Poštovani,
Moja ćerka ima 4,5 godine. Problem je počeo pre par meseci kada se
iz sna probudila vrišteći, tresla se plakala satima, govorila nam je da je
sanjala pticu koja je svojim kandžama prišla sovi i ubola je u oko. Pričali smo da to ne postoji, pokazivali, ubeđivali, ali od tada ne prođe dan da je ne spomene počne da plače i plaši se da zaspi. Od tada ne želi da se odvoji od nas ni tren. Danas je videla na TV u nekom crtaću dečaka ništa posebno, ali ona je imala
napad straha, plakala je tresla se i sve ponovo. Inače dete je super u svakom pogledu. Ide u vrtić od 2 godine i vaspitačice su prezadovoljne sa njom. Živi u odličnim uslovima imamo samo nju ljubavi ima dovoljno i ništa se novo ne dešava u ovom periodu. Da li će ovi strahovi proći? Da li da idemo na razgovor kod dečijeg psihologa?
Hvala
Poštovana,
Od razgovora sa dečjim psihologom će svakako biti koristi ukoliko odmah budu uključile
terapijske intervencije koje bi pomgle detetu da se izbori sa strahom od ptice (ili sada već ptica) a koji se može
generalizovati i na druge objekte koji mogu biti povezani sa
traumatičnim iskustvom. Sa druge strane treba roditeljima dati jasna upustva kako da postupaju, motivišu, šta da pričaju i kako, a šta je
beskorisno i štetno. Za početak možete probati trik iz "malog princa" (sećate se da je pilot crtao ovce tako što je crtao kutije a govorio da je u njima predivna ovca). Intervencija se sastoji u tome da dete nacrta, ili mu vi pomozite da nacrta (kako god ono zna i ume) ono što ga plaši, a onda nacrtajte oko toga (zajedno) kavez (kako će se to zvati to mora ona da Vam kaže ili da joj tačno objasnite šta je kavez i čemu služi) gde će biti zarobljena ta "grozna ptica koja nikada više nikome neće ništa moći da učini". Naravno, postoji još hiljadu varijacija na ovu temu kao i mnoge druge intervencije, ali je potrebno napraviti konsultaciju sa psihologom ili psihijatrom, jer se očigledno radi o fobičnom ponašanju koje može proći i spontano jer su deca kreativna bića pa se sama suočavaju sa svojim strahovima, ali u Vašem slučaju savetujem i malu pomoć.
Pozdrav.
Poštovani,
Imam devojčicu od 20 meseci i jedan problem koji me muči već duže vreme a ne znam kako da se postavim niti kome da se obratim za savet. Naime, devojčica je još kao
beba od godinu dana volela da se trlja (nešto kao samozadovoljavanje) na stolici za hranjenje, u trenucima pre ili posle jela kada je vesela i uzbuđena. Znala sam da je to samo faza pa nisam obraćala pažnju na to. Posle toga je prešla na omiljene plišane igračke i tada je već bilo očigledno o čemu se radi. Sada je postalo još gore, jer su joj sada omiljeni predmeti ja i tata. To mi je zaista veoma neprijatno i ne znam šta da radim. Ako je prekinem i odgurnem jako se ljuti i plače i baš joj je teško i ponaša se kao
povređena i uvređena i odbačena. Kako da se postavim i šta da radim? Pokušavala sam naravno da joj objasnim da to što radi nije lepo, ali čini mi se da je još uvek suviše mala da to shvati. Da li je takvo njeno ponašanje normalno i kad mogu da očekujem da ta faza prođe? Inače je jako temperamentna, živahna a i maza je. Često nas ljubi a i gricka od ljubavi.
Molim Vas za savet i hvala unapred! Zabrinuta mama
Poštovana,
Bilo je više ovakvih pitanja na koja sam detaljno odgovorio, pa Vas molim da ih potražite u arhivi. Drugo, radi se o ponašanju koje se ne može okarakterisati nikako kao faza u razvoju, jer ako se ne reaguje,
ponašanje se može ukoreniti i postati problem za devojčicu i roditelje jer nije
socijalno adaptibilno. Ali, da biste pravilno postupili prilikom odvikavanja potrebno je da se korak po korak dogovarate sa stručnim licem (najbolje dečjim psihijatrom), koje će ukoliko proceni da je potrebno zatražiti i konsultaciju i drugih ili zatražiti dodatne preglede.
Pozdrav.
Poštovani,
Moj sin jedinac ima 6,5 godina. Emotivan je, inteligentan,
razmažen, sada je u fazi nekih
strahova, podjednako se dobro igra sa djecom oba pola, i sa vršnjacima i sa malo starijom djecom. Suprug i ja smo temperamentni, ljuti i emotivni. Sin je svjestan koliko ga volimo, mene malo više voli, a kada sam mu rekla da me podjseća na tatu, rekao je da mu se ostvarila želja, da bude kao on. Koliko ja shvatam ovo je sve u redu, ali problem je sledeći: prvo je bio zaljubljen u mene, doktoricu, učiteljicu iz vrtića. Pa čovjeka na ulici, druga, tatu. Sve po muškarcima. Volio bi biti kao ja - kuvati svojoj ženi. Zaljubljenost shvata da neko živi zajedno, da se lijepo provodi. Ove misli naziva glupim i stid ga je i strah da to kaže. Kaže da to njegova
glava tako misli i obraća pažnju na to. Ovo je rečeno meni u povjerenju. Bliski smo. Pomozite jer ne znam šta da mislim, kako da shvatimo ovo, ima li potrebe za brigu i ubuduće.
Poštovana,
Izvinjavam se, ali Vaše pitanje je meni nerazumljivo. "koliko ja shvatam ovo je sve u redu, ali problem je sledeći". Kako može istovremeno sve biti u redu i imati problem? Kako može biti sve u redu sa
detetovim ponašanjem ako su roditelji "ljuti"? Zatim nejasno je: "prvo je bio zaljubljen u mene, doktoricu, učiteljicu iz vrtića. Pa čovjeka na ulici, druga, tatu. Sve po muškarcima". Kako sve po muškarcima kada vi, učiteljica i doktorica niste muškarci? Šta je uopšte sporno što ima simpatije prema nekome koje on naziva zaljubljenošću. Na tom uzrast deca i pojmovno i ne znaju šta je to zaljubljen a razumevanju ljubavi koji ni mnogi odrasli rečima ne mogu da opišu, da ne govorim. Pojasnite rečenice i napišite šta tačno želite da Vam odgovorim.
Pozdrav.
Moja ćerka ima 3 godine. Pre malo manje od godinu dana počela je da sredjuje svoje igračke, sve moraju biti na svom mestu. Imala sam čak i problem da obrišem prašinu sa njih, čemu su prethodili dugi razgovori o tome i obećanja da će sve biti vraćeno na svoje mesto. Ja sam pretpostavila da je to faza u njenom sazrevanju i da će to proći. To je ostalo i danas tako. Nakon toga pojavili su se novi ˝problemi˝: kada je umivam ili peremo ruke boji se da joj se odeća ne pokvasi i ako se to desi pita me po desetak puta ˝mama, hoće li ovo da se osuši? ˝ (govorimo o nekoliko kapljica vode); zatim se plaši da joj se cipele ne isprljaju i briše ih rukama, a onda plače jer su joj ruke isprljane, pa peremo ruke i plačemo ukoliko se malo isprskamo i tako u krug. Od 13 meseci ide u obdanište i uvek je volela da ide, ali sada ne voli, jer tamo ne mogu svaki čas da je presvlače, ili da joj peru ruke. Vaspitačice se takodje brinu, tako da je to počelo da utiče i na njen drustveni život. Suprug i ja nismo preterano pedantni, niti smo je ikada grdili da sredi igračke, ili da se ne prlja. Pri tom nema problem sa tim da rastura po kući stvari koje ˝nisu njene˝, niti da isprlja moju odeću. Ne pokazuje nikakve druge poremećaje u ponašanju. Voli da se igra sa drugom decom, da peva, da gleda crtaće, boji. Molim vas da mi date vaše mišljenje u vezi naše situacije.
Poštovani, opisano ponašanje kod dece u tom uzrastu je uobičajeno prolazno i to u situacijama kada se želi odlaganje ulaska u neprijstnu situaciju (npr. Ulazak u zajedničku prostoriju u vrtiću pa se tada brinu da li je sve zakopčano, zavezano, zatvoreno, da li su poljubili mamu ili tatu itd.) međutim, imajući u vidu da ste napisali da je ritualno ponašanje počelo da utiče na njen društveni život, predlažem da potražite pregled dečjeg psihijatra koji bi uzeo više podataka o opisanom ponašanju, pregledao dete, sagledao porodično funkcionisanje (pogotovo je važno da li u vaspitnim pristupima roditelja posotoje bitna neslaganja, ali ne samo po pitanju aljkavosti ili pedanterije) i eventualno predložio neke dodatne konsultacije. Pozdrav
Moj sincic puni tri godine i strasno je tvrdoglav sto se tice jela. Voli skoro sve da jede, ali je nastao veliki problem kada sam prestala da ga hranim i ostavila ga da sam jede. Da li bi trebalo da ga ostavimo da gladuje dok ne resi sam da jede ili imate neki predlog kako da drugacije resimo taj problem? Molim za odgovor, jer nista drugo sto smo probalinema efekta. Retki su obroci kada sedne da jede bez glupiranja, a ucenjivanje, ubedjivanje i objasnjavanje ga samo zabavlja ili se jos vise inati. Hvala puno, unapred sam vam zahvalna
Poštovani, izgleda da je mladić naučio da je vreme za ishranu = vreme za zabavu, a kada se zabavljate nemate vremena da gledate u tanjir i kašiku, jer to ni u bioskopu niko ne radi. Dakle vreme za jelo je vreme za jelo i ne traje dok se predstava ne završi. Drugi, veći problem je ako se obostrano glupirate, ucenjujete, ubeđujete, a onda ga (zbog straha da ne ostane gladan!?) nahranite i sve što ste rekli pogazite kao osoba koja ono što govori ustvari i ne misli. Ako je išta odo svega ovoga tačno, potrebno je da prestane, da se bitka oko ishrane ne bi prenela na neke druge aspekte ponašanja (ako već i nije) . Ima puno mogućnosti kako da ponovo uspostavite ravnotežu u hijerarhiji, da mu pomognete da nauči novo ponašanje a da e ošteti samopouzdanje. Moj predlog je da ga motivišete. Dakle, recite mu da ako ga vi hranite hranite ("što se radi bebama, a što se ne radi velikim dečacima") vi ćete se i u drugim situacijama ponašati prema njemu kao da je beba. Ako pristane nastavite da ga hranite. A ako se bude ponašao kao veliki dečak onda će dobiti ono što veliki dečaci smeju (a onda mu kažete da ćete ga voditi npr. U park da se igra sa nekom njegovom omiljenom igrom koja za velike dečake) . I tako, pustite mašti na volji što se tiče motivacionih signala, i na kraju, morate i da uradite to što obećate. Pozdrav
Moja ćerka ima 4,5 godine. Problem je počeo pre par meseci kada se iz sna probudila vrišteći, tresla se plakala satima, govorila nam je da je sanjala pticu koja je svojim kandžama prišla sovi i ubola je u oko. Pričali smo da to ne postoji, pokazivali, ubeđivali, ali od tada ne prođe dan da je ne spomene počne da plače i plaši se da zaspi. Od tada ne želi da se odvoji od nas ni tren. Danas je videla na TV u nekom crtaću dečaka ništa posebno, ali ona je imala napad straha, plakala je tresla se i sve ponovo. Inače dete je super u svakom pogledu. Ide u vrtić od 2 godine i vaspitačice su prezadovoljne sa njom. Živi u odličnim uslovima imamo samo nju ljubavi ima dovoljno i ništa se novo ne dešava u ovom periodu. Da li će ovi strahovi proći? Da li da idemo na razgovor kod dečijeg psihologa?
Hvala
Od razgovora sa dečjim psihologom će svakako biti koristi ukoliko odmah budu uključile terapijske intervencije koje bi pomgle detetu da se izbori sa strahom od ptice (ili sada već ptica) a koji se može generalizovati i na druge objekte koji mogu biti povezani sa traumatičnim iskustvom. Sa druge strane treba roditeljima dati jasna upustva kako da postupaju, motivišu, šta da pričaju i kako, a šta je beskorisno i štetno. Za početak možete probati trik iz "malog princa" (sećate se da je pilot crtao ovce tako što je crtao kutije a govorio da je u njima predivna ovca). Intervencija se sastoji u tome da dete nacrta, ili mu vi pomozite da nacrta (kako god ono zna i ume) ono što ga plaši, a onda nacrtajte oko toga (zajedno) kavez (kako će se to zvati to mora ona da Vam kaže ili da joj tačno objasnite šta je kavez i čemu služi) gde će biti zarobljena ta "grozna ptica koja nikada više nikome neće ništa moći da učini". Naravno, postoji još hiljadu varijacija na ovu temu kao i mnoge druge intervencije, ali je potrebno napraviti konsultaciju sa psihologom ili psihijatrom, jer se očigledno radi o fobičnom ponašanju koje može proći i spontano jer su deca kreativna bića pa se sama suočavaju sa svojim strahovima, ali u Vašem slučaju savetujem i malu pomoć.
Pozdrav.
Imam devojčicu od 20 meseci i jedan problem koji me muči već duže vreme a ne znam kako da se postavim niti kome da se obratim za savet. Naime, devojčica je još kao beba od godinu dana volela da se trlja (nešto kao samozadovoljavanje) na stolici za hranjenje, u trenucima pre ili posle jela kada je vesela i uzbuđena. Znala sam da je to samo faza pa nisam obraćala pažnju na to. Posle toga je prešla na omiljene plišane igračke i tada je već bilo očigledno o čemu se radi. Sada je postalo još gore, jer su joj sada omiljeni predmeti ja i tata. To mi je zaista veoma neprijatno i ne znam šta da radim. Ako je prekinem i odgurnem jako se ljuti i plače i baš joj je teško i ponaša se kao povređena i uvređena i odbačena. Kako da se postavim i šta da radim? Pokušavala sam naravno da joj objasnim da to što radi nije lepo, ali čini mi se da je još uvek suviše mala da to shvati. Da li je takvo njeno ponašanje normalno i kad mogu da očekujem da ta faza prođe? Inače je jako temperamentna, živahna a i maza je. Često nas ljubi a i gricka od ljubavi.
Molim Vas za savet i hvala unapred! Zabrinuta mama
Bilo je više ovakvih pitanja na koja sam detaljno odgovorio, pa Vas molim da ih potražite u arhivi. Drugo, radi se o ponašanju koje se ne može okarakterisati nikako kao faza u razvoju, jer ako se ne reaguje, ponašanje se može ukoreniti i postati problem za devojčicu i roditelje jer nije socijalno adaptibilno. Ali, da biste pravilno postupili prilikom odvikavanja potrebno je da se korak po korak dogovarate sa stručnim licem (najbolje dečjim psihijatrom), koje će ukoliko proceni da je potrebno zatražiti i konsultaciju i drugih ili zatražiti dodatne preglede.
Pozdrav.
Moj sin jedinac ima 6,5 godina. Emotivan je, inteligentan, razmažen, sada je u fazi nekih strahova, podjednako se dobro igra sa djecom oba pola, i sa vršnjacima i sa malo starijom djecom. Suprug i ja smo temperamentni, ljuti i emotivni. Sin je svjestan koliko ga volimo, mene malo više voli, a kada sam mu rekla da me podjseća na tatu, rekao je da mu se ostvarila želja, da bude kao on. Koliko ja shvatam ovo je sve u redu, ali problem je sledeći: prvo je bio zaljubljen u mene, doktoricu, učiteljicu iz vrtića. Pa čovjeka na ulici, druga, tatu. Sve po muškarcima. Volio bi biti kao ja - kuvati svojoj ženi. Zaljubljenost shvata da neko živi zajedno, da se lijepo provodi. Ove misli naziva glupim i stid ga je i strah da to kaže. Kaže da to njegova glava tako misli i obraća pažnju na to. Ovo je rečeno meni u povjerenju. Bliski smo. Pomozite jer ne znam šta da mislim, kako da shvatimo ovo, ima li potrebe za brigu i ubuduće.
Izvinjavam se, ali Vaše pitanje je meni nerazumljivo. "koliko ja shvatam ovo je sve u redu, ali problem je sledeći". Kako može istovremeno sve biti u redu i imati problem? Kako može biti sve u redu sa detetovim ponašanjem ako su roditelji "ljuti"? Zatim nejasno je: "prvo je bio zaljubljen u mene, doktoricu, učiteljicu iz vrtića. Pa čovjeka na ulici, druga, tatu. Sve po muškarcima". Kako sve po muškarcima kada vi, učiteljica i doktorica niste muškarci? Šta je uopšte sporno što ima simpatije prema nekome koje on naziva zaljubljenošću. Na tom uzrast deca i pojmovno i ne znaju šta je to zaljubljen a razumevanju ljubavi koji ni mnogi odrasli rečima ne mogu da opišu, da ne govorim. Pojasnite rečenice i napišite šta tačno želite da Vam odgovorim.
Pozdrav.
Prikazano 156-160 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke