cinjenjem novih presedana pomoci svom
braku, niti, nazalost, mislim da mozete vratiti u svoju postelju onog coveka za
koga ste se udali ili kakav ste mislili da je. Cini mi se da je tesko ocekivati
da on i sada i nadalje bude zadovoljan obicnim, klasičnim seksualnim cinom - on
Vam se i sam rekao da "nema zelju za obicnim seksom" što upravo odrazava ovo o
čemu govorim.Dakle, čini se da za sada imate dve relativno nepovoljne opcije -
da mu postavite pitanje održivosti ovakvog braka gde se od Vas očekuje da
pravite sa sobom nespojive kompromise kako biste ga zadržali i zadovoljili, ili
da još jednom preispitate sebe i odredite dokle ste spremni da idete i sebe
menjate pa da, ako ste zaista spremni na raznovrsne žrtve da biste održali brak,
da pokušate da se saživite sa idejom da je i takav način seksualnog
funkcionisanja koji on predlaže za neke ljude ne samo prihvatljiv već i veoma
izazovan i da pokušate da su tome nađete suštinsko zadovoljstvo. Najvažnije u
ovoj situaciji je da ne treba da prihvatite i usvajate ponašanja sa kojima
nećete moći da živite ili da se sutra pogledate u ogledalu, koje će Vas
nagrizati i mučiti. To je kriterijum koji treba da Vam bude glavna osnova za
donošenje odluke. Svako od nas ima drugačiju hijerarhiju vrednosti i prioriteta
pa je na Vama da odlučite da li više vrednujete brak (koji, ipak valja
podsetiti, nikada neće biti miran na onaj klasičan način), u kome ćete biti sa
osobom koju volite i koja Vam je slična, ili ćete zaključiti da je to sa Vama
suštinski nespojivo i da uprkos svim pozitivnim elementima ima previse
negativnog pritiska koji ni po koju cenu ne možete da izdržite. Sami kažete da
ste na kraju snaga, što je najgora moguća opcija za Vas, jer to znači
psihofizičku patnju i mogućnost psihičkih pa i somatskih smetnji ako nastavite
da iscrpljujete sebe nerešenim unutrašnjim konfliktima.Znam da odluka nije laka,
ali ona je samo na Vama i niko je ne može doneti umesto Vas.
Uspostavljena mi je dijagnoza F41. Aksioznost sa primesama depresije, panični napadi,derealizacija i depersonalizacija. Terapija Xanax 0,25 i Flunisan od 20 mg izjutra. Nakon mesec dana prepolovljen mi je Flunisan na pola, a Xanax pijem po potrebi. Jednom mesečno idem na psihoterapiju. I dalje osecam simptome, povremeno mi je sve čudno, kao da gledam kroz filter ili kao da sanjam. To me užasno nervira i često pričam o tome jer mi je dosta lakše (vrtoglavica, napetost). Radim sve kao i pre - posao, porodica, druženje, ali ne uživam u svemu tome kao nekad i motivacija mi je slaba. Koliko vremena mi je potrebno da se oporavim i stabilizujem? Da li moje stanje može da se pogorša i izazove neke druge komplikacije?
Kada započnu psihoterapiju, pacijenti obično očekuju instant izlečenje i nestrpljivi su da se stanje što pre pokrene na bolje, sto je i razumljivo. Ipak, realno je očekivati da je potrebno duže vreme dok se stvari zaista ne poprave, a ono se obično ne meri nedeljama, nego najmanje mesecima. Nemojte biti nezadovoljni svojim napretkom, jer ukoliko se terapija smanjuje, znači da je Vaš lekar procenio da se bolje osećate i da može lagano da počne sa smanjivanjem do ukidanja terapije. A to je već odgovor na Vaše pitanje. To što još uvek ne uživate u svemu što radite, deo je depresivne slike, ali je važan podatak da obavljate uobičajene poslove i imate relatvno normalno funkcinisanje, što govori o ipak blažim psihičkim smetnjama ako pođemo od toga da je funkcionisalnost pokazatelj težine smetnji. Kao i kod drugih psihičkih bolesti, mogu postojati oscilacije i privremena pogoršanja, ali je to nešto što je veoma individualno i nepredvidivo, posebno kada čovek tokom života nailazi na veće krize i