Postovani, imam 25 godina i zavrsna sam godina studija jednog dzavnog fakulteta. Studiranje nije bilo ni malo lako ali sam uvek uspevala da se izborim. Medjutim u poslednjih godinu dana nisam uspela da naucim ni za jedan ispit, kao da nisam sposobna ni da citam ni da pamtim. Zbog toga se osecam jako lose, nemam koncentraciju da radim obicne dnevne obaveze, cesto placem bez razloga, razdrazljiva sam i lako stupam u konflikt. Pokusala sam na razne nacine da se nateram da ucim, ali posle par recenica misli mi potpuno odlutaju na drugu stranu i odustajem. Postoji i jos jedan problem koji imam od ranog detinjstva ali postaje ozbiljniji. Naime, kao mala sam cesto pricala u snu, ustajala iz kreveta, vikala, svadjala se ili se smejala. Sada je to postalo jos intenzivnije. Ukucani me svaku noc cuju kako placem i vicem. Medjutim, ja se ujutu budim kao da sam spavala mirno celu noc i ne secam se da sam bilo sta sanjala. Ovo se desava cesce kada sam pod stresom zbog ispita ili nekih drugih problema. Molim za savet kako da preveazidjem ove probleme. Hvala unapred.
Poštovana, Više puta sam odgovarala na slična pitanja koja se odnose ustvari na zastoj u studiranju, a koji nastaje usled faze zasićenja i nagomilanog stresa posle dugotrajnog učenja i spremanja ispita. Svi simptomi koje navodite su očekivani i na neki način normalni u takvim situacijama prezasićenosti i situacije " pred dovršavanje" jednog velikog životnog zadatka, a pogotovo ako je osoba hipersenzitivna kao vi. Stoga, uvažite poruke koje vam šalje vaš organizam i vaša psiha pa se nemojte isuviše forsirati sada kada se tako osećate. Dopustite sebi ako je ikako moguće neki period odmora i stanke od učenja, odlazak negde na kraći odmor i sl. Takođe, možete sesti i "sama sa sobom razgovarati ", da se tako slikovito izrazim, o tome kada želite da završite fakultet i da postavite neke realne rokove koji neće biti opterećujući. Preraspodelite svoje vreme na drugačiji način gde ćete imati češće i kraće pauze, više se vremena baviti sportom, rekreacijom, druženjem. . Ako ne uspete sami tu sam da vam pomognem kroz psihoterapiju i razgovor. Pozdrav
Imam 30 god, u poslednjih 15god imala sam velike porodicne probleme i kao rezultat toga je da nemam nikakav kontakt sa ocem, to je ujedno bila moja odluka. Udala sam se pre godinu dana, nemam dece, ali primecujem da vise to nisam ja, nekada sam bila srecna, nasmejana nista mi nije bilo tesko. Sada sam jako nezadovoljna, nista me ne cini srecnom, izbegavam odnose sa suprugom sto njemu jako smeta. Cak i kada mu se poverim o svojim osecanjima i strahovima on to ne razume, bude malo grublji nekada se i naljuti. Sada sve svoje probleme drzim u sebi, osecam da vise nikog ne volim, nicemu se ne radujem jednostavno sam ravnodusna prema svemu a nisam takva bila. Zivim zivot od danas do sutra, strah me i da rodim dete jer ne znam kakva bi majka bila ako se sada ovako osecam. Htela sam da idem kod psihologa ali me strah da ne puknem i briznem u plac. Kako da definisem ovo stanje, da li je to depresija, sta da radim?
Poštovana, Da, verovatno da ima depresivne reakcije na stres povodom vašeg poremećenog odnosa sa ocem i nemanja kontakta sa njim što je veoma bolno kada takvu odluku mora doneti dete da bi sebe zaštitilo. To jedno znači i da su odnosi u porodici za vas bili veoma bolni i da ste lišavanjem od kontakta našli donekle neki mir. Ali, cena je velika i vi sada patite od ovakve vrste depresivne reakcije koja sa sobom nosi osećaj tuge, neraspoloženja, bezvoljnost, otupelost i apatiju, strahove, nezaiteresovanosti za partnera, potiskivanje problema i sl. Potrebno je da se javite kod psihologa ili psihoterapeuta na razgovor i to što pre jer, sasvim suprotno odonoga što mislite i čega se plašite, vi treba da sebi dopustite da briznete u plač, da dozvolite svojim emocijama da isplivaju na površinu, a to će biti u zaštićenoj srdini psihološke ordinacije tako da to neće niko videti osim vas i terapeuta. Takođe, na taj način oslobodićete sebe nepotrebnog pritiska usled potiskivanja kao i omogućiti na taj način životnoj radosti da se ponovo vrati u vaš život jer ona (radost) je inače deo vas koji ste trenutno zatomili. Istovremeno bićete iskreniji i otvoreniji kao i zainteresovaniji za parnera (supruga) što je neophodan uslov da osetite želju za potomstvom i oslobodite se iracionalnih strahova. Rešenje postoji samo od vas zavisi. Pozdrav
Već godinu dana imam dijagnozu aksioznosti, koja mi ometa normalan tok zivota, živim u strahu da će mi se nešto desiti, da ću umreti iznenada gde dolazi do neprijatnog osećaja kao da mi se to stvarno dešava, nekada mislim da ću se ugušiti i slično, idem kod psihologa, pila sam i lekove, imala sam čak i depersonalizaciju, pila sam lek za to, no ja imam strah od nje jer je zaista neprijatan osećaj i kada na to mislim imam osećaj da je opet imam što me plaši, ne znam kako da se oslobodim tog sećanja jer mi daje sliku kao da je opet imam, to mi se dešava samo kada mislim na taj osećaj
Kažete da idete na psihoterapiju već godinu dana. Moguće je da ta vrsta nije adekvatna za vas ili je vaš odnos sa psihoterapeutom nezadovoljavajući pa još uvek ne osećate poboljšanja. Savetujem vam da pokušate da shvatite u dijaloškom odnosu sa geštalt psihoterapeutom kao i maksimalnom odgovornošću za svoje simptome u smislu da ih vi sami na neki način " proizvodite " načinom svog gledanja na stvari, svojih nesvesnih stavova koji mogu biti iz različitih izvora (vaspitanje, porodica, društveno okruženje i sl.) da možete izaći iz " začaranog kruga" u kome se nalazite.
Postovani, u stalnoj vezi sam sa devojkom vec 9 godina. Seksualni odnosi nam nisu cesti iz privatnih razloga i sa tim nemam ni najmanji problem. Ove godine smo bili na letovanju, normalno spavali smo zajedno u istom krevetu. U toku noci smo dosli do spajanja tela i ja sam nesvesno kao u stanju sna dosao do erekcije koja je posle prerasla u masturbiranje trljanjem o njenu zadnjicu pa cak i dodirivanjem njenih intimnih delova. Njoj to nista nije smetalo cak joj je bilo smesno i zanimljivo ujutru ali ja licno smatram da to nije normalno i da je bolesno. Ponavljalo se skoro svake veceri. Ne mogu to da opravdam nedostatkom seksualnih odnosa, niti time sto je ona izuzetno privlacna. Iako mi je "san" maksimalno uzbudljiv i zadovoljavajuc nemam kontrolu da to prekinem kada se desava. U toku dana sam stalno razmisljao o tome i normalno bio konstantno neraspolozen bezeci od bilo kakve konverzacije na tu temu. Citao sam da postoji bolest sexomnia ali nisam siguran da li imam taj problem. Ukoliko je problem psihicke prirode da li postoji neki lek da se spreci erekcija da bih sprecio dalje desavanje ovog dogadjaja? Mnogo vam hvala unapred,
Poštovani, Zbog cega zelite da kontrolisete seksualni nagon?
zbog cega mislite da je vase ponasanje devijntno, bolesno?
ako se partner ne buni, a i vase ponasanje ne spada u kategoriju seksualne devijacije, pitanje je zasto ga vi tako dozivljavate? Cemu imperativ na kontroli neceg sto je nagonski?
Imam izraženu empatiju, odnosno psihički se veoma opterećujem sa tuđim problemima. Nije tu samo reč o mojoj porodici i prijateljima, već i o nepoznatim ljudima koje svakodnevno srećem, ili pročitam na netu o njihovim problemima. Teške situacije i problemi drugih ljudi me jako pogađaju, izazivaju mi bol, pogotovo ako ne mogu da im pomognem, a često se i ne usuđujem da se upustim u to da im pomognem zato što se bojim da im slučajno ne odmognem. Dakle moja preterana empatija, osetljivost, neodlučnost i bojažljivost od stupanja u akciju su problem.
Na koji način psihijatri i psiholozi štite sebe od toga da na njih ne utiču pacijentovi problemi?
Da li postoje neke posebne tehnike za to, i ako postoje možete li mi reći kako i ja da ih naučim i primenim?
Poštovana, Empatija je jedna zaista lepa osobina koju osoba može da poseduje i podrazumeva sposobnost iskrenog razumevanja i doživljavanja nečijeg problema ili teškoće kao opšteljudske pojave, bez osuđivanja, sa potpunim prihvatanjem. Međutim, empatija nije isto što i nemanje granice prema drugim ljudima i u tom smislu stručnjaci koji se bave psihološkim zdravljem kao psiholozi ili psihijatri moraju imati upravo te granice u odnosu na pacijenta i svoj integritet kao ličnosti. Kod vas je očigledno u pitanju upravo taj problem - nedovoljno čvrste tj. Previše propoustljive granice ličnosti tako da vas previše dodiruju (" preplavljuju") tuđi problemi makar da se i ne radi o bliskim osobama. To može biti i znak još uvek nedovoljne psihičke zrelosti ili pak trajna karakteristika. U svakom slučaju, ne postoje tehnike da se to nauči već sa sazrevanjem ličnosti i njene svesnosti da je ona posebna osoba, a drugi ljudi takođe posebne osobe, stiče se sposobnost nepoistovećivanja sa tuđim problemom odnosno, bolje rečen, ne dozvoljavanje da osobu preplavi tuđi problem tako da ona ne može normalno da funkcioniše. Možete doći na psihoterapiju radi postizanja uvida u ovo o čemu govorim kao i zbog učenja kako da kontrolišete svoje emocije, a da istovremeno ne izgubite empatiju. Takođe, verovatno da imate i neke strahove koje vi nazivate bojažljivost koji vas onemogućavaju da stupite u akciju i zaista pomognete onima kojima želite.
Više puta sam odgovarala na slična pitanja koja se odnose ustvari na zastoj u studiranju, a koji nastaje usled faze zasićenja i nagomilanog stresa posle dugotrajnog učenja i spremanja ispita. Svi simptomi koje navodite su očekivani i na neki način normalni u takvim situacijama prezasićenosti i situacije " pred dovršavanje" jednog velikog životnog zadatka, a pogotovo ako je osoba hipersenzitivna kao vi. Stoga, uvažite poruke koje vam šalje vaš organizam i vaša psiha pa se nemojte isuviše forsirati sada kada se tako osećate. Dopustite sebi ako je ikako moguće neki period odmora i stanke od učenja, odlazak negde na kraći odmor i sl. Takođe, možete sesti i "sama sa sobom razgovarati ", da se tako slikovito izrazim, o tome kada želite da završite fakultet i da postavite neke realne rokove koji neće biti opterećujući. Preraspodelite svoje vreme na drugačiji način gde ćete imati češće i kraće pauze, više se vremena baviti sportom, rekreacijom, druženjem. . Ako ne uspete sami tu sam da vam pomognem kroz psihoterapiju i razgovor.
Pozdrav
Da, verovatno da ima depresivne reakcije na stres povodom vašeg poremećenog odnosa sa ocem i nemanja kontakta sa njim što je veoma bolno kada takvu odluku mora doneti dete da bi sebe zaštitilo. To jedno znači i da su odnosi u porodici za vas bili veoma bolni i da ste lišavanjem od kontakta našli donekle neki mir. Ali, cena je velika i vi sada patite od ovakve vrste depresivne reakcije koja sa sobom nosi osećaj tuge, neraspoloženja, bezvoljnost, otupelost i apatiju, strahove, nezaiteresovanosti za partnera, potiskivanje problema i sl. Potrebno je da se javite kod psihologa ili psihoterapeuta na razgovor i to što pre jer, sasvim suprotno odonoga što mislite i čega se plašite, vi treba da sebi dopustite da briznete u plač, da dozvolite svojim emocijama da isplivaju na površinu, a to će biti u zaštićenoj srdini psihološke ordinacije tako da to neće niko videti osim vas i terapeuta. Takođe, na taj način oslobodićete sebe nepotrebnog pritiska usled potiskivanja kao i omogućiti na taj način životnoj radosti da se ponovo vrati u vaš život jer ona (radost) je inače deo vas koji ste trenutno zatomili. Istovremeno bićete iskreniji i otvoreniji kao i zainteresovaniji za parnera (supruga) što je neophodan uslov da osetite želju za potomstvom i oslobodite se iracionalnih strahova. Rešenje postoji samo od vas zavisi.
Pozdrav
Zbog cega zelite da kontrolisete seksualni nagon?
zbog cega mislite da je vase ponasanje devijntno, bolesno?
ako se partner ne buni, a i vase ponasanje ne spada u kategoriju seksualne devijacije, pitanje je zasto ga vi tako dozivljavate? Cemu imperativ na kontroli neceg sto je nagonski?
Pozdrav
Empatija je jedna zaista lepa osobina koju osoba može da poseduje i podrazumeva sposobnost iskrenog razumevanja i doživljavanja nečijeg problema ili teškoće kao opšteljudske pojave, bez osuđivanja, sa potpunim prihvatanjem. Međutim, empatija nije isto što i nemanje granice prema drugim ljudima i u tom smislu stručnjaci koji se bave psihološkim zdravljem kao psiholozi ili psihijatri moraju imati upravo te granice u odnosu na pacijenta i svoj integritet kao ličnosti. Kod vas je očigledno u pitanju upravo taj problem - nedovoljno čvrste tj. Previše propoustljive granice ličnosti tako da vas previše dodiruju (" preplavljuju") tuđi problemi makar da se i ne radi o bliskim osobama. To može biti i znak još uvek nedovoljne psihičke zrelosti ili pak trajna karakteristika. U svakom slučaju, ne postoje tehnike da se to nauči već sa sazrevanjem ličnosti i njene svesnosti da je ona posebna osoba, a drugi ljudi takođe posebne osobe, stiče se sposobnost nepoistovećivanja sa tuđim problemom odnosno, bolje rečen, ne dozvoljavanje da osobu preplavi tuđi problem tako da ona ne može normalno da funkcioniše. Možete doći na psihoterapiju radi postizanja uvida u ovo o čemu govorim kao i zbog učenja kako da kontrolišete svoje emocije, a da istovremeno ne izgubite empatiju. Takođe, verovatno da imate i neke strahove koje vi nazivate bojažljivost koji vas onemogućavaju da stupite u akciju i zaista pomognete onima kojima želite.
Pozdrav
Prikazano 386-390 od ukupno 2343 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke