Poštovani,
obraćam Vam se za pomoć jer sam došla u ćorsokak i ne znam kuda dalje. Imam skoro 40 godina, u braku sam 19 godina. Imamo dvoje dece od 17 i 6 godina. Moj problem je što sam izgubila poverenje u supruga koji me godinama vara. Sve je počelo još pre 13 godina kada je ušao u vezu sa koleginicom s posla, sa ženom koja je flertovala sa svima. Naturio mi je prijateljstvo sa njom, jer su nam deca bila istog uzrasta, dolazila je sa detetom često, mi smo išli kod njih i iako mi nije prijalo, jer je bila dosta starija od mene, a i od mog supruga, poštovala sam to. Nikad nisam posumnjala. Posle 4-5 godina sam slučajno čula kako joj izjavljuje ljubav preko telefona. Nije ništa hteo da prizna, poricao je, ali nazvala sam nju i šokirala se informacijama koje mi je dala: koliko dugo to traje, da su planirali brak i dete, zar nikad nisam posumnjala i da neće da mi priča sve, jer bi me detalji samo povredili. On je to sve poricao, tvrdeći da je ona umela da iskoristi trenutak, bila je vešta, iskusna. Bilo mi je strašno, patila sam, ali tako sam vaspitana da je za mene brak svetinja i prešla sam preko toga. Nisam htela da dozvolim da zauzme moje mesto. Nakon godinu dana dogodila mi se slučajno druga trudnoća i posle vaganja šta činiti, odlučila sam da rodim dete. I za vreme moje trudnoće bilo je sumnji da je još sa njom u vezi, ali nisam imala dokaza. Kad je beba napunila godinu dana, jednom me nazvala sa mobilnog telefona i pitala kada ću ih ostaviti da budu srećni. On je to ponovo zagladio u stilu, ona nije normalna, oni nemaju više ništa. Nakon toga sam počela da primećujem da skriva razgovore sa mobilnog telefona i briše poruke. Pre dve godine mu se razbolela majka za koju je bio jako vezan. Osetila sam da me ne želi uz sebe. Otac mu je celog života bio ženskaroš i alkoholičar i fizički je maltretirao njegovu majku. Pre godinu dana majka mu je pala u krevet. Uopšte nije želeo da idemo zajedno da je negujemo, meni nije dozvoljavao da idem, a on je išao svakodnevno. Odlazila sam sama, kad on dodje kući. Ona je umrla pre pola godine, a ja osećam grižu savesti što nisam bila više uz nju. Letos sam pomoću ADSL-a otkrila mogućnost pregleda računa sa njegovog mobilnog telefona, kao i našeg kućnog. Šokirala sam se videvši da je godinu dana unazad zvao neki mobilni telefon i slao poruke i po 30 do 40 puta dnevno. Smislio je priču da je našao neku osobu X na internetu i da to nije bila prevara, već mu je trebao neko da razgovara (A gde sam bila ja?). Posle obećanja da će prekinuti sa tim, ja ponovo otkrivam da su u kontaktu, ali ona ima drugi broj. Četiri puta je ona menjala karticu u toku ovog leta, a on samo izmišlja neke nove laži. Gleda me u oči, kune se mrtvom majkom i decom i opet laže. Ja sam izgubila volju za životom. Osećam se izigranom i ne vidim svrhu zajedničkog života. Ono što me drži sada je činjenica da mi je stariji sin u pubertetu i strah me je da će u slučaju razvoda ostati sa ocem i da mi deca neće odrastati zajedno. Oboje smo fakultetski obrazovani, upisali smo i magistarske studije koje je moj suprug završio, a ja zbog stresa nisam mogla okončati. Kada smo se upoznali, on je bio neuspešni student. Višu školu, a zatim i fakultet završio je tek kad nam se rodilo drugo dete. Njegov izgovor za sve što je radio je da se uvek osećao niže vrednim pored mene, nije imao školu, imao je govornu manu (mucao je - ali uspeo je sam to da prevazidje, tj. ublaži). Verovatno će svako ko ovo pročita misliti da sam luda što sam ostala sa njim. Nisam ni znala koliki mi je prag tolerancije, a uvek sam smatrala da je dobar čovek koji je preživljavao traume u detinjstvu i da vredi biti sa njim. Sada osećam da on mene nikada nije želeo, iako neće razvod ni sada kao ni pre, iako sam mu milion puta davala odrešene ruke. On se brani ćutanjem, a ja bih da rasčistim stvari. Ne razumem njegovu ličnost, ne razumem ni sebe. Želela bih da odem što dalje od njega i nadjem duševni mir.
Pomozite mi savetom. Kako da shvatim sve ovo što mi se dogadja?
Zahvalna,
Marina
Poštovana, verujem da ćete u vašem pismu naći i odgovor na pitanje kako vam se sve ovo događa. Neka uverenja tipa "brak je svetinja...niko ne sme da zauzme moje mesto...onaj ko je preživeo traume je sigurno dobar i vredi mu davati šanse...i odrešene ruke" zaista ometaju ljude da ponekad vide svrhu zajedničkog života i pored činjenice da se zajednički život pretvorio u igru progonioca i progonjenog. Da li će neko proceniti da li ste ludi ili ne što ste ostali sa njim, to sada nije ni bitno, ali verujem da će vas svako ko pročita podržati u nameri da raščistite stvari. Strah šta će stariji sin odlučiti neće doprineti toj odluci. Naprotiv, sina i ne treba uvlačiti u vaše dileme i relacije za koje on nije imao nikakvog uticaja, da se i sam ne bi osećao jednoga dana krivim što je on "zasmetao" da mama donese odluku da bolje živi. Srdačno
Poštovani,
imam sina od 3 god i 4 meseci. Od rodjena je živeo samo sa samnom (majkom) i bakom (mojom majkom). Biološkog oca je vidjao samo na ulici (nažalost otac nije pokazivao više interesovanja od toga) ali je bio suviše mali da bi to upamtio. Kad je napunio 2 godine u naš život je ušao moj sadašnji suprug. Moj sin misli da mu je on otac i tako se njih dvojica od samog početka i doživljavaju. Pre tri meseca smo se preselili kod supruga u Beograd.
Moje pitanje bi bilo, kada je najbolje i na koji način saopštiti detetu da ima i biološkog oca? Izuzetno teško podnosi promenu boravišta (postao je agresivan i besan, obavlja sve u gaćicama) i jako je usamljen (nema dece, jer su sva deca u vrtićima). Moje sledeće pitanje bi bilo, da li da ga dam u vrtić da se druži sa decom, bojim se da to ne bude previše promena za kratko vreme? Moram da napomenem da se u kući svi jako trudimo da mu sve to olakšamo, pogotovu ja, jer sam mu ja tu promenu i nametnula. Često traži da odemo kod bake, odakle smo i došli. Kad ga odvedem, totalno je zbunjen, ne zna gde živi i ne želi da se vratimo u Beograd. Kaže da mu se ne svidja i da želi da ostane kod bake. Zbog toga noćima ne spavam i osećam veliku krivicu. Pa se pitam, kojim intezitetom treba da praktikujemo te posete? Da je bolje za njega da budu redja ili svaki put kad izrazi jaku želju? U svemu ovome, moj sadašnji suprug je potpuno nov. Nije imao dece i na žalost ne može da ih ima. Trudi se jako, ja to vidim, ali ne ume da se nosi sa novonastalom situacijm, tj.sa promenama u detetovom ponašanju. Lepo je to što želi da nauči. Naravno, insistiram da Vas oboje posetimo. Unapred zahvalna
Poštovana, za biološkog oca mu možete reći kada biološki otac bude spreman da se uključi i pomogne. Pre toga, a pogotovo pre navršenih 5 godina, ne vidim nikakavog razloga govoriti o nekakavom "fantomu" i narušavati odnos sa čovekom koga dete smatra ocem, a koji se možda upravo zbog činjenica što između njega i dečaka, uz vašu pomoć, stoji još jedan "nevidljiv" čovek (biološki otac), čime može biti ometen da se snađe i adekvatno preuzme ulogu oca, što u psihološkom smislu i zaista jeste. Deca na uzrastu od 3,5 god. izuzetno teško podnose emocionalnu nestabilnost i uznemirenost bliskih osoba, jer se vezuju za sigurne osobe, a ne za mesta. Najteže im pada kada se za njih sigurna osoba ponaša nesigurno. Ukoliko dete (svojim detinjim razumom, dakle gledajući prvenstveno u sigurne osobe od kojih zavisi) proceni da je sigurno, sledeći dečiji korak je da istražuje, vraćajući se sigurnoj bazi kada je ugroženo. Dakle, ukoliko ga sada odvedete u vrtić, sumnjam da će prihvatiti da se odvoji od vas jer može biti "nesiguran da ste vi sigurni". Ustvari, on je uznemiren i nesiguran jer ste vi uznemireni, a vi ste uznemireni jer niste sigurni. zbog čega je on još više uznemiren. I tako u krug. Vaš sadašnji suprug možda prepoznaje svoju izopštenost iz tog začaranog kruga i traži da bude uključen. Kod mene ste svakako dobrodošli, ali napominjem da u Beogradu takođe imate dečjih psihijatara i porodičnih terapeuta, Dr Olivera Aleksić-Hil, Dr Saveta Draganić koje rade u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj. Srdačno
Poštovana,
imam 29 godina radim fizički težak posao na otvorenom / električar na kopovima u Kolubari/. Poslednjih godinu dana imam problem sa znojenjem, posebno noću. Ponekad se probudim potpuno mokar i po nekoliko puta tokom noći se presvlačim.
Molim Vas da mi kažete šta bi to moglo da bude. Koje analize treba da uradim. Nemam nikakvih drugih tegoba, jedino sam mršav i ne mogu nikako da povećam telesnu težinu, a hranim se normalno.
Hvala
Poštovani, pokačano znojenje i osećaj vrućine, ali neprestano, kao i smanjenje telesne težine jesu znaci povećanja funkcije štitaste žlezde. Ukoliko nema drugih tegoba verovatno da to kod Vas nije slučaj. Ipak proverite hormone štitaste žlezde. Noćno znojenje može biti znak nekih hematoloških i pulmoloških poremaćaja, tako da se ispitivanje možda trema izvesti u tom pravcu.
ass.dr Milena Velojić Golubović
U poslednjih 4-5 godina imam problema sa holesterinom, ali šaljem Vam dva zadnja rezultata: 1)23/5/2008
Ukupan holesterol 240mg/dl ,HDL-64 ,LDL 155 i drugi je rezultat od 08/12/2008 - Ukupan holesterol 283 mg/dl, HDL-62 , LDL-186
Izmedju dve analize krvi nisam menjala navike u ishrani.
Imam 44 godine i punija sam osoba. Štitnu žlezdu sam ispitivala pre jedno 4 godine i nadjen je jedan mali čvorić, ali su analize bile OK. Živim u Grčkoj i prilikom posete doktoru njegova supruga me je upitala da li mi je štitna žlezda u redu.
Moje pitanje je da li problemi sa štitnom žlezdom mogu da povećaju nivo holesterola u krvi?
Pozdrav,
Seka.
Poštovana,
Mislim da su Vaše vrednosti holesterola u granicama normale, mada se jedinice koje ste naveli ne koriste kod nas, već mmol/l. Funkcija štitaste žlezde može uticati na nivo holesterola tako što kod povećane funkcije i viška hormona dolazi do pada masnoća u krvi, dok kod smanjenja funkcije vrednosti holesterola rastu. Kod Vas štitasta žlezda ne bi mogla da ima takav uticaj jer kažete da su vrednosti tireoidnih hormona u granicama normale. Postojanje čvorića je beznačajno.
ass.dr Milena Velojić Golubović
Poštovanje,
radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša
Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.
Poštovani,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.obraćam Vam se za pomoć jer sam došla u ćorsokak i ne znam kuda dalje. Imam skoro 40 godina, u braku sam 19 godina. Imamo dvoje dece od 17 i 6 godina. Moj problem je što sam izgubila poverenje u supruga koji me godinama vara. Sve je počelo još pre 13 godina kada je ušao u vezu sa koleginicom s posla, sa ženom koja je flertovala sa svima. Naturio mi je prijateljstvo sa njom, jer su nam deca bila istog uzrasta, dolazila je sa detetom često, mi smo išli kod njih i iako mi nije prijalo, jer je bila dosta starija od mene, a i od mog supruga, poštovala sam to. Nikad nisam posumnjala. Posle 4-5 godina sam slučajno čula kako joj izjavljuje ljubav preko telefona. Nije ništa hteo da prizna, poricao je, ali nazvala sam nju i šokirala se informacijama koje mi je dala: koliko dugo to traje, da su planirali brak i dete, zar nikad nisam posumnjala i da neće da mi priča sve, jer bi me detalji samo povredili. On je to sve poricao, tvrdeći da je ona umela da iskoristi trenutak, bila je vešta, iskusna. Bilo mi je strašno, patila sam, ali tako sam vaspitana da je za mene brak svetinja i prešla sam preko toga. Nisam htela da dozvolim da zauzme moje mesto. Nakon godinu dana dogodila mi se slučajno druga trudnoća i posle vaganja šta činiti, odlučila sam da rodim dete. I za vreme moje trudnoće bilo je sumnji da je još sa njom u vezi, ali nisam imala dokaza. Kad je beba napunila godinu dana, jednom me nazvala sa mobilnog telefona i pitala kada ću ih ostaviti da budu srećni. On je to ponovo zagladio u stilu, ona nije normalna, oni nemaju više ništa. Nakon toga sam počela da primećujem da skriva razgovore sa mobilnog telefona i briše poruke. Pre dve godine mu se razbolela majka za koju je bio jako vezan. Osetila sam da me ne želi uz sebe. Otac mu je celog života bio ženskaroš i alkoholičar i fizički je maltretirao njegovu majku. Pre godinu dana majka mu je pala u krevet. Uopšte nije želeo da idemo zajedno da je negujemo, meni nije dozvoljavao da idem, a on je išao svakodnevno. Odlazila sam sama, kad on dodje kući. Ona je umrla pre pola godine, a ja osećam grižu savesti što nisam bila više uz nju. Letos sam pomoću ADSL-a otkrila mogućnost pregleda računa sa njegovog mobilnog telefona, kao i našeg kućnog. Šokirala sam se videvši da je godinu dana unazad zvao neki mobilni telefon i slao poruke i po 30 do 40 puta dnevno. Smislio je priču da je našao neku osobu X na internetu i da to nije bila prevara, već mu je trebao neko da razgovara (A gde sam bila ja?). Posle obećanja da će prekinuti sa tim, ja ponovo otkrivam da su u kontaktu, ali ona ima drugi broj. Četiri puta je ona menjala karticu u toku ovog leta, a on samo izmišlja neke nove laži. Gleda me u oči, kune se mrtvom majkom i decom i opet laže. Ja sam izgubila volju za životom. Osećam se izigranom i ne vidim svrhu zajedničkog života. Ono što me drži sada je činjenica da mi je stariji sin u pubertetu i strah me je da će u slučaju razvoda ostati sa ocem i da mi deca neće odrastati zajedno. Oboje smo fakultetski obrazovani, upisali smo i magistarske studije koje je moj suprug završio, a ja zbog stresa nisam mogla okončati. Kada smo se upoznali, on je bio neuspešni student. Višu školu, a zatim i fakultet završio je tek kad nam se rodilo drugo dete. Njegov izgovor za sve što je radio je da se uvek osećao niže vrednim pored mene, nije imao školu, imao je govornu manu (mucao je - ali uspeo je sam to da prevazidje, tj. ublaži). Verovatno će svako ko ovo pročita misliti da sam luda što sam ostala sa njim. Nisam ni znala koliki mi je prag tolerancije, a uvek sam smatrala da je dobar čovek koji je preživljavao traume u detinjstvu i da vredi biti sa njim. Sada osećam da on mene nikada nije želeo, iako neće razvod ni sada kao ni pre, iako sam mu milion puta davala odrešene ruke. On se brani ćutanjem, a ja bih da rasčistim stvari. Ne razumem njegovu ličnost, ne razumem ni sebe. Želela bih da odem što dalje od njega i nadjem duševni mir.
Pomozite mi savetom. Kako da shvatim sve ovo što mi se dogadja?
Zahvalna,
Marina
Poštovana, verujem da ćete u vašem pismu naći i odgovor na pitanje kako vam se sve ovo događa. Neka uverenja tipa "brak je svetinja...niko ne sme da zauzme moje mesto...onaj ko je preživeo traume je sigurno dobar i vredi mu davati šanse...i odrešene ruke" zaista ometaju ljude da ponekad vide svrhu zajedničkog života i pored činjenice da se zajednički život pretvorio u igru progonioca i progonjenog. Da li će neko proceniti da li ste ludi ili ne što ste ostali sa njim, to sada nije ni bitno, ali verujem da će vas svako ko pročita podržati u nameri da raščistite stvari. Strah šta će stariji sin odlučiti neće doprineti toj odluci. Naprotiv, sina i ne treba uvlačiti u vaše dileme i relacije za koje on nije imao nikakvog uticaja, da se i sam ne bi osećao jednoga dana krivim što je on "zasmetao" da mama donese odluku da bolje živi. Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.imam sina od 3 god i 4 meseci. Od rodjena je živeo samo sa samnom (majkom) i bakom (mojom majkom). Biološkog oca je vidjao samo na ulici (nažalost otac nije pokazivao više interesovanja od toga) ali je bio suviše mali da bi to upamtio. Kad je napunio 2 godine u naš život je ušao moj sadašnji suprug. Moj sin misli da mu je on otac i tako se njih dvojica od samog početka i doživljavaju. Pre tri meseca smo se preselili kod supruga u Beograd.
Moje pitanje bi bilo, kada je najbolje i na koji način saopštiti detetu da ima i biološkog oca? Izuzetno teško podnosi promenu boravišta (postao je agresivan i besan, obavlja sve u gaćicama) i jako je usamljen (nema dece, jer su sva deca u vrtićima). Moje sledeće pitanje bi bilo, da li da ga dam u vrtić da se druži sa decom, bojim se da to ne bude previše promena za kratko vreme? Moram da napomenem da se u kući svi jako trudimo da mu sve to olakšamo, pogotovu ja, jer sam mu ja tu promenu i nametnula. Često traži da odemo kod bake, odakle smo i došli. Kad ga odvedem, totalno je zbunjen, ne zna gde živi i ne želi da se vratimo u Beograd. Kaže da mu se ne svidja i da želi da ostane kod bake. Zbog toga noćima ne spavam i osećam veliku krivicu. Pa se pitam, kojim intezitetom treba da praktikujemo te posete? Da je bolje za njega da budu redja ili svaki put kad izrazi jaku želju? U svemu ovome, moj sadašnji suprug je potpuno nov. Nije imao dece i na žalost ne može da ih ima. Trudi se jako, ja to vidim, ali ne ume da se nosi sa novonastalom situacijm, tj.sa promenama u detetovom ponašanju. Lepo je to što želi da nauči. Naravno, insistiram da Vas oboje posetimo. Unapred zahvalna
Poštovana, za biološkog oca mu možete reći kada biološki otac bude spreman da se uključi i pomogne. Pre toga, a pogotovo pre navršenih 5 godina, ne vidim nikakavog razloga govoriti o nekakavom "fantomu" i narušavati odnos sa čovekom koga dete smatra ocem, a koji se možda upravo zbog činjenica što između njega i dečaka, uz vašu pomoć, stoji još jedan "nevidljiv" čovek (biološki otac), čime može biti ometen da se snađe i adekvatno preuzme ulogu oca, što u psihološkom smislu i zaista jeste. Deca na uzrastu od 3,5 god. izuzetno teško podnose emocionalnu nestabilnost i uznemirenost bliskih osoba, jer se vezuju za sigurne osobe, a ne za mesta. Najteže im pada kada se za njih sigurna osoba ponaša nesigurno. Ukoliko dete (svojim detinjim razumom, dakle gledajući prvenstveno u sigurne osobe od kojih zavisi) proceni da je sigurno, sledeći dečiji korak je da istražuje, vraćajući se sigurnoj bazi kada je ugroženo. Dakle, ukoliko ga sada odvedete u vrtić, sumnjam da će prihvatiti da se odvoji od vas jer može biti "nesiguran da ste vi sigurni". Ustvari, on je uznemiren i nesiguran jer ste vi uznemireni, a vi ste uznemireni jer niste sigurni. zbog čega je on još više uznemiren. I tako u krug. Vaš sadašnji suprug možda prepoznaje svoju izopštenost iz tog začaranog kruga i traži da bude uključen. Kod mene ste svakako dobrodošli, ali napominjem da u Beogradu takođe imate dečjih psihijatara i porodičnih terapeuta, Dr Olivera Aleksić-Hil, Dr Saveta Draganić koje rade u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj. Srdačno
Poštovana,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.imam 29 godina radim fizički težak posao na otvorenom / električar na kopovima u Kolubari/. Poslednjih godinu dana imam problem sa znojenjem, posebno noću. Ponekad se probudim potpuno mokar i po nekoliko puta tokom noći se presvlačim.
Molim Vas da mi kažete šta bi to moglo da bude. Koje analize treba da uradim. Nemam nikakvih drugih tegoba, jedino sam mršav i ne mogu nikako da povećam telesnu težinu, a hranim se normalno.
Hvala
Poštovani, pokačano znojenje i osećaj vrućine, ali neprestano, kao i smanjenje telesne težine jesu znaci povećanja funkcije štitaste žlezde. Ukoliko nema drugih tegoba verovatno da to kod Vas nije slučaj. Ipak proverite hormone štitaste žlezde. Noćno znojenje može biti znak nekih hematoloških i pulmoloških poremaćaja, tako da se ispitivanje možda trema izvesti u tom pravcu. ass.dr Milena Velojić Golubović
U poslednjih 4-5 godina imam problema sa holesterinom, ali šaljem Vam dva zadnja rezultata: 1)23/5/2008 Ukupan holesterol 240mg/dl ,HDL-64 ,LDL 155 i drugi je rezultat od 08/12/2008 - Ukupan holesterol 283 mg/dl, HDL-62 , LDL-186 Izmedju dve analize krvi nisam menjala navike u ishrani. Imam 44 godine i punija sam osoba. Štitnu žlezdu sam ispitivala pre jedno 4 godine i nadjen je jedan mali čvorić, ali su analize bile OK. Živim u Grčkoj i prilikom posete doktoru njegova supruga me je upitala da li mi je štitna žlezda u redu.
Odgovoreno: 20. 12. 2008.Moje pitanje je da li problemi sa štitnom žlezdom mogu da povećaju nivo holesterola u krvi?
Pozdrav,
Seka.
Poštovana, Mislim da su Vaše vrednosti holesterola u granicama normale, mada se jedinice koje ste naveli ne koriste kod nas, već mmol/l. Funkcija štitaste žlezde može uticati na nivo holesterola tako što kod povećane funkcije i viška hormona dolazi do pada masnoća u krvi, dok kod smanjenja funkcije vrednosti holesterola rastu. Kod Vas štitasta žlezda ne bi mogla da ima takav uticaj jer kažete da su vrednosti tireoidnih hormona u granicama normale. Postojanje čvorića je beznačajno. ass.dr Milena Velojić Golubović
Poštovanje,
Odgovoreno: 20. 12. 2008.radim kao školski pedagog u jednoj srednjoj školi. Preda mnom se nalazi veliki izazov, pomoći majci čiji je dete narkoman. Naime cela priče teče sledećim tokom. Kontinuirano radim sa jednom devojkom (17 god) na temu učenja. U nizu naših razgora, poverila mi se i rekla da joj je brat narkoman (18 god.) (heroin). Na moje insistiranje saopštila je roditeljima. Majka bi trebalo da dodje do mene kako bi je uputila na institucije koje su kompetentne da tretiraju problem. Medjutim, postavljam sebi pitanje, kako će roditelji uopšte prići problemu (a i oni sami) znajući da on to vrlo vešto krije od njih.
Unapred zahvalna,
Nataša
Poštovana, pred vama je pre šansa da pomognete ali i da se tu zaustavite, jer izazov očekuje druge. Radi se o velikom problemu, a o dimenzijama razmislite sami obzirom da ste o njemu vi saznali pre porodice. To mnogo govori o uključenosti članova porodice u živote drugih članova porodice, gde roditelji poslednji saznaju da im dete ima ozbiljne smetnje. Problemu koji ugrožavaju život neke osobe treba prići sa adekvatnom ozbiljnošću. Dakle, ako nekome želimo da sačuvamo život, nećemo se ponašati na način koji će mu pomoći da ga i dalje ugrožava. Najčešće se roditelji (oba, a ne jedan) ohrabre da otvoreno i bez agresije razgovaraju sa adolescentnom, on zatim po automatizmu odbija ili negira postojanje problema, oni zahtevaju TESTIRANJE da bi tu temu "skinuli sa dnevnog reda", on se buni zbog nepoverenja, ali ukoliko je pristup neoptužujući, neokrivljujući, on prihvata (ako je "čist") ili odbija i izbegava. Roditelji zatim zaustavljaju finansiranje, a nude pomoć ili sprečavaju dostupnost privilegijama uslovajavajući ih lečenjem. Na kraju se ispostavi da nije najvažnije kako reći, već kako motivisati nekoga ko ugrožava svoj život da počne da se leči. To može da učini porodica (UJEDINJENA OBA RODITELJA i drugi članovi porodice), koja će postaviti uslove bez nedoslednosti, uz pomoć stručnjaka koji će ih uključiti u adekvatan strukturisani tretman. Srdačno.
Prikazano 79801-79805 od ukupno 94497 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke