Poštovana,
Obratiću Vam se ovim pismom, ne kao način da rešim svoj problem, već način da razumem sebe. Odavno mi je limbički sistem uspostavio dominaciju nad rezonom i to mora da se dovede u balans! Inače, meni je 25 godina. Radim u jednoj banci i živim prilično dobro. Nisam zaljubljenik u svoj posao, ali mi se koliko-toliko dopada i radim const. na sebi, kako bih došla u poziciju da radim ono što volim. Nekada nas život odvede u sasvim drugu krajnost, ali ja sam svesna toga. Nije mi teško to što radim, ali nisam baš ni na svome tlu. Naime, bila sam u vezi dve godine. Nikada u životu nisam bila toliko zaljubljena (i dalje sam). Da ne preskočim jednu činjenicu zbog koje sam ja od starta znala da neću moći da “iznesem” do kraja je, da je on romske nacionalnosti. Odgojena sam u porodici i sredini u kojoj je velika odbojnost prema Romima, u smislu, u redu su oni, ali ne daj Bože da ti tako nešto padne na pamet i pomisliš na vezu sa “ciganinom”. Po difoltu, ne, ne ikako! Prethodno sam imala nekoliko veza, najnormalniji život, studije, izlasci, putovanja. I eto ti čuda-to me je snašlo! Činilo mi se da je nerealno da ti se neko toliko dopadne. Pre nego smo stupili u bilo kakav odnos, poznavali smo se 2 meseca. Onda smo bili zajedno i od tada se u mom životu sve menja. Uplašena od osećanja koja su me snašla, zamolila sam ga da se više ne čujemo i ne vidimo. To nije baš tako moglo, i eto mene ovde, na kraju priče, pokušavajući da se osvestim. Ali, u međuvremenu se mnogo toga dogodilo. Zapravo, meni je bilo prelepo u prvih godinu dana, a onda je on želeo da se konačno spojimo i da se ja udam za njega. Međutim, za našu vezu su znali svi pričom, ali ga niko nije upoznao. Ne živimo u istom gradu. Eto situacije koja izaziva masu pogrešnih konotacija u našim glavama i nerazumevanja na milione! Uplašena, raskidala sam dosta puta. Neverovatno nešto... Kako to porodici da saopštim, a bez njega ne mogu. Kako tom nekom ko te je odgajio, ko ti je autoritet uvek bio, ti koja nemaš više tih 4 ili 7 godina, pritom ne zavisiš materijalno od bilo koga, reći istinu??? Svesna sam da je to moj izbor, ali nema šanse da se usudim to da saopštim. Menja se naš odnos. Odlučuje na svoju ruku, ponaša se u skladu sa svojim potrebama isključivo, prosto me dovodi na ivicu provalije, ali me opet vrati da ne skočim. Onda sam saznala za neke devojke koje je imao paralelno sa mnom, sasvim slučajno i malo mojom znatiželjom, jer je promena ponašanja bila očigledna. Nikada mi to nije priznao, naravno... Ali, ja to znam, nisu nagađanja. To je onda bilo tek neizvodljivo, patila sam i nisam želela više da ga vidim. Situacija se smirila na kratko, ali prividno. Ja njega i dalje obožavam! Pokušavala sam da pomirim te dve strane u meni, kažem roditeljima, ali ništa. Između nas je nastao pakao, u pravom smilu te reči. Puno prljavog veša se tu iznelo na videlo, povredili smo jedno drugo. Pokušala sam da budem sa nekim drugim. Sve to bude fino i ponadam se, a onda sve splasne jako brzo. Uglavnom, mi više nismo zajedno, ali se povremeno čujemo. On je ogorčen i kivan na mene. Ja bez njega ne mogu, ma koliko racionalno sagledavala stvari.
Pokušajte da mi kažete neku pametnu kad već ja nisam u stanju da sebi pomognem.
Hvala unapred,
Pozdrav

Poštovanje,
Imam 25. godina. Bio sam uvek dobro dete, završio sam fakultet u roku, odslužio vojsku, osamostalio sam se od svojih roditelja. Međutim, koliko god izgledalo sa jedne strane da mi sve ide od ruke, toliko u vezi emocija jako lutam. Zaljubljen sam u jednu devojku (22 god). Maksimalno se trudim oko nje. Međutim, ona ne pokazuje neke preterane emocije prema meni. Trudim se da budem uz nju kad god je potrebno. Šta god je trebalo, ja sam se prvi našao tu, da joj budem podrška. Kada su joj svi okretali leđa, ja sam bio uz nju. U trenutku kada mi sve prekipi i ja počnem da dižem ruke od svega, ona me vuče nazad. Kada me ona zove, ja se ne javljam na tel, izbegavam je. Onda ona da neku malu varnicu i sve se vrati po starom. Pokušavao sam da razgovaram sa njom u vezi svega toga. Ona kaže da ne želi da se vezuje, da hoće da se provodi, da ne želi da izgubi kontakt sa mnom. I to sve traje već nekih godinu dana. Ja sam pokušavao da se otrgnem od svega toga. Imao sam neke pokušaje veza, ali sam ih sve upropastio. Ne tražim puno, samo malo razumevanja i topline.
Šta da radim da pobegnem iz ovog začaranog kruga? Dosta mi je više razmišljanja zašto ovo, zašto ono...?

Poštovani dr
molim za pomoć jedne devojčice od 15 godina. Polaskom u srednju školu počela je sebe užasno da omalovažava kako je najgora u razredu i kako ona ne zaslužuje da bude tu, a pritom je u osnovnoj školi bila odličan đak i mnogo se posvećivala knjizi. Posle tri dana stanje se pogoršalo i počela je da priča kako će se ubiti i kako laže sve oko sebe i da svima želi zlo. Priča i neke vulgarnosti. Porodica je normalna bez ikakvih presiranja da mora da bude dobar đak, sama je to želela.
Da li je to nešto opasno i kako je povratiti u normalan život.
Marija

Poštovani doktore,
moja majka je pre 4 godine počela slabo da se oseća, prvo joj ne prestanak menstruacije predstavljao problem, odazvala se  svom ginekologu i on joj je dao injekcije, posle kojih je imala ciklus, ali toliko samo da se pokažu mrlje braon boje. Kroz par meseci je uradila je sve moguće nalaze među kojima su rezultati bili sledeći: prolaktin povećan, ona je kasnije osećala veliki strah, a u želucu je imala osećaj kao da ima nesto živo u njoj. Njen ginekolog na osnovu onih nalaza ništa nije preduzimao, već joj je rekao da poseti psihijatra, otišla je psihijatru i davao joj je terapiju 6 meseci: remeron, bromanzepan 3x1 od 6mg, tegratol 200mg, da bi kasnije rekao da ju je pogrešno lečio, da ona nije slučaj za psihijatra. U Banja Luci na Paprikovcu su joj ustanovili prerani klimaks i da li joj bromazepan 3mg, zoloft, soju....njoj ništa nije bilo bolje, po ceo dan bi bila u kući, plakala, imala ružne misli, izgubila je bila volju za kupanje, oblačenje, izlazak u šetnju, po 3 kutije dnevno je pušila. Pre neki dan je išla na snimanje želuca i sad su joj ustanovili jaku upalu sluznice i nervozu želuca..
Zaista ne znam dokle ovo sve vodi. Interesuje me Vaše mišljenje, jer nam je svima postalo teško i naporno.
Molim Vas pomozite nam

Imam sina od 8 god, koji je izuzetno inteligentno dete, u školi nema nikakvih problema, društven je. Problemi u kući su nastali rođenjem ćerke, koja sada ima 2 god. Neposlušan je, svadljiv i iako ako zna da ce biti kažnjem on ipak radi to što ne bi trebao da radi. Pokušavamo da razgovaramo sa njim, on kaže da sve zna i razume, ali nastavlja po istom. On što me je zaprepastilo je crtež koji je doneo iz škole prije dva dana. Na slobodnu temu, on je nacrtao sebe u grobu (sanduk je otvoren), na krstu pored je napisao svoje ime, 2000-2008, pokoj duši. Na slici je bilo i sunce u kraju, tužno, nebo plavo i trava zelena. Crtež nije pokazao učiteljici, jer je shvatio da ne bi trebalo to da crta. Da li bi trebalo da budemo ozbiljno zabrinuti, da li ga voditi kod psihologa?