Poštovani, obzirom da je dečak uključen u terapijsko praćenje kod dečjeg psihijatra i defektološki tretman, pokušati ću da informacijama premostim period do sledećeg susreta, kada ćete pomenute strzčnjake otvoreno pitati u vezi svih dilema koje imate o lečenju vašeg sina. Najustaljenija osobina tikaova je da se periodično pojačavaju i slabe sa i bez terapije. Uključivanje lekova ima za cilj da produži vreme do eventualne ponovne pojave tikova ili da umanji njihovo ispoljavanje kada se pojave. Mehanizam delovanja je unutrašnji (preko centara za kontrolu pokreta u mozgu) i spoljašnji (smanjivanjem tenzije u odnosima sa roditeljima koji obično vrše nekontrolisani pritisak da dete kontroliše pokrete, što najčešće samo trenutno otklanja tikove, a generalno ih još više pogoršava). Ono što ja savetujem roditeljima je da u svakom slučaju odustanu od zahteva da dete ne ispoljava tikove, jer taj zahtev uz nailazeću potrebu da to čine, stvara veliku unutrašnju napetost deteta. Posebno je važno da roditelji obrate pažnju kako se ponašaju u periodu kada dete ne ispoljava tikove (prema njemu ili jedno prema drugom). Sa druge strane, sa detetom koje ima 9 godina, mnogo toga se može raditi i individualno (elementi "HRT" programa). Svakako je od koristi reedukacija psihomotorike, pogotovo kod dece sa nezrelom motorikom i izmenjenom kontrolom pokreta. Zbog podataka koje ste vi napisali (iznenadni početak (da li posle nekog stanja sa povišenom temperaturom??), energičnost u ispoljavanju), predložio bih da se dečaku uradi bris grla i nosa i određivanje antistreptolizinskog titra (ASTO) zbog eventualno imunološke pozadine pojave tikova. Upotreba neuroleptika (ili antipsihotika, što je veoma nesrećan naziv za ovu grupu lekova jer se ne upotrebljavaju samo za psihoze i shizofrenjiju) je uobičajena praksa i u svetu, ali su doze koje se prepisuju u lečenju tikova značajno niže od onih koje se propisuju za shizofreniju i imaju za cilj da pomognu u kontroli pokreta, što je u lečenju shizofrenije nus pojava. Eglonil (sulpirid) spada u grupu veoma pouzdanih lekova koji se široko upotrebljavaju i u psihijatriji (dečjoj i adultnoj), pa i pedijatriji u lečenju različitih gastrointestinalnih smetnji. Srdačno

U stručnoj literaturi, problem koji ste opisali naziva se enkompreza (encompresis). Dakle preko interneta možete tražiti tekstove ukucavajući tu ključnu reč. Stičem utisak da se ne radi o organskom poremećaju, niti o disregulaciji prepoznavanja signala i organizovanja pražnjenja creva. Mislim da ste u pravu kada kažete da je najverovatnije u pitanju obuka, odnosno da vaš sin nije naučio samostalnu regulaciju pražnjenja creva. Dakle, potrebno je učenje, motivisanje da uspe (nagrada za učenje novog ponašanja, a ne za "kakanje") i konsekvence ukoliko u tome ne uspe (ukidanje privilegija i preuzimanje obaveza čišćenja). Obuka je jednostavna i sastoji se u davanju informacija šta se od njega očekuje, šta dobija i šta će mu biti ukinuto ukoliko ta očekivanja i obaveze ne ispuni. Refleks za pražnjenjem (gastrokolični refleks) se javlja nakon obroka i tada treba ukazati i dečaku da pokuša sa pražnjenjem, bez obzira da li mi se tada to radi ili ne. Motivacija se sastoji u pravljenju spiska njemu potrebnih stvari (u skladu sa njegovim uzrastom zbog učenja novog ponašanja), od kojih će dobiti prvu na listi ukoliko bude naučio šta se od njega očekuje (i to održao u budućnosti). Na kraju, mora znati i čega se sve mora odreći ukoliko se ne potrudi. Naravno, da bi ovaj metod uspeo, potrebna je apsolutna saglasnost i pomoć bez sabotiranja od strane svih ukućana, što može biti problem, ako granice uticaja roditelja i baka i deka nisu regulisane. U slučaju da se ne regulisanost dalje održava neophodno je potražiti savet stručnjaka koji bi eventualno sagledao i druge medicinske okolnosti koje mogu komplikovati usvajanje ove razvojne veštine. Srdačno

Poštovana, u vešem pismu ima dovoljno odgovora, da i nije potrebno da nešto posebno ja odgovoram. Međutim, da vi viditie te odogovore ne biste mi pisali pitanje. Šta vi i vaša svekrva činite za njega, sebe, supruga i porodicu ukoliko Vi nemate granice u ponašanju prema dečaku? Da li je takvo vaše ponašaanje amortizacija očeve strogosti i nedostatka bliskosti sa detetom, ili se vi možda bojite timkog rada sa ocem koji je i prema vama možda strog ili je on strog jer smatra da vi nemate autoritet nad detetom...? To vi bolje znate. U svakom slučaju, da bi dete povratilo ili steklo kontrolu nad svojim emocijama i ponašanjem ( i pored pameti), potrebno je da oba roditelje imaju bliskost sa detetetom, ali i neophodan autoritet. Roditeljski zadatak je da pomognu detetu da ovlada veštinama kontrole agresivnosti (na nenasilan način), jer će u suprotnom to učiniti škola i društvo, ali po znatno skupljoj ceni. Ako znate da dete ima pokvaren zub, bolestan organ, da li ćete dozvoliti da dete od pet godina odlučuje kada će se lečiti i da li će mu biti od pomoći da se u lečenju npr. karijesa prištedi. Vi mu najviše možete pomoći u motivisanju da reakcije ne bi bile burne, ali ne i poštedom od učenja kontrolisanog ponašanja, u čemu će umesto svekrve mnogo više pomoći otac u timskom radu sa vama. Uputstva o postupanju moćete naći na sajtu Stetoskop u meniju "moje zdravlje-zdravlje dece". Srdačan pozdrav

Na žalost kao dečji i adolescentni psihijatar, mogu vam pomoći samo u domenu čestitanja, uz predlog da se u vezi vaših pitanja obratite za to kompetentnoj osobi, što psihijatar sigurno nije sve dok se ne utvrdi suprotno

Poštovana , kada su u pitanju noćni strahovi, od koristi je surfovati po internetu, ali je još korisnije javiti se dečjem psihijatru ili neurolog i konsultovati se koje rutinske medicinske procedure treba učiniti da bi se napravila tačnija procena o čemu se radi. Prvenstveno treba uradiditi elektroencefalografski smimak (EEG) u budnom stanju, a pogotovo tokom spavanja. Sa druge strane, bitno je i prikupiti dovoljno informacija o dinamici javljanja epizoda noćnog straha i eventualno sličnim fenomenima u detinstvu roditelja, jer se često dolazi do podatka da je jedan ili čak oba roditelja imalo slične epizode koje su iščezle tokom razvoja. Dakle, prvo treba klinički jasno postaviti dijagnozu i isključiti druge probleme koji se mogu ispoljiti na sličan način, a onda i što pre predložiti specifičnu terapiju.