Moja cerka je cetrnaestogodisnjakinja i od juna meseca 2009 imamo problem sa anoreksijom. Prosli smo savete gastroenterologa, psihologa, nutricioniste,. . U decembru sam imala osecaj da smo konacno prevazisle taj problem i gotovo da sam odahnula, medjutim desetak dana unazad pocela sam da primecujem promene u njenoj ishrani ali sto je mnogo gore, u njenom ponasanju. Prema meni je gruba, vredja me, odgovara mi na grub i nepristojan nacin. . . Pokusala sam lepo i polakoda pricam, pokusala sam da kaznjavam i vicem, ali nista ne pomaze. Izgleda mi kao da uziva dok me vredja. Da li je to sastavni deo anoreksije ili je neka psihicka bolest u pitanju ili je to normalno ponasanje u pubertetu. Izmedju nas je stalna napetost i ponekad mislim da bi joj bilo bolje bez mene. U glavi mi je totalni haos jer neznam kako da se postavim prema rodjenom detetu. Sta da radim?
Poštovana, Neophodno je da se obratite psihijatru i krenete sa psihoterapijom pre nego bude kasno. Njoj je neophodna pomoc, sigurno se oseca jako lose, jer pribegava takvom ponasanju, a takodje i vama, jer ne znate kako dalje. Pokazite razumevanje i brigu, ne ponasajte se kao kontrolor, ne budite grubi i naredbodavni, ona vapi upravo za suprotnim. Jer anoreksija je upravo nacin nalazenja sebe, povracaj stabilnosti i nalazenja sigurnosti. Porazgovarajte sa njom, takodje i otac, pa svi krenite da izadjete iz problema
Ja neznam da li sam na pravom mestu ali molim vas da mi pomognete. Imam 31 godinu i do pre cetiri godine nisam imala nikakvih zdravstvenih problema, tada sam se porodila i doslo je do poremecaja stitne zlezde. To je donelo velike promene u moj zivot pila sam lekove godinu ipo dana i hormoni su mi uredu, medjutim u moj organizam uvukao se strah ali nekako cudno. Da idem na posao nemam problema sve obavljam po kuci ali kad treba da izadjem u grad u zezanje sa prijateljima ili kad treba da odem kod rodjaka ili prijatelja mene uhvati neka panika nervoza ni sama ne znam zasto cak sam svesna da ne koristim kvalitetno ovaj zivot volela bi to da promenim ali ne znam kako. Molim vas da me posavetujete. Hvala!
Poštovana, Morate razgovarati sa strucnim licem i naci objasnjenje za osecanje koje vas imobilise i cini sve manje kvalitetnim vas zivot. To je potrebno uraditi sto pre, jer vremenom cete praviti sve vecu socijalnu distancu i vecu otudjenost
Postovana doktorko krasic. Jutros kad sam se probudio i cim sam otvorio oci osetio sam da mi je lose, ustao sam i osetio preveliko lupanje srca koje je bilo neverovatno. Prethodnih dana osecao sam anksioznost sa malo vecom depresivnoscu. Slicno sam se tako osecao kada sam to osetio pre 2god. I otisao sam kod psihijatra koji mi je prepisao cipralex svako jutro 10 mg f 41. 0. Koji sam pio 2 godine. Kada sam vas upitao da li bi trebalo da prekinem pre 3. Meseca vi ste mi rekli da bi trebalo jer je lek uradio svoje. Sto sam i uradio. Pa bi vas zapitao, posto nisam u mogucnosti da odem kod psihijatra posto sam u inostranstvu a rado bih otisao sta da radim?
Poštovani, Ukoliko osecate ubrzano lupanje srca, dobro bi bilo da urdite ekg i dobijete odgovarajuci lek. Nije uvek potreban lek tipa antidepresiva ili sedativa. Ne bojte se, uznemirenje koje osecamo, dobro je da pokusamo da sagledamo iz kog pravca dolazi i nadjemo resenje za njega bez panike i straha da ce se ponoviti ono sto je bilo ranije. Opustite se, bavite se nekom aktivnoscu, relaksirajte se. Budite strpljivi, nemojte misliti crnim mislima!
Postovana doktorko krasic, (pitanje #51463) hvala vam na odgovoru i vremenu koje ste izdvojili. Molim vas da mi oprostite ali mislim da je neki nesporazum u pitanju. Jedino pitanje koje sam vam licno predhodno postavila jeste da mi kazete sta znaci dijagnoza f60, a da tom prilikom nisam pominjala nista od svojih problema, pa ni pitala vas kako vi lijecite poremecaj licnosti kako ste rekli da je f60. Pratim prilicno cesto odgovore koje dajete na ovom sajtu, i zaista nisam primijetila neko slicno iskustvo. Tako da vam se jos jednom izvinjavam na oduzetom vremenu. Mada mi ni sad nije jasno sta se htjeli da mi kazete ovim odgovorom, posto peremecaja licnosti ima razlicitih ako sam svatila dobro, a moguce i da ocekujem od vas vise nego sto mi zelite pruziti, pa vam se i takodje izvinjavam i zbog uznemijavanja. S postovanjem,
Poštovana, Poremecaja licnosti ima razlicitih, a prepoznaje se o kojem se radi po broju koji imate posle tackef60. 0 ili neki dr. Broj. Ja se ne mogu vracati sada na pitanje, ali ako zelite jos precizniji odgovor mozete me upitati ponovo. Nemojte se izvinjavati, nije nikakav problem
Postovana dr krasic, obracam vam se sa zeljom da mi bar ukazete na put kojim treba da rjesavam problem, ukoliko ne budete mogli vi da mi izadjete u susret. Kao mlada osoba naucena sam da temeljno i odgovorno radim na svojim obavezama, probleme rjesavam na vrijeme, neostavljajuci ih za sjutra ili nekog drugog. Ta osobina mi je cesto pomagala u zivotu i mislim da joj dugujem mnoge svoje uspjehe, kao i izrazenoj upornosti, ne bjezanju od teskog rada. Mislim da se za mene moze reci i da naginjem perfecionizmu. Tokom skolovanja nisam mnogo vodila racuna da li cu dobiti visoku ocjenu, al sam i te kako vodila racuna da savladam materiju, najbolje u grupi. Zadovoljiti sopstvene kriterijume za mene je pocesto teze nego zadovoljiti tudje. Uspjela sam da naucim da i posao koji sam uradila manje temeljno prihvatim i ne vracam se da ga popravljam, kad god je to moguce, kao i da se ne jedem sto u nekim situacijama moram da popravljam stvar, jer to prvi put nisam dovoljno dobro odradila. Samokriticnost mi je jos jedan dar s neba, koji valjda ide uz perfekcionizam. Takodje sklona sam i samopodcjenjivanju. Pocesto se ponasam po principu: moze to i bolje. Medjutim, ono sto mi nesto vise smeta jest osjecaj da sam u nekoj situaciji ili komunikaciji jos nesto trebala da odradim ili kazem a da ne znam sta bi to moglo da bude, a da bas ta sitnica jest presudna za povoljan ishod, te da zbog tog propusta nisam zadovoljila ni sebe ni druge. Pa me uz to uhvati i zebnja da cu snositi katastrofalne posljedice zbog propusta. Kriminalom se ne bavim da bi morala da strahujem. Inzinjer sam elektrotehnike koji radi kao programer i izgleda povremeno od muve pravi slona. Emotivna, nesebicna, pozrtvovana, postena, kako kazu. Na poslednjoj godini studija imala sam jake treme, od kojih sam imala problema sa sistemom za varenje, te pocesto fizicki bila onemogucena da izadjem na ispit koji sam spremila, te tako odlozila zavrsetak studija. Nisam sklona sujevjerju ni obredima, vec se oslanjam na svoje snage i kapacitete. Psihijatri su mi pomogli da zavrsim studije, samo su teznju stavljali na ucinak medikamenata. Cak me nisu ni pitali za iskustva iz 1992 -1998. Koja su prilicno uticala na moju porodicu pa i mene, i ako sam se zalila na osjecaj ugrozenosti. Takodje me nisu pitali ni za ocevu smrt, koju sam prilicno tesko podnijela. Nemam ona teska iskustva da sam gledala ubistva i stradanja tokom ratnih zbivanja, al sam upila atmosferu straha koja vlada iza prvih borbenih linija. Gubitak oca krajem 1993 bio je kao da mi je izmaknuto tlo pod nogama. Bio mi je najbolji drug i duhovni vodja, ne samo otac. Mnogo sam radila na sebi, kako bi sebi pomogla, jer mislim da nije najbolje rjesenje oslanjat se samo na lijekove, koji istini za volju samo su mi pomagali da utrnem, te takva odradim sto se trazi. Davali su mi seroxat 10 mg, ujutru i moditen 1mg dnevno, bromazepan 1, 5mg po potrebi. Od 2002 se obracam za pomoc, nekoliko puta sam uspijevala da bez lijekova budem i po 5 mjeseci. Vec nekoliko mjeseci ne pijem lijekove, dobro se osjecam, bolje no ikad u poslednjih 10 a mozda i 20 godina, samo jos taj opisani osjecaj me malo muci, mozda najvise to sto ne znam kako da taj problem rijesim. Mene najvise opterecuje neznanje. Cim ukapiram kako bi se nesto moglo rijesiti, ili bar put kojim treba poci, tegobe se svode na ovo: da to samo treba izdrzati, pa i ako je tesko, rijesit ce se. Kao i pitanje sta mi se desilo? Da l ovaj moj poremecaj ide pod generalizovani anksiozni ili post traumatski? Ili je nesto drugo, meni manje poznato? Kako postici da se kroz zivot ide bez lijekova ako je moguce? Unaprijed hvala. Srdacan pozdrav
Neophodno je da se obratite psihijatru i krenete sa psihoterapijom pre nego bude kasno. Njoj je neophodna pomoc, sigurno se oseca jako lose, jer pribegava takvom ponasanju, a takodje i vama, jer ne znate kako dalje. Pokazite razumevanje i brigu, ne ponasajte se kao kontrolor, ne budite grubi i naredbodavni, ona vapi upravo za suprotnim. Jer anoreksija je upravo nacin nalazenja sebe, povracaj stabilnosti i nalazenja sigurnosti. Porazgovarajte sa njom, takodje i otac, pa svi krenite da izadjete iz problema
dr d. Krasic
Pozdrav
Morate razgovarati sa strucnim licem i naci objasnjenje za osecanje koje vas imobilise i cini sve manje kvalitetnim vas zivot. To je potrebno uraditi sto pre, jer vremenom cete praviti sve vecu socijalnu distancu i vecu otudjenost
dr d. Krasic
Pozdrav
Ukoliko osecate ubrzano lupanje srca, dobro bi bilo da urdite ekg i dobijete odgovarajuci lek. Nije uvek potreban lek tipa antidepresiva ili sedativa. Ne bojte se, uznemirenje koje osecamo, dobro je da pokusamo da sagledamo iz kog pravca dolazi i nadjemo resenje za njega bez panike i straha da ce se ponoviti ono sto je bilo ranije. Opustite se, bavite se nekom aktivnoscu, relaksirajte se. Budite strpljivi, nemojte misliti crnim mislima!
dr d. Krasic
Pozdrav
Poremecaja licnosti ima razlicitih, a prepoznaje se o kojem se radi po broju koji imate posle tackef60. 0 ili neki dr. Broj. Ja se ne mogu vracati sada na pitanje, ali ako zelite jos precizniji odgovor mozete me upitati ponovo. Nemojte se izvinjavati, nije nikakav problem
dr d. Krasic
Pozdrav
Ne bih ponavljala, jer sam na ovo pitanje vec dala odgovor
dr d. Krasic
Pozdrav
Prikazano 881-885 od ukupno 2344 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke