Da zakažete pregled pozovite 063/687-460

Zakažete pregled 063/687-460

Najnoviji odgovori (79047)

  1. Čitajući o anksioznosti zainteresovao sam se za kognitivno bihejvioralnu terapiju. Međutim, količina materijala koju sam našao na internetu o ovoj temi je dosta škrta i približno ista. Zato me interesuje da li možete da mi preporušite neku literatura gde je ova tema dublje obrađena.

    Odgovoreno: 14. 04. 2007.
    • Poštovani,

      Ako ste pretraživali podatke na internetu na našem jeziku, tada zaista ima veoma malo podataka. Medjutim, ako znate engleski i u pretraživaču ukucate ključne reči „cognitive behavior therapy" naći ćete veliki broj stranica o ovoj temi. Što se tiče domaćih knjiga - za sada je najpogodnija za opštu populaciju knjiga Prof. dr Jezdimira Zdravkovića pod nazivom „Tumačenje neuroza" gde se daju jako dobri opisi samih anksioznih poremećaja i metoda bihejvioralno kognitivne terapije. Na engleskom jeziku imate jako veliki broj stručnih knjiga, ali i knjiga samopomoći poput jako popularne „Mind over Mood", „Overcoming anxiety" i sl. Ako ste profesionalno zainteresovani za ovu psihoterapijsku metodu, u Nišu se organizuje četvorogodišnja edukacija iz ovog psihoterapijskog pravca http://www.srabct.org.yu

  1. Imam 26 godina i još uvek nisam imala dečka. Imam hormonski poremećaj od malena. Ne mogu da verujem da već 26 godina nisam našla nekog momka skim bi bila u vezi. Apsolvent sam više medicinske škole. Koje korake da preduzmem?

    Odgovoreno: 07. 03. 2007.
    • Poštovana,

      Razlozi zbog kojih još uvek nisi imala momka mogu biti veoma različiti. Postoje osobe koje su od uvek povučene, ne druže se i ne izlaze mnogo i zbog toga nemaju mnogo mogućnosti da nadju partnera. Može da se desi da imaš veoma visoke zahteve i da ni jedan nije dovoljno dobar za tebe. Svako za tebe ima neku manu koja je nepremostiva. Takodje, može da se desi da imaš i strahove od počinjanja bliskijih relacija. Čest uzrok da se mlada osoba ne upušta u neku vezu je i to što nema samopouzdanja i poverenja u sebe i u svoje kvalitete, što je nesigurna u svoje sposobnosti, misli da su svi drugi bolji od nje i zbog toga ne ulazi u socijalne relacije sa suprotnim polom, pa čak i izbegava bilo koje situacije koje bi mogle da dovedu do toga. Razlog mogu da budu i strogi roditelji koji jednostavno ne dozvoljavaju bilo kakvu vezu, kao i recimo da su neki drugi motivi preči no zabavljanje (recimo škola, sport, muzika i sl). Ponekad, osoba jednostavno nema potrebe za tim.
      Šta raditi u takvoj situaciji, zavisi od osnovnog razloga zbog koga je problem nastao. Ako, recimo, nemamo dovoljno samopouzdanja, potrebno je proći asertivni trening. Ako imamo socijalne strahove onda je potrebna psihoterapija i eventualno lekovi. Ako nemamo veštinu komunikacije sa drugim osobama, mogao bi da pomogne trening socijalnih veština itd. U najvećem broju slučajeva sa ovakvim problemom, nije potrebno ništa posebno uratiti što se tiče psihijatrijske terapije, već samo da osoba malo promeni navike, više izlazi, pošalje po koji signal da joj se neko svidja, nasmeje se, započne neutralan razgovor i sl. Ako pokažemo da smo zainteresovani, da nismo odbojni, da smo otvoreni za prijateljski razgovor, lakšeće nam prići i eto šanse da to poznanstvo eventualno krene i u drugom pravcu. Sa veštinom nalaženja partnera niko nije rodjen - priroda nam da samo potrebu, a način na koji dolazimo do partnera se najčešće izgradjuje tokom života. Šta raditi - to će te sami najbolje spoznati. Jedino što nije dobro je da ne pokušavate ništa jer bez Vaše aktivnosti neće ni biti rezultata.

  1. Šta je bolest zvana TIKA?
    Pitanje broj: #134

    Da li mi možete reći nešto o bolesti zvanoj TIKA, sin moje drugarice boluje od te bolesti. Da li je izlečiva i koliko traje lečenje? Dete ima 9 godina i ima tu bolest već 3 godine. Ide na terapiju, pije lekove ali ništa ne pomaže.

    Odgovoreno: 07. 03. 2007.
    • Poštovana,

      S obzirom da sam ja specijalista psihijatar koji radi samo sa odraslim osobama, najbolje je da se obratite dečijem lekaru koji će Vam dati adekvatniji i stručniji odgovor na to pitanje. U dečijem periodu postoji niz specifičnih oboljenja koja se ne javljaju kod odreslih, ili, ako ih ima i kod odraslih, onda mogu biti sa savim drugačijim tegobama. Zato ima lekara koji se bave samo bolestima u dečijem uzrastu.

  1. Šta u psihologiji znači termin "identifikacija sa agresorom", u koju kategoriju bolesti spada, da li je naslednog karaktera i da li se trajno leči?

    Odgovoreno: 07. 03. 2007.
    • Poštovani,

      Identifikacija sa agresorom je pojam vezan za psihoanalitičku teoriju. Vezuje se za fazu Edipalnog kompleksa (oko 5.godine života), kada dete, osećajuci snažni erotski (incestuozni) naboj prema roditelju suprotnog pola, oseća takodje duboko neprijateljstvo prema roditelju istog pola. Npr., mali dečak oseća mrznju prema ocu koji "poseduje" majku i predstavlja prepreku u njegovom odnosu prema majci. Mržnja povlači za sobom i intenzivan strah jer njegov "rival", otac, budući da je stariji i očigledno moćniji, može da mu nanese povredu. Da bi prevazisao taj, ni malo prijatan, period, započinje proces "identifikacije sa agresorom" jer dečak oseća da će, identifikujući se sa ocem, potencijalnim agresorom, umanjiti mogućnost da bude lično povredjen. To je, u ovom periodu, normalno razvojno dogadjanje i ono prolazi sa Edipalnom fazom, a kao posledicu ima to što pojavno vidimo kao poistovećivanje dečaka sa ocem (koje možemo tumačiti i kao da je otac njegov "idol" ali se, naravno, ne vodimo psihoanalitičkom teorijom). Identifikacija sa agresorom se može javiti i u kasnijim životnim fazama, kada se čovek nadje u ugrožavajućim životnim okolnostima (realno ugrozavajućim ili kako ih on doživljava) pa identifikaciju sa onim koji ga ugrožava nesvesno bira kao način odbrane i izbor bezbednije pozicije. Npr. zatvorenici koji su bili unapredjivani u logorima da budu kontrolori svojim drugovima logorašima, često su pokazivali istu ili još veću surovost od svojih primarnih čuvara, upravo zbog identifikacije sa agresorom. Ukoliko se vaše pitanje odnosi na dete u razvoju, skoro sa sigurnošću možete da računate da će ponašanje ovog tipa proći sa sazrevanjem. Ako govorite o odraslijoj osobi koja se i posle razvojnog perioda fiksirala na ponašanje koje ukazuje na identifikaciju sa agresorom, neophodan je psiholoski rad kako bi ta osoba stekla uvid u korene svog ponašanja i bila sposobna da ga koriguje. Uz pravilni psihoterapijski rad, ali i uz dobrovoljnu saradnju klijenta, sasvim je moguće trajno prevazici ("izleciti")takve oblike ponasanja.

  1. Imam probleme sa snom. Tačnije osećam, u nekom periodu sna,  kao da neko preko mene leži i strahovit je pritisak, kao u presi. Gušenje se javlja pri svakom mom pokušaju pokreta koji je nemoguće izvesti, tako da izvesni period ne mogu ni da se pomerim. Kucanje srca se neverovatno povećava, a o strahu i da ne govorim. Počelo je da mi dešava učestalo, minimum jednom nedeljno. Kakva je pomoć?

    Odgovoreno: 25. 02. 2007.
    • Poštovana,

      Kada dominiraju telesne tegobe, ono što je važno prvo uraditi je da se isključi postojanje telesne bolesti. Zato je potrebno da se najpre javite internisti koji će proveriti stanje vašeg kardiovaskularnog sistema i sistema za disanje. Ako je sve u redu sa Vašim telesnim zdravljem, onda to mogu biti simptomi psihičke bolesti. Da bi se procenilo o kojoj se tačno psihijatrijskoj bolesti radi, trebalo bi malo više podataka nego što ste dali u Vašem pismu a najvažnjije od svega – od čega se tačno bojite tokom napada straha. Ovaj opis bi mogao da odgovara eventualno noćnim paničnim atacima, ali i nekim drugim stanjima u psihijatriji. Ako se radi o paničnom poremećaju, to se rešava prilično uspešno lekovima i/ili psihoterapijom (kognitivno – bihejvioralna psihoterapija). Najbolje bi bilo da se obratite psihijatru koji će uraditi kompletnu procenu i predložiti adekvatnu pomoć.

Prikazano 2126-2130 od ukupno 2131 pitanja