Poštovani,
Majka sam devojčice od 7 i dečaka od 10 godina. Živimo u kući sa dvorištem, imamo dve mačke koje moja ćerka obožava, nosi ih, igra se sa njima i redovno je upozoravamo na obavezno
pranje ruku posle svakog
kontakta sa životinjama, posebno od kada je pre četiri meseca preležala Salmonelu. Dečak je vrlo razuman i poslušan. Od pre petnaest dana počeo je
preterano da pere ruke, čini mi se na svakih pola sata, ne želi da ga sestra dotakne ako je dirala mačku dok se sam ne uveri da je oprala ruke, pa čak i tada posle njihove igre odlazi i pere ruke. Drugi problem je taj što
ne dodiruje stvari - daljinski upravljač i igračke koje je ona dodirivala. Pokušavam da mu objasnim da mačije dlake neće preći na njega i da se neće razboleti ali on to ne prihvata. Da li je to prolazna faza ili ozbiljniji problem, da li je potrebno da se životinje uklone?
Hvala unapred.
Poštovana,
Najverovatnije se radi o prolaznoj pojavi koja je povezana sa zaista ozbiljnim posledicama u vidu preležane salmoneloze, a pametna dece uče i iz tuđeg iskustva, pa je dovoljno što je video sestru kako boluje. Međutim, pre nego što sve stavimo u koš relativiteta, savetujem da pokušate da sagledate i sopstveni
psihološki i vaspitini uticaj na oba deteta, tako što ćete pokušajte sami sebi da odgovorite na sledeća pitanja. Da li će faza biti prolazna ukoliko vi nastavite na isti način da se obraćate ćerki u njegovom prisustvu? Da li ste očekivali da je moguće da njoj govorite jedno, a da sin razume nešto drugo (manje ozbiljno)? Da li če uklanjanje mački rešiti njegov ponašajni
problem ritualnog pranja ruku, a neće stvoriti novi problem, emocionalnog povređivanja ćerke koju bi lišili mački koje obožava? Da li bi to dovelo do još većeg približavanja (vrlo razumnom i poslušnom i reklo bi se posebnom) sinu, a većem udaljavanja od ćerke? Da li bi vaš drugačiji pristup doveo do drugačijeg ponašanja dece?
Pozdrav.
Poštovani,
Užasno me
grize savest i povređena sam, imam 18 god u završila sam srednju školu. U prvoj god sam prišla jednom
dečku iz škole, nije me pozvao posle toga. Ispala sam smotana i lupala sam gluposti. Ne spavam mirno zbog toga ni dan danas, ego mi je povređen, ali mi se i sviđa nekada toliko da ne znam šta ću pa popusti pa opet. Ne znam da li je to
opsesija ili zaljubljenost koja nije uzvraćena i zato me užasno boli već 3 god. Nisam priznala mami nemam snage niti nameravam. Drugarice znaju. Jedna mi je rekla da zna šta je on pričao o meni i da je nju čak to povredilo. Pričao je da je razmišljao da me iskoristi ali da to nije ništa da ostatak ne sme da mi kaže pošto bi po njenom mišljenju
upala u depresiju. Ja ne mogu više da patim zbog njega i da slušam pesme koje me na to podsećaju kako bi se još više mučila. Posle mi je mahao iz autobusa, pa ogovarao, ali tu nema nade prošlo je 3 god, a ja još mislim na njega. 90% njegovih devojaka je ružnije od mene, i lake su devojke, čak mi je i on to rekao sa gađenjem, njega svaka druga može da ima a ja ne, sa toliko njih sam mogla da budem a sa njim nikada neću moći, i to me psihički razdire, mama vidi da se nešto dešava ja poričem, i grickam nokte do živca što je izluđuje i po tome vidi da se nešto dešava, ne znam kako ovo da prevaziđem, morala sam da budem opširna.
Hvala puno unapred na pomoći. Pozdrav.
Poštovana,
Imaš dovoljno godina da možeš da razumeš da se u životu ne može biti spreman da se u svakom trenutku bude savršen, niti da se dobije baš sve što se želi. Usvajanje tih proverenih činjenica, pomaže nam da ne gubimo vreme i živce zakačinjući se za situacije, predmete i osobe od kojih se ne može očekivati ništa (ili mrvice), već nam pomaže da se racionalnije, odgovornije i efikasnije
prilagodimo realnosti i krenemo ka nečem drugom što nosi nova uzbuđenja. Mnogo pitanja se otvara zašto ti to ne činiš i kakve koristi (da, koristi!) imaš od takvog svog ponašanja i zašto ga se tako kruto držiš? Ako o tome ne možeš razgovarati sama sa sobom (kroz unutrašnji dijalog), niti sa osobama od poverenja (ako ih nemaš potrebno je da ih što pre stekneš), onda potraži psihologa ili adolescentnog psihijatra sa kojima možeš
otvoreno razgovarati o problemu koji si ovde iznela.
Pozdrav
Poštovani doktore!
Od kog uzrasta deteta preporučujete primenu
metode "
time out" koju ste opisali na ovom sajtu. Moj sin ima 22 meseca i plašim se da li nije još rano za to, tj. mislim da još neće
shavatiti suštinu. Šta vi mislite?
Hvala.
Poštovana,
Sva živa bića uče po principu
nagrade negativnog potkrepljenja i kazne, tako da uzrast nije bitan, odnosno šta više što je dete mlađe ono prvenstveno uči po tim principima jer je u najranijem uzrastu prvenstveno motorno, a po najmanje kognitivno biće i shvatanje suštine predstavlja precenjenu ideju roditelja zbog koje se okleva sa vaspitavanjem jer se prventveno oslanjaju na razumevanje govora a zanemaruju
neverbalno ponašanje koje je
do razvoja govora dominantan put učenja dece. Međotim, primena tajm aut zahteva poznavanje druge dimenzije, mere i balansa. Mere u primeni (za uzrast od 2 godine ne duže od 2 minuta). Balans uvek mora biti pomeren u zadovoljenju primarnih potreba tako malog deteta (signali kao što su žeđ, glad, hladnoća, vlaga, emocionalna zanemarenost, nereaktivnost važne osobe koja se stara o detetu moraju biti zadovoljeni i oni nisu nikada razlog primene taj auta).
Pozdrav.
Poštovani,
Moj sin ima 4 godine. Rođen je prirodnim putem mada mi je rečeno da je
ostao bez kiseonika prilikom rađanja i da je to možda delimičan uzrok problema koji ću Vam navesti. Imao je problema da progovori do 3 god. Da bi svoj
govor naglo i precizno razvio. Imali smo i muku da ga naviknemo na
korišćenje noše i
odvikavanjeod noćnih pelena i to smo uspeli do kraja 4 godine. Sad imamo problema sa njegovim ponašanjem. Izražava veliku
agresivnost tipa da priđe meni kao majci ili bilo kome od rodbine ukoliko mu nije po volji da nas udari i više puta. Drugi problem je neposlušnost, primer u parku sa decom ljulja devojčicu koju ne poznaje (inače je jedinac i fali mu društvo) i pored toga što mu ona jasno kaže da ne želi i pored moje zabrane i dalje to radi dok ja ne priđem u nameri da ga odvratim: on pobegne a usput se krevelji psuje i opet naleti da me udari. Ne bira mesto vreme ni situaciju za svoje ponašanje. Treći problem je krađa. Primetila sam da uzima u radnji neke sitnive kao bombone žvake čokoladice (inače je dete kome su slatkiši ograničeni zbog težine) i shvatam da je možda željan toga, ali i pored sveg objašnjavanja da sve što se uzme mora da se plati i da će ga grditi i možda doći i policajac, on zaboravi kao da ne shvata i nanovo posle par dana. Razmišljam da ga povedem kod dečjeg psihologa ali me strah da ne preuranim sa nekim svojim sumnjama i od reakcije okoline, pošto živimo u malom mestu. Molim Vas za savet.
Hvala.
Poštovana,
O svim problemima koje ste naveli možete da čitate u meniju "
zdravlje dece" ukoliko pogledate tekstove "
kako izaći na kraj sa detetovom ljutnjom", "deca i disciplina", "kako koristiti tajm aut", "deca koja kradu" i slično.
Pozdrav.
Poštovani,
Hitno mi je potreban Vaš savet! Kod moje 13-ogodisnje devojčice je konstatovana
anoreksija. Niko od naših doktora nije znao u koju ustanovu da nas uputi. Nakon stigle smo do instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Sem što smo proverili krvnu sliku i ostale mnogobrojnih telefonskih
pozivabiohemijske analize (sve je u redu) i posetile nutricionistu, ništa konkretno nije preduzeto. Ostaje na porodici da sprovodi jelovnik po savetu nutricioniste, a to je veliki problem. U suštinu problema, uzroka bolesti niko nije pokušao da prodre. Očajni smo. Šta nam savetujete?
Unapred hvala!
Majka sam devojčice od 7 i dečaka od 10 godina. Živimo u kući sa dvorištem, imamo dve mačke koje moja ćerka obožava, nosi ih, igra se sa njima i redovno je upozoravamo na obavezno pranje ruku posle svakog kontakta sa životinjama, posebno od kada je pre četiri meseca preležala Salmonelu. Dečak je vrlo razuman i poslušan. Od pre petnaest dana počeo je preterano da pere ruke, čini mi se na svakih pola sata, ne želi da ga sestra dotakne ako je dirala mačku dok se sam ne uveri da je oprala ruke, pa čak i tada posle njihove igre odlazi i pere ruke. Drugi problem je taj što ne dodiruje stvari - daljinski upravljač i igračke koje je ona dodirivala. Pokušavam da mu objasnim da mačije dlake neće preći na njega i da se neće razboleti ali on to ne prihvata. Da li je to prolazna faza ili ozbiljniji problem, da li je potrebno da se životinje uklone?
Hvala unapred.
Najverovatnije se radi o prolaznoj pojavi koja je povezana sa zaista ozbiljnim posledicama u vidu preležane salmoneloze, a pametna dece uče i iz tuđeg iskustva, pa je dovoljno što je video sestru kako boluje. Međutim, pre nego što sve stavimo u koš relativiteta, savetujem da pokušate da sagledate i sopstveni psihološki i vaspitini uticaj na oba deteta, tako što ćete pokušajte sami sebi da odgovorite na sledeća pitanja. Da li će faza biti prolazna ukoliko vi nastavite na isti način da se obraćate ćerki u njegovom prisustvu? Da li ste očekivali da je moguće da njoj govorite jedno, a da sin razume nešto drugo (manje ozbiljno)? Da li če uklanjanje mački rešiti njegov ponašajni problem ritualnog pranja ruku, a neće stvoriti novi problem, emocionalnog povređivanja ćerke koju bi lišili mački koje obožava? Da li bi to dovelo do još većeg približavanja (vrlo razumnom i poslušnom i reklo bi se posebnom) sinu, a većem udaljavanja od ćerke? Da li bi vaš drugačiji pristup doveo do drugačijeg ponašanja dece?
Pozdrav.
Užasno me grize savest i povređena sam, imam 18 god u završila sam srednju školu. U prvoj god sam prišla jednom
Hvala puno unapred na pomoći. Pozdrav.
Imaš dovoljno godina da možeš da razumeš da se u životu ne može biti spreman da se u svakom trenutku bude savršen, niti da se dobije baš sve što se želi. Usvajanje tih proverenih činjenica, pomaže nam da ne gubimo vreme i živce zakačinjući se za situacije, predmete i osobe od kojih se ne može očekivati ništa (ili mrvice), već nam pomaže da se racionalnije, odgovornije i efikasnije prilagodimo realnosti i krenemo ka nečem drugom što nosi nova uzbuđenja. Mnogo pitanja se otvara zašto ti to ne činiš i kakve koristi (da, koristi!) imaš od takvog svog ponašanja i zašto ga se tako kruto držiš? Ako o tome ne možeš razgovarati sama sa sobom (kroz unutrašnji dijalog), niti sa osobama od poverenja (ako ih nemaš potrebno je da ih što pre stekneš), onda potraži psihologa ili adolescentnog psihijatra sa kojima možeš otvoreno razgovarati o problemu koji si ovde iznela.
Pozdrav
Od kog uzrasta deteta preporučujete primenu metode " time out" koju ste opisali na ovom sajtu. Moj sin ima 22 meseca i plašim se da li nije još rano za to, tj. mislim da još neće shavatiti suštinu. Šta vi mislite?
Hvala.
Sva živa bića uče po principu nagrade negativnog potkrepljenja i kazne, tako da uzrast nije bitan, odnosno šta više što je dete mlađe ono prvenstveno uči po tim principima jer je u najranijem uzrastu prvenstveno motorno, a po najmanje kognitivno biće i shvatanje suštine predstavlja precenjenu ideju roditelja zbog koje se okleva sa vaspitavanjem jer se prventveno oslanjaju na razumevanje govora a zanemaruju neverbalno ponašanje koje je do razvoja govora dominantan put učenja dece. Međotim, primena tajm aut zahteva poznavanje druge dimenzije, mere i balansa. Mere u primeni (za uzrast od 2 godine ne duže od 2 minuta). Balans uvek mora biti pomeren u zadovoljenju primarnih potreba tako malog deteta (signali kao što su žeđ, glad, hladnoća, vlaga, emocionalna zanemarenost, nereaktivnost važne osobe koja se stara o detetu moraju biti zadovoljeni i oni nisu nikada razlog primene taj auta).
Pozdrav.
Moj sin ima 4 godine. Rođen je prirodnim putem mada mi je rečeno da je ostao bez kiseonika prilikom rađanja i da je to možda delimičan uzrok problema koji ću Vam navesti. Imao je problema da progovori do 3 god. Da bi svoj govor naglo i precizno razvio. Imali smo i muku da ga naviknemo na korišćenje noše i odvikavanje od noćnih pelena i to smo uspeli do kraja 4 godine. Sad imamo problema sa njegovim ponašanjem. Izražava veliku agresivnost tipa da priđe meni kao majci ili bilo kome od rodbine ukoliko mu nije po volji da nas udari i više puta. Drugi problem je neposlušnost, primer u parku sa decom ljulja devojčicu koju ne poznaje (inače je jedinac i fali mu društvo) i pored toga što mu ona jasno kaže da ne želi i pored moje zabrane i dalje to radi dok ja ne priđem u nameri da ga odvratim: on pobegne a usput se krevelji psuje i opet naleti da me udari. Ne bira mesto vreme ni situaciju za svoje ponašanje. Treći problem je krađa. Primetila sam da uzima u radnji neke sitnive kao bombone žvake čokoladice (inače je dete kome su slatkiši ograničeni zbog težine) i shvatam da je možda željan toga, ali i pored sveg objašnjavanja da sve što se uzme mora da se plati i da će ga grditi i možda doći i policajac, on zaboravi kao da ne shvata i nanovo posle par dana. Razmišljam da ga povedem kod dečjeg psihologa ali me strah da ne preuranim sa nekim svojim sumnjama i od reakcije okoline, pošto živimo u malom mestu. Molim Vas za savet.
Hvala.
O svim problemima koje ste naveli možete da čitate u meniju " zdravlje dece" ukoliko pogledate tekstove " kako izaći na kraj sa detetovom ljutnjom", "deca i disciplina", "kako koristiti tajm aut", "deca koja kradu" i slično.
Pozdrav.
Hitno mi je potreban Vaš savet! Kod moje 13-ogodisnje devojčice je konstatovana anoreksija. Niko od naših doktora nije znao u koju ustanovu da nas uputi. Nakon stigle smo do instituta za mentalno zdravlje u Beogradu. Sem što smo proverili krvnu sliku i ostale mnogobrojnih telefonskih pozivabiohemijske analize (sve je u redu) i posetile nutricionistu, ništa konkretno nije preduzeto. Ostaje na porodici da sprovodi jelovnik po savetu nutricioniste, a to je veliki problem. U suštinu problema, uzroka bolesti niko nije pokušao da prodre. Očajni smo. Šta nam savetujete?
Unapred hvala!
KBC "Dragiša Mišović" adolescentno odeljenje.
Pozdrav
Prikazano 136-140 od ukupno 531 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke