Poštovana doktorko,
Zbog anksioznosti i paničnih napada svega dva tri izražena bio sam pod terapijom nepune dve godine, a potom tri meseca nisam bio pod terapijom lekovima naravno, po uputstvu lekara- psihijatra. Ja i za vreme terapije sam to sve nosio na nogama, dosta sam putovao, radio,.... živeo normalno. Naravno, dešavalo se da se pojave simptomi, ne bude prijatno ali bude pa prođe... Naravno, uvek se u glavi vrzma taj strah od straha, te pašću u nesvest, te ovo, te ono... Sada bi me interesovalo sledeće: Za ovo vreme dok nisam bio pod terapijom lekovima Seroxat i Rivotril u početku osećao sam malo intezivnije prisustvo karakterističnih simptoma napetost, smetenost, nedostatak koncentracije, uznemirenost. Sve se to dešavalo u proseku tri četiri dana u nedelji, ali ne po ceo dan. Na primer: Bude mi jedan deo dana sasvim u redu, i onda recimo u drugom delu dana potpuno druga priča. No i tada ja ne bežim, suočim se sa simptomima, i trudim se da ne obraćam pažnju, kažem sebi proći će i prođe. Razgovarao sam sa doktorkom, a i nalazio na nekim sajtovima o anksioznosti, da je potrebno što više ignorisati simptome, izbegavati im pripisivanje nekog nerealnog značenja i što manje razmišljati o tome kako se osećate. Ja to sve znam, ali kad me zgrabi taj talas malo sve zaboravim, ali ne paničim svakako. Još da kažem da sam posle terapije imao baš dva tri vrlo intezivna anksiozna talasa, zapravo simptomi ogdovaraju napadu panike jaka uznemirenost, odsustvo koncentracije, blaga vrtoglavica, potreba za odlaskom u WC, otežana komunikacija, nemoć da se šta učini... Stoga sam pre par dan otišao kod doktorke, i sad pijem Rivotril po njenom nalogu 1mg dnevno. Inače, bavim se sportom, izlazim, druzim se sa prijateljima, čitam, i uvek kad me snađe anksioznost govorim sebi da treba da ostanem miran pa će se vremenom istutnjiti i postajaće sve slabije i ređe ako puno ne pridajem važnost svemu tome. Čak i kad mi je frka ja se u razgovoru znam i šaliti i sasvim normalno komunicirati, mada mi nije prijatno Voleo bih da mi Vi kažete Vaše mišljenje... Kažem Vam, ja radim i živim uobičajeno, ali moram priznati da me ti trenuci anksioznosti pomalo izbace iz neke ravnoteže.. Predstoje mi neka putovanja i neka poslovna dešavanja do kojih mi je stalo i ne bih želeo da me ova dosadna anksioznost ometa da u svemu uživam. Prijateljima u šali kažem da se osećam kao Vudi Alen: svi misle super je a on iznutra pun problema (oprostite na malo šale)..... Da li biti uporan, i svojim mislima i brigom ne podsticati pojavu anksioznosti, tako da će se sve vremenom povući?... I uvek mi je ta podsvesna briga - šta ako to vodi u neka teža oboljenja.... I uvek to čuveno pitanje -koliko to traje, ukoliko uopšte postoji pravilo? Obraćam Vam se znajući da ste poznati stručnjak u ovoj oblasti i neki Vaš savet i mišljenje o svemu ovome dosta bi mi značilo.
Srdačno Vam se zahvaljujem i želim sve najbolje
Mile
Poštovani,
Vaš problem paničnog poremećaja je veoma čest, toliko raširen da kada biste više govorili o njemu, a manje trošili snagu da budete jaki i neko drugi, lakše bi ste isplivali iz problema. Od mnogih ćete čuti da nose strahove i da funkcionišu po sistemu socijalne prihvatljivosti: biti optimalan, nasmejan. To je O.K i vredi. Negde pozitivnim ponašanjem, menjamo misli i osećanja. Ali sebe moramo prihvatiti i sa negativnim osećanjima, izneti ih i objasniti, pre svega sebi. Prihvatiti sebe i sa strahovima, a ne strahovati od njihove pojave, to je suština. Znate da strahovi mogu doći i da odlaze, shodno tome prestanite da se bavite time, jer razmišljanja o tome čine da oni budu intenzivniji i nametnutiji. Ne pratite te misli strahom, da biste izgubili strah od straha.Vidim da ste pametni, preduzimljivi, vredni i više verujte u sebe. Razmislite šta hoćete i ponašajte se ka tome, živite svoj život. Prihvatimo svoja osećanja, prepoznajmo ih. Menjaćemo ih odlučnošću i snagom svoje ličnosti. Predlažem psihoterapiju ukoliko je to moguće jer je to način rada na sebi i rekreiranja sopstvenih potencijala
Poštovani!
Pišem Vam u nadi da me posavetujete u vezi moje sestre koja je u stanju depresije zvanično devet godina, od kada se javila svom lekaru, a predpostavljam iz razgovora sa njom i duže. Ima 43 godine i od 1992 godine živi u Hrvatskoj sa svojom porodicom. Situirana je, ne oskudeva ni u čemu, zaposlena je, ali zbog prirode njene bolesti, već izvesno vreme ne radi. Konkretno u nazad tri godine, dve godine nije radila, bila je na bolovanju. Zatim je imala kratke prekide u radu pa bolovanje pa opet na rad i tako do u nedogled. Ona se jednostavno ne oseća dobro. Lično mislim, da je sve počelo to kod nje, onog dana kada je otišla da živi u drugu sredinu, sa drugim ljudima. Verovatno je crpila sebe dok se uklopila u okruženje, zatim nedostatak svojih najbližih, mene kao sestre i roditelja jer smo bili jako daleko a i nije se moglo putovati u ratno nevreme i tako od svega po malo ali napominjem da u njenom mestu gde ona živi nije bilo ratnih dejstava. Kada je sve ružno prošlo ona je doputovala prvi put za 10 godina i tu polako počinjemo mi kao porodica i ona, da primećujemo da se sa njom nešto dešava ali ona tada nije znala da prepozna stanje depresije kao ni mi. Iz razgovora sa njom to je počelo da se manifestuje kao neki strahovi, na primer ode na roditeljski i počne nešto da je guši, povraća joj se, ima osećaj da će pasti u nesvest. Te nelagode su joj se javljale i na poslu (medicinsi je radnik), u kući je počela polako da se udaljava od porodice, povlačila se u sebe, nije se javljala na telefonske pozive i nije primala goste u kući. Zatim je odlučila da se javi lekaru za pomoć. Usledili su odlasci kod, ja ću možda sada pogrešiti ako kažem kod psihologa ili psihijatra i za svih tih devet godina uspeli su samo da se reše tih strahova. Toga više nema ali se njeno stanje po drugim pitanjima nije poboljšalo. U početku su joj dali dijagnozu da je anksiozno depresivna, a kasnije da je manično depresivna jer je bila u periodu a i sada je, da nekada uopste ne može da spava, i radi po čitav dan nešto u kući a sa druge strane naiđe period kada po sedam dana jednostavno ne može da ustane, samo leži i govori da je niko ne dira. Uspela sam da izvučem iz nje da je razmišljala i o suicidu i da joj je čak sasvim sve jedno koga bi povredila od svoje porodice i nas takvim postupkom.
Doktorka, mene konkretno interesuje da li je taj njen doktor trebao da je pošalje na psihoterapiju i verujte čudim se da to do sada nije urađeno. Prošli mesec je kao išla da odleži 21 dan u bolnici ali ni sama ne zna zašto jer je bila i u goroj situaciji pa je nisu slali. Od lekova pije Prozaik i Normabel i ponekad nešto za spavanje i tako to je sve za tih devet godina.
Molim Vas, kakav bi mi savet dali u vezi nje i po Vašem mišljenju da li je lečena kako treba?
Unapred se izvinjavam sa pisanjem nekih detalja ali predpostavljam da bi Vam ti detalji bili bitni. Često je zovem da dođe kod mene, da promeni sredinu i to joj godi ali sada jednostavno ne može jer valjda postoji kontrola kada je neko na bolovanju. U nazad mesec dana, stalno je u kući, leži, jedva da se digne. Ručak i ne može da skuva, kaže da na to ni ne misli. Kada je pozovem jedva da može da priča a evo juče i jutros kaže da je dobro napokon. Osećam da može da se izvuče iz ovakvog stanja. Ima u njoj josš onog vedrog duha. Kad odem kod nje, ona je potpuno drugačija, smeje se, šali se a nekada i zaplače, što je kod nje vrlo retko. Molim Vas šta da radim? Kako da joj pomognem? Koliko će to da traje?
S poštovanjem
Poštovana,
ne sumnjam u adekvatan tretman lečenja. Naravno da lekar koji je vodi može imati bolju procenu, nego ja na osnovu ove priče. Pokušajte da je češće čujete, razgovarate sa njom, saslušajte je. Podsećajte na redovne kontrole psihijatru, predložite da dođe. Razgovarajte sa njenim mužem. Očuvajte dobre odnose, budite u kontaktu sa njenom decom.
Neka oseti Vašu ljubav i sigurnost koju ima u Vama!
Srdačno
Dr Dragana Krasić
Moje poštovanje,
imam 44 godine i dijagnoza mi je Insomnia i reakcija na psihosomatske tegobe. Godinu dana sam pila Remeron 1/2 tablete uveče zajedno sa Demetrinom od 5 mg. Prestala sam piti iz razloga što mi se pojavljuju edemi na gležnjevima i sindrom nemirnih nogu što i piše kao popratne pojave. Ne pijem Remeron više od godinu dana i sada pijem Bromazepam (Lexillium, Lexaurin) 3 mg ujutru i 3 mg uveče. Spavam dobro.
Mene najviše muči nestabilnost nogu, npr. prije sam nosila štiklu sada kada vidim da neko ide ispred mene sa potpeticom visokom, meni dođe da padnem (napominjem da mi nikada nije pozlilo dok sam hodala na štiklama što znači da uzrok nije to).
Jednostavno imam taj osjećaj straha da će mi pozliti jer mi noge postanu teške. Jedva hodam, guši me,s uvoća usta, lupanje srca i zavrti mi se u glavi. To se najviše ističe u proljeće kad sam malaksala, snage nemam, umorna. Zimi se bolje osjećam, volim hladnoću...napominjem da ti ispadi nisu svakodnevni ali su uvijek prisutni u mojoj glavi.
Moja me psihijatrica stalno vraća sa Bromazepama na Demetrin i obratno.
Tlak mi je nizak 100/65, puls od 70 do 110 (prva jutarnja cigareta).
Nedavno sam uradila analizu krvi i u granicama je normale (L:9; Er:3,9, HGB:120)
Šta da pijem da povratim snagu i samopouzdanje (očito je poljuljano)?
Unaprijed zahvalna!
Poštovana,
proleće je period ponovnog buđenja i promena, koje iziskuju otkrivenost, zahtevnost u odnosu na sopstveni izgled, zebnju zbog intenziviranja dešavanja u okolini te shodno većina oseća uznemirenje, a poneko i depresivne reakcije. Anksiolitici su lekovi koji ne rešavaju problem ili samo trenutno. Smatram da bi Vam odgovarao lek tipa antidepresiva fluoksetin ili sertralin, koji se piju jednom dnevno. Sa njihovom upotrebom nećete imati problem zadržavanja tečnosti i povećanja težine, naprotiv mogu dovesti do suprotnog.
Srdačno
Dr Dragana Krasić
Poštovani,
imam 39 godina i već više od deset godina patim od anksozno depresivnog stanja, iz kog, nažalost, nikako da izađem.
Lečila sam se kod neuropsihijatra, pila mnoge lekove, kao npr. ksalol, metoten, maprotilin, bromazepam, ali do poboljšanja nije došlo. Na kraju sam odustala. Međutim, u poslednje vreme, naročito od novembra meseca od kada sam imala operaciju aneurizme, nikako ne mogu da se smirim niti normalno da spavam. Napominjem da operacija nije rađena klasično, već je rađen kojling aneurizme i sada osećam nepodnošljivo trnjenje u predelu glave i vrata. Sada pijem ujutru dva bromazepama od 6 mg, isto i uveče, iako znam da nije ispravno da sama sebi određujem terapiju.
Zato Vas molim da mi pomognete i kažete koji lek bi mi pomogao da se smirim i normalno da spavam. Zbog jake nervoze imam problema sa srcem, odnosno aritmiju. Osećam da sva treperim i tresem se, zaista mi je jako loše.
Unapred zahvalna na odgovoru.
Srdačan pozdrav.
Poštovani!
Moje pitanje je iz oblasti psihijatrije. Vec 8 godina patim od blažeg oblika anksioznosti. Od lekova sam pila Xelexs na startu posle prvog paničnog napada. Pila sam 3 meseca od 0,25mg. Onda, na preporuku mog psihotearapeuta sam prestala, postepeno. Sve ove godine funkcionišem dobro, bez nekih velikih problema, ali duboko u meni je taj strah od toga da ću poludeti ili da ću postati psihozna ili tako neke slične bolesti.
Molim Vas, recite mi kako da prestanem da mislim na te stvari, odnosno kako da pomognem samoj sebi?
Inače sam dobro. Spavam, radim, družim se ..Sve normalno samo taj strah od psihičke bolesti. Kako da ga se otarasim?
Unapred hvala
Poštovana,
to što dobro spavate, družite se, radite govori o Vašem psihičkom zdravlju i nerealnosti Vašeg straha.
Neko ko se boji psihoze, ne oboleva od nje. Neko ko ima uvid u sopstvena zbivanja nije psihotičan i to neće biti.
Opustite se i svoje misli okrenite u suprotnom pravcu.
Srdačno
Dr Dragana Krasić
Zbog anksioznosti i paničnih napada svega dva tri izražena bio sam pod terapijom nepune dve godine, a potom tri meseca nisam bio pod terapijom lekovima naravno, po uputstvu lekara- psihijatra. Ja i za vreme terapije sam to sve nosio na nogama, dosta sam putovao, radio,.... živeo normalno. Naravno, dešavalo se da se pojave simptomi, ne bude prijatno ali bude pa prođe... Naravno, uvek se u glavi vrzma taj strah od straha, te pašću u nesvest, te ovo, te ono... Sada bi me interesovalo sledeće: Za ovo vreme dok nisam bio pod terapijom lekovima Seroxat i Rivotril u početku osećao sam malo intezivnije prisustvo karakterističnih simptoma napetost, smetenost, nedostatak koncentracije, uznemirenost. Sve se to dešavalo u proseku tri četiri dana u nedelji, ali ne po ceo dan. Na primer: Bude mi jedan deo dana sasvim u redu, i onda recimo u drugom delu dana potpuno druga priča. No i tada ja ne bežim, suočim se sa simptomima, i trudim se da ne obraćam pažnju, kažem sebi proći će i prođe. Razgovarao sam sa doktorkom, a i nalazio na nekim sajtovima o anksioznosti, da je potrebno što više ignorisati simptome, izbegavati im pripisivanje nekog nerealnog značenja i što manje razmišljati o tome kako se osećate. Ja to sve znam, ali kad me zgrabi taj talas malo sve zaboravim, ali ne paničim svakako. Još da kažem da sam posle terapije imao baš dva tri vrlo intezivna anksiozna talasa, zapravo simptomi ogdovaraju napadu panike jaka uznemirenost, odsustvo koncentracije, blaga vrtoglavica, potreba za odlaskom u WC, otežana komunikacija, nemoć da se šta učini... Stoga sam pre par dan otišao kod doktorke, i sad pijem Rivotril po njenom nalogu 1mg dnevno. Inače, bavim se sportom, izlazim, druzim se sa prijateljima, čitam, i uvek kad me snađe anksioznost govorim sebi da treba da ostanem miran pa će se vremenom istutnjiti i postajaće sve slabije i ređe ako puno ne pridajem važnost svemu tome. Čak i kad mi je frka ja se u razgovoru znam i šaliti i sasvim normalno komunicirati, mada mi nije prijatno Voleo bih da mi Vi kažete Vaše mišljenje... Kažem Vam, ja radim i živim uobičajeno, ali moram priznati da me ti trenuci anksioznosti pomalo izbace iz neke ravnoteže.. Predstoje mi neka putovanja i neka poslovna dešavanja do kojih mi je stalo i ne bih želeo da me ova dosadna anksioznost ometa da u svemu uživam. Prijateljima u šali kažem da se osećam kao Vudi Alen: svi misle super je a on iznutra pun problema (oprostite na malo šale)..... Da li biti uporan, i svojim mislima i brigom ne podsticati pojavu anksioznosti, tako da će se sve vremenom povući?... I uvek mi je ta podsvesna briga - šta ako to vodi u neka teža oboljenja.... I uvek to čuveno pitanje -koliko to traje, ukoliko uopšte postoji pravilo? Obraćam Vam se znajući da ste poznati stručnjak u ovoj oblasti i neki Vaš savet i mišljenje o svemu ovome dosta bi mi značilo.
Mile
Vaš problem paničnog poremećaja je veoma čest, toliko raširen da kada biste više govorili o njemu, a manje trošili snagu da budete jaki i neko drugi, lakše bi ste isplivali iz problema. Od mnogih ćete čuti da nose strahove i da funkcionišu po sistemu socijalne prihvatljivosti: biti optimalan, nasmejan. To je O.K i vredi. Negde pozitivnim ponašanjem, menjamo misli i osećanja. Ali sebe moramo prihvatiti i sa negativnim osećanjima, izneti ih i objasniti, pre svega sebi. Prihvatiti sebe i sa strahovima, a ne strahovati od njihove pojave, to je suština. Znate da strahovi mogu doći i da odlaze, shodno tome prestanite da se bavite time, jer razmišljanja o tome čine da oni budu intenzivniji i nametnutiji. Ne pratite te misli strahom, da biste izgubili strah od straha.Vidim da ste pametni, preduzimljivi, vredni i više verujte u sebe. Razmislite šta hoćete i ponašajte se ka tome, živite svoj život. Prihvatimo svoja osećanja, prepoznajmo ih. Menjaćemo ih odlučnošću i snagom svoje ličnosti. Predlažem psihoterapiju ukoliko je to moguće jer je to način rada na sebi i rekreiranja sopstvenih potencijala
Pišem Vam u nadi da me posavetujete u vezi moje sestre koja je u stanju depresije zvanično devet godina, od kada se javila svom lekaru, a predpostavljam iz razgovora sa njom i duže. Ima 43 godine i od 1992 godine živi u Hrvatskoj sa svojom porodicom. Situirana je, ne oskudeva ni u čemu, zaposlena je, ali zbog prirode njene bolesti, već izvesno vreme ne radi. Konkretno u nazad tri godine, dve godine nije radila, bila je na bolovanju. Zatim je imala kratke prekide u radu pa bolovanje pa opet na rad i tako do u nedogled. Ona se jednostavno ne oseća dobro. Lično mislim, da je sve počelo to kod nje, onog dana kada je otišla da živi u drugu sredinu, sa drugim ljudima. Verovatno je crpila sebe dok se uklopila u okruženje, zatim nedostatak svojih najbližih, mene kao sestre i roditelja jer smo bili jako daleko a i nije se moglo putovati u ratno nevreme i tako od svega po malo ali napominjem da u njenom mestu gde ona živi nije bilo ratnih dejstava. Kada je sve ružno prošlo ona je doputovala prvi put za 10 godina i tu polako počinjemo mi kao porodica i ona, da primećujemo da se sa njom nešto dešava ali ona tada nije znala da prepozna stanje depresije kao ni mi. Iz razgovora sa njom to je počelo da se manifestuje kao neki strahovi, na primer ode na roditeljski i počne nešto da je guši, povraća joj se, ima osećaj da će pasti u nesvest. Te nelagode su joj se javljale i na poslu (medicinsi je radnik), u kući je počela polako da se udaljava od porodice, povlačila se u sebe, nije se javljala na telefonske pozive i nije primala goste u kući. Zatim je odlučila da se javi lekaru za pomoć. Usledili su odlasci kod, ja ću možda sada pogrešiti ako kažem kod psihologa ili psihijatra i za svih tih devet godina uspeli su samo da se reše tih strahova. Toga više nema ali se njeno stanje po drugim pitanjima nije poboljšalo. U početku su joj dali dijagnozu da je anksiozno depresivna, a kasnije da je manično depresivna jer je bila u periodu a i sada je, da nekada uopste ne može da spava, i radi po čitav dan nešto u kući a sa druge strane naiđe period kada po sedam dana jednostavno ne može da ustane, samo leži i govori da je niko ne dira. Uspela sam da izvučem iz nje da je razmišljala i o suicidu i da joj je čak sasvim sve jedno koga bi povredila od svoje porodice i nas takvim postupkom.
Doktorka, mene konkretno interesuje da li je taj njen doktor trebao da je pošalje na psihoterapiju i verujte čudim se da to do sada nije urađeno. Prošli mesec je kao išla da odleži 21 dan u bolnici ali ni sama ne zna zašto jer je bila i u goroj situaciji pa je nisu slali. Od lekova pije Prozaik i Normabel i ponekad nešto za spavanje i tako to je sve za tih devet godina.
Molim Vas, kakav bi mi savet dali u vezi nje i po Vašem mišljenju da li je lečena kako treba?
Unapred se izvinjavam sa pisanjem nekih detalja ali predpostavljam da bi Vam ti detalji bili bitni. Često je zovem da dođe kod mene, da promeni sredinu i to joj godi ali sada jednostavno ne može jer valjda postoji kontrola kada je neko na bolovanju. U nazad mesec dana, stalno je u kući, leži, jedva da se digne. Ručak i ne može da skuva, kaže da na to ni ne misli. Kada je pozovem jedva da može da priča a evo juče i jutros kaže da je dobro napokon. Osećam da može da se izvuče iz ovakvog stanja. Ima u njoj josš onog vedrog duha. Kad odem kod nje, ona je potpuno drugačija, smeje se, šali se a nekada i zaplače, što je kod nje vrlo retko. Molim Vas šta da radim? Kako da joj pomognem? Koliko će to da traje?
S poštovanjem
ne sumnjam u adekvatan tretman lečenja. Naravno da lekar koji je vodi može imati bolju procenu, nego ja na osnovu ove priče. Pokušajte da je češće čujete, razgovarate sa njom, saslušajte je. Podsećajte na redovne kontrole psihijatru, predložite da dođe. Razgovarajte sa njenim mužem. Očuvajte dobre odnose, budite u kontaktu sa njenom decom.
Neka oseti Vašu ljubav i sigurnost koju ima u Vama!
Srdačno Dr Dragana Krasić
imam 44 godine i dijagnoza mi je Insomnia i reakcija na psihosomatske tegobe. Godinu dana sam pila Remeron 1/2 tablete uveče zajedno sa Demetrinom od 5 mg. Prestala sam piti iz razloga što mi se pojavljuju edemi na gležnjevima i sindrom nemirnih nogu što i piše kao popratne pojave. Ne pijem Remeron više od godinu dana i sada pijem Bromazepam (Lexillium, Lexaurin) 3 mg ujutru i 3 mg uveče. Spavam dobro. Mene najviše muči nestabilnost nogu, npr. prije sam nosila štiklu sada kada vidim da neko ide ispred mene sa potpeticom visokom, meni dođe da padnem (napominjem da mi nikada nije pozlilo dok sam hodala na štiklama što znači da uzrok nije to). Jednostavno imam taj osjećaj straha da će mi pozliti jer mi noge postanu teške. Jedva hodam, guši me,s uvoća usta, lupanje srca i zavrti mi se u glavi. To se najviše ističe u proljeće kad sam malaksala, snage nemam, umorna. Zimi se bolje osjećam, volim hladnoću...napominjem da ti ispadi nisu svakodnevni ali su uvijek prisutni u mojoj glavi. Moja me psihijatrica stalno vraća sa Bromazepama na Demetrin i obratno. Tlak mi je nizak 100/65, puls od 70 do 110 (prva jutarnja cigareta).
Nedavno sam uradila analizu krvi i u granicama je normale (L:9; Er:3,9, HGB:120)
Šta da pijem da povratim snagu i samopouzdanje (očito je poljuljano)?
Unaprijed zahvalna!
proleće je period ponovnog buđenja i promena, koje iziskuju otkrivenost, zahtevnost u odnosu na sopstveni izgled, zebnju zbog intenziviranja dešavanja u okolini te shodno većina oseća uznemirenje, a poneko i depresivne reakcije. Anksiolitici su lekovi koji ne rešavaju problem ili samo trenutno. Smatram da bi Vam odgovarao lek tipa antidepresiva fluoksetin ili sertralin, koji se piju jednom dnevno. Sa njihovom upotrebom nećete imati problem zadržavanja tečnosti i povećanja težine, naprotiv mogu dovesti do suprotnog. Srdačno Dr Dragana Krasić
imam 39 godina i već više od deset godina patim od anksozno depresivnog stanja, iz kog, nažalost, nikako da izađem.
Lečila sam se kod neuropsihijatra, pila mnoge lekove, kao npr. ksalol, metoten, maprotilin, bromazepam, ali do poboljšanja nije došlo. Na kraju sam odustala. Međutim, u poslednje vreme, naročito od novembra meseca od kada sam imala operaciju aneurizme, nikako ne mogu da se smirim niti normalno da spavam. Napominjem da operacija nije rađena klasično, već je rađen kojling aneurizme i sada osećam nepodnošljivo trnjenje u predelu glave i vrata. Sada pijem ujutru dva bromazepama od 6 mg, isto i uveče, iako znam da nije ispravno da sama sebi određujem terapiju.
Zato Vas molim da mi pomognete i kažete koji lek bi mi pomogao da se smirim i normalno da spavam. Zbog jake nervoze imam problema sa srcem, odnosno aritmiju. Osećam da sva treperim i tresem se, zaista mi je jako loše.
Unapred zahvalna na odgovoru.
Srdačan pozdrav.
Ukoliko niste i grešim javite se ponovo radi odgovora.
Srdačno Dr Dragana Krasić
Moje pitanje je iz oblasti psihijatrije. Vec 8 godina patim od blažeg oblika anksioznosti. Od lekova sam pila Xelexs na startu posle prvog paničnog napada. Pila sam 3 meseca od 0,25mg. Onda, na preporuku mog psihotearapeuta sam prestala, postepeno. Sve ove godine funkcionišem dobro, bez nekih velikih problema, ali duboko u meni je taj strah od toga da ću poludeti ili da ću postati psihozna ili tako neke slične bolesti.
Molim Vas, recite mi kako da prestanem da mislim na te stvari, odnosno kako da pomognem samoj sebi?
Inače sam dobro. Spavam, radim, družim se ..Sve normalno samo taj strah od psihičke bolesti. Kako da ga se otarasim?
Unapred hvala
to što dobro spavate, družite se, radite govori o Vašem psihičkom zdravlju i nerealnosti Vašeg straha.
Neko ko se boji psihoze, ne oboleva od nje. Neko ko ima uvid u sopstvena zbivanja nije psihotičan i to neće biti.
Opustite se i svoje misli okrenite u suprotnom pravcu.
Srdačno Dr Dragana Krasić
Prikazano 1756-1760 od ukupno 2342 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke