Poštovani doktore,
Imam dete od 5 god. Pre 2.5 god. rodila sam drugo dete, koje je posle mesec dana preminulo, devojčica. Sin u zadnja dva meseca konstatno priča o tome i želi da zna gde je i kako bila i živela njegova sestra? O tome se pred njim nikad nije razgovaralo, izuziv kada smo mu objasnjavali da je nema više! Nikada je nije video!
Kako da mu objasnimo da prestane da priča o tome?
Hvala
Poštovana, postoji jedna nelogičnost u vašem pismu, tačnije paradoks, da se \"o tome nikada nije pred njim razgovaralo (NIKADA), osim kada ste mu OBJAŠNJAVALI da je više nema (možda to traje čak 2 meseca, što je kontradikcija u odnosu na \"nikad\"). Možda vama ovaj paradoks ne izgleda kao ozbiljna umna zagonetka, ali da li je tako i u umu petogodišnjeg dečaka? Ako želite da prestane da priča o nekome koga nije video niti emocionalno se vezao, onda treba ispraviti paradoks. Prestanite da objašnjavate. Što ste izobjašnjavali, objasnili ste, dalje nemojte. Nema potrebe za pričama o odlasku na nebo i večnim snovima, jer se tako deca samo još više zbunjuju, a nadovezuju se još komplikovanija pitanja na koja možete još zbunjujuće da odgovorite. Deci sa 5 godina je najëšće jasan pojam biti živ i biti mrtav i šta to podrazumeva, ali im je još važnije da im se kaže da oni za nisu krivi, a važno je jer je svojstvo mišljenja u tom uzrazstu da sve pojave oko sebe dovodi u vezu sa sobom. Bilo je još sličnih pitanja, pa vas molim da pregledate po arhivi ukoliko vam je potrebno još dodatnih objašnjenja. Srdačan pozdrav
Imam 17 god. i nekoliko godina unazad ima problem sa znojenjem dlanova obe ruke i drhtanje u celome tjelu, najizraženije drhtanje na rukama i nogama, ne zavisno da li sam uznemiren ili ne. Bio sam kod psihijatra i lečio me 2-3 mjeseca sa terapijom Persen forte, Asentra i vitamin B6, ali bez rezultata. Sve laboratorijske nalaze i tiroksin hormon su uredni.
Molim Vas da mi preporučite što da preuzmem dalje.
Unapred hvala
Poštavani mladiću,
udruženost znojenja dlanova i podrhtavanje po celom telu u stanjima strepnje, straha, išekivanja, uzbuđenosti nisu nikakva nenormalnost, već realnost senzibilnih osoba. Visok stepen uzbuđenosti se kod takvih osoba odražava na funkcionisanje onih funkcija u organizmu koje nismo u stanju da kontrolišemo, kao što je znojenje ili drhtanje. Međutim, meni ipak ostaje nedovoljno jasno koja su očekivanja trebala biti postignuta lekovima koji si uzimao jer mi o tome nisi pisao, niti koja je dijagnoza opravdala uzimanje ovih lekova. Nisi mi napisao da li osim ovih simptoma postoje još neki zbog kojih si prvenstveno išao kod psihijatra, jer bi inače drugačija terapija bila korisnija (ako je uopšte potrebna psihijatrijska terapija). Ne mogu da ti proručim da promeniš terapiju, ali ti savetujem da odeš na kontrolni pregled kod svog psihijatra i kažeš mu o neoekivanom dejstvu terapije, i pitaš da li smatra da bi možda lekovi iz grupe beta-blokatora i anksiolitika bili korisniji, kao i da ti predloži neki vid psihoterapije ako iza ovih simptoma leži preterana senzibilnost. Paralelno sa tim možeš se konsuiltovati i sa neurologom (neurolozi se bave različitim oblicima drhtanja tela) i kožnim lekarom da ti preporuči na koji način možeš umanjiti znojenje dlanova ukoliko ti je neprijatno prilikom rukovanja.
Veliki pozdrav
Poštovani,
Imamo sina koji ima 7,5god ide u drugi razred. Od pre dve godine javio se problem sa mucanjem. On je kao mali imao velikih problema sa krajnicima i gnojnim anginama. Angine su bile tako česte i retko kada je bio duži period, a da nije bio pokriven antibioticima. Na predlog otorinolaringologa izvršena je operacija sva tri krajnika kada je dete imalo 6god. Zbog čestih poseta lekaru, čestih injekcija, vađenja krvi radi potrebnih analiza za operaciju, dete je bilo totalno uplašeno i na sami pomen lekara i slično on bi počeo da plače i od tada se mucanje intenziviralo. Kao mali nikada nije imao problema sa govorom ali od tog perioda kada je operacija bila u pripremi mucanje je postalo češće, intenzivnije. Posetili smo i logopeda, radio je vežbe koje nisu dale veliki efekat na poboljšanje njegovog govora. Ako bi mucanje prestalo na par dana, onda bi došli do izražaja pokretanje određenih delova tela (učestalo pomeranje ramena, glave, čestog treptanja i sl..) Prilikom testiranja kod psihologa radi upisa u prvi razred, rečeno nam je da je dete izuzetno talentovano za matematiku, inteligentnicija mu je na nivou deteta od 10 god. U razgovoru sa učiteljicom saznali smo da prilikom recitovanja raznih pesmica, prepričavanja i ostalog rada na času mucanje nije izraženo u velikoj meri. Primetili smo da je mucanje jačeg intenziteta kada se dete uznemiri i kada hoće nešto brzo da ispriča. Mucanja su češća kod samoglasnika.
Ostajemo u nadi za Vaš odgovor i savet za dalji tretman ili eventualnu terapiju kod našeg deteta.
U medicini, odnosno dečijoj psihijatriji dobro smo se upoznali sa povezanošću pojave mucanja, tikova i hiperaktivnosti koji se međusobno smenjuju, po principu pretakanja, a sva ova stanja su povezana upravo sa infekcijama i imunizaciom organizma pre svega na bakterije streptokoke. Verujem da su mladiću lekari i bolnice preko dosadile i da predstavljaju mesto traumatskih iskustava, ali na žalost te česte porebno je završiti lečenje do kraja. Predlažem da u dogovoru sa njegovim pedijatrom uradite nalaz streptolizinskog titra u serumu, opšti imunološki status, bris nosa i grla i pregled tri uzastopne stolice na patogene mikroorganizme i gljivice. Tek ukoliko ti nalazi budu dostupnu i sagledani (i \"normalni\") ima logično je konsultovati se sa dečijim psihijatrom. U protivnom psihijatar se može baviti samo pokrivanjem simptoma, a bez uticaja na pravi uzrok problema.
Srdačno
Poštovani,
moja ćerka (3 god) je do pre 10 meseci koristila cuclu za uspavljivanje. I od tad su nastale naše muke...Treba joj minimum sat vremena da se uspava, moramo da je držimo za ruku dok se uspavljuje, ne da nam da izađemo iz sobe dok se ne uspava, ne želi da spava sa svojom dragom igračkom, samo da smo mi pored nje, pogoto ja kao majka. I dok je polako sustiže san, ona se bori i ne da se, kao da na silu pokušava da ne zaspi. Više ne znamo na koji način da joj pokažemo da je već \'velika\" i da sama treba da se uspava, ali što je najgore od svega to toliko mučno izgleda. Čak smo i u nekim časopisima čitali da postoji takav neki strah. I u vrtiću pravi probleme oko spavanja.
Nadam se da ćete nam izaći u susret i pomoći da naš problem uspavljivanja lakše savladamo.
