Da zakažete pregled pozovite 063/687-460

Zakažete pregled 063/687-460

Najnoviji odgovori (79047)

  1. Otac ne odbija alkohol
    Pitanje broj: #141534

    Moj otac nikada ne pije alkohol sam kod kuće. Ali nikad ne odbija alkohol u gostima i uvek kada je kod nekog u gostima on se napije. Takođe, ima neke prijatelje koji ga, po mom mišljenju, iskorišćavaju, i često ga zovu da sa njima sedi u kafani, on se tada uvek kući vrati pijan. Kada je pijan, nije agresivan fizički, ali priča gluposti, odnosno sve ono što ga muči. To priča nekako na alkoholičarski način, preuveličava, patetiše, izvrće. Da li je on alkoholičar? Ne napija se on svakodnevno, nekad prođe i po mesec dana da ne okusi alkohol, ali ako ga neko ponudi pivom ili rakijom - on to ne odbija. Da li on pije zato što nije zadovoljan mnome? Ja sam njegova ćerka i mislim da se on jednim delom opija zato što je njegova ćerka (ja) loš đak i ne preterano lepa. Da li bi bilo ok da ja ovako reagujem: npr. ukoliko budem sa mojim ocem u društvu kada mu neko ponudi alkoholno piće da li bi bilo ok da ja kažem: "Molim Vas nemojte mu nuditi alkohol, na njega alkohol utiče jako loše i on ne može da se zaustavi na jednoj čašici"?

    Odgovoreno: 04. 11. 2015.
    • Mislim da sam odgovorila na ovo pitanje kada sam rekla da alkoholizam jeste ozbiljna bolest zavisnosti, da pored alkoholičara strada i njegova porodica, da se može lečeti i da je potrebna lična motivacija za lečenje koja indirektno može doći i od porodice. Takođe, da deca alkoholočara često imaju osećanje krivice i misle da nešto mogu da učine da spreče oca u takvom ponašanju ili druge ljude da mu ne daju piće - to je sve iluzija i zabluda: ne može se ništa učiniti bez autentične motivacije zavisnika, a oni se jako teško odlučuju na lečenje. Supruga svojim podnošenejm takve situacije indirektno potpomaže nastavak pijenja, pa je potrebno da ona shvati da život u takvom braku nema perspektivu.

  1. Kako pomoći ocu alkoholičaru
    Pitanje broj: #141538

    Moj otac, kada je trezan, je izuzetno miran i ljubazan i dobar, ali kada popije onda iz njega izbija sve ono potisnuto i sve ono što ga muči. Da li sam ja kriva za to? Da li ja treba da se angažujem da njemu pomognem? Kako da ga ubedim da više ne pije? Govorila sam mu dosta puta "Tata, molim te, nemoj da piješ, samo se blamiraš kad si pijan, a i uništavaš svoje zdravlje alkoholom" ali on me uopšte ne sluša.

    Odgovoreno: 04. 11. 2015.
    • Alkoholizam je ozbiljna bolest zavisnosti. Tačno je da Vaš otac urušava svoje zdravlje, ali pošto je alkoholizam i socijalna bolest, on svojim neumerenim pijenjem urušava i zdravlje svoje porodice i svoje dece. Stoga bi bilo dobro da Vi, zajedno sa majkom, njegovom suprugom, pokušate da ga motivišete na lečenje, a ako on to ne želi da sebe zaštitite ograđujući se od takvog njegovog ponašanja. Tu ne može biti govora o ničijoj krivici, a ponajmanje o Vašoj kao deteta. Nažalost, deca često doživljavaju osećanje krivice kada sa roditeljima nešto nije u redu. Postoji samo odgovornost, i to pre svega njegova, da preduzme nešto za sebe i oslobodi se zavisnosti, ali i Vaše majke koja sve to podnosi.

  1. Problem sa stupanjem u vezu
    Pitanje broj: #141448

    Zovem se Vukašin, imam 25 godina i živim u Valjevu. Već duže vreme imam problem da stupim u vezu sa osobom suprotnog pola tj. sva moja dosadašnja vezivanja su bila kratkoročna, na par dana, možda mesec, sve u svemu - strasti bez velikog emocionalnog vezivanja. Kada stupim sa devojkom u vezu, imam osećaj kao neke sramote, šta će okolina reći, ona je ružna za mene, mogu da nađem bolju, ja sam bolji frajer od nje. Imam strahove tipa -  možda će se razočarati u mene, možda ja nisam tako dobar kao što ona misli, možda će me prevariti, pa ću biti povređen. Ovo mi nije predstavljalo toliki problem do poslednjih godinu, dve, dana. Završio sam prava i vratio sam se da živim u Valjevu i počeo sam da imam ogroman strah da ću na kraju ostati sam, i da moj život više neće imati smisla. Svakodnevno u poslednje vreme imam sve veći strah koji ima uticaj na kvalitet mog života. Dosta puta do sada sam se poredio sa drugima "evo kako ovaj nema devojku, kako onaj nema devojku", ali sada osećam veliku prazninu, i osećaj krivice zbog propuštenih šansi. Kada sam sa društvom od kojih većina njih ima devojku osećam se kao uljez (ovo je moj osećaj). Napominjem da sam u društvu prilično omiljen i mislim da imam smisla za humor, koristim alkohol, obično vikendom popijem i po koju čašicu više, pa je osećaj samoće u stanjima mamurluka sve veći. Kada sam bio mali bio sam jako debeo i sa nekih 16, 17 godina sam doterao težinu (najviše da bih se svideo devojkama) ali sam po prirodi gojazan, pa su mi se kilogrami pomalo i vraćali i imam strah da se skinem, iako to sad i nije strašno jer mi je stomak prilično salast i dalje, pa možda i ova okolnost ima uticaja. Ako se malo ugojim, ja imam osećaj da nijedna devojka ne želi ni da me pogleda. Mislim da patim od kompleksa zbog toga i velikog manjka samopouzdanja

    Odgovoreno: 31. 10. 2015.
    • Da, u pravu ste, imate manjak samopouzdanja, ali se ne može na ovaj način, putem pisma, taj problem rešiti, već je neophodna psihoterapija. Zato vam savetujem da potražite pomoć psihoterapeuta u Valjevu gde ih sigurno ima jer kroz razgovor i dijaloški odnos sa njim, Vi ćete uspeti da dođete do uzroka svog nesamopouzdanja i neverice u sebe. Sigurno je da su u osnovi različiti strahovi, ali je nužno naučiti kako se suočiti sa njima i prevazići ih. Nije rešenje u alkoholu, naprotiv, tako još više produbljujete svoje teškoće, a isto tako rizikujete da postanete zavisni od njega. Upotrebite svoju inteligenciju koju nesumnjivo posedujete za svoju dobrobit, a ne za kritikovanje sebe.

  1. Uzrok glavobolje
    Pitanje broj: #141449

    Od subote je počela da me boli glava. Prvo sam osetila probadanje sa desne strane, zatim tup bol u potiljku, ili čelu. Kada me boli čelo bol tj. pritisak se spušta na gornju vilicu, osećam trnjenje nepca. Nemam druge simptome, nisam prehlađena, nemam temperaturu. Moja doktorka me je uputila kod očnog, misleći da je očni pritisak. Nemam pritisak, a oftalmolog mi je konstatovao blaži astigmatizam, ali ona kaže da to nema veze sa glavoboljom. Za deset dana je rekla da se opet javim da mi širi zenice, da opet proverimo vid. Dioptrija mi je +0,25 i +0,75, krvni pritisak je 110 sa 80. Kada su moji simptomi počeli promenilo se vreme, naglo je otoplilo. Da li sam ja možda meteoropata ili možda sve to umišljam? Prosto imam utisak da moja doktorka mene ne shvata ozbiljno, zato što sam mlada. Imala sam stresan period u porodici. Šta mislite da može biti?

    Odgovoreno: 31. 10. 2015.
    • Možda nije loše da Vam Vaša doktorka da uput i za neurologa ili neuropsihijatra jer pominjete neki stresan period, a samim tim možda je došlo do prenapregnutosti nervnog sistema. U svakom slučaju, Vi možete doći i na psihoterapiju (DZ "Jedro" gde radim kao psihoterapeut) da biste naučili kako da prevaziđete stres i načine da se opuštate.

  1. Loš odnos sa roditeljima
    Pitanje broj: #141107

    Imam 18 godina. Moj problem je nezdrava, bolesna atmosfera u kući, u tom smislu da imam jako loš odnos sa majkom, a i sa ocem. Stalno se sukobljavamo i svađamo. Koliko god se ja preispitujem, mislim da ipak uzrok problema ne može biti do mene (njihovog deteta) nego do njih. S jedne strane, moja majka jedan dan bi sve učinila za mene, sve mi pomaže, kuva mi sve najbolje, uvek me je štedela od svih kućnih poslova, a onda s druge strane kada dođe do sukoba mišljenja drugi dan ona poludi i krene da psuje, da me kune, da viče po kući, a ja to stvarno više ne mogu da podnesem. Nakon takvih njenih živčanih ispada ja ne mogu danima da se oporavim. Evo i večeras smo se svađale i meni je sad jako loše, sva drhtim i plačem. Ona uopšte ne može i neće da se kontroliše u toj svojoj živčanosti. Ja ponekad ćutim i trpim, i tada ona po pola sata zvoca, i onda kad ja u nekom trenutku puknem i odgovorim joj onda tata krene da mene ućutkuje i govori mi da prestanem, a ja sve vreme do tad ćutim, a njoj ništa ne sme da kaže! Znam da ćete mi reći da dođem kod psihologa, ali kako će mi psiholog konkretno pomoći? Najviše bih volela da ne živim sa njima, ali to je sada nemoguće jer ne mogu sama da se izdržavam, kako da zaradim za samostalan život? Ja ne vidim način da majku promenim, a kako ja u svemu tome da sačuvam sebe i svoje zdravlje i svoj mir? Moram da kažem da u detinjstvu nikada nisam oskudevala ni u čemu materijalnom (ali sada smo u prilično oskudnoj materijalnoj situaciji), dok u emotivnom jesam oskudevala. Roditelji me nikada nisu ni zagrlili ni poljubili, nekako kao da su se stideli toga, stideli se pokazivanja emocija. 

    Odgovoreno: 28. 10. 2015.
    • U pravu ste kada kažete da Vi ne možete promeniti svoje roditelje. Takođe, svesni ste da Vam nisu pružali ili pak nisu umeli da pruže dovoljno topline i ljubavi, dok materijalno niste oskudevali. Verovatno da ni oni sami nisu sebe bezuslovno voleli, pa zato ni Vama to ne mogu da pruže. Potrebno je da ih prihvatite takve kakvi oni jesu, ali da se istovremeno i naučite zaštiti od izliva besa i agresivnosti upućenih ka Vama onda kada stepen njihove napetosti toliko naraste da ste im Vi (pogotovu majci) najlakša meta. Sve ovo nije Vam lako postići jer ste i sami u osetljivim godinama puberteta. Ipak, pokušajte da iznađete način tako što ćete se što više baviti nečim što volite, družiti se više sa vršnjacima, baviti se sportom i sl. Takođe, ako je ikako moguće, zaposlite se negde bar privremeno kako biste se okupirali radom i prestali da razmišljate o nima. Dođite na razgovor kod pshologa ako ovo ne uspe.

Prikazano 11-15 od ukupno 129 pitanja