emocionalne potrese, pa se i početne psihičke tegobe intenziviraju. Ali, s obzirom na to da idete na psihoterapiju, pretpostavka je da kroz nju Vi postajete psihicki snažniji i stičete bolje sposobosti da se sa emocionalnim i psihičkim krizama borite. Svako od nas, bilo da oseća neke psihičke smetnje ili ne, tokom života ima padove i uspone. Nemojte sve što Vam se dešava pripisivati smetnjama koje imate, verovatno bi i da ih nemate, bilo boljih i loših perioda. Vi ste glavni akter svog života i verovatno ćete nastojati da se Vaše psihičke tegobe ne odražavaju bitno na njegov tok, odnosno da ne izazove "neke druge komplikacije", kako Vi kažete. Naravno, depresivne smetnje sa paničnim napadima mogu izazvati i povlačenje od ljudi i aktivnosti i pad samopouzdanja i partnerske probleme i sve ono što je povezano sa uspešnim interpersonalnim komuniciranjem, ali se ovakve komplikacije ne očekuju ako ste u stanju da kontrolišete svakodnevno funkcionisanje. Ako budete čitavu svoju dnevnu aktivnost organizovali oko pitanja bolesti i zdravlja, verovatno ćete time i promeniti uobičajeni životni ritam. Ukoliko se trudite da funkcionišete kao pre bolesti, manja je verovatnoća da će do toga doći. Iako kažete da Vam je lakše kad o svojim smetnjama pričate, po mom iskustvu, to nije baš dobra ideja, jer se stalnim pričama o Vašim tegobama i dalje vrtite u istom krugu, krugu psihičke bolesti, dijagnoze, simptoma, Vaših i tuđih iskustava sa lekovima itd. Smatram da je bolje što manje govoriti o tome i ne činiti bolest temom večernjih ćaskanja. Pokušajte da i u ponašanju budete kao pre bolesti, a da zadržite razmišljanja o tegobama samo za sebe ili bar za par najbližih osoba. Bolest kao tema će onda biti manje prisutna u Vašem svakodnevnom ponašanju i delovanju, što je veoma bitno i za subjektivno i za objektivno stanje.
postovana doktorice bojana drago mi je sto ste mi pisali u dva pisma kod mene ide sve bolje i bolje hocu da me spoznate bolje po duhovnom liku kakve navike imam kakav mi je karakter imam 28 godina i nikad u zivotu se nisam nasmejao sa drustvom kad vidim neke moje drugove kako se smeju ja se zacudim kad stupam u kontakt sa mojim drugovima i svi se saljimo svi pocnu da se smeju uz sale samo ja nemam osmeh na licu ne mogu prirodno da se nasmejem izgledam drugovima da sam hladnokrvan inace sam stidljiva osoba brzo se uznemirujem pokusavam da maknem stid ali mi je pretesko ustvari ponekad zamislim da nisam stidljiv nego sam neraspolozen a to sto sam neraspolozen ne tera me na salu ni na smeh i mislim da sam prirodno hladnokrvan nemogu sa drugovima razgovarati za neku temu za smeh jer nemam uputstvo na to pa me mnogo zabrinjava jer kako cu da razgovaram sa novom devoikom kad nisam nikad oraspolozen neznam kako da razvijem smeh u sebi kako da se menjam dali treba da pijem neke ljekove da bio nasmejan razdraziv to je moj najveci problem recite mi kako da ga resim kako da budem nasmejan u zivotu hvala vam unapred
Odgovoreno: 07. 05. 2008.Postovana doktorka, Pre odprilike dve nedelje sam Vam poslala pitanje na koje mi niste odgovorili, pa Vas molim ukoliko mozete da ga pronadjete da mi odgovorite jer mi je jako bitno
Odgovoreno: 06. 05. 2008.Žao mi je ukoliko na Vaše pitanje niste dobili odgovor. Na sva pitanja prosledjena meni odogovorila sam, u to sam sigurna, a istovremeno nemam uz sva postavljena pitanja nikakav identifikacioni znak da bih znala od koga je pismo prosledjeno meni, odnosno, da odgovor pošaljem opet ukoliko nije ispravno dostavljen- nemam tehničkih mogućnosti da ga pronadjem. Zato Vas molim da ukoliko ste konačno utvrdili da nema odgovora na Vaše pitanje, da ga postavite ponovo i ja ću odgovoriti.
Postovana dr Bojana, imam veliki problem, i zelela bih da cujem Vase misljenje. Ja imam 29 godina, i nikako da zavrsim fakultet, iako sam dobar student, imam visoke ocene i znam da mogu, ali, toliko se sve produzilo da vec pocinjem da gubim nadu,. Sada sam cetvrta godina, i trebalo bi da na jesen postanem apsolvent, ali kao da sama sebe sabotiram - ne idem na predavanja, a znam da moram inace necu dobiti potpis (bez cega po novim pravilima, ne mogu da postanem apsolvent), mucim se da se nateram da odem na fakultet, ne ucim, stalno sam na internetu, sve mi je tesko i nekako kilavo. Sa druge strane, stalno imam problema u porodici ( majka mi je preminula pre 15 godina, ali je bila bolesna jos od mog rodjenja, a otac, s kojim sam imala malo kontakta, iznenada se razboleo i preminuo ovog leta) zivim sa starom bakom (maminom mamom) i tu je oduvek bilo velikih neslaganja i svadja. Pre sedam godina krenula sam i kod psihologa, i jako sam se vezala za njega, bas mi je postao bukvalno najvazniji na svetu. Nije me primao stalno, nego povremeno, kada je on imao vremena. Samo sam tokom nekih godinu dana odlazila manje-vishe jednom nedeljno, i tada sam najvise i napredovala. I, onda sam nekako stalno kroz terapiju bila na klackalici - ucila sam, jer me je on terao da ucim, a nisam ucila kada bih se inatila ili kada bi iskrsao bilo kakav problem u terapiji. To je jos i funkcionisalo dok nije sa mnom radio ,,preplavljivanje``, moj najveci strah od napustanja, rekao mi je da ide u inostranstvo i da se mozda necemo videti. Ja sam to uzasno tesko podnela, ne secam se da sam ikada toliko plakala, i ni sada, posle tri godine, ne mogu da prodjem kroz tu groznu separaciju... I dalje idem povremeno kod njega, ali kada on pokaze nezainteresovanost za moje probleme, ili ne moze da me primi jer je prezauzet, ja se bukvalno osecam kao da sam paralisana. I, odmah prestajem da ucim, nekako necu, kao da je to ucenje jedina stvar nad kojom imam kontrolu... U poslednjih godinu dana pocela sam da idem kod jedne zene psihologa na savetovanje, i, realno gledano, mnogo mi je pomogla, dala sam i neki ispit, ali, nekako se ipak sve vrti u krug. Ne mogu da zamislim da mog terapeuta nije briga za mene, i da sam mu samo jedan od milion pacijenata. A vreme prolazi, i sve mi je teze da pratim obaveze na fakultetu, i da verujem u svoju profesionalnu buducnost. Takodje, u vezi sam sa deckom vec godinu i nesto, i pomalo me je strah od buducnosti. Ne bi bilo u redu da ostavim staru babu da zivi sama, ili u domu, i jedino resenje bi bilo da moj decko dodje da zivi kod mene. Medjutim, i njegovi roditelji su veoma stari, i on kaze da nikada ne bi mogao da ih ostavi. I njegova mama ima veoma jasan stav da deca ne treba da ostavljaju roditelje, jer je to greh. Ja sam jako zbunjena u svemu ovome, i osecam se zarobljenom i blokiranom, i cak, bespomocnom da ista uradim za sebe...
Odgovoreno: 06. 05. 2008.Ne znam da li sam na pravom mestu ali Vas molim , ako možete da mi pomognete makar savetom šta da radim. U braku sam skoro dvadeset godina, imamo dva divna sina koja smo teškom mukom dobili posle godina lečenja, relativno dobra primanja, slične stavove o životu , ali i jednu veliku razliku u mišljenju vezanom za seks koja nam posebno u poslednje vreme zagorčava život. U početku je sve bilo u redu . Slagali smo se u seksu i svemu ostalom perfektno sve do povratka moga supruga sa ratišta za vreme rata u Hrvatskoj. Vratio se kući sa novim stavovima o seksu do kojih je došao tako što mu je tamo nešto "kvrcnulo" i shvatio je da je treba uzeti od života koliko god je moguće. Prvo je počelo sa ubeđivanjem da treba učiniti sve da ne dođe do monotonije sa čime sam se apsolutno složila. Ali njegovo shvatanje "razbijanja monotonije " se sastojalo u nekim vrlo po meni groznim stvarima kao recimo da treba svako od nas da ima seks sa još nekim i da o tome posle pričamo pa do toga da je vrhunac zadovoljstva seks u četvoro. Kako ja nisam htela da pristanem na tako nešto ni po koju cenu počela su maratonska ubeđivanja, milioni mojih suza, koje su izazvale njegovo popuštanje samo u smislu da ako sam već toliko ljubomorna da on ne mora da ima seks sa nekom drugom već samo ja sa nekim pa da mu to posle detaljno ispričam i da makar nekad stignemo do toga da dovedemo u naš krevet makar još jednog muškarca. I ta vrsta ubedjivanja je trajala nekih 3-4 naredne godine. Provela sam noći i noći plačući i ubeđujući ga da ja želim da vodim ljubav samo sa njim a ne da imam seks sa bilo kim, sve dok posle 4 godine nisam popustila iz straha da ga ne izgubim i "imala sam seks " sa jednim muškarcem koji je ionako bio uporan u udvaranju duže vreme pre toga. Taj sex sa drugim muškarcem je povremeno trajao oko 2 godine, a čak i nije bilo tako loše, osim što sam morala po povratku kući da mužu ispričam sve do poslednje sitnice kako je taj seks izgledao , što me je doslovno ubijalo. Nakon toga su stigla deca, jedan za drugim, i ja sam odahnula, nadajući se da je završena tortura . Ali nije prošlo mnogo sve se nastavilo vrlo brzo posle rodjenja drugog deteta, još jačim intenzitetom, naravno sve pod izgovorom da se izbegne monotonija. I dalje nije tražio da on ima odnose sa nekom ženom , već samo ja sa nekim muškarcem pa čak i da ga dovedem u naš krevet da to radimo utroje. Nastavilo se ubeđivanje sa njegove strane, moje suze i strah da ga ne izgubim, da sam čak pre nekoliko meseci rekla da ću da pristanem na seks u troje, samo da ga malo primirim jer je postao nesnosan. Terao me je tokom svakog seksa da mu pričam kako je izgledalo sa tim muškarcem sa kojim sam bila ili kako bi izgledalo da nas ima troje ili ko zna šta sve još ne, ne želim ni da se sećam svega. Sve ove godine smo vodili ljubav redovno sa ili bez mog uživanja ali je trajalo. Poslednjih nekoliko meseci, tj. od kada sam rekla da navodno hoću da vodimo ljubav sa trećim u krevetu, on se odjednom povukao. Ne veruje mi da to "stvarno hocu i tek ponekad vodimo ljubav, vecinom na moju inicijativu, koja se ruku na srce i javlja samo da mi ne bi prigovarao kako ja ne zelim seks ali se opet zavrsava sa zahtevima da pricam tokom seksa o seksu sa jos nekom osobom. Zadnjih dana cak ne prihvata ni moju inicijativu i tvrdi kako nema neku zelju za obicnim seksom. Jednostavno ne zeli , bar tako kaze. Ponekad imam utisak da je u pitanju neka taktika, kako bih ja popustila, jer ima taj obicaj da taktizira da bi postigao nesto , a ponekad jednostavno mislim da me ne voli, jer je izmedju ostalog i cutljiv i ne reaguje cak ni na moje provokacije. Napominjem da ne izlazi sam,ni sa drustvom, tako da nemam razloga da sumnjam u njega da mozda negde i ispunjava svoje fantazije, mada iskreno ponekad i posumnjam ali kad realno razmislim, shvatim da za tako nesto jednostavno treba mnogo vise i vremena i para, nego sto on ima. Ja zaista neznam sta da radim. Sigurna sam da sam u svemu negde i ja pogresila . Cak sam predlagala i da potrazimo strucnu pomoc negde ali on nije pristao pod izgovorom da ce ionako da mu kazu da je lud i da to nije normalno ali on to hoce i to zajedno sa mnom i tu je kraj, nema rasprave. Molim vas da mi pomognete da vratim coveka za kog sam se udala i zivela nekoliko godina normalno, i koga jos uvek volim bez obzira na sve, jer je u sustini jako dobar , vredan, pametan i voli nasu decu . Samo zelim da imam normalnu porodicu koja ce da traje. Molim Vas, jer neznam sta da radim , imam osecaj da sam na kraju snage.
Odgovoreno: 06. 05. 2008.Uspostavljena mi je dijagnoza F41. Aksioznost sa primesama depresije, panični napadi, derealizacija i depersonalizacija. Terapija Xanax 0,25 i Flunisan od 20 mg izjutra. Nakon mesec dana prepolovljen mi je Flunisan na pola, a Xanax pijem po potrebi. Jednom mesečno idem na psihoterapiju. I dalje osecam simptome, povremeno mi je sve čudno, kao da gledam kroz filter ili kao da sanjam. To me užasno nervira i često pričam o tome jer mi je dosta lakše (vrtoglavica, napetost). Radim sve kao i pre - posao, porodica, druženje, ali ne uživam u svemu tome kao nekad i motivacija mi je slaba. Koliko vremena mi je potrebno da se oporavim i stabilizujem? Da li moje stanje može da se pogorša i izazove neke druge komplikacije?
Odgovoreno: 06. 05. 2008.Prikazano 151-155 od ukupno 226 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima