Postovani, imam 23 godine. Vec duze vreme sam veoma napeta, ne mogu da se opustim, da jednostavno uzivam u zivotu. . . Nista lepo mi se ne desava, samo ucim i sedim kuci, povremeno izadjem, ali nije to to. Cak i kad izadjem sa drustvom, ne mogu da se opustim, sva sam napeta, zbog cega me cesto boli glava u potiljku. U ljubav sam se razocarala, gledam ostale kako su srecni i zaljubljeni, a ja nemam nikog pored sebe, i mislim da moja sreca nikad nece doci. Ne mogu da nadjem nesto sto me ispunjava, zelela bih da je moj zivot drugaciji. Nisam srecna nimalo, iako nemam nikakvih problema u porodici. Samo placem u poslednje vreme, jako sam nervozna, zbog cega mi je psihijatar propisao zoloft i bromazepam, ali ja zoloft nisam koristila, a proslo je nekoliko meseci otkako sam bila kod lekara i nisam isla na kontrolu. I ne zelim da idem, nadam se da ce proci samo od sebe. Potreban mi je neko da me razume, ne mogu nikome da se poverim, nikome ne verujem vise, jer su me svi izneverili. Pomozite mi molim vas, ne zelim da idem kod lekara. . .
Poštovana, Očigledno je da ste doživeli neki stres ili emotivnu traumu (možda na ljubavnom planu?) pa se sada javlja ovakva reakcija vaše psihe kao depresivna reakcija na stres. U vašoj podsvesti se nalazi puno negativnih i samoosujećujućih misli i osećanja koja generalno autodestruktivno deluju na vašu ličnost. Pitajte se da li želite sebi biti najbolji prijatelje ili najgori neprijatelj! Obavezno dođite na razgovor i psihoterapiju (možete u dz " jedro" gde radim) jer lekove ne želite da uzimate pa onda preduzmite druge korake.
Ne izlazi iz stana osim da kupi namirnice. Živi sam,a stalno je u depresivnom stanju već dve i po godine. Razbija sve oko sebe kada mu padne na pamet. Nerado komunicira sa majkom i ocem.
Od terapije pije Bromazepam i odbija lekarsku pomoć.
Kako da mu pomognemo? Kako da ga odvedemo na kliniku, ako on to decidno odbija?
Poštovani, Nažalost ovakva psihička slika osobe o kojoj pišete je verovatno posledica dugotrajne depresije kao stanja u kome se osoba nalazi. Agresivnost, ljutnja, izlivi besa i sl. su neki od simptoma. Nisam psihijatar, ali koliko znam bromazepam ne može u dovoljnoj meri ublažiti psihičke tegobe koje ova osoba ima. On ga samo može donekle umiriti odnosno sedirati nervni sistem. Mislim da bi najbolje bilo da kao porodica razgovarate o zajedničkom nastupu kako bi se osoba tj. član porodice motivisao za lečenje. To nikako ne treba činiti na silu i bez njegove saradnje. Sigurno da postoje duboki psihološki razlozi zašto se osoba tako ponaša. Možda bi bilo takođe od koristi da se posavetujete sa nekim neuropsihijatrom šta činiti u ovakvoj situaciji (enventualno neka kućna poseta) . Potrebno je da joj priđe neko u koga ta osoba ima poverenje, ali je problem kod ovakvih pacijenata da im baš to i nedostaje - nedostaje bazično poverenje u ljude.
Živim sa roditeljima, normalno, sve je u redu, ali iz meni nepoznatog razloga ne volim svoju majku. Imam 19 godina i nikada nisam osetila nijednu vrstu ljubavi prema njoj, to me često zaboli, osećam se grozno zbog toga, ne znam kako da je zavolim.
S obzirom na to da ste vrlo mladi i u periodu adolescencije ovakve, kao i druge vrste emocija se mogu javiti usled procesa kroz koje psiha mladog čoveka prolazi ka svom sazrevanju. Moguće je da identifikacioni mehanizmi sa majkom nisu u dovoljnoj meri ostvareni pa se stoga javite kod psihologa na razgovor ili psihoterapiju.
Pozdrav, vec duze vreme osecam nelagodnost u grudima i to sve od jedne veceri pre par meseci kada mi je malo prekskalo srce, tada mi je od straha i pao pritisak i tresao sam se. Od tada sam isao kod odktora slusali su mi srce, sve je u redu. Vremenom me je obuzeo strah od smrti i od toga sam pao u tesku depresiju, medjutim u poslednje vreme je oslabilo ali i dalje imam bolove u grudima narocito ispod srca i oko njega, nekad osecam peckanje na momemnte a nekad bol ispod levog rebra, u nekim situacijama osecam bol u butini, s obzirom da imam nasledno prosirene vene, radio sam analize koje ne pokazuju da postoji bilo kakav trag nekog potencijalnog zacepljenja ali i dalje osecam bol u butini ponekad, krvne analize su mi sasvim u redu, mozda je bilo nekih nedoumica ali to su veoma sitne stvari za koje doktori kazu da nisu strasne. I dalje me muci ponekad bol u butini a ponekad bol u stomaku mi se javlja, i nekada oko srca. Zelim da znam sta je u pitanju, posto kada me obuzmu misli pocinje da me boli otprilike sve sto sam naveo, a kada pomislim da je sve u redu i da nema problema, tada je sve u redu zaista.
Poštovani, Rekla bih da je kod vas u pitanju klasičan neurotični sindrom hipohondrije koji se manifestuje kroz tzv. " šetajuće simptome " kada vas uvek zaboli neki drugi deo tela, obično onaj na koji pomislite da bi mogao biti. Iz svega vam je verovatno jasno kolika je psihička snaga i moć ljudske autosugestije. Sa druge strane, tu istu psihičku snagu treba da usmerite samo u suprotnom smeru - ka jačanju i osnaživanju sebe. Međutim, to ne možete učiniti dok ne doprete do izvora odakle potiču svi vaši strahovi, a u čijoj je osnovi strah od smrti. I još nešto, dok ne otkrijete čemu služe svi ovi " fantomski " bolovi, koja je njihova svrha, šta to vaš svesni deo ličnosti " bežeći" u bolest uslovno rečeno želi da sakrije od same sebe. Jednostavnije rečeno, šta je to što u ovom trenutku ili duže vreme potiskujete pa se vaš organizam na ovaj način brani. Pitanja je mnogo, a vi ste odgovorni da se suočite sa sobom i hrabro pogledate strahove " u oči ". Stojim vam na raspolaganju kao psihoterapeut (dz " jedro") . Sve se može rešiti ako postoji volja za to!
Imam 30 godina, udata sam, nemam dece. U zadnje vreme osećam nezainteresovanost za sve oko sebe, mrzovoljna sam, sve mi je teško da uradim, imam osećaj da me ništa ne čini srećnom, samo mi se leži. Stalno me obuzimaju neke crne misli, osećajbeznađa. Inače, u zadnjih 15 godina mi se u životu izdešavalo sve i svašta, prekinula sam svaki kontakt sa ocem zbog njegovog ponašanja. Znam da sam donela pravu odluku, ali mi je ujedno i krivo zbog toga. Da li ja to upadam u depresiju i šta da radim?
Vaš organizam vam kroz ovakvu depresivnu reakciju na negativne događaje daje neku vrstu upozorenja da je potrebno da nešto učinite za sebe kako se ne biste osećali loše, odnosno da nešto promenite. Na vama je sada da vidite šta je to potrebno promeniti, a najčešće je to način kako gledamo na stvari i događaje iz spoljašnjeg sveta tj. naša perspektiva, naša uverenja i slično. Kod vas su očigledno nadvladala negativna uverenja iz podsvesti i prelila se u vašu svest. Neophodno je da shvatite da ste vi kreator svojih misli i uverenja, a ukoliko ste ih usvojili od drugih (porodica, društvo, šire okruženje) sada je pravo vreme da ih se oslobodite, da očistite svoj um od svih loših misli koje sledstveno i stvaraju ovakve negativne emocije, osećanja i simptome bezvoljnosti i depresije koje navodite. Psihoterapija jeste jedan od načina da doprete do svog tzv. negativnog ega koji je i uzrok svega kroz šta prolazite. Pretpostavljam da uviđate da je to u stvari jedan deo vas, vaše ličnosti.
Očigledno je da ste doživeli neki stres ili emotivnu traumu (možda na ljubavnom planu?) pa se sada javlja ovakva reakcija vaše psihe kao depresivna reakcija na stres. U vašoj podsvesti se nalazi puno negativnih i samoosujećujućih misli i osećanja koja generalno autodestruktivno deluju na vašu ličnost. Pitajte se da li želite sebi biti najbolji prijatelje ili najgori neprijatelj! Obavezno dođite na razgovor i psihoterapiju (možete u dz " jedro" gde radim) jer lekove ne želite da uzimate pa onda preduzmite druge korake.
aida zonjić
psiholg - psihoterapeut
Pozdrav
Nažalost ovakva psihička slika osobe o kojoj pišete je verovatno posledica dugotrajne depresije kao stanja u kome se osoba nalazi. Agresivnost, ljutnja, izlivi besa i sl. su neki od simptoma. Nisam psihijatar, ali koliko znam bromazepam ne može u dovoljnoj meri ublažiti psihičke tegobe koje ova osoba ima. On ga samo može donekle umiriti odnosno sedirati nervni sistem. Mislim da bi najbolje bilo da kao porodica razgovarate o zajedničkom nastupu kako bi se osoba tj. član porodice motivisao za lečenje. To nikako ne treba činiti na silu i bez njegove saradnje. Sigurno da postoje duboki psihološki razlozi zašto se osoba tako ponaša. Možda bi bilo takođe od koristi da se posavetujete sa nekim neuropsihijatrom šta činiti u ovakvoj situaciji (enventualno neka kućna poseta) . Potrebno je da joj priđe neko u koga ta osoba ima poverenje, ali je problem kod ovakvih pacijenata da im baš to i nedostaje - nedostaje bazično poverenje u ljude.
Rekla bih da je kod vas u pitanju klasičan neurotični sindrom hipohondrije koji se manifestuje kroz tzv. " šetajuće simptome " kada vas uvek zaboli neki drugi deo tela, obično onaj na koji pomislite da bi mogao biti. Iz svega vam je verovatno jasno kolika je psihička snaga i moć ljudske autosugestije. Sa druge strane, tu istu psihičku snagu treba da usmerite samo u suprotnom smeru - ka jačanju i osnaživanju sebe. Međutim, to ne možete učiniti dok ne doprete do izvora odakle potiču svi vaši strahovi, a u čijoj je osnovi strah od smrti. I još nešto, dok ne otkrijete čemu služe svi ovi " fantomski " bolovi, koja je njihova svrha, šta to vaš svesni deo ličnosti " bežeći" u bolest uslovno rečeno želi da sakrije od same sebe. Jednostavnije rečeno, šta je to što u ovom trenutku ili duže vreme potiskujete pa se vaš organizam na ovaj način brani. Pitanja je mnogo, a vi ste odgovorni da se suočite sa sobom i hrabro pogledate strahove " u oči ". Stojim vam na raspolaganju kao psihoterapeut (dz " jedro") . Sve se može rešiti ako postoji volja za to!
aida zonjić
psiholog - psihoterapeut
Pozdrav
Prikazano 396-400 od ukupno 2343 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke