Postovana doktorice.Imam jedan problem koji me vec malo duze muci i sto prije bi htjela da ga se rijesim.Imam veliki strah od prije nekoliko godina od zmija.Nemam pojma zbog cega bas da se toliko bojim te zivotinje koju sam uzivo vidjela samo u zoloskom vrtu.Strah je s vremenom sve veci i veci,i sve vise me onemogucava da uzivam u stvarima koje jako volim kao sto su:setnje livadama,vocnjacima,piknik uz jezero...Proslo ljeto sam bila na selu u gostima,prosetali vocnjakom,na moju veliku zalost naisli na malu,sklupcanu,mrtvu zmijicu.Nastao je za mene odjednom uzas;jako lupanje srca,tresavica,osjecaj gusenja,znojenje dlanova,panican strah,jedva sam se vratila do kuce.Ostatak dana se nisam mogla tu vise opustiti.Inace dovoljna mi je tema ili da vidim tu zivotinju na tv-u da po noci ne mogu spavati,imam ruzne snove...Nikada nisam imala niti kontakt niti je uzivo u prirodi na srecu srela.Koji je uzrok mog uzasnog straha.Zbog cega je nastao taj problem??inace nemam nikakvih drugih z! dravstvenih problema.Da li na takve strahove mogu utjecati strasni filmovi koje ponekada djeca imaju priliku gledati??Zbog cega ljudi imaju strah od mrtvaca,da li isto mogu utjecati filmovi iz djetinjstva ili je nesto drugo??Unaprijed Vam velika Hvala
postoje takozvani primarni strahovi koji vuku korene od nase sirove, pocetne ljudske egzistencije u prirodi - medju njih spada i strah od divljih zivotinja (pa i zmija, naravno) koje su u prirodi realna opasnost, kao i strah od smrti koji je jedan od prvih sa kojim se covek od samog pocetka svog zivota suocava u raznim oblicima (pa i u vidu straha od mrtvaca). Cak i oni koji ne gledaju mnogo strasnih filmova ili filmova sa sadrzajima koji bi potencirali ove strahove, u nekoj meri ih osecaju, nezavisno od toga da li su u zivotu imali neka licna neprijatna iskustva tog tipa. Dakle, kod Vas se radi o strahovima koji su duboko ukorenjeni u ljudima jos od nasih pre-predaka, samo ih neki osecaju i manifestuju intenzivnije a neki manje intenzivno, sto opet zavisi od same licnosti i spleta zivotnih dogadjaja. Zato nemojte sebe smatrati bolesnom osobom. Naravno da intenzitet Vaseg straha, koji prevazilazi uobicajene kriterijume pa Vas i onemogucava da uzivate u nekim porodicnim aktivnostima, smeta. Postoje tehnike bihevioralnog tretmana koji bi donekle mogle ublaziti intenzitet Vasih strahova i ukoliko zaista ovaj problem dozivljavate kao veoma bitan, obratite se nekom bihevioralnom psihoterapeutu koji ce Vam znacajno redukovati stepen tegoba. Nasiroko poznati strucnjak iz Nisa je prof.dr Jezdimir Zdravkovic koji je i evropski poznat u oblasti bihevioralne psihoterapije, a aktuelno na Klinici za zastitu mentalnog zdtavlja radi dr Olivera Zikic koja se takodje izuzetno uspesno bavi i ovim, izmedju ostalih problema, a uostalom je i mozete naci na Stetoskopu gde sa psihijatrijske tacke gledista odgovara na pitanja zainteresovanih klijenata. Ipak. posto pretpostavljam da zivite u gradu gde je zaista minimalma mogucnost da dodjete u kontakt sa zmijom, verujem da to ipak nije tema sa kojom se svakodnevno srecete a svakako da nije potrebno da svoj strah pojacavate gledanjem filmova na tu temu. Pozdrav.
U borbi protiv stresa i anksioznosti imam problem da pobegnem od crnih misli, odnosno da promenim tok misli koji pojačava anksioznost, koja opet šalje crne misli i tako u začarani krug. Molim Vas da mi preporučite neku tehniku skretanja pažnje i kontrole misli koja mi može pomoći. Drugo pitanje je vezano za fizičku aktivnost. Da li fizička aktivnost može da pojača otpornost na stres - naravno u dužem vremenskom periodu? I da li je pri akutnom stresu u poslednjoj fazi stresa - iscrpljenosti preporučljiva pojačana fizička aktivnost koja ubrzava metabolizam? Ili je preporučljivo mirovanje, tečnost, posebna ishrana?
Niste mi naznačili o kakvom se stresu radi, odnosno od čega to nastojite da se odbranite, ali simptomi o kojima govorite ukazuju pre svega na depresivnost. Ukoliko samo nastojite da "skrenete pažnju" od bolne teme, bojim se da to neće trajnije da reši Vaš problem, jer će on ostati nerešen, a same tehnike skretanja misli će ga privremenopotisnuti, što ne znači da on vremenom neće postati još ozbiljniji i teže rešiv. Ne predlažem "tehnike za skretanje pažnje" već manje ili više konkretno bavljenje problemom koji Vas muči, što biste, ukoliko smatrate da ne možete sami, uspešno mogli da izvedete u saradnji sa psihologom, koji bi Vam pomogao u sagledavanju, analizi i drugačijem pristupu problemu ukoliko on sam po sebi nije lako rešiv. Za savladavanje bihevioralnih tehnika nije moguće dati instant savet ovim putem, već je za to potreban koliko-toliko kontinuiran rad sa terapeutom. Kada je prisutan stres ili krizno stanje, fizička kondicija je izuzetno važna, pa ukoliko je imate, lakše ćete prebroditi postojeće probleme. Umereno fizičko vežbanje - rekreativnosti preporučuju se uvek, naravno, u skladu sa trenutnim fizičkim mogućnostima onoga koji problem ima, ali se lagane i postepeno intenzivnije fizičke aktvnosti preporučuju u terapijske svrhe čak i kako bi se iscrpljenost prevazišla. Na primer, desetominutna lagana šetnja verovatno će biti prihvatljiva i osobi koja je fizički dosta slaba i iscrpljenja, ali je deo uvodne aktivnosti koja će se kroz, recimo, nedelju dana, produžiti za još pet minuta, da bi se postepeno kroz više nedelja ustalila kao neopterećujuća i organizmu potrebna aktivnost koja je blagotvorna i na psihološkom planu.
Imam jedan veliki problem, a to je prerana ejakulacija. Imam 19 godina i nisam do sada imao sex sa devojkom. Međutim, već u sred kratke predigre, ja ejakuliram. U čemu je moj problem? Inače, sportista sam, ne bolujem ni od kakvih bolesti i radim fizičke vežbe svakog dana. Da li je moguće da je to zbog toga što nisam imao odnos do sada?
Nije redak slučaj da se i kod mladih i zdravh ljudi pojavi problem prerane ejakulacije, posebno kada je opšti nivo energije visok, a u situacijama snažnog seksualnog uzbuđenja. Nastojte da u situacijama seksualne predigre svoje misli, koliko god je to moguće, usmerite na neku neutralnu temu kako biste suzbili preterano narastanje uzbuđenja i prebrzo završavanje potencijalnog uživanja. Kada Vaši seksualni odnosi postanu redovniji i mogućnost kontrole ritma seksualne igre bolja, regulisaće se i ovaj problem, koji je velikim delom i povezan i sa seksualnim neiskustvom, ali i snažnim seksualnim potrebama.
Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana i radim cenjen i dobro plaćen posao. U braku sam 12 godina. Venčali smo se nakon 12 godina zabavljanja i velike (prave) ljubavi . Medjutim uspeli smo da prokockamo svoju vezu. Poslednjih nekoliko godina zapostavili smo svoj odnos. Moram priznati da je veliki deo krivice na meni. Nisam negovala naš odnos, već sam samo obavljala obaveze. Moje slobodno vreme je bilo usresredjeno samo na ćerku. Nisam imala želju za seksom, možda zato jer nisam bila zadovoljna svojim fizičkih izgledom (koji sam takodje zapustila tako što sam se ugojila) i izgubila samopouzdanje, ili zato što sam često bila premorena, ili iz nekih drugih razloga, pa su naši intimni odnosi bili vrlo proredjeni (toliko da je moj suprug rezigniran već poreo da ih beleži kao pravu retkost...dešavalo se to prosečno jednom mesečno,,,). Iskreno mislim da se moj suprug oseća pomalo inferiorno, jer nismo istog obrazovanja. On ima završenu srednju školu, radi dva posla, ali novac zaradjuje na teži način. Vredan je i ja ga cenim zbog toga. Ja nikada različiti stepen obrazovanja, ni materijalnu podršku mojih roditelja (stan u kome živimo su mi oni kupili) nisam potencirala kao njegov nedostatak (njemu roditelji ništa nisu pomogli), ali on podsvesno verovatno ima neki kompleks od toga. Smatram da je inteligentan, i da je mogao biti uspešniji u poslu, a mislim da i njega frustrira to što na svom prvom poslu ima za pretpostavljene osobe koje nisu ništa bolje od njega, a kojima mora da se poredi. On uvek tvrdi da je ponosan na mene i na moj uspeh u poslu, i verujem da je iskren u tome, ali i sujeta verovatno radi... Medjutim, prebacuje mi da njemu nisam dala dovoljnu podršku da se osamostali u poslu. Moram priznati da sam ja preoprezna i da ne volim rizik i to je jedini razlog što sam za njegove ideje imala sto “ali”… Mada, mislim da on prebacuje krivicu na mene, i za svoja lična nezadovoljstva samim sobom (ili za to što bez mene finansijski ne može da reši egsitencijalna pitanja koja bi želeo). Nikad nisam bila tipična ženica posvećena kućnih poslovima, koja gleda u svog muža kao u kućno božanstvo (kod nas se nikad nije znalo ko je glava porodice-ja sam uvek zagovarala ravnopravnost i demokratiju). Vaspitavana sam da su žene ravnopravne i tako sam se uvek i osećala i ponašala. Sada sam prvi put pomislila da mu treba da se u odnosu na nekog oseća vrednije, superiornije, «kao pravi muškarac»... Da ne dužim više, pre par meseci shvatila sam da je mom mužu dosadilo da čeka na mene. Primetila sam da se stalno dopisuje SMS porukama, i neke koje sam pročitala su me uverile da ima drugu vezu i to nije samo prolazni seks. Poruke koje on dobija govore upravo ono što sam ja davno prestala...”ljubavi, dušo, jedini, najlepši...” Ta osoba mu piše da ga voli... a vode i razgovore koji ponekad traju i sat vremena. Ja sam se potpuno otreznila, radikalno promenila (doterala liniju, postepeno su se naši seksualni odnosi uspostavili, obogatili i sada su mnogo češći, kuvam mnogo češće, trudim se oko njega više nego što i zaslužuje) ali bojim se da nije kasno... Ne želim da se predam, velikim delom i zbog ćerke, koja ga obožava i ne bih želela da joj slomim srce i unazadim je emotivno zauvek. S druge strane izjeda me ljubomora, besna sam i jadna, a moram da glumim dobro raspoloženje jer znam da je pobegao od ozbiljne i umorne osobe (kakvom sam postala od ranije, vedre i ljubazne). Dodatni problem je što je kod nas vladala totalna demokratija (on je mogao izaći sa svojim drugovima, ići na «muško» skijanje, imao je popunu slobodu, doduše kao i ja, koja za razliku od njega, svoju slobodu nisam koristila). Uvek sam smatrala da je primitivno to što su se drugi muževi bojali svojih žena, pravdali im se i verovatno isto postizali uz laži... Smatrala sam da sam ja napredn! a i savremena, a sad mislim da sam možda bila i glupa. Nisam sigurna da li svoju vezu želim da sačuvam zato što ga još uvek volim (ne mogu sad da trezno preispitam i odvojim svoje emocije) - ili samo da bi sačuvala porodicu, da li samo zbog deteta ili zato što ne mogu da priznam poraz i da predjem preko svoje sujete. Ali svakako bih razlaz doživala kao veliki poraz. Mada ne mogu verovatno još dugo ni ovako. Postala sam opsednuta. Svakodnevno mu pregledam telefon i svakdnevno sam poražena time da su razmenili nekoliko poruka (nekad i desetinu) i poneki telefonski razgovor. Mislim da je i ona udata i da nije mladja od mene, ali postajem neizdrživo radoznala da saznam sa kim imam posla? I naravno paničim kad pomislim da se možda i zaljubio, verovatno u idealizovanu sliku o sebi, koju ima u tudjim očima. Pokušala sam da razgovaram sa njim o tome da ne mogu da tolerišem da živi kao momak, i da sam spremna da dam sve od sebe da sačuvam našu porodicu. Naravno dobila sam sve one prigovore koje sam i zaslužila tokom predhodnih par godina. Ipak, smatram da sam dobar čovek, priznala sam mu da sam grešila, da se kajem - ali on je u afektu tvrdio da sam se kasno setila i da mu je dobro tako kao do sada, da se navikao. Nisam smogla snage da ga konkeretno pitam za tu drugu vezu koju ima, verovatno bojeći se šta mogu čuti. Bez obzira što sam kriva, osećam da ja ipak ovo ne zaslužujem. On se čudi velikim promenama kod mene i hrabri me u tome, ali kod sebe ništa ne menja (a naravno da i tu ima stvari koje bi se trebale popraviti). Daje mi samo verbalnu podršku, ali meni treba više od toga. Mislim da je osim ove veze imao još nešto i sa drugom osobom sa kojom hoće da prekine, ali nailazi na otpor. On smatra (ili samo tvrdi) da mu to što sam ja zapostavila našu vezu d! aje za pravo da radi šta hoće. Mada moram priznati da je puno puta tokom predhodnog perioda tražio da razgovaramo žaleći se da nije tako zamišljao naš život, ali i tada je nalazio krivicu samo u meni. A ja pouzdano znam da nisam samo ja kriva. Očajna sam, pomišljam da angažujem privatnog detektiva (da bih saznala sve ono što me kopka), da se ubijem, da pozovem tu ženu i apelujem na nju ako ga stvarno voli ili da je zaplašim, da je ocinkarim kod muža (ako ga ima), a bojim se jako za svoje zdravlje...mentalno i fizičko. Ne mogu da se pomirim sa tim da dve normalne, razumne osobe koje su doživele iskrenu i pravu ljubav, za koju smatram da je retka, koji imaju divno dete - ne mogu to da sačuvaju. Uvek sam smatrala kukavički da se ljudi koji imaju decu razvode bez nekog velikog razloga (alkoholizma, droge, nasilja, kocke...). A mi smo stvarno beskrajno daleko od toga: za 24 godine koliko smo zajedno nismo jedno drugom rekli ni jednu pogrdnu ili uvredljivu reč u svadji. Molim Vas za pomoć. Da li je ovo utopija? Ima li nade za mene ako budem dovoljno uporna? Da li se baš sve može upornošću i strpljenjem postići? Molim Vas nemojte mi poslati odgovor na moju mail adresu sa koje vam saljem pismo, vec ga objavite na medju ostalim odgovorima. Hvala!
Postovana, Vase obimno pismo izuzteno slikovito i jasno je odslikalo istoriju Vaseg braka, koji je dosao u dosta kompleksnu fazu. Ocigledno je da ste velikim delom i sami zasluzni za ovo do cega je sada doslo, iako Vasa namera nije bila da dovedete do razaranja bracne zajednice. Pogresni model komunikacije odvijao se i uvlacio u Vase odnose godinama, pa se ni izmene na bolje ne mogu ocekivati kao instant resenje, vec ce za eventualni pozitivni pomak takodje trebati vise vremena. Vas suprug je u jednom trenutku braka izgleda odlucio da ne zeli vise da se trudi da popravi nezadovoljavajuce odnose i sadasnje ponasanje je posledica takve odluke, ali ne znaci da je doneo odluku i da brak prekine. Zato, ukoliko imate zaista jaku resenost da brak odrzite, trebalo bi da dovoljno dosledno i dovoljno uporno negujete bolje obrasce partnerskog komuniciranja, kako bi njemu postalo jasno da je to novi pristup (koji nije samo Vas trenutni hir) i da ce mu buducnost sa Vama biti bolja nego prethodne godine kada se osecao zapostavljenim i inferiornim. To podrazumeva da i dalje radite na sebi i da ga povremeno i iznenadjujete pozitivnim promenama u svom izgledu, da negujete bliskost u odnosima - da se interesujete za njegov posao, prijatelje, eventualne probleme, da mu konacno pruzite podrsku sa manje ustezanja i opreznosti; da u intimnim odnosima budete sa njim predani i posveceni i da pokusate da odgovorite njegovim potrebama (jer ako svoje potrebe podmiruje uz vas, manja je verovatnoca da ce mu biti potrebno bilo koja zena sa strane); da mu otvorenije pokazujete (ne samo govorite, vec neverbalno porucujete) da Vam je stalo do njega i da Vam je potreban. Dozvolite mu da se bar u nekim oblastima Vaseg zivota oseca superiornim, kao sto ste sami zakljuciti to mu je sigurno potrebno. Posto ste mu do sada davali punu slobodu kretanja bez nepotrebnih pitanja, bilo bi previse nametljivo da sad pocnete da ga kontrolisete i ispitujete, ali je moguce da se cesce njemu pridruzujete kad negde ide ili bar da se izjasnite da biste voleli da budete zajedno umesto da ide u "muski provod", a da u tim momentima i sebi i njemu napravite prijatnu atmosferu koja ce ga i sledeci put prelomiti da bude sa Vama usmeto da trazi oduska van kuce. On tek sad treba da u Vama prepozna osobu u koju se nekada zaljubio, ali posto to ne ocekuje i misli da je ta osoba zauvek nestala, trebace mu vremena da vidi ponovo promene koje cinite u cilju odrzanja braka. U ovom trenutku nije najvaznije da li je razlog za vase nastojanje da brak odrzite ljubav, strah, ponos ili sigurnost deteta, bitno je da ste spremni da ulozite napore da bitno popravite partnerski odnos. Ukratko, budite istrajni i nastojte da se Vas odnos iz dana u dan sve vise popravlja, ali je ishod, kao sto i sami znate, dosta neizvestan i zavisi od mnogih faktora pa i od kvaliteta paralelne veze koju je uspostavio. Ako podjete od toga da tajne veze imaju i mnostvo otezavajucih okolnosti i da vremenom i kod njih dolazi do zasicenja i problema koji nisu ni nalik na pocetnu ljubavnu euforiju, velika je verovatnoca da ce prave vrednosti Vaseg braka shvatiti kada se ta veza donekle "istrosi" i izadje iz faze "nove ljubavi". Smatram da se svakodnevnim citanjem njegovih poruka nepotrebno opterecujete i pravite sebi novu muku, odnosno da nije potrebno da direktno pratite njegovu ljubavnu aferu uz to strasno se nervirajuci. Pokusajte da ga povratite ne zato sto ima drugu vec zato sto ste uvideli svoje greske u braku i potreban Vam je. Ukoliko ga direktno suocite sa tim da znate za vezu, ili zovete suparnicu ili njenog eventualnog muza, dovescete ga u situaciju da mora direktno da prelomi i donese konacnu odluku o Vasem braku koju, ocigledno, jos nije doneo, a to moze biti veoma rizicno. Nastojte da unesete pozitivne promene u brak, a onda ce verovatno uzvratno i on popraviti neke stvari. Provodite vise kvalitetnog vremena zajedno, ucinite da se oseca potrebnim, zeljenim i sigurnim. Mnogo pozdrava, Prof.dr Bojana Dimitrijevic
Postovana Dr. Dimitrijevic, Nedavno sam presla u drugi sektor firme u kojoj radim vec nekoliko godina. Prvih nekoliko godina sam imala stres od kolicine posla, ali sam zato sa kolegama imala fantastican odnos. I inace sam po prirodi vrlo komunikativna, volim ljude, ni sa kim nisam u svadji i ne mogu da radim u okruzenju gde postoje spletkarenja i podmetanje nogu. Osoba na koju sam najvise upucena na novom radnom mestu i koja mi je u neku ruku nadredjena (i na ciju sam teritoriju ne svojom voljom dosla) je u principu vrlo korektna prema meni u svemu sto se posla tice ali u poslednje vreme zauzima prema meni i suvise sefovski stav. Imam utisak da zeli da me ukalupi ne bih li radila po vec zacrtanim pravilima koja ona postavlja. I ja, zaista nemam nista protiv posla (jer sam vec i navikla na veliku kolicinu posla), ali mi stav te osobe vrlo smeta. Iako i ta osoba i ja imamo zajdnickog sefa (koji je iznad te osobe)ja se stalno osecam kao u srednjoj skoli i konstantno moram da merim svoje postupke, iako sam! duze u tom poslu od te osobe - od konkretnih postupaka u poslu pa do odlaska na pauzu...Vrlo mi je vazan sklad na iovako stresnom poslu. Mozete li mi pomoci da se postavim na pravi nacin prema osobi sa kojom radim, koju vrlo iritira moj prisan odnos sa bivsim kolegama sa kojima sam i dalje u konstantom kontaktu (ta osoba inace, nema neke vrlo bliske prijatelje na poslu). Iako mozda ovo zvuci bezazleno, verujete mi da mi vrlo ugrozava svakodnevicu. Zbog stresa sam u proslosti imala ozbiljne zdravstvene probleme, pa ne zelim da ponovo udjem u taj zacarani krug. Hvala unapred.
Problem sa kojim ste se suocili je pravi test za Vasu emocionalnu ravnotezu, koja je, naravno poljuljana novonastalim i ne posebno prijatnim okolnostima. Najpre treba podsetiti da neki ljudi, posebno neposredno posle promocije na neke vise funkcije, vole da demonstriraju moc i da se ponasaju zapovednicki iz licne nesigurnosti, pa to moze da deluje veoma iritirajuce na druge kojima se (posebno kad je to sasvim nezasnovano) obracaju sa visine. Postoji mogucnost da se vasa "sefica" kroz neko vreme "vrati k sebi", mozda je ovo samo faza u njenom pokusaju trazenja profesionalnog identiteta, a mozda i bude takva nadalje. Bilo da je u pitanju privremen ili trajan iritirajuci stav, Vase ponasanje treba da pokaze da Vas ono ne pogadja, jer ce izgubiti smisao ukoliko ne pokazete da se osecate ponizenom (a cilj omalovazavajuceg ponasanja je da Vas ponizi, zar ne?). Dakle, ukoliko shvatite da je ponasanje vase sefice posledica njenih unutrasnjih problema i potrebe za trazenjem sigurnosti u profesionalnom miljeu, mozda ce Vas manje pogadjati. Mozda takodje sve to nije usmereno licno na Vas, vec generalno na sve one koji su joj na neki nacin podredjeni.Gledajte da svoj posao obavljate maksimalno dobro, ukoliko imate pretpostavku da bi Vam mogla nesto konkretno napakostiti osiguravajte se na primer obavestavajuci o svojim planovima i aktivnostima i sefa iznad nje (npr.kada postoji komunikacija preko maila, svaki poslovni mail se prosledi ne samo njoj vec i visem sefu) sa ne bi doslo do netacne interpretacije Vasih postupaka. Ako se postavite kao da ste jaki i sposobni da se suocite sa problemima kakvi god da su, ako ne pokazete da Vas to izbacuje iz koloseka i da cete se dosetiti nacina da sacuvate svoj integritet, to ce i onima okoVas biti jasno.To naravno, nikako ne treba da bude bazirano na svadji ili agresiji prema osobi koja Vas iritira, vec ce Vase oruzje biti jos jace ukoliko pokazete mudrost, stabilnost i izdrzljivost, a pri tome efikasno izvrsavate svoje poslove. Recite sebi da cete raditi najbolje sto mozete i da necete dozvoliti da vas okolnosti iznerviraju, i tada ce inat biti Vas najbolji prijatelj. Ukoliko pokazete da stvarno ne mozete da radite u stresnim okolnostima, i drugima cete osloboditi put da izazivaju Vase mogucnosti podnosenja socijalnog pritiska. Ukoliko mislite da niste u stanju da ovo osmislite i izvedete sami, pomoc psihologa bi Vam mozda pomogla da lakse i doslednije naucite nove nacine ponasanja u stresnoj situaciji. S postovanjem, Prof.dr Bojana Dimitrijevic
Postovana doktorice.Imam jedan problem koji me vec malo duze muci i sto prije bi htjela da ga se rijesim.Imam veliki strah od prije nekoliko godina od zmija.Nemam pojma zbog cega bas da se toliko bojim te zivotinje koju sam uzivo vidjela samo u zoloskom vrtu.Strah je s vremenom sve veci i veci,i sve vise me onemogucava da uzivam u stvarima koje jako volim kao sto su:setnje livadama,vocnjacima,piknik uz jezero...Proslo ljeto sam bila na selu u gostima,prosetali vocnjakom,na moju veliku zalost naisli na malu,sklupcanu,mrtvu zmijicu.Nastao je za mene odjednom uzas;jako lupanje srca,tresavica,osjecaj gusenja,znojenje dlanova,panican strah,jedva sam se vratila do kuce.Ostatak dana se nisam mogla tu vise opustiti.Inace dovoljna mi je tema ili da vidim tu zivotinju na tv-u da po noci ne mogu spavati,imam ruzne snove...Nikada nisam imala niti kontakt niti je uzivo u prirodi na srecu srela.Koji je uzrok mog uzasnog straha.Zbog cega je nastao taj problem??inace nemam nikakvih drugih z! dravstvenih problema.Da li na takve strahove mogu utjecati strasni filmovi koje ponekada djeca imaju priliku gledati??Zbog cega ljudi imaju strah od mrtvaca,da li isto mogu utjecati filmovi iz djetinjstva ili je nesto drugo??Unaprijed Vam velika Hvala
Odgovoreno: 20. 01. 2008.postoje takozvani primarni strahovi koji vuku korene od nase sirove, pocetne ljudske egzistencije u prirodi - medju njih spada i strah od divljih zivotinja (pa i zmija, naravno) koje su u prirodi realna opasnost, kao i strah od smrti koji je jedan od prvih sa kojim se covek od samog pocetka svog zivota suocava u raznim oblicima (pa i u vidu straha od mrtvaca). Cak i oni koji ne gledaju mnogo strasnih filmova ili filmova sa sadrzajima koji bi potencirali ove strahove, u nekoj meri ih osecaju, nezavisno od toga da li su u zivotu imali neka licna neprijatna iskustva tog tipa. Dakle, kod Vas se radi o strahovima koji su duboko ukorenjeni u ljudima jos od nasih pre-predaka, samo ih neki osecaju i manifestuju intenzivnije a neki manje intenzivno, sto opet zavisi od same licnosti i spleta zivotnih dogadjaja. Zato nemojte sebe smatrati bolesnom osobom. Naravno da intenzitet Vaseg straha, koji prevazilazi uobicajene kriterijume pa Vas i onemogucava da uzivate u nekim porodicnim aktivnostima, smeta. Postoje tehnike bihevioralnog tretmana koji bi donekle mogle ublaziti intenzitet Vasih strahova i ukoliko zaista ovaj problem dozivljavate kao veoma bitan, obratite se nekom bihevioralnom psihoterapeutu koji ce Vam znacajno redukovati stepen tegoba. Nasiroko poznati strucnjak iz Nisa je prof.dr Jezdimir Zdravkovic koji je i evropski poznat u oblasti bihevioralne psihoterapije, a aktuelno na Klinici za zastitu mentalnog zdtavlja radi dr Olivera Zikic koja se takodje izuzetno uspesno bavi i ovim, izmedju ostalih problema, a uostalom je i mozete naci na Stetoskopu gde sa psihijatrijske tacke gledista odgovara na pitanja zainteresovanih klijenata. Ipak. posto pretpostavljam da zivite u gradu gde je zaista minimalma mogucnost da dodjete u kontakt sa zmijom, verujem da to ipak nije tema sa kojom se svakodnevno srecete a svakako da nije potrebno da svoj strah pojacavate gledanjem filmova na tu temu. Pozdrav.
U borbi protiv stresa i anksioznosti imam problem da pobegnem od crnih misli, odnosno da promenim tok misli koji pojačava anksioznost, koja opet šalje crne misli i tako u začarani krug. Molim Vas da mi preporučite neku tehniku skretanja pažnje i kontrole misli koja mi može pomoći. Drugo pitanje je vezano za fizičku aktivnost. Da li fizička aktivnost može da pojača otpornost na stres - naravno u dužem vremenskom periodu? I da li je pri akutnom stresu u poslednjoj fazi stresa - iscrpljenosti preporučljiva pojačana fizička aktivnost koja ubrzava metabolizam? Ili je preporučljivo mirovanje, tečnost, posebna ishrana?
Odgovoreno: 17. 01. 2008.Niste mi naznačili o kakvom se stresu radi, odnosno od čega to nastojite da se odbranite, ali simptomi o kojima govorite ukazuju pre svega na depresivnost. Ukoliko samo nastojite da "skrenete pažnju" od bolne teme, bojim se da to neće trajnije da reši Vaš problem, jer će on ostati nerešen, a same tehnike skretanja misli će ga privremeno potisnuti, što ne znači da on vremenom neće postati još ozbiljniji i teže rešiv. Ne predlažem "tehnike za skretanje pažnje" već manje ili više konkretno bavljenje problemom koji Vas muči, što biste, ukoliko smatrate da ne možete sami, uspešno mogli da izvedete u saradnji sa psihologom, koji bi Vam pomogao u sagledavanju, analizi i drugačijem pristupu problemu ukoliko on sam po sebi nije lako rešiv. Za savladavanje bihevioralnih tehnika nije moguće dati instant savet ovim putem, već je za to potreban koliko-toliko kontinuiran rad sa terapeutom. Kada je prisutan stres ili krizno stanje, fizička kondicija je izuzetno važna, pa ukoliko je imate, lakše ćete prebroditi postojeće probleme. Umereno fizičko vežbanje - rekreativnosti preporučuju se uvek, naravno, u skladu sa trenutnim fizičkim mogućnostima onoga koji problem ima, ali se lagane i postepeno intenzivnije fizičke aktvnosti preporučuju u terapijske svrhe čak i kako bi se iscrpljenost prevazišla. Na primer, desetominutna lagana šetnja verovatno će biti prihvatljiva i osobi koja je fizički dosta slaba i iscrpljenja, ali je deo uvodne aktivnosti koja će se kroz, recimo, nedelju dana, produžiti za još pet minuta, da bi se postepeno kroz više nedelja ustalila kao neopterećujuća i organizmu potrebna aktivnost koja je blagotvorna i na psihološkom planu.
Imam jedan veliki problem, a to je prerana ejakulacija. Imam 19 godina i nisam do sada imao sex sa devojkom. Međutim, već u sred kratke predigre, ja ejakuliram. U čemu je moj problem? Inače, sportista sam, ne bolujem ni od kakvih bolesti i radim fizičke vežbe svakog dana. Da li je moguće da je to zbog toga što nisam imao odnos do sada?
Odgovoreno: 17. 01. 2008.Nije redak slučaj da se i kod mladih i zdravh ljudi pojavi problem prerane ejakulacije, posebno kada je opšti nivo energije visok, a u situacijama snažnog seksualnog uzbuđenja. Nastojte da u situacijama seksualne predigre svoje misli, koliko god je to moguće, usmerite na neku neutralnu temu kako biste suzbili preterano narastanje uzbuđenja i prebrzo završavanje potencijalnog uživanja. Kada Vaši seksualni odnosi postanu redovniji i mogućnost kontrole ritma seksualne igre bolja, regulisaće se i ovaj problem, koji je velikim delom i povezan i sa seksualnim neiskustvom, ali i snažnim seksualnim potrebama.
Imam 40 godina, supruga i ćerku od 12 godina. Fakultetski sam obrazovana i radim cenjen i dobro plaćen posao. U braku sam 12 godina. Venčali smo se nakon 12 godina zabavljanja i velike (prave) ljubavi . Medjutim uspeli smo da prokockamo svoju vezu. Poslednjih nekoliko godina zapostavili smo svoj odnos. Moram priznati da je veliki deo krivice na meni. Nisam negovala naš odnos, već sam samo obavljala obaveze. Moje slobodno vreme je bilo usresredjeno samo na ćerku. Nisam imala želju za seksom, možda zato jer nisam bila zadovoljna svojim fizičkih izgledom (koji sam takodje zapustila tako što sam se ugojila) i izgubila samopouzdanje, ili zato što sam često bila premorena, ili iz nekih drugih razloga, pa su naši intimni odnosi bili vrlo proredjeni (toliko da je moj suprug rezigniran već poreo da ih beleži kao pravu retkost...dešavalo se to prosečno jednom mesečno,,,). Iskreno mislim da se moj suprug oseća pomalo inferiorno, jer nismo istog obrazovanja. On ima završenu srednju školu, radi dva posla, ali novac zaradjuje na teži način. Vredan je i ja ga cenim zbog toga. Ja nikada različiti stepen obrazovanja, ni materijalnu podršku mojih roditelja (stan u kome živimo su mi oni kupili) nisam potencirala kao njegov nedostatak (njemu roditelji ništa nisu pomogli), ali on podsvesno verovatno ima neki kompleks od toga. Smatram da je inteligentan, i da je mogao biti uspešniji u poslu, a mislim da i njega frustrira to što na svom prvom poslu ima za pretpostavljene osobe koje nisu ništa bolje od njega, a kojima mora da se poredi. On uvek tvrdi da je ponosan na mene i na moj uspeh u poslu, i verujem da je iskren u tome, ali i sujeta verovatno radi... Medjutim, prebacuje mi da njemu nisam dala dovoljnu podršku da se osamostali u poslu. Moram priznati da sam ja preoprezna i da ne volim rizik i to je jedini razlog što sam za njegove ideje imala sto “ali”… Mada, mislim da on prebacuje krivicu na mene, i za svoja lična nezadovoljstva samim sobom (ili za to što bez mene finansijski ne može da reši egsitencijalna pitanja koja bi želeo). Nikad nisam bila tipična ženica posvećena kućnih poslovima, koja gleda u svog muža kao u kućno božanstvo (kod nas se nikad nije znalo ko je glava porodice-ja sam uvek zagovarala ravnopravnost i demokratiju). Vaspitavana sam da su žene ravnopravne i tako sam se uvek i osećala i ponašala. Sada sam prvi put pomislila da mu treba da se u odnosu na nekog oseća vrednije, superiornije, «kao pravi muškarac»... Da ne dužim više, pre par meseci shvatila sam da je mom mužu dosadilo da čeka na mene. Primetila sam da se stalno dopisuje SMS porukama, i neke koje sam pročitala su me uverile da ima drugu vezu i to nije samo prolazni seks. Poruke koje on dobija govore upravo ono što sam ja davno prestala...”ljubavi, dušo, jedini, najlepši...” Ta osoba mu piše da ga voli... a vode i razgovore koji ponekad traju i sat vremena. Ja sam se potpuno otreznila, radikalno promenila (doterala liniju, postepeno su se naši seksualni odnosi uspostavili, obogatili i sada su mnogo češći, kuvam mnogo češće, trudim se oko njega više nego što i zaslužuje) ali bojim se da nije kasno... Ne želim da se predam, velikim delom i zbog ćerke, koja ga obožava i ne bih želela da joj slomim srce i unazadim je emotivno zauvek. S druge strane izjeda me ljubomora, besna sam i jadna, a moram da glumim dobro raspoloženje jer znam da je pobegao od ozbiljne i umorne osobe (kakvom sam postala od ranije, vedre i ljubazne). Dodatni problem je što je kod nas vladala totalna demokratija (on je mogao izaći sa svojim drugovima, ići na «muško» skijanje, imao je popunu slobodu, doduše kao i ja, koja za razliku od njega, svoju slobodu nisam koristila). Uvek sam smatrala da je primitivno to što su se drugi muževi bojali svojih žena, pravdali im se i verovatno isto postizali uz laži... Smatrala sam da sam ja napredn! a i savremena, a sad mislim da sam možda bila i glupa. Nisam sigurna da li svoju vezu želim da sačuvam zato što ga još uvek volim (ne mogu sad da trezno preispitam i odvojim svoje emocije) - ili samo da bi sačuvala porodicu, da li samo zbog deteta ili zato što ne mogu da priznam poraz i da predjem preko svoje sujete. Ali svakako bih razlaz doživala kao veliki poraz. Mada ne mogu verovatno još dugo ni ovako. Postala sam opsednuta. Svakodnevno mu pregledam telefon i svakdnevno sam poražena time da su razmenili nekoliko poruka (nekad i desetinu) i poneki telefonski razgovor. Mislim da je i ona udata i da nije mladja od mene, ali postajem neizdrživo radoznala da saznam sa kim imam posla? I naravno paničim kad pomislim da se možda i zaljubio, verovatno u idealizovanu sliku o sebi, koju ima u tudjim očima. Pokušala sam da razgovaram sa njim o tome da ne mogu da tolerišem da živi kao momak, i da sam spremna da dam sve od sebe da sačuvam našu porodicu. Naravno dobila sam sve one prigovore koje sam i zaslužila tokom predhodnih par godina. Ipak, smatram da sam dobar čovek, priznala sam mu da sam grešila, da se kajem - ali on je u afektu tvrdio da sam se kasno setila i da mu je dobro tako kao do sada, da se navikao. Nisam smogla snage da ga konkeretno pitam za tu drugu vezu koju ima, verovatno bojeći se šta mogu čuti. Bez obzira što sam kriva, osećam da ja ipak ovo ne zaslužujem. On se čudi velikim promenama kod mene i hrabri me u tome, ali kod sebe ništa ne menja (a naravno da i tu ima stvari koje bi se trebale popraviti). Daje mi samo verbalnu podršku, ali meni treba više od toga. Mislim da je osim ove veze imao još nešto i sa drugom osobom sa kojom hoće da prekine, ali nailazi na otpor. On smatra (ili samo tvrdi) da mu to što sam ja zapostavila našu vezu d! aje za pravo da radi šta hoće. Mada moram priznati da je puno puta tokom predhodnog perioda tražio da razgovaramo žaleći se da nije tako zamišljao naš život, ali i tada je nalazio krivicu samo u meni. A ja pouzdano znam da nisam samo ja kriva. Očajna sam, pomišljam da angažujem privatnog detektiva (da bih saznala sve ono što me kopka), da se ubijem, da pozovem tu ženu i apelujem na nju ako ga stvarno voli ili da je zaplašim, da je ocinkarim kod muža (ako ga ima), a bojim se jako za svoje zdravlje...mentalno i fizičko. Ne mogu da se pomirim sa tim da dve normalne, razumne osobe koje su doživele iskrenu i pravu ljubav, za koju smatram da je retka, koji imaju divno dete - ne mogu to da sačuvaju. Uvek sam smatrala kukavički da se ljudi koji imaju decu razvode bez nekog velikog razloga (alkoholizma, droge, nasilja, kocke...). A mi smo stvarno beskrajno daleko od toga: za 24 godine koliko smo zajedno nismo jedno drugom rekli ni jednu pogrdnu ili uvredljivu reč u svadji. Molim Vas za pomoć. Da li je ovo utopija? Ima li nade za mene ako budem dovoljno uporna? Da li se baš sve može upornošću i strpljenjem postići? Molim Vas nemojte mi poslati odgovor na moju mail adresu sa koje vam saljem pismo, vec ga objavite na medju ostalim odgovorima. Hvala!
Odgovoreno: 15. 01. 2008.Postovana, Vase obimno pismo izuzteno slikovito i jasno je odslikalo istoriju Vaseg braka, koji je dosao u dosta kompleksnu fazu. Ocigledno je da ste velikim delom i sami zasluzni za ovo do cega je sada doslo, iako Vasa namera nije bila da dovedete do razaranja bracne zajednice. Pogresni model komunikacije odvijao se i uvlacio u Vase odnose godinama, pa se ni izmene na bolje ne mogu ocekivati kao instant resenje, vec ce za eventualni pozitivni pomak takodje trebati vise vremena. Vas suprug je u jednom trenutku braka izgleda odlucio da ne zeli vise da se trudi da popravi nezadovoljavajuce odnose i sadasnje ponasanje je posledica takve odluke, ali ne znaci da je doneo odluku i da brak prekine. Zato, ukoliko imate zaista jaku resenost da brak odrzite, trebalo bi da dovoljno dosledno i dovoljno uporno negujete bolje obrasce partnerskog komuniciranja, kako bi njemu postalo jasno da je to novi pristup (koji nije samo Vas trenutni hir) i da ce mu buducnost sa Vama biti bolja nego prethodne godine kada se osecao zapostavljenim i inferiornim. To podrazumeva da i dalje radite na sebi i da ga povremeno i iznenadjujete pozitivnim promenama u svom izgledu, da negujete bliskost u odnosima - da se interesujete za njegov posao, prijatelje, eventualne probleme, da mu konacno pruzite podrsku sa manje ustezanja i opreznosti; da u intimnim odnosima budete sa njim predani i posveceni i da pokusate da odgovorite njegovim potrebama (jer ako svoje potrebe podmiruje uz vas, manja je verovatnoca da ce mu biti potrebno bilo koja zena sa strane); da mu otvorenije pokazujete (ne samo govorite, vec neverbalno porucujete) da Vam je stalo do njega i da Vam je potreban. Dozvolite mu da se bar u nekim oblastima Vaseg zivota oseca superiornim, kao sto ste sami zakljuciti to mu je sigurno potrebno. Posto ste mu do sada davali punu slobodu kretanja bez nepotrebnih pitanja, bilo bi previse nametljivo da sad pocnete da ga kontrolisete i ispitujete, ali je moguce da se cesce njemu pridruzujete kad negde ide ili bar da se izjasnite da biste voleli da budete zajedno umesto da ide u "muski provod", a da u tim momentima i sebi i njemu napravite prijatnu atmosferu koja ce ga i sledeci put prelomiti da bude sa Vama usmeto da trazi oduska van kuce. On tek sad treba da u Vama prepozna osobu u koju se nekada zaljubio, ali posto to ne ocekuje i misli da je ta osoba zauvek nestala, trebace mu vremena da vidi ponovo promene koje cinite u cilju odrzanja braka. U ovom trenutku nije najvaznije da li je razlog za vase nastojanje da brak odrzite ljubav, strah, ponos ili sigurnost deteta, bitno je da ste spremni da ulozite napore da bitno popravite partnerski odnos. Ukratko, budite istrajni i nastojte da se Vas odnos iz dana u dan sve vise popravlja, ali je ishod, kao sto i sami znate, dosta neizvestan i zavisi od mnogih faktora pa i od kvaliteta paralelne veze koju je uspostavio. Ako podjete od toga da tajne veze imaju i mnostvo otezavajucih okolnosti i da vremenom i kod njih dolazi do zasicenja i problema koji nisu ni nalik na pocetnu ljubavnu euforiju, velika je verovatnoca da ce prave vrednosti Vaseg braka shvatiti kada se ta veza donekle "istrosi" i izadje iz faze "nove ljubavi". Smatram da se svakodnevnim citanjem njegovih poruka nepotrebno opterecujete i pravite sebi novu muku, odnosno da nije potrebno da direktno pratite njegovu ljubavnu aferu uz to strasno se nervirajuci. Pokusajte da ga povratite ne zato sto ima drugu vec zato sto ste uvideli svoje greske u braku i potreban Vam je. Ukoliko ga direktno suocite sa tim da znate za vezu, ili zovete suparnicu ili njenog eventualnog muza, dovescete ga u situaciju da mora direktno da prelomi i donese konacnu odluku o Vasem braku koju, ocigledno, jos nije doneo, a to moze biti veoma rizicno. Nastojte da unesete pozitivne promene u brak, a onda ce verovatno uzvratno i on popraviti neke stvari. Provodite vise kvalitetnog vremena zajedno, ucinite da se oseca potrebnim, zeljenim i sigurnim. Mnogo pozdrava, Prof.dr Bojana Dimitrijevic
Postovana Dr. Dimitrijevic, Nedavno sam presla u drugi sektor firme u kojoj radim vec nekoliko godina. Prvih nekoliko godina sam imala stres od kolicine posla, ali sam zato sa kolegama imala fantastican odnos. I inace sam po prirodi vrlo komunikativna, volim ljude, ni sa kim nisam u svadji i ne mogu da radim u okruzenju gde postoje spletkarenja i podmetanje nogu. Osoba na koju sam najvise upucena na novom radnom mestu i koja mi je u neku ruku nadredjena (i na ciju sam teritoriju ne svojom voljom dosla) je u principu vrlo korektna prema meni u svemu sto se posla tice ali u poslednje vreme zauzima prema meni i suvise sefovski stav. Imam utisak da zeli da me ukalupi ne bih li radila po vec zacrtanim pravilima koja ona postavlja. I ja, zaista nemam nista protiv posla (jer sam vec i navikla na veliku kolicinu posla), ali mi stav te osobe vrlo smeta. Iako i ta osoba i ja imamo zajdnickog sefa (koji je iznad te osobe)ja se stalno osecam kao u srednjoj skoli i konstantno moram da merim svoje postupke, iako sam! duze u tom poslu od te osobe - od konkretnih postupaka u poslu pa do odlaska na pauzu...Vrlo mi je vazan sklad na iovako stresnom poslu. Mozete li mi pomoci da se postavim na pravi nacin prema osobi sa kojom radim, koju vrlo iritira moj prisan odnos sa bivsim kolegama sa kojima sam i dalje u konstantom kontaktu (ta osoba inace, nema neke vrlo bliske prijatelje na poslu). Iako mozda ovo zvuci bezazleno, verujete mi da mi vrlo ugrozava svakodnevicu. Zbog stresa sam u proslosti imala ozbiljne zdravstvene probleme, pa ne zelim da ponovo udjem u taj zacarani krug. Hvala unapred.
Odgovoreno: 15. 01. 2008.Problem sa kojim ste se suocili je pravi test za Vasu emocionalnu ravnotezu, koja je, naravno poljuljana novonastalim i ne posebno prijatnim okolnostima. Najpre treba podsetiti da neki ljudi, posebno neposredno posle promocije na neke vise funkcije, vole da demonstriraju moc i da se ponasaju zapovednicki iz licne nesigurnosti, pa to moze da deluje veoma iritirajuce na druge kojima se (posebno kad je to sasvim nezasnovano) obracaju sa visine. Postoji mogucnost da se vasa "sefica" kroz neko vreme "vrati k sebi", mozda je ovo samo faza u njenom pokusaju trazenja profesionalnog identiteta, a mozda i bude takva nadalje. Bilo da je u pitanju privremen ili trajan iritirajuci stav, Vase ponasanje treba da pokaze da Vas ono ne pogadja, jer ce izgubiti smisao ukoliko ne pokazete da se osecate ponizenom (a cilj omalovazavajuceg ponasanja je da Vas ponizi, zar ne?). Dakle, ukoliko shvatite da je ponasanje vase sefice posledica njenih unutrasnjih problema i potrebe za trazenjem sigurnosti u profesionalnom miljeu, mozda ce Vas manje pogadjati. Mozda takodje sve to nije usmereno licno na Vas, vec generalno na sve one koji su joj na neki nacin podredjeni.Gledajte da svoj posao obavljate maksimalno dobro, ukoliko imate pretpostavku da bi Vam mogla nesto konkretno napakostiti osiguravajte se na primer obavestavajuci o svojim planovima i aktivnostima i sefa iznad nje (npr.kada postoji komunikacija preko maila, svaki poslovni mail se prosledi ne samo njoj vec i visem sefu) sa ne bi doslo do netacne interpretacije Vasih postupaka. Ako se postavite kao da ste jaki i sposobni da se suocite sa problemima kakvi god da su, ako ne pokazete da Vas to izbacuje iz koloseka i da cete se dosetiti nacina da sacuvate svoj integritet, to ce i onima okoVas biti jasno.To naravno, nikako ne treba da bude bazirano na svadji ili agresiji prema osobi koja Vas iritira, vec ce Vase oruzje biti jos jace ukoliko pokazete mudrost, stabilnost i izdrzljivost, a pri tome efikasno izvrsavate svoje poslove. Recite sebi da cete raditi najbolje sto mozete i da necete dozvoliti da vas okolnosti iznerviraju, i tada ce inat biti Vas najbolji prijatelj. Ukoliko pokazete da stvarno ne mozete da radite u stresnim okolnostima, i drugima cete osloboditi put da izazivaju Vase mogucnosti podnosenja socijalnog pritiska. Ukoliko mislite da niste u stanju da ovo osmislite i izvedete sami, pomoc psihologa bi Vam mozda pomogla da lakse i doslednije naucite nove nacine ponasanja u stresnoj situaciji. S postovanjem, Prof.dr Bojana Dimitrijevic
Prikazano 181-185 od ukupno 226 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima