Sudeci po tome sto sam procitala o panicnom poremecaju smatram da bolujem od istog. Nisam isla kod psihologa iz razloga sto zivim u jednoj takvoj sredini gde je odlazak kod psihologa za ludake. Zivim u neprestanom strahu, majka sam dvoje dece imam 20 godina i jako povucen zivot. Na ulicu ne izlazim sa prijateljima sam prestala da se druzim iz razloga sto kada god se nadjem napolju osecam vrtoglavicu jako lupanje srca i mam osecaj da se gusim i onda gledam da pobegnem od svega. Prijatelje izbegavam da se neki moj strah ne bi izrazio pred njima mislim da ne bih bila shvacena. Decu ne dajem u obdaniste jer se boim da ostanem sama non stop mislim da cu se ugusiti poludeti da ce me udariti srce i tome slicno jako mi je tesko da zivim u stalnom strahu, od strane supruga nisam shvacena pomozite mi i recite kako da se oslobodim svoih strahova? Unapred zahvalna.
Poštovana, Morate zapoceti sa terapijom sto pre, jer gubite na kvalitetu zivota kao i funkcionalnosti. Nemanje razumevanja za bolest moze se prosiriti na nerazumevanje uopste prema vama. Jako ste mladi i prerano suoceni sa obavezama i problemima, te simptom je donekle i nemoc nosenja sa svim tim. Morate misliti na sebe i na svoju decu, jer dobra majka znaci i zdrava majka. Mozete poceti sa uzimanjem antidepresiva tipa sertralina (t. Zoloft 50mg) 1xuvece. Lek se pije najmanje tri do sest meseci i ne daje odgovor odmnah vec nakon 15 do 20 dana
Poštovanje doktorka, opet ja. Muči me u poslednje vreme jedna pomisao što bi možda bila presudna za uzrok mog stanja usamljenosti, depresije i stalne potrebe da se vezujem za neku osobu. Naime, ja sam rođen kao blizanac i to sa 7 i po meseci, jedva sam ostao živ, čini mi se da nisam ni imao 2 kilograma na rođenju, dok sestra nažalost nije mogla da preživi. Stoga me već dugo muči ta pomisao da se baš iz tog razloga osećam stalno usamljeno i da uvek imam potrebu da bude neko pored mene i da se jedino tad osećam sigurnim. Da li uopšte ima smisla ovakvo zaključivanje ili je nešto sasvim drugo u pitanju? Kako da prevaziđem ta depresivna stanja, mnogo me ograničavaju i koče u svakom pogledu. Hvala još jednom na odgovoru, veliki pozdrav!
Poštovani, Sta mislite o tome da dodjete na razgovor ako je to moguce? Nema seme i takvog odgovora, da bi to nesto bilo zbog necega. Nijedan simptom i poremecaj nisu nastali uzrokovanjem jednog cinioca. Jedna kombinatorika biologije, psihologije i sociologije u kreaciji zivota, samo daje jednu sliku, koju mozemo tumaciti, i na svu srecu, rekreirati. Zato, hrabro dalje, porazgovarajte o svemu i nacicete odgovor! Pozdrav
Voleo bih da mi odgovori psiholog ili psihijatar. . . Mislim da imam simptome depresije. . . Distanciram se od prijatelja, ništa mi ne prija, ni kompjuter ni tv, ni muzika, po ceo dan želim samo da sedim i ne radim ništa. . . Ne prija mi nikakvo društvo. . . Non-stop razmišljam o toj svojoj povredi noge. . . Ne mogu ni na šta da se koncentrišem. . . Sve je nekakvo sivilo. . . Izbegavam komunikaciju bilo kakvu sa ljudima. . . Sedim sam u ćošku. . . Samo mislim o povredi po ceo dan. . . Pitam se često: " zašto mi se to desilo". . . "kada će proći". . . "zašto baš ja?! ". . . . Da li su ovo simptomi depresije, i ako jesu šta da radim?
Molio bih doktora za pomoc. . . Doziveo sam tesku povredu noge, a inace sam bio aktivan sportista. . . Strasno mi smeta to sto ne treniram, i poceo dam da osecam prve simptome depresije. . . Izdvajam se iz drustva. . . Nikakvo drudtvo mi ne prija. . . Nista me ne cini srecnim, kompjuter, tv, muzika, nista. . . Nemam volje ni za cim, ponekad samo ad pijem vode, nemam volje, samo bih da sedim sam i razmisljam. . . Izbegavam kontakt sa drugim odobama. . . Imam taj neki ravnodusno-tuzni osecaj. . . Sve mi je nekako sivo, monotono, isto. . . Da li je ovo depresija, i ako jeste, sta dalje da radim?
Poštovani, Da, u pravu ste, rekla bih da jeste depresija. Obratite se psihijatru u mestu da biste sto pre krenuli sa terapijom, koja bi bila i medikamentozna i psihoterapija
Poštovanje, imam psihički problem u vezi sa spremanjem ispita. Student sam iii godine. Naime, čim osetim da mi nekako ne ide učenje prilikom spremanja ispita, kao osećaj da je za mene preteško, da neću imati vremena, u grudima osetim neko stezanje, nelagodu, teskobu, potištenost, nemoć, nevolju. Kad to osetim, ne mogu više da se skoncentrišem na učenje i odustajem. Onda se povlačim u sebe, slabo jedem, ne želim nikoga u svojoj okolini, previše analiziram, vrtim se u krug i na kraju ništa od svega ne uradim. Taj period mi je jako težak i mučan, jer mučim sebe, hoću da se nateram da učim, a ne ide mi. Stvaram sebi pritisak i još gore je. Takav osećaj mi se posebno i češće javlja kada živim sam, sve se pojačava i sve više osećam nesigurnost, dok sa druge strane sve postaje mnogo manje značajno kada sa nekim stalno živim. Do sad nisam koristio nikakve lekove. Stvarno više ne znam šta da radim, uvek imam ovakav osećaj i stalno mislim da će prestati, ali se uvek iznova ponovo javlja. Česte su i promene raspoloženja, osećam da gubim tlo pod nogama. Da li u stvari imam problem sa anksioznošću? Osećam da ne stoje stvari na pravom mestu, izgubljen sam. Hvala unapred na odgovoru
Poštovani, Problem sa ucenjem je samo simptom kojim se uzrazava vec prisutan osecaj teskobe i i neefikasnosti, nesigurnosti i neraspolozenja. Imam utisak da imate strahove od neuspeha i strahove da koji nastaju pod sopstvenom prisilom da nesto morate da uradite. To upravo potencira vase strahove od neuspeha, kao i napetost, te stoga i slabija postignuca. Opustite se, porazgovarajte sa psihijatrom, neophodna vam je jedna takva komunikacija. Pokusavam da izbegnem rec 'terapija'jer vam mozda moze zvucati lose, ali kako god se zvala, pomoc strucnog lica bi vam dobro dosla
Morate zapoceti sa terapijom sto pre, jer gubite na kvalitetu zivota kao i funkcionalnosti. Nemanje razumevanja za bolest moze se prosiriti na nerazumevanje uopste prema vama. Jako ste mladi i prerano suoceni sa obavezama i problemima, te simptom je donekle i nemoc nosenja sa svim tim. Morate misliti na sebe i na svoju decu, jer dobra majka znaci i zdrava majka. Mozete poceti sa uzimanjem antidepresiva tipa sertralina (t. Zoloft 50mg) 1xuvece. Lek se pije najmanje tri do sest meseci i ne daje odgovor odmnah vec nakon 15 do 20 dana
dr d. Krasic
Pozdrav
Sta mislite o tome da dodjete na razgovor ako je to moguce? Nema seme i takvog odgovora, da bi to nesto bilo zbog necega. Nijedan simptom i poremecaj nisu nastali uzrokovanjem jednog cinioca. Jedna kombinatorika biologije, psihologije i sociologije u kreaciji zivota, samo daje jednu sliku, koju mozemo tumaciti, i na svu srecu, rekreirati. Zato, hrabro dalje, porazgovarajte o svemu i nacicete odgovor!
Pozdrav
Odgovor je dat u predhodnom pitanju
dr d. Krasic
Pozdrav
Da, u pravu ste, rekla bih da jeste depresija. Obratite se psihijatru u mestu da biste sto pre krenuli sa terapijom, koja bi bila i medikamentozna i psihoterapija
dr d. Krasic
Pozdrav
Problem sa ucenjem je samo simptom kojim se uzrazava vec prisutan osecaj teskobe i i neefikasnosti, nesigurnosti i neraspolozenja. Imam utisak da imate strahove od neuspeha i strahove da koji nastaju pod sopstvenom prisilom da nesto morate da uradite. To upravo potencira vase strahove od neuspeha, kao i napetost, te stoga i slabija postignuca. Opustite se, porazgovarajte sa psihijatrom, neophodna vam je jedna takva komunikacija. Pokusavam da izbegnem rec 'terapija'jer vam mozda moze zvucati lose, ali kako god se zvala, pomoc strucnog lica bi vam dobro dosla
dr d. Krasic
Pozdrav
Prikazano 1071-1075 od ukupno 2359 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke