Poštovani,
Imam ćerkicu od 3.5god i ona već odavno spava sama u sobi(obraćala sam Vam se zbog problema sa pričanjem priča pred spavanje i saveta našeg pedijatra i hvala Vam na odgovoru)!Opet je problem isti taj pedijatar.Mi imamo i ćerkicu od 10meseci.Od trećeg meseca dete jednostavno neće da spava u krevecu,u snu se okreće,udari glavcicom u ogradu(iako sam je ja tapacirala ogradicama)probudi se i gotovo je sa spavanjem!Onda sam je ja prebacila u naš krevet gde smo spavale same jer nam je psiholog savetovao da suprug spava sa starijom ćerkom jer se osećala odbačenom.To mi je i bilo logično dok je beba sisala(do 6.5 meseci)ali posle mi je bilo nelogično i neprir5odno da beba spava sa roditeljima a mi po sobama!U međuvremenu smo uspeli da osposobimo mali prostor i da i njoj napravimo njenu "sobu"!Tu je nastao problem.Mala je da spava u krevetu jer se vrti i kad se probudi "planinari" i preskače prepreke pa se bojim da ne spadne,u krevecu hoće samo da se igra preko dana i da uz šipke ustaje i jača noge pa smo,suprug i ja,došli do epohalnog rešenja da dete spava u ogradici!Njoj se tosvidelo,kad se okreće mrežica je ne žulja,ne budi se,spava celu noć i divota!!!Jedan dan dok je ona tako spavala došla je patronažna sestra i rekla kako to nije zdravo.Tu se priča na trenutak završila.U savetovalištu naš pedijatar,koji je blagovremeno obavešten od patronaže o slučaju,pravi haos.Da je to zdravo ne bi ljudi pravili krevece,te mnogo je nisko prehladiće se (inače deca su ,hvala Bogu,zdrava i ne znaju šta je prehlada),psihički će je to ubiti itd. Kad sam Vam se obratila za stariju ćerkicu rekli ste da je dobro da se što pre osamostaljuje.Koja je sad razlika između kreveca i ogradice ako detetu ne smeta?Molim Vas vrlo mi je bitno ako to nije dobro imate li neki savet?Hvala unapred.

Poštovani
Imam ćerku koja ima 4.5 godine, inace, vrlo razigrano i radoznalo dijete koje na sve ima pitanje i usvaja sve što joj se kaže. Odrasta bez oca ali u jednoj velikoj porodici okružena ljubavlju i pažnjom. Tokom njenog odrastanja primjetila sam da je vrlo nepovjerljiva prema ljudima i djeci iz okoline. Na igralistu bi se najčešće igrala sama a u komunikaciji sa drugom djecom i pri najmanje povisenom tonu bi bježala meni (inače nema traume po tom pitanju jer je porodica u kojoj odrasta izuzetno skladna). Prvo sam počela da je vodim u razne igraone i na mjesta gdje ima dosta djece (jer se radije igrala sa odrastlima nego sa vršnjacima), nakon toga sam uzela tetu da je čuva koja takođe ima sina njenih godina sa kojim se ona fenomenalno slagala. Savšeno dobro je shvatila zašto je baka više ne može čuvati i nije se bunila što je mene iznenadilo. Nakon toga sam je upisala u vrtic i svaki dan ispitivala vaspitacice o njenom ponasanju. Jednom prilikom mi je jedna vaspitacica rekla da je inteligentno dijete samo prestraseno (???) Stekla je najbolje drugarice ali ipak od svih najvise se vezala za vaspitacice, najvise voli da se igra sa mojim bratom i njegovom djevojkom, savrseno je opustena u drustvu mojih prijatelja ali ne i sa vrsnjacima. Međutim, postoje periodi kada se ona izdvaja među vrsnjacima, inicijator je, vodi drugu djecu, vodi medju njima glavnu rijec pa se onda opet naglo povuce u sebe i zatvori u svoj savsen svijet doma u kojem živi, ima svoj jezik i u stanju je satima da se sama igra ili da jednostavno sjedne za racunar gdje je sa 3.5 godine otvarala fotografije, crtala po njima, naucila kako da pali i gasi racunar i otvara programe vezane za fotografiju i sl. Jednom sam joj pokazala kako se to radi i ona je to usvojila (sada vec se uveliko sluzi racunarom) totalno netipicno za dijete tog doba. Sta jos da pokusam da bih je oslobodila straha od njenih vrsnjaka jer sam je vidjela u tih par navrata kada bi se otvorila u drustvu sa njima pa onda opet naglo povlacila u sebe.

Poštovani doktore,
pre godinu i po dana sam u eksploziji plina izgubila brata i snaju. Ostalo im je dete koje sada ima dve i po godine. Trenutno zna da su mu roditelji gore na nebu (to smo ga naučili), poznaje ih na slikama...mene interesuje sa koliko godina da ga odvedemo na groblje a da to bude za njega manje bolno, da se ne prepadne. Neko nam govori od četiri godine a psiholog kod nas u mestu kaže da smo ga trebali već voditi. On sada živi sa mnom i sa mojim ocem. Ja sam mu staratelj. Nama kao ostatku porodice je jako teško pa hoćemo da bar njemu bude što bezbolnije.
Unapred yahvalna tetka!!!!

Imam 19 godina. Nalazim da mi je jako teško, čak mučno da komuniciram sa ljudima, sa kojima bih volela da komuniciram. Ponekad osećam strah od ljudi i često kad sam u društvu ne mogu da kontrolišem svoje misli i ponašanje. Ne znam da li je ovo dovoljno jak razlog za odlazak kod psihijatra, ne osećam se nenormalno samo da mi kvalitet života nije zadovoljavajući. Često se osećam otudjeno i depresivno. Majka mi je duševni bolesnik. Molim za savet...