Poštovana,
slažem se da se u raznim časopisima u kojima pišu različiti stručnjaci pominju razna objašnjenja i tumačenja ponašanja dece tokom rituala uspavljivanja. Neko će vam reći da se ne zanosite i da je sve to faza, normalno, očekivano, pogotovo u tradicionalnim kulturama. U zapadnim evropskim zemljama gde je vaspitni sistem usmeren ka rešavanju problema i uenju dece što ranijem osamostaljivanju bi imali kranje suprotan stav. Međutim, pitanje je šta u stvari rodtelji žele i da li je to u raskoraku sa potrebama deteta u određenom uzrastu. Ako baš želite da joj kažete da je velika, možete pokušati sa uvažavanjem njenih godina (\"bebe se uspavljuju sa mamom, a devojčice same\" i sl), ali taj metod može dati neizvesne rezultate, jer je strah (emocija), jača od razuma (pogotovo kada neko ima 3 godine). Pogotovo je nekorisno ako jedno pričate (da treba sama da se uspava), a ostajete sa njom (drugo radite). Sa tim treba prekinuti, odnosno treba joj govoriti ono što ćete uraditi. Zato je potrebno prvenstveno pokazati, a ne govoriti, da ne biste ustvari pokazali nedoslednost i nesigurnost protiv koje se ona upravo bori. Potrebno je uvesti ritual uspavljivanja koji neće zavisiti od ponašanja devojčice, već će jednostavno biti signal da je vreme za spavanje. Dakle, ativnosti svesti na minimum, sat pre spavanja, onda higijena, topli napitak (ne čaj, a ne mora ni napitak), priča, poljubac i odlazite iz sobe u kojoj može ostati upaljeno neko skriveno svetlo. Ne očekujte da će se prve noći išta desiti osim protesta. Ali ukoliko ste rešeni da je naučite novoj lekciji samostalnosti, onda to treba ponoviti onoliko puta koliko je potrebno da je nauči bez vraćanja u njen krevet ili dovođenja u vaš. Ovaj princip je uspešan kada se primenjuje dosledno, ali i neupotrebljiv pa čak i štetan ako se improvizuje.
Srećno i hrabro
Imam dečaka od sedam godina. U septembru je krenuo u prvi razred. Primetila sam da je počeo mnogo često da trepće.
Da li je to zbrinjavajuće, da li je u pitanju premor očiju ili nešto drugo.
Molim Vas da mi odgovorite.
Unapred zahvalna.
Ukoliko je dečak ranije imao tikove, moguće je da su se obnovili u situaciji pojačanog stresa. Ukoliko ste prvi put primetili takvo ponašanje, preporučujem da se prvo obratite očnom lekaru.
Srdačno
Poštovani doktore,
Odgovoreno: 08. 10. 2008.Imam dete od 5 god. Pre 2.5 god. rodila sam drugo dete, koje je posle mesec dana preminulo, devojčica. Sin u zadnja dva meseca konstatno priča o tome i želi da zna gde je i kako bila i živela njegova sestra? O tome se pred njim nikad nije razgovaralo, izuziv kada smo mu objasnjavali da je nema više! Nikada je nije video!
Kako da mu objasnimo da prestane da priča o tome?
Hvala
Poštovana, postoji jedna nelogičnost u vašem pismu, tačnije paradoks, da se \"o tome nikada nije pred njim razgovaralo (NIKADA), osim kada ste mu OBJAŠNJAVALI da je više nema (možda to traje čak 2 meseca, što je kontradikcija u odnosu na \"nikad\"). Možda vama ovaj paradoks ne izgleda kao ozbiljna umna zagonetka, ali da li je tako i u umu petogodišnjeg dečaka? Ako želite da prestane da priča o nekome koga nije video niti emocionalno se vezao, onda treba ispraviti paradoks. Prestanite da objašnjavate. Što ste izobjašnjavali, objasnili ste, dalje nemojte. Nema potrebe za pričama o odlasku na nebo i večnim snovima, jer se tako deca samo još više zbunjuju, a nadovezuju se još komplikovanija pitanja na koja možete još zbunjujuće da odgovorite. Deci sa 5 godina je najëšće jasan pojam biti živ i biti mrtav i šta to podrazumeva, ali im je još važnije da im se kaže da oni za nisu krivi, a važno je jer je svojstvo mišljenja u tom uzrazstu da sve pojave oko sebe dovodi u vezu sa sobom. Bilo je još sličnih pitanja, pa vas molim da pregledate po arhivi ukoliko vam je potrebno još dodatnih objašnjenja. Srdačan pozdrav
Imam 17 god. i nekoliko godina unazad ima problem sa znojenjem dlanova obe ruke i drhtanje u celome tjelu, najizraženije drhtanje na rukama i nogama, ne zavisno da li sam uznemiren ili ne. Bio sam kod psihijatra i lečio me 2-3 mjeseca sa terapijom Persen forte, Asentra i vitamin B6, ali bez rezultata. Sve laboratorijske nalaze i tiroksin hormon su uredni.
Odgovoreno: 08. 10. 2008.Molim Vas da mi preporučite što da preuzmem dalje.
Unapred hvala
Poštavani mladiću,
udruženost znojenja dlanova i podrhtavanje po celom telu u stanjima strepnje, straha, išekivanja, uzbuđenosti nisu nikakva nenormalnost, već realnost senzibilnih osoba. Visok stepen uzbuđenosti se kod takvih osoba odražava na funkcionisanje onih funkcija u organizmu koje nismo u stanju da kontrolišemo, kao što je znojenje ili drhtanje. Međutim, meni ipak ostaje nedovoljno jasno koja su očekivanja trebala biti postignuta lekovima koji si uzimao jer mi o tome nisi pisao, niti koja je dijagnoza opravdala uzimanje ovih lekova. Nisi mi napisao da li osim ovih simptoma postoje još neki zbog kojih si prvenstveno išao kod psihijatra, jer bi inače drugačija terapija bila korisnija (ako je uopšte potrebna psihijatrijska terapija). Ne mogu da ti proručim da promeniš terapiju, ali ti savetujem da odeš na kontrolni pregled kod svog psihijatra i kažeš mu o neoekivanom dejstvu terapije, i pitaš da li smatra da bi možda lekovi iz grupe beta-blokatora i anksiolitika bili korisniji, kao i da ti predloži neki vid psihoterapije ako iza ovih simptoma leži preterana senzibilnost. Paralelno sa tim možeš se konsuiltovati i sa neurologom (neurolozi se bave različitim oblicima drhtanja tela) i kožnim lekarom da ti preporuči na koji način možeš umanjiti znojenje dlanova ukoliko ti je neprijatno prilikom rukovanja.
Veliki pozdrav
Poštovani,
Odgovoreno: 07. 10. 2008.Imamo sina koji ima 7,5god ide u drugi razred. Od pre dve godine javio se problem sa mucanjem. On je kao mali imao velikih problema sa krajnicima i gnojnim anginama. Angine su bile tako česte i retko kada je bio duži period, a da nije bio pokriven antibioticima. Na predlog otorinolaringologa izvršena je operacija sva tri krajnika kada je dete imalo 6god. Zbog čestih poseta lekaru, čestih injekcija, vađenja krvi radi potrebnih analiza za operaciju, dete je bilo totalno uplašeno i na sami pomen lekara i slično on bi počeo da plače i od tada se mucanje intenziviralo. Kao mali nikada nije imao problema sa govorom ali od tog perioda kada je operacija bila u pripremi mucanje je postalo češće, intenzivnije. Posetili smo i logopeda, radio je vežbe koje nisu dale veliki efekat na poboljšanje njegovog govora. Ako bi mucanje prestalo na par dana, onda bi došli do izražaja pokretanje određenih delova tela (učestalo pomeranje ramena, glave, čestog treptanja i sl..) Prilikom testiranja kod psihologa radi upisa u prvi razred, rečeno nam je da je dete izuzetno talentovano za matematiku, inteligentnicija mu je na nivou deteta od 10 god. U razgovoru sa učiteljicom saznali smo da prilikom recitovanja raznih pesmica, prepričavanja i ostalog rada na času mucanje nije izraženo u velikoj meri. Primetili smo da je mucanje jačeg intenziteta kada se dete uznemiri i kada hoće nešto brzo da ispriča. Mucanja su češća kod samoglasnika.
Ostajemo u nadi za Vaš odgovor i savet za dalji tretman ili eventualnu terapiju kod našeg deteta.
U medicini, odnosno dečijoj psihijatriji dobro smo se upoznali sa povezanošću pojave mucanja, tikova i hiperaktivnosti koji se međusobno smenjuju, po principu pretakanja, a sva ova stanja su povezana upravo sa infekcijama i imunizaciom organizma pre svega na bakterije streptokoke. Verujem da su mladiću lekari i bolnice preko dosadile i da predstavljaju mesto traumatskih iskustava, ali na žalost te česte porebno je završiti lečenje do kraja. Predlažem da u dogovoru sa njegovim pedijatrom uradite nalaz streptolizinskog titra u serumu, opšti imunološki status, bris nosa i grla i pregled tri uzastopne stolice na patogene mikroorganizme i gljivice. Tek ukoliko ti nalazi budu dostupnu i sagledani (i \"normalni\") ima logično je konsultovati se sa dečijim psihijatrom. U protivnom psihijatar se može baviti samo pokrivanjem simptoma, a bez uticaja na pravi uzrok problema.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 07. 10. 2008.moja ćerka (3 god) je do pre 10 meseci koristila cuclu za uspavljivanje. I od tad su nastale naše muke...Treba joj minimum sat vremena da se uspava, moramo da je držimo za ruku dok se uspavljuje, ne da nam da izađemo iz sobe dok se ne uspava, ne želi da spava sa svojom dragom igračkom, samo da smo mi pored nje, pogoto ja kao majka. I dok je polako sustiže san, ona se bori i ne da se, kao da na silu pokušava da ne zaspi. Više ne znamo na koji način da joj pokažemo da je već \'velika\" i da sama treba da se uspava, ali što je najgore od svega to toliko mučno izgleda. Čak smo i u nekim časopisima čitali da postoji takav neki strah. I u vrtiću pravi probleme oko spavanja.
Nadam se da ćete nam izaći u susret i pomoći da naš problem uspavljivanja lakše savladamo.
Poštovana,
slažem se da se u raznim časopisima u kojima pišu različiti stručnjaci pominju razna objašnjenja i tumačenja ponašanja dece tokom rituala uspavljivanja. Neko će vam reći da se ne zanosite i da je sve to faza, normalno, očekivano, pogotovo u tradicionalnim kulturama. U zapadnim evropskim zemljama gde je vaspitni sistem usmeren ka rešavanju problema i uenju dece što ranijem osamostaljivanju bi imali kranje suprotan stav. Međutim, pitanje je šta u stvari rodtelji žele i da li je to u raskoraku sa potrebama deteta u određenom uzrastu. Ako baš želite da joj kažete da je velika, možete pokušati sa uvažavanjem njenih godina (\"bebe se uspavljuju sa mamom, a devojčice same\" i sl), ali taj metod može dati neizvesne rezultate, jer je strah (emocija), jača od razuma (pogotovo kada neko ima 3 godine). Pogotovo je nekorisno ako jedno pričate (da treba sama da se uspava), a ostajete sa njom (drugo radite). Sa tim treba prekinuti, odnosno treba joj govoriti ono što ćete uraditi. Zato je potrebno prvenstveno pokazati, a ne govoriti, da ne biste ustvari pokazali nedoslednost i nesigurnost protiv koje se ona upravo bori. Potrebno je uvesti ritual uspavljivanja koji neće zavisiti od ponašanja devojčice, već će jednostavno biti signal da je vreme za spavanje. Dakle, ativnosti svesti na minimum, sat pre spavanja, onda higijena, topli napitak (ne čaj, a ne mora ni napitak), priča, poljubac i odlazite iz sobe u kojoj može ostati upaljeno neko skriveno svetlo. Ne očekujte da će se prve noći išta desiti osim protesta. Ali ukoliko ste rešeni da je naučite novoj lekciji samostalnosti, onda to treba ponoviti onoliko puta koliko je potrebno da je nauči bez vraćanja u njen krevet ili dovođenja u vaš. Ovaj princip je uspešan kada se primenjuje dosledno, ali i neupotrebljiv pa čak i štetan ako se improvizuje.
Srećno i hrabro
Imam dečaka od sedam godina. U septembru je krenuo u prvi razred. Primetila sam da je počeo mnogo često da trepće.
Odgovoreno: 07. 10. 2008.Da li je to zbrinjavajuće, da li je u pitanju premor očiju ili nešto drugo.
Molim Vas da mi odgovorite.
Unapred zahvalna.
Ukoliko je dečak ranije imao tikove, moguće je da su se obnovili u situaciji pojačanog stresa. Ukoliko ste prvi put primetili takvo ponašanje, preporučujem da se prvo obratite očnom lekaru.
Srdačno
Prikazano 376-380 od ukupno 530 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke