Postovana Dr Olivera, nedavno sam otkrila ovaj sajt i prezadovoljna sam njime.Mnogo je ljudi koji ne mogu, sto iz straha od osude okoline, sto iz nekih drugih razloga,da odu do doktora pa je ovo izvanredan nacin da se koliko-toliko edukuju.Jos jednom, sve cestitke. Moj je problem sljedeci: zbjeglica sam iz Hrvatske, dosla sam u Beograd 1995.g. sa roditeljima i mladjim bratom,gdje i danas zivim, nazalost, i dalje kao podstanar. Imam 31.godinu.zivim sa bratom i roditeljima. Nemam decka.Radim na 2 posla, zadovoljna sam, imam prijatelje, izrazito sam vesele prirode, druzeljubiva, spontana i prirodna. Moj problem pocinje zavrsetkom bombardovanja, 1999.g., kad me je tokom jedne noci naglo probudio osjecaj stravicnog gusenja. Normalno, uplasila sam se jer mi se to nikada do sada nije desavalo. Nekako sam pregurala noc, ali se osjecaj gusenja nastavljao i tokom narednih dana, doduse, manjeg intenziteta.Medjutim,ono sto je bilo najgore jeste to sto se gotovo odmah i javila agorafobija (naravno, tada nisam ni znala da to postoji akamoli strucan naziv). Da skratim pricu,godine su prolazile,borila sam se kako sam znala i umjela, citala, isla i kod strucnih lica (jedne poznanice koja je djecji neuropsihijatar), ali bez nekog velikog uspjeha. Moram da priznam da sam za neuspjeh i sama kriva jer bih brzo odustajala i gubila motivaciju, ili bi me bilo jako tesko samu sebe natjerati da se pokrenem i odem na razgovor. Pila sam i ljekove, naravno, sve pod budnim okom strucnjaka (Diazepam), nikada na svoju ruku. Draga Dr Olivera, znate sta cu sljedece da napisem - i dan-danas se borim s ovim stanjem. Bude mi lakse par mjeseci, pa se opet vrati. Primjetila sam da kad god sam na poragu neke novosti ili promjene u svom zivotu (npr. godisnji odmori, ljetnja pauza u skoli, (radim kao profesor)i slicno), to stanje se vrati i pojaca.Naravno, ne treba ni da pricam da sama u kuci ne smijem da ostanem, ukoliko (obicno) mama ili tata nisu tu, tj. strah me je da budem sama ili cak i sa bratom kuci ako su roditelji negdje van grada, pogotovo ako moraju da prenoce van Beograda.Zatim,od bombardovanja nisam nigdje isla na more ili na planine, samo povremeno bih s mamom,ili ostalim clanovima porodice posjetila rodjaka koji zivi u jednom malom mjestu u Sremu, a i tad bih se borila sa mislima kako doci tamo, sta ako me u toku puta zadesi agorafobija, sta ako tamo ostanem da spavam, kako,kako,kako,itd..dakle, tipicne misli za agorafobicara.Sama nigdje ne smijem da putujem. Posto sam dosta introvertna, u smislu da volim da ceprkam po sebi i trazim razloge za ovakvo moje stanje,mislim da znam sta su uzroci moje agorafobije. Pod broj jedan to je moje izbjeglistvo, jer ja jos nisam otisla u Hrvatsku poslije ,,Oluje,, da se suocim sa svim tim, zatim, moj nesrecen (bolje receno nepostojeci)emotivni zivot, kao i problemi roditelja u braku, a koji datiraju jos iz mog djetinjstva. Nema tuca, hvala Bogu, ali stalne prepirke i svadje, kojih sam ja svjedok bila jos u djetinjstvu, i dalje postoje i ja sve to tesko podnosim. Krenula sam opet i kod psihologa da se oslobodim svega toga sto je inhibirano i potisnuto kod mene, i ovog puta sam cvrsto odlucila da uspijem. Dr Olivera, molim Vas samo ako mozete da mi objasnite ima li pomoci za mene i ljude slicne meni, tj. kako da sebi jos vise pomognem, kako da se dodatno motivisem i da ne odustajem. Da li je moguce u potpunosti se osloboditi ovih strahova ako otkrijem i eliminisem uzroke nastanka ovog mog stanja, a za koje ja mislim da sam ih otkrila? Da ne mislim tako, ne bih ni kretala ponovo kod psihologa, ali ponekad me obuzme neka sumnja da se nikad necu osloboditi ovoga, ma kako da se trudim. Narocito kad recimo pozelim da sam negdje na moru i da uzivam, odmah te slike uzivancije zamijene negativne slike i cuvene katastroficne misli(sta ako bude ovo, sta ako bude ono, sta ako poludim,...). Naravno, svjesna san da mi u par rijeci ili jednim tekstom ne mozete sve otkriti i pomoci, ali bih Vam bila veoma zahvalna ako biste mogli, bar na osnovu svega sto sam Vam rekla o sebi, dati neke smjernice. Ono sto je najbolje (a opet, i najgore) jeste sto sam upoznala cak i na poslu par ljudi koji imaju isti problem kao i ja, tako da sad mogu s njima otvoreno da pricam o agorafobiji i kroz sta prolazim, jer nazalost, ko to nije iskusio i ne zna kako je to zivjeti kao agorafobicar. Unaprijed zahvalna
Kao prvo, veoma je bitno da znate da je moguce da se vase tegobe povuku, ili, u najgorem slucaju, smanje do nivoa kada Vas nece toliko opterecivati. Obzirom da sam imala pacijente koji 14 i vise godina nisu izasli iz kuce i nakon terapije se vratili skoro normalnom zivotu, onda Vas problem vrlo verovatno moze biti resen u smislu kompletnog povlacenja tegoba. Naravno, nemam staklenu kuglu, tako da moju tvrdnju shvatite kao vrlo verovatan ishod vaseg tretmana. Obzirom da Vas problem traje malo duze, koliko sam razumela od 1999.g., moja preporuka je da budete u mesovitom, medikamentoznom i psihoterapijskom tretmanu. Kao sto sam u vise navrata istakla, sami benzodiazepini (Benzedin, Diazepam, Bromazepam, Demetrin, Tranex, Lexillium. Ksanaks, Xalol, Loram, Lorazepam i sl) nisu u stanju da otklone bolest do kraja. Dok traje njihovo dejstvo osecacete se bolje, kad prestane sve ce se ponovo vratiti. Naravno, vremenom ce Vam biti potrebne sve vece doze leka da bi smirili svoje tegobe. U Vasem slucaju potrebno je ukljuciti antidepresiv iz grupe serotonergika (SSRI - Seroxat, Zoloft, Cipralex) ili Anafranil, naravno samo nakon pregleda i preporuke psihijatra jer postoje stanja u kojima ovi lekovi nesmeju da se koriste. Takodje, psihijatar treba da odredi tacnu dozu koja je bas Vama potrebna jer se u suprotnom mogu javiti nezeljeni efekti ili lek nece delovati. Kada govorite o uzrocima Vase bolesti, zaista su neki od pomenutih dogadjaja verovatno imali negativan uticaj na razvoj bolesti. Medjutim, mi nemamo vremensku masinu da se vratimo unazad i izmenimo te dogadjaje, kao ni da izmenimo nasu genetsku strukturu koja nas je ucinila podloznim patoloskim strahovima. Ono sto mozemo da menjamo je jedino ono sto se trenutno sada desava, jer imamo mogucnost uticaja jedino na sadasnjost i eventualno, indirektno na buducnost. To znaci, da je svrsihodnije da svoju energiju dominantno utrosite za resavanje aktuelnih simptoma i na jacanje licnosti pomocu psihoterapijskih metoda. Kognitivno bihejvioralna terapija Vam pomaze da naucite kako cete drzati pod kontrolom strahove promenom stavova i maladaptivnog ponasanja ili ucenjem novih vestina ponasanja (pogotovu u interpersonalnim situacijama), sto se u praksi dokazalo kao efikasan manevar i potvrdilo brojnim istrazivanjima. Takodje, u slucaju da dodje do ponovnog javljanja tegoba, onaj ko je prosao psihoterapijski treman ima vece sanse da u samom startu zaustavi dalji razvoj tegoba. Znaci, ima nade za Vas i jos hiljade drugih sa panicnim poremecajem i agorafobijom. Ne treba da odustajete jer mozete da zivite kvalitetnije i da uzivate u zivotu jer Vi to svakako zasluzujete
Postovana, Za vreme odsluzenja vojnog roka su poceli da mi se desavaju anksiozni problemi.U pocetku blazeg inteziteta,a kasnije jaceg do pojave agorofobije.Koristio sam (pod lekarskim nadzorom) zaksan i auromid jedno 6 meseci.Zaboravio sam da napomenem da je to sve pocelo oko aprila 2003 god. Same simptome panike sam uspeo da svedem na najmanju mogucu meru,koristim gradski prevoz,odlazim u druge gradove,bioskop,itd...Ukratko detalji agorofobije jos uvek postoje,ali su minimalni.Medjutim uz sve te probleme pratio me jos jedan,a to su neprijatne nametnute misli da cu da povredim nekoga ili sebe(iako nisam tip osobe koji bi zeleo da ikoga povredi).Na vasem sajtu sam procitao da su to opsesije koje isto tako spadaju u anksiozne poremecaje.Te misli nisu toliko ceste(recimo 3-4 puta sedmicno)i ne prave bas tolike probleme,ali su iritirajuce!Kada mi se desi takva situacija,namerno pokusavam da uradim suprotno.evo jedan banalan primer(ako mi se desi da mi se javi misao da bez razloga udarim sa! govornika,ja ga potapsem po ramenu i recimo iniciram neku smesnu pricu).To je ukratko moj problem.Molio bih vas da mi u odgovoru na ovaj mail opisete ukratko nacin borbe(smernice) protiv ovog problema.Znam da prvo sto bi trebalo je da se javim strucnom licu,ali to trenutno zbog obaveza nije moguce. Unapred zahvalan,
Veoma je tesko u par recenica objasniti strukturu kognitivno bihejvioralnog i medikamentoznog tretmana opsesivno kompulzivnog poremecaja. Sto se tice lekova, ovo sto ste naveli – Zaksan i Auromid ne pomazu kod opsesivno kompulzivnog poremecaja, pa cak ni kod panicnog poremecaja sa agorafobijom. Najcesce se desi da se simptomi delimicno povuku, ali da uvek nesto zaostane. Lekovi izbora za Vas problem su antidepresivi iz grupe selektivnih serotonergickih reuptake inhibitora (SSRI) (posebno Zoloft) a od malo starijih odlicno se pokazao Anafranil. Ponekad je potrebno da se dodaju i male doze tacno odredjenih neuroleptika. Sto se tice psihoterapije, kao najefikasnija se pokazala bihejvioralna metoda pod nazivom ekspozicija i prevencija odgovora, a od kognitivnih metoda kognitivna restrukturacija i metakognitivne metode. Ukraktko, sustina je u sledecem. Ono sto Vam govori Vasa opsesivna/prisilna misao (sadrzaj nametnute misli ili slike) se NIKADA nece dogoditi tj. ostvariti. To znaci, ako Vam padne na pamet neprijatna misao da cete nekog udariti - ako se radi o opsesivno kompulzivnom poremecaju, to se nikada nece desiti. Vasu misao treba uzeti samo kao pogresnu procenu koja je posledica aktuelne bolesti i ne treba joj obracati paznju jer predstavlja POGRESNU PROCENU! Zato je kontraproduktivno bilo sta raditi kako bi sprecili “neprijatne posledice vaseg dela”, jer do toga nece ni doci. Sa druge strane, ako jednom zapocnemo sa kompulzijama one ce se samo prosiriti i kod Vas odrzavati uverenje da se neprijatnost nije dogodila jer ste to kompulzijom sprecili a ne zato sto se to i bez toga ne bi desilo. Mozda cete reci – kako biti siguran da se to nece desiti – odgovor na to pitanje se nalazi u pozitivnom iskustvu miliona obolelih od ove bolesti, odnosno u cinjenici da se nikom od njih nikada nije desilo da se opsesije ostvare (ovde mozete uvrstiti I sopstveno iskustvo). Onaj ko zaista ima zelju da nekog povredi, ne razmislja o tome i ne plasi se toga, vec to i radi. Problem kod opsesija nije u gubitku kontrole nad ponasanjem vec suprotno – u prevelikoj kontroli. Zato je bitno da se ako se javi potreba za kompulzujom oduprete tome – napetost ce jedno vreme rasti, a onda ce polako opadati i nestati cak I ako ne uradite kompulzivnu radnju. Treba poceti sa kompulzijama za koje mislite da ih se najlakse mozete odrci pa onda ici prema tezim. Napominjem da se ovo ne moze smatrati kognitivno bihejvioralnim tremanom jer je psihoterapijski process znatno slozeniji i strukturisan, i da su ovo samo smernice koje bi eventualno mogle da Vas upute na osnovne probleme koji ucestvuju u nastanku i posebno, odrzavanju simptomatologije kod opsesivno kompulzivnog poremecaja
Kako i na koji nacin da se borim sa simptomima koji najvis¡e odgovaraju panicnim napadima i nervozom srca? Ovo mi se javlja s vremena na vreme i nemam tacno stanje koje prethodi navedenim napadima? Prvi put mi se javio panicni napad pre oko 5 godina i manifestovo se na taj nacin sto sam u stanju mirovanja odjedanput osetio izliv topline iz predele stomaka ka ostalim delovima tela i jako lupanje srca sa hladno oblivenim znojem! Od tada mi se to javlja sa vremena na vreme i u strahu sam da ce mi se dogoditi nesto strasno? Unapred zahvalan!
Ako se radi o panicnom poremecaju, onda je nacin lecenja trojak - medikamentozni, psihoterapijski (terapija izbora je kognitivno bihejvioralna terapija) i mesoviti medikamentozni i psihoterapijski. Veoma je vazno da znate da se ovaj poremecaj uspesno leci i da se simptomi bolesti u najvecem broju slucajeva u potpunosti povlace. Od medikamenta lekovi izbora su antidepresivi iz grupe selektivnih reuptake inhibitora serotonina posebno Seroxat, Zoloft/Asentra i Cipralex. Koji je od njih najpogodniji za Vas, u kojoj dozi i koliko dugo jedino moze da odredi lakar, te se samolecenje ne preporucuje. Sto se tice kognitivno bihejvioralne terpije ona predstavlja nemedikamentozni tretman tokom koga se pacijent uci da drzi pod kontrolom svoje strahove i to tako sto ce promeniti ponasanje koje pojacava i odrzava strahove (poput reakcija bezanja i izbegavanja odredjenih situacija zbog straha) i tako sto se osoba nauci da prepozna svoje katastroficne, nerealne procene i da ih zameni realnijim. Recimo, ako Vam se javi zbog ataka panike ubrzan srcani rad i Vi procenite (i verujete da je sigurno tako) da je to znak infarkta miokarda, Vas strah ce naravno porasti jer je infarkt povezan sa opasnoscu od trenutne smrti; ali ako to procenite samo kao novi napad straha (sto u sustini i jeste), da ce taj strah doci i proci jer ne moze da traje zauvek, kao i da ste ga do sada imali bezbroj puta a da se nikada nije desilo da ste imal infarkt nego samo prolazni strah (sto je cinjenica iz Vaseg LICNOG iskustva), onda ce verovanje da Vam preti izuzetna opasnost biti manja ili je nece biti, pa samim tim i posledicni stah ce izostati ili biti veoma niskog intenziteta. Kad osoba ima panicni atak, uglavnom ne vidi druge mogucnosti kao moguci ishod vec samo one najgore i katastroficne - poput infarkta, sloga, ludila, onesvescivanja, gusenja i sl. sto se, ako je strah u pitanju, nikada nece dogoditi. Da moze da se dogodi, desilo bi se odmah, a ne iz stotog pokusaja. Ono sto je jos potrebno da znate je da sto se pre javite lekaru i zapocnete lecenje, to je bolje. Ako pustite da bolest traje, samo se usloznjava i komplikuje, lecenje duze mora da traje, moraju se uzimati vece doze lekova i sve su manje sanse da ce se celokupna simptomatologija povuci. Kada dugo cuvate i negujete svoj panicni poremecaj, samo ga cinite otpornijim na tretman i produzavate sebi agoniju, umesto da se otklone tegobe i da zivite ponovo bez patnje.
pre tri god. vadio sam hiruskim putem zub-umnjak, doktor mi je nakon toga prepisao 5 injekcija penicilina. Tri dana sam ziveo samo na keksu i mleku. Kada sam primio trecu injekciju kolabirao sam od nje, bio sam na granici svesti i nesvesti. Kada su me povratili ustao sam jedva na noge i od tada se moj zivot promenio totalno, dobio sam fobije, strahove koje sam organizam proizvodi, krenem na posao inace se bavim pevanjem 8 god. i zeludac hoce da mi prsne,u grudima kao da me neko pritisao, idem redovno kod psihijatra promenio sam ih 5 za ove tri god.kao i razne terapije koje deluju pozitivno neko vreme pa daju posle drugi lek i tako dalje. Ja imam 31god. i ne znam dokle cu ove lekove da pijem jer sam kondiciono sve slabiji trenutno pijem bromazepam tri puta dnevno od 1.5mg.i pola tablete Remerona od 30.mg.zadnja tri meseca mada sam bio i na mnogo vecim dozama ako je za utehu, probao sam nekoliko puta bez lekova uz savet lekara pa i sam ali ne mogu izdrzati ni tri dana, pocnem naglo da gubim apetit i stalno lezanje u krevetu jer mi drugo nista ne prija ni setnja ni drustvo ne znam samo dokle cu ovako da se mucim,inace sam fizicki skroz zdrav al psiha me ubija polako a sigurno.
Remeron je izuzetan lek, jedan od najboljih antidepresiva, ali nije bas lek prvog izbora ako se kod Vas radi o anksioznom poremecaju. On je izuzetno efikasan kod depresija i moze da se desi da se Vas lekar odlucio za njega ako imate periode neraspolozenja (uz to ide i pad apetita i stalno lezanje u krevetu). Medjutim, prema podacima iz Vaseg pisma, nisam u mogucnosti da to sa sigurnoscu tvrdim. Moj savet je da ako uzimate sve vreme (tri godine) benzodiazepine (Bromazepam, Benzedin, Diazepam, Lexilium, Tranex, Loram , Lorazepam, Demetrin i sl) pokusate da nastavite terapiju bez njih. Niste mi napisali sta ste od lekova ranije uzimali i sta Vam je prijalo a sta ne, tako da nisam u stanju da vam kazem sta bi moglo biti najpogodnije za dalju terapiju. Takodje, mnogi drugi psihijatrijski poremecaji lice na anksiozne poremecaje, ali se oni nesto drugacije tretiraju. Iako Vase tegobe izgledaju nepremostive, nemojte gubiti nadu. Morate se i dalje boriti protiv bolesti, tacnije receno, da zajedno sa lekarom pokusate da nadjete najbolji tretman koji ce Vam pomoci da izadjete iz ovog zacaranog kruga tegoba i patnje. Lek sigurno postoji.
Imam oca koji se lecio od alkohola,prvo u Lazi lazarevic a potom u Drajzerovu nastavio lecenje, inace pio je 30god ,dobio je tetidis i jos neki lek i bilo je ok sve dok nismo primetili da je poceo cudno da se ponasa,i da ne pije lekove ,postao je daleko agresivniji malo spava,pere stvari u 2 ujutru ,u stanju je samo da prica ,zapocinje hiljadu poslova kuci nijedan ne zavrsi,izbegava rad u svoju firmu , tako sto nastavlja bolovanja razmislja samo o penziji za sebe kaze da je bolestan covek ,ima neke ideje koje razumnom coveku ne bi pale ne pamet,izmislja price, preti samo sto ja to ne shvatam za ozbiljno, ja ne znam sta da radim molim za savet, kod psihijatra nece.
Obzirom da kazete da nece kod psihijatra, pokusajte da ga nagovorite da se javi lekaru opste prakse, mozda ce mu to biti prihvatljivije. Ako ni to nece, a procenite da se izuzetno promenio, toliko da se plasite da se sa njim nesto dogadja (pogotovu ako je agresivan), pozovite hitnu pomoc pa ce lekari na terenu utvrditi da li je njegovo stanje dovoljno ozbiljno za prisilno odvodjenje na pregled kod psihijatra ili za prisilnu hospitalizaciju. Ponekad pomaze da sa njim popricaju prijatelji van porodice ili neko ko na njega ima veliki uticaj. Nije lose ni da se za savet obratite lekarima kod kojih se vec lecio, pogotovu ako imaju patronaznu sluzbu. Medjutim, bez pregleda pacijenta i procene aktuelnog stanja niko nije u mogucnosti da predlozi dalji vid tretmana.
Postovana Dr Olivera, nedavno sam otkrila ovaj sajt i prezadovoljna sam njime.Mnogo je ljudi koji ne mogu, sto iz straha od osude okoline, sto iz nekih drugih razloga,da odu do doktora pa je ovo izvanredan nacin da se koliko-toliko edukuju.Jos jednom, sve cestitke. Moj je problem sljedeci: zbjeglica sam iz Hrvatske, dosla sam u Beograd 1995.g. sa roditeljima i mladjim bratom,gdje i danas zivim, nazalost, i dalje kao podstanar. Imam 31.godinu.zivim sa bratom i roditeljima. Nemam decka.Radim na 2 posla, zadovoljna sam, imam prijatelje, izrazito sam vesele prirode, druzeljubiva, spontana i prirodna. Moj problem pocinje zavrsetkom bombardovanja, 1999.g., kad me je tokom jedne noci naglo probudio osjecaj stravicnog gusenja. Normalno, uplasila sam se jer mi se to nikada do sada nije desavalo. Nekako sam pregurala noc, ali se osjecaj gusenja nastavljao i tokom narednih dana, doduse, manjeg intenziteta.Medjutim,ono sto je bilo najgore jeste to sto se gotovo odmah i javila agorafobija (naravno, tada nisam ni znala da to postoji akamoli strucan naziv). Da skratim pricu,godine su prolazile,borila sam se kako sam znala i umjela, citala, isla i kod strucnih lica (jedne poznanice koja je djecji neuropsihijatar), ali bez nekog velikog uspjeha. Moram da priznam da sam za neuspjeh i sama kriva jer bih brzo odustajala i gubila motivaciju, ili bi me bilo jako tesko samu sebe natjerati da se pokrenem i odem na razgovor. Pila sam i ljekove, naravno, sve pod budnim okom strucnjaka (Diazepam), nikada na svoju ruku. Draga Dr Olivera, znate sta cu sljedece da napisem - i dan-danas se borim s ovim stanjem. Bude mi lakse par mjeseci, pa se opet vrati. Primjetila sam da kad god sam na poragu neke novosti ili promjene u svom zivotu (npr. godisnji odmori, ljetnja pauza u skoli, (radim kao profesor)i slicno), to stanje se vrati i pojaca.Naravno, ne treba ni da pricam da sama u kuci ne smijem da ostanem, ukoliko (obicno) mama ili tata nisu tu, tj. strah me je da budem sama ili cak i sa bratom kuci ako su roditelji negdje van grada, pogotovo ako moraju da prenoce van Beograda.Zatim,od bombardovanja nisam nigdje isla na more ili na planine, samo povremeno bih s mamom,ili ostalim clanovima porodice posjetila rodjaka koji zivi u jednom malom mjestu u Sremu, a i tad bih se borila sa mislima kako doci tamo, sta ako me u toku puta zadesi agorafobija, sta ako tamo ostanem da spavam, kako,kako,kako,itd..dakle, tipicne misli za agorafobicara.Sama nigdje ne smijem da putujem. Posto sam dosta introvertna, u smislu da volim da ceprkam po sebi i trazim razloge za ovakvo moje stanje,mislim da znam sta su uzroci moje agorafobije. Pod broj jedan to je moje izbjeglistvo, jer ja jos nisam otisla u Hrvatsku poslije ,,Oluje,, da se suocim sa svim tim, zatim, moj nesrecen (bolje receno nepostojeci)emotivni zivot, kao i problemi roditelja u braku, a koji datiraju jos iz mog djetinjstva. Nema tuca, hvala Bogu, ali stalne prepirke i svadje, kojih sam ja svjedok bila jos u djetinjstvu, i dalje postoje i ja sve to tesko podnosim. Krenula sam opet i kod psihologa da se oslobodim svega toga sto je inhibirano i potisnuto kod mene, i ovog puta sam cvrsto odlucila da uspijem. Dr Olivera, molim Vas samo ako mozete da mi objasnite ima li pomoci za mene i ljude slicne meni, tj. kako da sebi jos vise pomognem, kako da se dodatno motivisem i da ne odustajem. Da li je moguce u potpunosti se osloboditi ovih strahova ako otkrijem i eliminisem uzroke nastanka ovog mog stanja, a za koje ja mislim da sam ih otkrila? Da ne mislim tako, ne bih ni kretala ponovo kod psihologa, ali ponekad me obuzme neka sumnja da se nikad necu osloboditi ovoga, ma kako da se trudim. Narocito kad recimo pozelim da sam negdje na moru i da uzivam, odmah te slike uzivancije zamijene negativne slike i cuvene katastroficne misli(sta ako bude ovo, sta ako bude ono, sta ako poludim,...). Naravno, svjesna san da mi u par rijeci ili jednim tekstom ne mozete sve otkriti i pomoci, ali bih Vam bila veoma zahvalna ako biste mogli, bar na osnovu svega sto sam Vam rekla o sebi, dati neke smjernice. Ono sto je najbolje (a opet, i najgore) jeste sto sam upoznala cak i na poslu par ljudi koji imaju isti problem kao i ja, tako da sad mogu s njima otvoreno da pricam o agorafobiji i kroz sta prolazim, jer nazalost, ko to nije iskusio i ne zna kako je to zivjeti kao agorafobicar. Unaprijed zahvalna
Odgovoreno: 08. 10. 2007.Kao prvo, veoma je bitno da znate da je moguce da se vase tegobe povuku, ili, u najgorem slucaju, smanje do nivoa kada Vas nece toliko opterecivati. Obzirom da sam imala pacijente koji 14 i vise godina nisu izasli iz kuce i nakon terapije se vratili skoro normalnom zivotu, onda Vas problem vrlo verovatno moze biti resen u smislu kompletnog povlacenja tegoba. Naravno, nemam staklenu kuglu, tako da moju tvrdnju shvatite kao vrlo verovatan ishod vaseg tretmana. Obzirom da Vas problem traje malo duze, koliko sam razumela od 1999.g., moja preporuka je da budete u mesovitom, medikamentoznom i psihoterapijskom tretmanu. Kao sto sam u vise navrata istakla, sami benzodiazepini (Benzedin, Diazepam, Bromazepam, Demetrin, Tranex, Lexillium. Ksanaks, Xalol, Loram, Lorazepam i sl) nisu u stanju da otklone bolest do kraja. Dok traje njihovo dejstvo osecacete se bolje, kad prestane sve ce se ponovo vratiti. Naravno, vremenom ce Vam biti potrebne sve vece doze leka da bi smirili svoje tegobe. U Vasem slucaju potrebno je ukljuciti antidepresiv iz grupe serotonergika (SSRI - Seroxat, Zoloft, Cipralex) ili Anafranil, naravno samo nakon pregleda i preporuke psihijatra jer postoje stanja u kojima ovi lekovi nesmeju da se koriste. Takodje, psihijatar treba da odredi tacnu dozu koja je bas Vama potrebna jer se u suprotnom mogu javiti nezeljeni efekti ili lek nece delovati. Kada govorite o uzrocima Vase bolesti, zaista su neki od pomenutih dogadjaja verovatno imali negativan uticaj na razvoj bolesti. Medjutim, mi nemamo vremensku masinu da se vratimo unazad i izmenimo te dogadjaje, kao ni da izmenimo nasu genetsku strukturu koja nas je ucinila podloznim patoloskim strahovima. Ono sto mozemo da menjamo je jedino ono sto se trenutno sada desava, jer imamo mogucnost uticaja jedino na sadasnjost i eventualno, indirektno na buducnost. To znaci, da je svrsihodnije da svoju energiju dominantno utrosite za resavanje aktuelnih simptoma i na jacanje licnosti pomocu psihoterapijskih metoda. Kognitivno bihejvioralna terapija Vam pomaze da naucite kako cete drzati pod kontrolom strahove promenom stavova i maladaptivnog ponasanja ili ucenjem novih vestina ponasanja (pogotovu u interpersonalnim situacijama), sto se u praksi dokazalo kao efikasan manevar i potvrdilo brojnim istrazivanjima. Takodje, u slucaju da dodje do ponovnog javljanja tegoba, onaj ko je prosao psihoterapijski treman ima vece sanse da u samom startu zaustavi dalji razvoj tegoba. Znaci, ima nade za Vas i jos hiljade drugih sa panicnim poremecajem i agorafobijom. Ne treba da odustajete jer mozete da zivite kvalitetnije i da uzivate u zivotu jer Vi to svakako zasluzujete
Postovana, Za vreme odsluzenja vojnog roka su poceli da mi se desavaju anksiozni problemi.U pocetku blazeg inteziteta,a kasnije jaceg do pojave agorofobije.Koristio sam (pod lekarskim nadzorom) zaksan i auromid jedno 6 meseci.Zaboravio sam da napomenem da je to sve pocelo oko aprila 2003 god. Same simptome panike sam uspeo da svedem na najmanju mogucu meru,koristim gradski prevoz,odlazim u druge gradove,bioskop,itd...Ukratko detalji agorofobije jos uvek postoje,ali su minimalni.Medjutim uz sve te probleme pratio me jos jedan,a to su neprijatne nametnute misli da cu da povredim nekoga ili sebe(iako nisam tip osobe koji bi zeleo da ikoga povredi).Na vasem sajtu sam procitao da su to opsesije koje isto tako spadaju u anksiozne poremecaje.Te misli nisu toliko ceste(recimo 3-4 puta sedmicno)i ne prave bas tolike probleme,ali su iritirajuce!Kada mi se desi takva situacija,namerno pokusavam da uradim suprotno.evo jedan banalan primer(ako mi se desi da mi se javi misao da bez razloga udarim sa! govornika,ja ga potapsem po ramenu i recimo iniciram neku smesnu pricu).To je ukratko moj problem.Molio bih vas da mi u odgovoru na ovaj mail opisete ukratko nacin borbe(smernice) protiv ovog problema.Znam da prvo sto bi trebalo je da se javim strucnom licu,ali to trenutno zbog obaveza nije moguce. Unapred zahvalan,
Odgovoreno: 08. 10. 2007.Veoma je tesko u par recenica objasniti strukturu kognitivno bihejvioralnog i medikamentoznog tretmana opsesivno kompulzivnog poremecaja. Sto se tice lekova, ovo sto ste naveli – Zaksan i Auromid ne pomazu kod opsesivno kompulzivnog poremecaja, pa cak ni kod panicnog poremecaja sa agorafobijom. Najcesce se desi da se simptomi delimicno povuku, ali da uvek nesto zaostane. Lekovi izbora za Vas problem su antidepresivi iz grupe selektivnih serotonergickih reuptake inhibitora (SSRI) (posebno Zoloft) a od malo starijih odlicno se pokazao Anafranil. Ponekad je potrebno da se dodaju i male doze tacno odredjenih neuroleptika. Sto se tice psihoterapije, kao najefikasnija se pokazala bihejvioralna metoda pod nazivom ekspozicija i prevencija odgovora, a od kognitivnih metoda kognitivna restrukturacija i metakognitivne metode. Ukraktko, sustina je u sledecem. Ono sto Vam govori Vasa opsesivna/prisilna misao (sadrzaj nametnute misli ili slike) se NIKADA nece dogoditi tj. ostvariti. To znaci, ako Vam padne na pamet neprijatna misao da cete nekog udariti - ako se radi o opsesivno kompulzivnom poremecaju, to se nikada nece desiti. Vasu misao treba uzeti samo kao pogresnu procenu koja je posledica aktuelne bolesti i ne treba joj obracati paznju jer predstavlja POGRESNU PROCENU! Zato je kontraproduktivno bilo sta raditi kako bi sprecili “neprijatne posledice vaseg dela”, jer do toga nece ni doci. Sa druge strane, ako jednom zapocnemo sa kompulzijama one ce se samo prosiriti i kod Vas odrzavati uverenje da se neprijatnost nije dogodila jer ste to kompulzijom sprecili a ne zato sto se to i bez toga ne bi desilo. Mozda cete reci – kako biti siguran da se to nece desiti – odgovor na to pitanje se nalazi u pozitivnom iskustvu miliona obolelih od ove bolesti, odnosno u cinjenici da se nikom od njih nikada nije desilo da se opsesije ostvare (ovde mozete uvrstiti I sopstveno iskustvo). Onaj ko zaista ima zelju da nekog povredi, ne razmislja o tome i ne plasi se toga, vec to i radi. Problem kod opsesija nije u gubitku kontrole nad ponasanjem vec suprotno – u prevelikoj kontroli. Zato je bitno da se ako se javi potreba za kompulzujom oduprete tome – napetost ce jedno vreme rasti, a onda ce polako opadati i nestati cak I ako ne uradite kompulzivnu radnju. Treba poceti sa kompulzijama za koje mislite da ih se najlakse mozete odrci pa onda ici prema tezim. Napominjem da se ovo ne moze smatrati kognitivno bihejvioralnim tremanom jer je psihoterapijski process znatno slozeniji i strukturisan, i da su ovo samo smernice koje bi eventualno mogle da Vas upute na osnovne probleme koji ucestvuju u nastanku i posebno, odrzavanju simptomatologije kod opsesivno kompulzivnog poremecaja
Kako i na koji nacin da se borim sa simptomima koji najvis¡e odgovaraju panicnim napadima i nervozom srca? Ovo mi se javlja s vremena na vreme i nemam tacno stanje koje prethodi navedenim napadima? Prvi put mi se javio panicni napad pre oko 5 godina i manifestovo se na taj nacin sto sam u stanju mirovanja odjedanput osetio izliv topline iz predele stomaka ka ostalim delovima tela i jako lupanje srca sa hladno oblivenim znojem! Od tada mi se to javlja sa vremena na vreme i u strahu sam da ce mi se dogoditi nesto strasno? Unapred zahvalan!
Odgovoreno: 17. 09. 2007.Ako se radi o panicnom poremecaju, onda je nacin lecenja trojak - medikamentozni, psihoterapijski (terapija izbora je kognitivno bihejvioralna terapija) i mesoviti medikamentozni i psihoterapijski. Veoma je vazno da znate da se ovaj poremecaj uspesno leci i da se simptomi bolesti u najvecem broju slucajeva u potpunosti povlace. Od medikamenta lekovi izbora su antidepresivi iz grupe selektivnih reuptake inhibitora serotonina posebno Seroxat, Zoloft/Asentra i Cipralex. Koji je od njih najpogodniji za Vas, u kojoj dozi i koliko dugo jedino moze da odredi lakar, te se samolecenje ne preporucuje. Sto se tice kognitivno bihejvioralne terpije ona predstavlja nemedikamentozni tretman tokom koga se pacijent uci da drzi pod kontrolom svoje strahove i to tako sto ce promeniti ponasanje koje pojacava i odrzava strahove (poput reakcija bezanja i izbegavanja odredjenih situacija zbog straha) i tako sto se osoba nauci da prepozna svoje katastroficne, nerealne procene i da ih zameni realnijim. Recimo, ako Vam se javi zbog ataka panike ubrzan srcani rad i Vi procenite (i verujete da je sigurno tako) da je to znak infarkta miokarda, Vas strah ce naravno porasti jer je infarkt povezan sa opasnoscu od trenutne smrti; ali ako to procenite samo kao novi napad straha (sto u sustini i jeste), da ce taj strah doci i proci jer ne moze da traje zauvek, kao i da ste ga do sada imali bezbroj puta a da se nikada nije desilo da ste imal infarkt nego samo prolazni strah (sto je cinjenica iz Vaseg LICNOG iskustva), onda ce verovanje da Vam preti izuzetna opasnost biti manja ili je nece biti, pa samim tim i posledicni stah ce izostati ili biti veoma niskog intenziteta. Kad osoba ima panicni atak, uglavnom ne vidi druge mogucnosti kao moguci ishod vec samo one najgore i katastroficne - poput infarkta, sloga, ludila, onesvescivanja, gusenja i sl. sto se, ako je strah u pitanju, nikada nece dogoditi. Da moze da se dogodi, desilo bi se odmah, a ne iz stotog pokusaja. Ono sto je jos potrebno da znate je da sto se pre javite lekaru i zapocnete lecenje, to je bolje. Ako pustite da bolest traje, samo se usloznjava i komplikuje, lecenje duze mora da traje, moraju se uzimati vece doze lekova i sve su manje sanse da ce se celokupna simptomatologija povuci. Kada dugo cuvate i negujete svoj panicni poremecaj, samo ga cinite otpornijim na tretman i produzavate sebi agoniju, umesto da se otklone tegobe i da zivite ponovo bez patnje.
pre tri god. vadio sam hiruskim putem zub-umnjak, doktor mi je nakon toga prepisao 5 injekcija penicilina. Tri dana sam ziveo samo na keksu i mleku. Kada sam primio trecu injekciju kolabirao sam od nje, bio sam na granici svesti i nesvesti. Kada su me povratili ustao sam jedva na noge i od tada se moj zivot promenio totalno, dobio sam fobije, strahove koje sam organizam proizvodi, krenem na posao inace se bavim pevanjem 8 god. i zeludac hoce da mi prsne,u grudima kao da me neko pritisao, idem redovno kod psihijatra promenio sam ih 5 za ove tri god.kao i razne terapije koje deluju pozitivno neko vreme pa daju posle drugi lek i tako dalje. Ja imam 31god. i ne znam dokle cu ove lekove da pijem jer sam kondiciono sve slabiji trenutno pijem bromazepam tri puta dnevno od 1.5mg.i pola tablete Remerona od 30.mg.zadnja tri meseca mada sam bio i na mnogo vecim dozama ako je za utehu, probao sam nekoliko puta bez lekova uz savet lekara pa i sam ali ne mogu izdrzati ni tri dana, pocnem naglo da gubim apetit i stalno lezanje u krevetu jer mi drugo nista ne prija ni setnja ni drustvo ne znam samo dokle cu ovako da se mucim,inace sam fizicki skroz zdrav al psiha me ubija polako a sigurno.
Odgovoreno: 17. 09. 2007.Remeron je izuzetan lek, jedan od najboljih antidepresiva, ali nije bas lek prvog izbora ako se kod Vas radi o anksioznom poremecaju. On je izuzetno efikasan kod depresija i moze da se desi da se Vas lekar odlucio za njega ako imate periode neraspolozenja (uz to ide i pad apetita i stalno lezanje u krevetu). Medjutim, prema podacima iz Vaseg pisma, nisam u mogucnosti da to sa sigurnoscu tvrdim. Moj savet je da ako uzimate sve vreme (tri godine) benzodiazepine (Bromazepam, Benzedin, Diazepam, Lexilium, Tranex, Loram , Lorazepam, Demetrin i sl) pokusate da nastavite terapiju bez njih. Niste mi napisali sta ste od lekova ranije uzimali i sta Vam je prijalo a sta ne, tako da nisam u stanju da vam kazem sta bi moglo biti najpogodnije za dalju terapiju. Takodje, mnogi drugi psihijatrijski poremecaji lice na anksiozne poremecaje, ali se oni nesto drugacije tretiraju. Iako Vase tegobe izgledaju nepremostive, nemojte gubiti nadu. Morate se i dalje boriti protiv bolesti, tacnije receno, da zajedno sa lekarom pokusate da nadjete najbolji tretman koji ce Vam pomoci da izadjete iz ovog zacaranog kruga tegoba i patnje. Lek sigurno postoji.
Imam oca koji se lecio od alkohola,prvo u Lazi lazarevic a potom u Drajzerovu nastavio lecenje, inace pio je 30god ,dobio je tetidis i jos neki lek i bilo je ok sve dok nismo primetili da je poceo cudno da se ponasa,i da ne pije lekove ,postao je daleko agresivniji malo spava,pere stvari u 2 ujutru ,u stanju je samo da prica ,zapocinje hiljadu poslova kuci nijedan ne zavrsi,izbegava rad u svoju firmu , tako sto nastavlja bolovanja razmislja samo o penziji za sebe kaze da je bolestan covek ,ima neke ideje koje razumnom coveku ne bi pale ne pamet,izmislja price, preti samo sto ja to ne shvatam za ozbiljno, ja ne znam sta da radim molim za savet, kod psihijatra nece.
Odgovoreno: 17. 09. 2007.Obzirom da kazete da nece kod psihijatra, pokusajte da ga nagovorite da se javi lekaru opste prakse, mozda ce mu to biti prihvatljivije. Ako ni to nece, a procenite da se izuzetno promenio, toliko da se plasite da se sa njim nesto dogadja (pogotovu ako je agresivan), pozovite hitnu pomoc pa ce lekari na terenu utvrditi da li je njegovo stanje dovoljno ozbiljno za prisilno odvodjenje na pregled kod psihijatra ili za prisilnu hospitalizaciju. Ponekad pomaze da sa njim popricaju prijatelji van porodice ili neko ko na njega ima veliki uticaj. Nije lose ni da se za savet obratite lekarima kod kojih se vec lecio, pogotovu ako imaju patronaznu sluzbu. Medjutim, bez pregleda pacijenta i procene aktuelnog stanja niko nije u mogucnosti da predlozi dalji vid tretmana.
Prikazano 2276-2280 od ukupno 2342 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke