Poštovani,
već duže vreme se osećam jako usamljeno i depresivno, to stanje traje već godinama. Imam 23 godine, završavam studije, nemam zdravstvenih tegoba, ali sam jako povučena i nekomunikativna. Iako sam pokušala to da promenim prosto nije išlo. U poslednje vreme mi se čini da sve ide naopako, nijedan cilj ne uspevam da ostvarim, kao da se borim sama protiv sebe. Nemam dečka, nemam koncentraciju ni volju za učenjem, iako sam već pri samom kraju i ne znam više kako sebi da pomognem da stvari krenu na bolje.
Molim za savet.
Hvala!
Poštovana, vaše šitanje je sjajan primer za situaciju gde klijent traži pomoć, a terapeut ne zna šta je problem niti koji je uski ni širi cilj "terapije", a rešenje je moguče. Otuda je i nastala tzv. terapija orijentisana na rešavanje problema Stiva de Šazera, veoma popularna osamdesetih u Americi, jer je zasnovana na postavci rešavanja problema i onda kada terapeut ništa nezna o problemu, niti mu je to neophodno, osim ako klijent ne želi da ispriča "svoju priču" kako bi mu "bilo lakše". Prvi komentar bi bio da ste možda vi ustvari takvi i da je to vaš stil življenja. Ako je odgovor negativan, jer ste se prisetili kako ste imali i mnogo drugačijih iskustava u životu, prvo pitanje bi bilo; Pretpostavite da se jednog jutra probudite i ustanovite da se desilo čudo i da je problem rešen. Kako bi znali da je problem rešen i po čemu? Šta bi bilo drugačije? Zatim, na skali od 0 do 10 gde nula pokazuje koliko ste bili depresivni i usamljeni kada ste mi se obratili, a 10 pokazuje kako se osećate dan nakon što se desilo čudo, gde se baš sada nalazite na toj skali? Između ovog i sledećeg vašeg pisma posmatrajte, šta se dešava u vašem životu što biste želeli da se nastavi da se dešava. Ako nešto funkcioniše, nemojte da prestajete da to potkrepljujete da se to nastavi. Nastavite to da radite još više. Ako izgleda kao da ništa ne funkcionišete, izaberite da eksperimentišete, obuhvatajući nezamisliva čuda. Promena počinje sada, ne sledeće nedelje. I ne zaboravite da nam javite vaš recept za promenu. Srdačno
Imam devojčicu od 19 meseci koja škrguće zubima danju, nikada noću. Kada je opomenemo stavlja prstiće u usta.Vesela je, okružena pažnjom i ljubavlju, često ima napade besa, rezevisana je u odnosu na odrasle osobe, ali sa decom brzo uspostavlja kontakt. Teško se uspavljuje i preko dana i uveče, hoće da se igra ili kmeči. Stomatolog je pregledao i rekao da sa položajem zuba je sve u redu, ali ima početna oštećenja gledji i da je suviše rano da joj se stavljaju na zube zaštitne folije. Primetili smo da ponekad žmirka na jedno oko i pravi grimasu sa podizanjem levog ugla usana. Sve traje tri meseca unazad. Nikada nije koristila cuclu varalicu i odavno pije tečnost na šolju.
Šta da radimo? Živimo u unutrašnjosti gde nema dečijeg psihijatra.
Unapred zahvalna
Poštovani dr,
nadam se da Vam moje pitanje neće delovati glupo i da ćete mi dati Vaše mišljenje. U vreme kada sam išla u srednju školu, stalno sam izlazila i imala milion ljudi oko sebe, onda sam se od svih distancirala, nije mi to više bilo zanimljivo i sada imam jako mali broj prijatelja. Vidjam se sa ljudima na fakultetu i na treningu i to mi prija, ali na svaku pomisao da izadjem u društvu ili na neki javni dogadjaj, meni se stvara presija i najradije bih da ne traže od mene to. Zbog toga dodjem u razne neprijatne situacije, jer moram stalno nešto da objašnjavam. Medjutim, najviše me opterećuje to što ja nisam ranije bila takva i nije mi jasno zašto pri samoj pomisli da negde idem, ja dobijem želju da pobegnem. Samo da napomenem da nisam nikakav tip 'štrebera' ili nešto slično. Nadam se da sam bila precizna koliko je to moguće na ovakav način.
Hvala unapred
Poštovana,
Vaše pitanje ne može nikako izgledati glupo, neprecizno ili bilo kako, jer ja ne vidim ni jedno pitanje. Stoga, ostaje mi samo da prokomentarišem ono što ste napisali, a odnosi se na sasvim uobičajenu svakodnevicu studenta opisan na "dramatičan" način. Uobičajeno je da zbog promene životnih okolnosti (izlazak iz đačke klupe i grupe od tridesetak vršnjaka, zatim lično emocionalno i umno sazrevanje) dođe i do promene intersovanja u uspostavljanju kontakata sa vršnjacima koji se redukuju na interesovanje prema najčešće jednom emocionalnom partneru i par bliskih i poverljivih prijatelja kako bi neko ko je odgovoran student mogao da završava sve veće i veće obaveze. Ne vidim zašto je potrebno objašnjavati ukoliko Vam to ne prija, jer je Vaše (asertivno) pravo da ne dajete objašnjenja ukoliko to ne želite. Želja da se pobegne iz neke neprijatne situacije (a to se ne čini ili se mnogo "objašnjava") može biti upravo odraz neasertivnosti, odnosno nepoznavanja načina da se bez neprijatnosti odbrane sopstvena prava i da se kaže NE kada se misli NE. Na ovom sajtu, ali i na drugim pogledajte tekstove o asertivnosti.
Pozdrav
Prema raznim udžbenicima gornja granica za usvajanje kontrole sfinktera (kontrole mokrenja i defekacije) je promenljiva, ali ukoliko postoji mogućnost da se na neki problem ili poremećaj deluje preventivno, ne treba čekati da se probiju sve granice koje su veštački postavljene (statistički i dogovorom lekara na nekom sastanku). Zbog toga, savetujem da se obratite pedijatru nefrologu koji će sa svoje strane proceniti da li je problem u funkciji nekog organa koji je u sastavnom delu mokraćnih puteva ili je trening uspostavljanja kontrole mokrenja neuspešan iz nekog drugog razloga, kada je potrebno uključiti i drugog lekara, između ostalih i dečjeg psihijatra.
Poštovani,
moj sin ima 12 god. Od prije par godina, on trepće, a kada to prestane počne da šmrca. Išli smo kod više ljekara, jedni su lečili konjuktivitis, drugi čupali trepavice, treći davali kapi za nos i alergiju, dok ja nisam odlučila da tražim uput za dječ.psihologa, jer sam smatrala da su to tikovi. Doktorka je potvrdila moju predpostavku i odredila vježbe tipa upornog treptanja ili šmrcanja dok se ne zamori, sve smo odradili, rezultata nije bilo, a kada smo pošli na kontrolu nakon 15 dana, sin je veče uoči kontr, prestao da šmrca potpuno i na dan kontrole. Doktorka je zadovoljna zatvorila slučaj, ali po dolasku kući sve se nastavilo i još traje.
Molim Vas da mi predložite šta dalje, jer se plašim da će to ostati i kad odraste.
Hvala
Poštovana,
zaista ne razumem koje su to metode primenjivane (i iz kog veka), pogotovo tretman čupanja trepavica ukoliko se ne radi o zapaljenju folikula dlake trepavica. Dobro je što se terapiju uključio i dečji psiholog, ali savetujem da se obratite i dečjem psihijatru (postoji razlika koja je bitna u terapijskom delu). Važno je razgraničiti nekoliko stvari, da li je izlečen konjuktivitis i da li su alergijske reakcije u pitanju. Drugo, ukoliko je tikovi u pitanju (a radi se o jednostavnom motornom i jednostavnom vokalnom tiku koji se smenjuju) treba znati da li se oni nekada javljaju i istovremeno ili su jasno odvojeni, da li prate neko infektivno stanje (pogotovo infekcije grla i nosa) i kakvi životni događaji prethode pojavi i gubljenju tikova. Važno je i ne obeshrabriti se kada se nakon "mirnog" perioda ponovo tikovi pojave, jer je takva priroda tikova. Treće, važno je sagledati i ostale psihičke funkcije i uopšte organizaciju psihomotorike i porodičnog funkcionisanja. Dakle, jedno kompletno sagledavanje je dobar put u dobro terapijsko planiranje. Bihejvioralni tretman koji je započet je dobar način, ali bih predložio kompletiranje sagledavanja konsultacijom sa dečijim psihijatrom i nezatvaranje slučaja jer stanje koje traje par godina zaslužuje i praćenje nakon gubitka simptoma.
Srdačno
Poštovani,
Odgovoreno: 06. 12. 2008.već duže vreme se osećam jako usamljeno i depresivno, to stanje traje već godinama. Imam 23 godine, završavam studije, nemam zdravstvenih tegoba, ali sam jako povučena i nekomunikativna. Iako sam pokušala to da promenim prosto nije išlo. U poslednje vreme mi se čini da sve ide naopako, nijedan cilj ne uspevam da ostvarim, kao da se borim sama protiv sebe. Nemam dečka, nemam koncentraciju ni volju za učenjem, iako sam već pri samom kraju i ne znam više kako sebi da pomognem da stvari krenu na bolje.
Molim za savet.
Hvala!
Poštovana, vaše šitanje je sjajan primer za situaciju gde klijent traži pomoć, a terapeut ne zna šta je problem niti koji je uski ni širi cilj "terapije", a rešenje je moguče. Otuda je i nastala tzv. terapija orijentisana na rešavanje problema Stiva de Šazera, veoma popularna osamdesetih u Americi, jer je zasnovana na postavci rešavanja problema i onda kada terapeut ništa nezna o problemu, niti mu je to neophodno, osim ako klijent ne želi da ispriča "svoju priču" kako bi mu "bilo lakše". Prvi komentar bi bio da ste možda vi ustvari takvi i da je to vaš stil življenja. Ako je odgovor negativan, jer ste se prisetili kako ste imali i mnogo drugačijih iskustava u životu, prvo pitanje bi bilo; Pretpostavite da se jednog jutra probudite i ustanovite da se desilo čudo i da je problem rešen. Kako bi znali da je problem rešen i po čemu? Šta bi bilo drugačije? Zatim, na skali od 0 do 10 gde nula pokazuje koliko ste bili depresivni i usamljeni kada ste mi se obratili, a 10 pokazuje kako se osećate dan nakon što se desilo čudo, gde se baš sada nalazite na toj skali? Između ovog i sledećeg vašeg pisma posmatrajte, šta se dešava u vašem životu što biste želeli da se nastavi da se dešava. Ako nešto funkcioniše, nemojte da prestajete da to potkrepljujete da se to nastavi. Nastavite to da radite još više. Ako izgleda kao da ništa ne funkcionišete, izaberite da eksperimentišete, obuhvatajući nezamisliva čuda. Promena počinje sada, ne sledeće nedelje. I ne zaboravite da nam javite vaš recept za promenu. Srdačno
Imam devojčicu od 19 meseci koja škrguće zubima danju, nikada noću. Kada je opomenemo stavlja prstiće u usta.Vesela je, okružena pažnjom i ljubavlju, često ima napade besa, rezevisana je u odnosu na odrasle osobe, ali sa decom brzo uspostavlja kontakt. Teško se uspavljuje i preko dana i uveče, hoće da se igra ili kmeči. Stomatolog je pregledao i rekao da sa položajem zuba je sve u redu, ali ima početna oštećenja gledji i da je suviše rano da joj se stavljaju na zube zaštitne folije. Primetili smo da ponekad žmirka na jedno oko i pravi grimasu sa podizanjem levog ugla usana. Sve traje tri meseca unazad. Nikada nije koristila cuclu varalicu i odavno pije tečnost na šolju.
Odgovoreno: 05. 12. 2008.Šta da radimo? Živimo u unutrašnjosti gde nema dečijeg psihijatra.
Unapred zahvalna
I ne treba vam dečji psihijatar pre nego što dete prvo pregleda dečji neurolog ili pedijatar. Srdačno
Poštovani dr,
Odgovoreno: 05. 12. 2008.nadam se da Vam moje pitanje neće delovati glupo i da ćete mi dati Vaše mišljenje. U vreme kada sam išla u srednju školu, stalno sam izlazila i imala milion ljudi oko sebe, onda sam se od svih distancirala, nije mi to više bilo zanimljivo i sada imam jako mali broj prijatelja. Vidjam se sa ljudima na fakultetu i na treningu i to mi prija, ali na svaku pomisao da izadjem u društvu ili na neki javni dogadjaj, meni se stvara presija i najradije bih da ne traže od mene to. Zbog toga dodjem u razne neprijatne situacije, jer moram stalno nešto da objašnjavam. Medjutim, najviše me opterećuje to što ja nisam ranije bila takva i nije mi jasno zašto pri samoj pomisli da negde idem, ja dobijem želju da pobegnem. Samo da napomenem da nisam nikakav tip 'štrebera' ili nešto slično. Nadam se da sam bila precizna koliko je to moguće na ovakav način.
Hvala unapred
Poštovana,
Vaše pitanje ne može nikako izgledati glupo, neprecizno ili bilo kako, jer ja ne vidim ni jedno pitanje. Stoga, ostaje mi samo da prokomentarišem ono što ste napisali, a odnosi se na sasvim uobičajenu svakodnevicu studenta opisan na "dramatičan" način. Uobičajeno je da zbog promene životnih okolnosti (izlazak iz đačke klupe i grupe od tridesetak vršnjaka, zatim lično emocionalno i umno sazrevanje) dođe i do promene intersovanja u uspostavljanju kontakata sa vršnjacima koji se redukuju na interesovanje prema najčešće jednom emocionalnom partneru i par bliskih i poverljivih prijatelja kako bi neko ko je odgovoran student mogao da završava sve veće i veće obaveze. Ne vidim zašto je potrebno objašnjavati ukoliko Vam to ne prija, jer je Vaše (asertivno) pravo da ne dajete objašnjenja ukoliko to ne želite. Želja da se pobegne iz neke neprijatne situacije (a to se ne čini ili se mnogo "objašnjava") može biti upravo odraz neasertivnosti, odnosno nepoznavanja načina da se bez neprijatnosti odbrane sopstvena prava i da se kaže NE kada se misli NE. Na ovom sajtu, ali i na drugim pogledajte tekstove o asertivnosti.
Pozdrav
Noćno mokrenje kod deteta od pet godina. Šta uraditi u ovom periodu, nije nikad prestajala sa noćnim mokrenjem?
Odgovoreno: 05. 12. 2008.Prema raznim udžbenicima gornja granica za usvajanje kontrole sfinktera (kontrole mokrenja i defekacije) je promenljiva, ali ukoliko postoji mogućnost da se na neki problem ili poremećaj deluje preventivno, ne treba čekati da se probiju sve granice koje su veštački postavljene (statistički i dogovorom lekara na nekom sastanku). Zbog toga, savetujem da se obratite pedijatru nefrologu koji će sa svoje strane proceniti da li je problem u funkciji nekog organa koji je u sastavnom delu mokraćnih puteva ili je trening uspostavljanja kontrole mokrenja neuspešan iz nekog drugog razloga, kada je potrebno uključiti i drugog lekara, između ostalih i dečjeg psihijatra.
Poštovani,
Odgovoreno: 01. 12. 2008.moj sin ima 12 god. Od prije par godina, on trepće, a kada to prestane počne da šmrca. Išli smo kod više ljekara, jedni su lečili konjuktivitis, drugi čupali trepavice, treći davali kapi za nos i alergiju, dok ja nisam odlučila da tražim uput za dječ.psihologa, jer sam smatrala da su to tikovi. Doktorka je potvrdila moju predpostavku i odredila vježbe tipa upornog treptanja ili šmrcanja dok se ne zamori, sve smo odradili, rezultata nije bilo, a kada smo pošli na kontrolu nakon 15 dana, sin je veče uoči kontr, prestao da šmrca potpuno i na dan kontrole. Doktorka je zadovoljna zatvorila slučaj, ali po dolasku kući sve se nastavilo i još traje.
Molim Vas da mi predložite šta dalje, jer se plašim da će to ostati i kad odraste.
Hvala
Poštovana,
zaista ne razumem koje su to metode primenjivane (i iz kog veka), pogotovo tretman čupanja trepavica ukoliko se ne radi o zapaljenju folikula dlake trepavica. Dobro je što se terapiju uključio i dečji psiholog, ali savetujem da se obratite i dečjem psihijatru (postoji razlika koja je bitna u terapijskom delu). Važno je razgraničiti nekoliko stvari, da li je izlečen konjuktivitis i da li su alergijske reakcije u pitanju. Drugo, ukoliko je tikovi u pitanju (a radi se o jednostavnom motornom i jednostavnom vokalnom tiku koji se smenjuju) treba znati da li se oni nekada javljaju i istovremeno ili su jasno odvojeni, da li prate neko infektivno stanje (pogotovo infekcije grla i nosa) i kakvi životni događaji prethode pojavi i gubljenju tikova. Važno je i ne obeshrabriti se kada se nakon "mirnog" perioda ponovo tikovi pojave, jer je takva priroda tikova. Treće, važno je sagledati i ostale psihičke funkcije i uopšte organizaciju psihomotorike i porodičnog funkcionisanja. Dakle, jedno kompletno sagledavanje je dobar put u dobro terapijsko planiranje. Bihejvioralni tretman koji je započet je dobar način, ali bih predložio kompletiranje sagledavanja konsultacijom sa dečijim psihijatrom i nezatvaranje slučaja jer stanje koje traje par godina zaslužuje i praćenje nakon gubitka simptoma.
Srdačno
Prikazano 311-315 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke