Pitanje za psihijatra! Prije 3godine dijagnostikovan mi je anxiosni poremećaj sa paničnim atakama, duže vrijeme, skoro20 godina, počeo sam dobijati napade thikardije sa ventrikul ekstrasistolama, praćeni pojačanom i čujom peristaltikom, čudnim osjećajem straha i bezvoljnosti, nekad i bliske smrti. U npočetku sam se obardio kod kardiloga koji je isključio organsko oboljenje i nreako mi je da je sve to posljedica stresa, odnosno da se posavjetujem s psihijatrom. Psihijatar mi je uključio zoloft 50 mg dnevno uz postepeno povećanje i sad uzimam 100 mg. Postepeno mi se psihičkostanje popravilo, netao je osjećaj bezrazložnog straha, ves se rijetko jave, visceralna hipersenzibilnost se smirila. Sad sa dobro osjećam. Pokusao sam nakon jedne goine uzimanja postepeno smanjiti dozu na 5o mg ali se ranija simptomatologija počela vraćati, tako da sam ponovo na 100 mg sertalina/zoloft/moje pitanje je: koliko dugo mogu uzimati zoloft, ? Da li potrebno preći na drugilijek! S poštovanjem!
Postovana, imam 37 godina, udata sam, imam cerku staru 3 godine. Nezaposlena sam, brinem se o detetu i odrzavam domacinstvo, osim toga nikako ne doprinosim, osecam se beskorisno, kao tipicni parazit. . . Trenutno osecam potpuni nedostatak samopouzdanja i samopostovanja, ali i inace nikada nisam spadala u red samopouzdanih, cvrstih osoba. Poticem iz alkoholicarske porodice, u mladosti sam bila iskompleksirana takvim porodicnim prilikama (a i svojim izgledom) , izbegavala sam druzenje, bila veoma povucena, glumila "intelektualca-individualca". Zavrsila sam zbog toga bez ijednog prijatelja, sve do ovog doba. U medjuvremenu sam se vise puta i selila. . . Neopisivo sam usamljena i veoma patim zbog toga. Osim supruga, deteta i majke - potpuno sam sama. Ne umem da odrzavam prijateljstva, toliko sam "mrtva", nezanimljiva i bez inicijative da nikome ne prijam. Imala sam dobre rezultate u skoli, sve do pred kraj fakulteta kada sam, na pola koraka do diplomskog (jedan ispit) , odustala. Sve sto sam probala - upropastila sam, ili sam probala prekasno. Sada me progoni osecanje krivice sto sam ovakva - bez volje za zivotom, bez ijednog uspeha, ophrvana osecanjem beznadeznosti i bezperspektivnosti, bezvredna, bez ijednog cilja u zivotu - rodila dete. Plasim se da cu joj ovakva upropastiti zivot, a volim je vise nego ista i jedino bih patila ako njoj uskratim mogucnost za optimalan razvoj. Ja se inace veoma pozrtvovano bavim svojim detetom, ona je vrlo napredna i bistra devojcica, i zato me toliko muci i sama pomisao da ce morati da zivi kraj ovakve majke, da bih ja, na bilo koji nacin, mogla da joj samim svojim prisustvom naskodim, kao los model. Osim osecanja vezanih za dete, ovo je moje raspolozenje i moj "status" vec celu deceniju. Nigde se nisam mrdnula. Sakrila sam se u kucu, ne zovem nikoga (a i koga bih?) da ne dosadjujem i ne opterecujem, u svakoj prilici se osecam neadekvatno - nedovoljno dobro, pametno, vredno - zato izbegavam da se vidjam sa ljudima. . . Samoizolujem se. Isla sam sedam meseci na psihoterapiju pre nego sto sam ostala u drugom stanju, nisam osetila nikakav pomak. Moja terapeutkinja (transakcionista) se precutno slozila da patim od depresije kojoj je u osnovi izbegavajuci poremecaj licnosti. Ja sada vise nemam para za psihoterapiju. Ima li smisla obracati se psihijatru, kada su koreni problema tako daleko, kada je toliko zivota propusteno i procerdano, a ja nemam izgradjene vestine potrebne za prave promene? Moze li se to uopste leciti lekovima? Ja zaista ne znam, moze li se kod psihijatra u domu zdravlja uz medikamente dobiti i neki vid psihoterapije? Ili da i dalje trpim, pa dokle izdrzim. . .
Poštovana, Vi zaista preterujete u potcenjivanju sebe i trudite se intenzivno da to materijalizujete svojim nepostignucima koje nesvesno pravite. Zivite sa porukom da niste vredni i da nista ne mozete, pa kako bi bilo da ste dali taj jedan ispit!? Morala bi da se menja vasa zivotna koncepcija. Zato ste i stali, na kraju naravno, ne ranije. Pa kazete nemate nikoga, osim muza, cerke i majke! Imate divno i zdravo dete, a nemate prijatelje. Nemate ih jer je to vas nesvesni zadatak, jer morate zbog neceg sebe osudjivati. A ipak ste ambiciozni, zato se i osecate neuspesnim i stidite se pred drugima, jer vredite a to niste diplomom dokazali. Imate ono za cim mnogi teze. A to sto nemate, postavlja se pitanje koliko ste samo vi odgovorni za to? Sta vas muz radi na tome, da prevazidjete takav drustveni zivot. Polako, imate mnogo!
niste mi rekl; i odakle ste, da bih vam eventualno p[omogla oko upucivanja
dr. D. Krasic Pozdrav
Moja cerka je cetrnaestogodisnjakinja i od juna meseca 2009 imamo problem sa anoreksijom. Prosli smo savete gastroenterologa, psihologa, nutricioniste,. . U decembru sam imala osecaj da smo konacno prevazisle taj problem i gotovo da sam odahnula, medjutim desetak dana unazad pocela sam da primecujem promene u njenoj ishrani ali sto je mnogo gore, u njenom ponasanju. Prema meni je gruba, vredja me, odgovara mi na grub i nepristojan nacin. . . Pokusala sam lepo i polakoda pricam, pokusala sam da kaznjavam i vicem, ali nista ne pomaze. Izgleda mi kao da uziva dok me vredja. Da li je to sastavni deo anoreksije ili je neka psihicka bolest u pitanju ili je to normalno ponasanje u pubertetu. Izmedju nas je stalna napetost i ponekad mislim da bi joj bilo bolje bez mene. U glavi mi je totalni haos jer neznam kako da se postavim prema rodjenom detetu. Sta da radim?
Poštovana, Neophodno je da se obratite psihijatru i krenete sa psihoterapijom pre nego bude kasno. Njoj je neophodna pomoc, sigurno se oseca jako lose, jer pribegava takvom ponasanju, a takodje i vama, jer ne znate kako dalje. Pokazite razumevanje i brigu, ne ponasajte se kao kontrolor, ne budite grubi i naredbodavni, ona vapi upravo za suprotnim. Jer anoreksija je upravo nacin nalazenja sebe, povracaj stabilnosti i nalazenja sigurnosti. Porazgovarajte sa njom, takodje i otac, pa svi krenite da izadjete iz problema
Ja neznam da li sam na pravom mestu ali molim vas da mi pomognete. Imam 31 godinu i do pre cetiri godine nisam imala nikakvih zdravstvenih problema, tada sam se porodila i doslo je do poremecaja stitne zlezde. To je donelo velike promene u moj zivot pila sam lekove godinu ipo dana i hormoni su mi uredu, medjutim u moj organizam uvukao se strah ali nekako cudno. Da idem na posao nemam problema sve obavljam po kuci ali kad treba da izadjem u grad u zezanje sa prijateljima ili kad treba da odem kod rodjaka ili prijatelja mene uhvati neka panika nervoza ni sama ne znam zasto cak sam svesna da ne koristim kvalitetno ovaj zivot volela bi to da promenim ali ne znam kako. Molim vas da me posavetujete. Hvala!
Poštovana, Morate razgovarati sa strucnim licem i naci objasnjenje za osecanje koje vas imobilise i cini sve manje kvalitetnim vas zivot. To je potrebno uraditi sto pre, jer vremenom cete praviti sve vecu socijalnu distancu i vecu otudjenost
Moze se lek uzimati neograniceno dugo, a prelazak na drugi lek nije potreban ukoliko se dobro osecate
dr dragana krasic
Pozdrav
Ne, ne mogu, na zalost. Najbolje ce biti da vidite u institutu u palmoticevoj.
dr d. Krasic
Pozdrav
Vi zaista preterujete u potcenjivanju sebe i trudite se intenzivno da to materijalizujete svojim nepostignucima koje nesvesno pravite. Zivite sa porukom da niste vredni i da nista ne mozete, pa kako bi bilo da ste dali taj jedan ispit!? Morala bi da se menja vasa zivotna koncepcija. Zato ste i stali, na kraju naravno, ne ranije. Pa kazete nemate nikoga, osim muza, cerke i majke! Imate divno i zdravo dete, a nemate prijatelje. Nemate ih jer je to vas nesvesni zadatak, jer morate zbog neceg sebe osudjivati. A ipak ste ambiciozni, zato se i osecate neuspesnim i stidite se pred drugima, jer vredite a to niste diplomom dokazali. Imate ono za cim mnogi teze. A to sto nemate, postavlja se pitanje koliko ste samo vi odgovorni za to? Sta vas muz radi na tome, da prevazidjete takav drustveni zivot. Polako, imate mnogo!
niste mi rekl; i odakle ste, da bih vam eventualno p[omogla oko upucivanja
dr. D. Krasic
Pozdrav
Neophodno je da se obratite psihijatru i krenete sa psihoterapijom pre nego bude kasno. Njoj je neophodna pomoc, sigurno se oseca jako lose, jer pribegava takvom ponasanju, a takodje i vama, jer ne znate kako dalje. Pokazite razumevanje i brigu, ne ponasajte se kao kontrolor, ne budite grubi i naredbodavni, ona vapi upravo za suprotnim. Jer anoreksija je upravo nacin nalazenja sebe, povracaj stabilnosti i nalazenja sigurnosti. Porazgovarajte sa njom, takodje i otac, pa svi krenite da izadjete iz problema
dr d. Krasic
Pozdrav
Morate razgovarati sa strucnim licem i naci objasnjenje za osecanje koje vas imobilise i cini sve manje kvalitetnim vas zivot. To je potrebno uraditi sto pre, jer vremenom cete praviti sve vecu socijalnu distancu i vecu otudjenost
dr d. Krasic
Pozdrav
Prikazano 881-885 od ukupno 2347 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke