Poštovani, Moja sestra ima dvoje dece, devojčicu od 3 godine i dečaka od godinu i po dana. Moj sestrić Luka, stalno sisa prst. Njemu je palac non stop u ustima, pa jos kažiprst gurne u jednu od nozdrva. S jedne strane, upoznati smo sa teorijom da deca sisaju prst kada se osećaju nevoljeno, a sa druge strane da im je taj prstić uteha i način da se smire, pa da sisanje prsta ne treba shvatiti kao lošu naviku. Mene brine ova prva teorija. On živi stvarno u porodici gde ima puno ljubavi. Moja sestra i zet se stvarno vole, a svoju dečicu obožavaju. Nikada ih nisu udarili. Ponekad viknu, ali i to je retko. Puno vremena provode sa decom, obzirom da su oboje profesori, pa im je radno vreme kraće od 8 sati. Međutim, obzirom da je moja sestričina Mina jako vezana za svoju mamu, sklona je da Luku izgura iz maminog krila. Kada je bio manji, često ga je udarala bez bilo kakvog razloga. On je jadničak već i navikao, pa nije ni reagovao. Tek bi je ponekad počupao iz sve snage. Da li je moguće da takvo ponašanje njegove sestrice, kao i činjenica da je ona izuzetno ćudljiva i definitivno jača i upornija od njega, mogla da dovede do osećaja nevoljenosti ili sam ja malo predimenzionirala problem sisanja prstića. Inače, u njegov život su aktivno pored mame i tate, uključene i dve bake i ja kao tetka. On je jako dobro dete, izuzetno aktivno i vrlo drago. Voli da grli ljude, oduševljavaju ga male životinje, pogotovo male bebe. Svoju sestricu posebno obožava i imitira, ali je se i plaši. Kada se rasplače, odmah stavlja prst u usta i plač je gotov. Nikada nije histerisao. Šta vi mislite? Da li je ovo samo prolazno, ili mu prstić služi kao sretstvo za smirenje, ili se dete možda stvarno oseća nevoljeno? Pozdrav od tetke

decak od pune 4 godine slabo prica kaze tata mama seka maca a kada odemo kod lekara on nece da prica odmah nista vec kad se malo oslobodi dal treba da idemo kod lekara il sta bi vi predlozili unapred hvala

Pozdrav, poštovani doktore! Imam 15 godina,Ja sam skeptična ličnost a pri tome perfekcionista,volim da planiram svoju budućnost i radim sve samo što je korisno za mene :odličan sam đak bavim se sportom a prventveno vodim računa o zdravlju(hrani i piću)hranim se u skladu sa svojom krvnom grupom uzimam sve vitamine ,kalcij,magnezijum...Moj je cilj ustvari biti potpuno zdrav to na prvom mjestu,a zatim uspješan,ta moja skeptičnost ima jednu dobru stranu a to je da nikad neću uraditi ništa što bi za mene bilo imalo opasno,a njena loša strana je upravo razlog zbog kojeg sam se vama obratio za pomoć, naime mene zabrinjavaju razne stvari koje me mogu ugroziti,prvenstveno mislim na zdravlje strepim da ne dobijem neku bolest iako nema šanse ni 0.0001% da obolim a toga postajem tek svjestan kad me uhvati strah za nekom drugom bolešću.Dat ću vam jedan primer:Čujem za neku bolest i odmah to povezujem samnom: npr. sjećam se kad sam bio mali čuo sam da se može dobiti rak ako se zguli mladež i ja to odmah povezujem samnom, znao sam svako malo provjeravati da li su mi svi mladeži na mjustu....,Sada sam najviše ugrožen kako god nešta sasznam ja se prepanem na primer kada sam čuo da ako se proguta dlaka od psa, ako je zaražen ehinokokusom može se čovjek inficirati i onada je to vrlo teško stanje vrši se operacija a čovjek može i da umre.Kada sam to sazno ja sam danima crpio informacije sa interneta da bi se uvjerio da je za to mala šansa, ali i kada sam se uvjerio da to imaju psi isključivo na selima koji jedu meso (živo) od stoke koja mora pritom biti zaražena ,tek,sam se tad malo smirio ali i dalje perem ruke kad god hoću jesti nešto, primer uzeti žvaku, jel razmišljam ko je sve mogao dirati pare a da je na ruci imao jajašce ehinokokusa i tako ga prenjet na moje ruke,tako isto primer za sidu kada sam to saznao prepao sam se i ako sam sve o tome naučio, a prepao sam se jer sam razmišljao da li je cura sa kojom sam se ljubio imala u ustima krvi a ja ranicu pa mi mogla prenje sidu.(IAKO JE ONA MOŽE IMATI SAMO 0,01%),to su sve gluposti kojim se ja opterećujem i koje me prođu kad mi dođe novi problem i tada su mi te stvari jako smješne i pitam se kako je to mene uopšte moglo opterećivati.Ali mene ne opterećuju samo bolesti već i druge stvari ,a što se tiče bolesti opterećuju me samo one koje mogu biti smrtonosne i či se simptomi javljaju dosta kasnije od oboljevanja.(znači moram dosta čekati da bi saznao......)Mene opterećuju stvari samo koje mi mogu život ugroziti na primer čujem za proročanstvo Nostradamusa za 3 svjetski rat i ja se time opterećujem sve dok ne pronadjem dovoljno dokaza da se to neće obistiniti ili dok mi ne dodje novi problem i pod uticajem njega zaboravim ovaj.Ali bojim se i ljudi koji mi zaprjete a dobro znam da mi ništa ne bi učinili. Ja se tješim da je to samo pubertet . Danas sam čuo za bolest hipohondriju i pročitao sam da je to isključivo za one koji se opterećuju bolestima, a ja se opterećujem svime što mi može ŽIVOT ugroziti(samo život) I od muve pravim medvjeda sa bujnom maštom. Ja sam svjestan da moja opterećenja nemaju osnove ni 1 % šanse i da se ne trebam opterećivati ali se ipak opterećujem.Ja bi vas zamolio za pomoć da mi kažete šta mi je činiti čuo sam da se poslije hipohondrije mogu dobiti :paranoja,shizofrenija,a ja sam se posebno prepao paranoidne shizofrenije jer sam slušao na televiziju koliko je to opasno.Možete mi reći kolike su mi šanse da obolim od takve nekakve psihičke bolesti i kakve bi preventne mjere trebao napraviti da do toga ne dodje. ŽELIM SE RJEŠITI OVOG BEZVEZNOG OPTEREĆIVANJA I OSJEĆAM NEKU MOĆ DA SAM KONAČNO NA PUTU DA NADJEM RJEŠENJE I PREVENTNO REAGUJEM ZA BUDUĆNOST I MOLIM VAS DA MI POMOGNETE. HWALA PUNO !!!

Dobar vam dan. Naime imam sina koji je ove godine prvi put otisao na ekskurziju na kojoj mu nije bilo bas lepo . Ima 9 god. Kaze da je tamo bio sam , da nije mogao da dugo zaspi i da je uvece plakao. To se nastavilo i po njegovom povratku . Kaze da zeli da spavamo sa njim , da se boji mraka i da je ponekad tuzan iako je do tada spavao sam u svom krevetu. Preko dana kaze da mu je sve ok. no kada se vreme spavanja priblizi on pocinje da bude tuzan, tj.da se seti ekskurzije i kako je tamo on jedini plakao i da mu je zbog toga krivo.Inace on je dete koje voli da je dobar u svemu, tj.tesko podnosi kada gubi. To vec traje 2,5 nedelje te vas pitam dali bi se trebao obratiti nekom decijem psihologu ili je to normalna pojava za dete njegovog uzrasta . Hvala

Postovani doktore, imam 17 god i problem koji je mozda drugima besmislen ali mene jako muci. Naime moj otac je jako strog ii dok svi iz mog drustva imaju foru za izlazak i do dva ili tri ujutru ja mogu da ostanem u gradu najkasnije do pola dvanest. Prakticno to znaci da uopste ne mogu da izadjem jer svi lokali i svi moji drugovi izalze onda kada ja trebam da se vratim kuci. nebrojeno puta sam razgovarala i razgovarala s njim, ali na kraju bi razgovor zavrsila porazena i placuci, jer on nikako da pristane. Svesna sam da je napolju opasno u to vreme i da nije zdravo za moj organizam, ali ja zelim da bar ponekad izadjem sa drustvom makar do 1. od toliko nerviranja, uzaludnih razgovora i osecaja izolovanosti u drustvu sva se stresem i suze mi odmah polaze na oci cim neko bar malo pocne da razgovara na tu temu. Nerviraju me tudja pitanja zasto ne izlazim i sto svakome trebam da objasnjavam. Osecam da me svi cudno gledaju zbog toga i da me zale sto ne podnosim. Zbog toga sam se jako povukla u sebe i jako sam nesigurna, cutljiva. Cini mi se da je svima dosadno u mom drustvu. Vise zivim u masti nego u realnosti i to me izludjuje. Inace sam vukovac i osnovnoj skoli i sada u srednjoj i stvarno se trudim da pkazem da sam primerna i zrela osoba ali nista ne pomaze i cesto zelim da odustanem od svega i od zivota.. hvala unapred na bilo kakvoj vrsti pomoci